BRAK…

 

tamoiovde-logo

„Brak“ – Branislav Nušić

Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.

Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.

To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.

Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.

Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.

Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.

Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.

Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.

Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:

Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.

Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.

Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.

Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.

Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.

Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.

Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:

Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.

Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.

Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.

Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.
Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.

Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.

Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.

Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.

Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.

Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.

Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.

Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.

Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.

Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:
– Šta je to brak?
– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.
– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
– Imao sam je prema svim ženama.
– To je više no što treba. A poverenje?
– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
– To sam imao!
– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

Branislav Nušić

Autobiografija

Izvor: vizionarski


 

GEOLOŠKO ČUDO: FINGALOVA PEĆINA…

tamoiovde-logo

FINGALOVA PEĆINA: GEOLOŠKO ČUDO ZAPADNE ŠKOTSKE

Fingalova pećina nalazi se na nenaseljenom ostrvu Stafa, na zapadnoj obali Škotske. Pod tim imenom postala je poznata po Fingalu, junaku epske pesme iz 18. veka koju je napisao škotski pesnik i istoričar James Macpherson.

fingalova-pecinaStruktura ove pećine je jedinstvena u svetu. Neobična pećina nastala je kao rezultat delovanja lave koja je hlađenjem formirala šestougaone bazaltne stubove, a njena lepota leži u veličini, bojama i zvucima koja pravi.

Upravo veličina i njen prirodno izbočeni krov kreiraju atmosferu nekakve prirodne katedrale, a eho talasa koji udara u zidove pećine stvara jezivu muziku koja je inspirisala brojne umetnike, pisce i kompozitore.

pecinaOva turistička atrakcija, koja spada u red morskih pećina, svakog dana oduševljava sve veći broj ljudi. Posetioci mogu da zađu dublje hodajući po stubovima koje je lava formirala, dok se sa obale ostrva Stafa mogu uočiti delfini, foke, ajkule ali i kitovi.

Samo ostrvo, koje je otkriveno u 18. veku, promenilo je veliki broj vlasnika, a danas je u vlasništvu Nacionalne fondacije Škotske zbog svog geološkog karaktera koji je od izuzetnog značaja za nauku.

Izvor:kafenisanje.rs

__________________________________________________________________________________

UPOTREBA ČOVEKA…

tamoiovde-logoALEKSANDAR TIŠMA
Bio je romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac.

Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika.

Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
Izvor:akademskaknjiga.com

_______________________________________________________________________________

Romani i priče srpskog pisca Aleksandra Tišme žive i dalje kao univerzalni primeri onoga što čoveka čini čovekom. Roman Upotreba čoveka je veoma uzbudljiva, potresna, gorka i složena knjiga o čovekovom tragičnom udesu u ratu. Naslov knjige je indikativan, sa etičkim pitanjima u sebi, sa upozorenjima da se nešto tragično u čoveku i sa njim zbiva – upotreba čoveka.

389b1419d386024814b9710bfcb9f5a1_L

Rene Magrit – Primenjena dijalektika

Aleksandar Tišma u romanu Upotreba čoveka polazi od pretpostavke da je rat nasilje nad čovekom i da ga njegova atmosfera u svemu razara, ograničava njegovu slobodu, čini ga nesigurnim, ispunjava ga raznim oblicima straha, otupljuje u njemu ljudska osećanja, i kao takvog obezvređuje i upotrebljava u svoje svrhe. On pokazuje da su uzroci rata razni interesi, ideologije, niske strasti i brojne nagonske pobune u miru. I svi ovi uzroci mogu biti usmereni na upotrebu čoveka.

U središtu romana su tri porodice koje vezuje isto mesto, isti vremenski i životni kontekst. Iako su odvojene i svaka od njih zivi u svojoj ulici, međusobno se dodiruju i preko pojedinih članova i u određenim situacijama zbližavaju, da bi na kraju došlo do njihovog potpunog rasejanja. Razlažući životne sudbine porodica Kroner, Lazukić i Božić, Tišma je kritički rasvetlio crni dosije rata.

Realizam života u romanu polako, ali sigurno nagriza ratna psihoza. Pojedinci različito reaguju na pojave prvih simptoma rata, različito se uključuju u tu psihozu koja ostavlja tragove u njima. Njihove različite životne situacije se veoma široko otvaraju kroz splet ratnih zbivanja. Naslikane su najsloženije unutrašnje veze u njihovom psihičkom životu. Kronerovi kao Jevreji bivaju izloženi nacističkom uništavanju, Lazukići pod teretom malograđanskih manira i klasnih isključivosti skliznu u pogrešne istorijske tokove, Božići se ne snalaze i tragično se utapaju u svom idealizmu.

Upotreba čoveka je roman o ljudskim nesrećama, o zlu, o ponižavanju čoveka, o padu morala, o hipokriziji, o traženju puta na totalnom bespuću. Ovaj roman u svemu gorka knjiga, tamna u slojevima, kritička, ali i slika dramatičnog ljudskog udesa. Iako su neke ličnosti u opštoj situaciji romana poražene, iako su isključene iz novih slobodnih tokova života, to nije njihov poraz, to je poraz epohe koja ih je učinila takvima.

O tome sam Aleksandar Tišma kaže: „Ako su moje ličnosti imale trpnu ulogu to je sigurno zato što sam ja rat tako doživeo…“ On naglašava i da čovek ne može da opstane, ako u sebi nema čvršćih uporišta i jasno definisanu misao kako da savlada prepreke na koje nailazi.
Izvor: artnit.net
_________________________________________________________________________________

Luka Mičeta
ALEKSANDAR TIŠMA
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. Objavio je više romana i zbirki priča. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i NIN-ova nagrada za roman godine, austrijska Državna nagrada za evropsku književnost i nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.
__________________________________________________________________________
GLAVA_brojeviTisma_pageKnjiževnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih osobina.
Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili ništa. Težnja da se odvoji.
Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?
Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:
“Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi”.
Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
“Svaki romanopisac želi”, kaže Fokner, “najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.

Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom “Ibikina kuća”. Prva objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije “Naseljeni svet”. Međutim, slavu postiže tek svojim romanima.
Ali, prvo o “podmuklom dejstvu biografije”, o tom “detonatoru mašte”.
U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za identifikaciju budućem piscu?
– Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske organizacije iz Hrvatske – koja je tada bila u sastavu Austrougarske – moga oca, koji je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.
Zbog čega?
– Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.
Bio je trgovac.
– Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac. Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane sveštenik. Onda ga je “Privrednik”, takođe jedna patriotska organizacija, posle završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez školovanja.
Da li Vam je nametao svoja gledišta?
– Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe prihvatio.
Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa književnoću, pisanjem.
– Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim, pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.
Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
– Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno: kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student: studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko se tek tako muva po Budimpešti.
Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
– Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga oca, iako je bio Jevrej.
Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
– Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak. Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako da je ipak sve nekako funkcionisalo.
Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.
Gazda iz Segedina ga je, kao novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.
Bilo je to 1923. godine. Kada je završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem. Ona mu je posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd, naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano razboli i umre.
Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka Terezija Miler?
– Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je bila veliki radnik brzo je posao i obavila.
Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba. I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih je. Posle ručka ona nam kaže: “ Sada ću da vam čitam moju biografiju”. Sedne i svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i odspavala.
Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
– Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane godine.
Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
– Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu, imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala. Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.
Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada odlazi u Budimpeštu?
– Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu 1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.
Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
– Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.
Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to: žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar. Verovatno nam je on spasao život.
Zar ga nikada niste pitali?
– Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.
Napisali ste da 1943. godine niste znali da postoji Ivo Andrić. Ali, čitali ste Prusta, Tomasa Mana…
– Da.
…U Dnevniku iz te godine beležite: “Ne osećam se privučen nekim uglednim mestom u našoj literaturi, već žudim ka velikim u daljini”. Kako gledate danas na ovu misao jednog devetnaestogodišnjaka? Može li se u “velike daljine” bez poznavanja sebe, vlastitog literarnog nasleđa?
– Odrastao sam u mešanskoj familiji sa dva jezika. Vrlo rano, kao što sam vam ispričao, naučio sam i tri strana jezika. Tako da sam čitajući naše pisce uporedo čitao i strane u originalu. Mene je tada u literaturi pre svega zanimala radnja i ta daljina u kojoj se radnja odigrava. Uvek su me privlačili nepoznati svet i mogućnosti proširenja svog života.
S druge strane, bio sam potrešen našom zaostalošću, zaostalošću ove sredine.
Kao mladić, već?
– Kao dečko, kao dete. Kad sam imao deset godina.
Mislite na našu literaturu?
– Ne, naravno. Na život, na okruženje i uslove u kojima smo živeli. Vrlo rano mi se javilo pitanje: šta ja tražim tu? Ovo nije život.
Komšiluk koji sam poznavao bio je zaostao. Jedan komšija mi je bio mesar koji se obogatio i podigao veliku kuću. S druge strane naše kuće živeo je krojač koji je još jeo slaninu iz ruke. U sredini, među njima, moj otac koji trguje. Ta njegova trgovina i te njegove narandže, sve je to izgledalo, bar meni, jako, jako jadno. A tamo negde u Kombreju – Marsel Prust…
Mamio Vas je svet?
– I te kako. Mislim da me je u literaturu odvela ne toliko sklonost ka pisanju koliko želja da se pobegne od te i takve stvarnosti.
Sve je to bilo skopčano i sa lošom ekonomskom situacijom. Doba kada ja odrastam, su tridesete godine, vreme je velike ekonomske krize. Vidim da se otac muči, vidim da ne može da nabavi dovoljno novca za kuću i porodicu. To baca još tamniju senku na taj svekoliki jad.
Literatura je za mene tada pre svega bilo čitanje, pa tek onda pisanje. U tome sam video izlaz iz besmisla svakodnevnog novosadskog života.
Žudeli ste za svetom a svet je došao kod vas. Počinje rat. Okupacija. Vi se tada interesujete samo za žene i knjige. Vrlo lepa interesovanja, ali dosta neobična za ratno vreme. Ili nam se to samo čini?
– Meni je, kao nekoj vrsti idiota, nedostajala ta politička perspektiva.
Mislite, niste je imali?
– Da, nisam je imao. Sav sam u knjigama koje čitam. Uglavnom trivijalna literatura.
Prust i Man nisu baš trivijalna literatura…
– Naravno, ali ja sam njih čitao zbog toga što su zanimljivi, a ne zbog toga što sam znao da su to neka kvalitetna dela. Taj svet me je potpuno bio zaokupio kao da stvarnosti nema.
Kako biste to objasnili?
– Ne znam. To je prosto neki manjak, neki centar je kod mene faličan. Vidite, i moj otac je bio apolitičan, nije se nikada nešto naročito opredeljivao i bio je podsmešljiv u odnosu na politiku. Možda je i to uticalo na moj stav. To je jednostavno kod mene jedno šuplje mesto. Nema političkog, društvenog interesovanja i tačka.
To što su me interesovale žene mislim da je to normalno kad neko ima devetnaest godina. Mada su mene žene interesovale više nego druge.
Volite žene?
– Ne, naprotiv. Bežim od njih. Čim žene čim počnu svoju ličnost da ispoljavaju i nameću, postaju nesnosne, i to je strašno. U to doba niti sam ih voleo niti sam bio neki seksualni udarnik. Težio sam ženama iz istog razloga iz kojeg sam težio knjigama. Bežao sam od stvarnosti. Sve je to kod mene tada bilo prenaglašeno baš iz tog očajanja.
To me je udaljavalo od drugih. To me je izolovalo. Jer naša sredina je jako ratoborna a ja sam postao punoletan 27. marta.
Vi niste vikali “Bolje rat nego pakt” i slične parole?
– Naravno da nisam. Za mene je to bilo isto kao posle jogurt revolucije.Ljudi viču, hoće nasilne promene. Za to nisam imao i nemam smisla.
Ulazite u NOV. U Dnevniku pišete, odnosno pitate se: šta mi je bolje? da li da se dobrovoljno prijavim ili da čekam da me mobilišu? Otkud toliko racionalizma kod jednog mladića? Kažete za jednog vašeg junaka Sergeja Rudića: “Opredelio ga je život, mladost koju je imao kao svako što je ima, koja je za trenutak zasvetlela ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula, zatrpana kricima i leševima”. Gde je bila vaša mladost “koju svako ima” ? Nedostaje li u vašoj mladosti trenutak kada zasvetli ognjem zapaljeno žito?
– Ja sam radio suprotno od tog mog junaka Rudića. Nije mi bilo ni na kraj pameti da palim žito. Gledao sam samo kako da se iz toga izvučem. Video sam da je to lud svet koji srlja ne žaleći život i impulsivno uleće u pogibiju. Video sam to već 1941. godine – vrlo jasno.
Imao sam veliku sreću da sam imao školskog druga koji me je spasao te dileme. Zvao se Slobodan Radujkov. Nije više među živima. Sreo me je i pozvao da se prijavim u orkestar pri III armiji, gde je on već bio primljen.
Koji instrument svirate?
– Nijedan. To sam i njemu rekao. Doduše, mene je majka slala na neke časove, ali nijedan instrument nisam naučio da sviram. On mi kaže: nema to veze, udesićemo nešto. Poslušao sam ga i pristupio sam tom orkestru u okviru III armije.
Napisali ste: “Kada je došlo oslobođenje, osećao sam se bedno”. Koliko je takvo raspoloženje bilo rasprostranjeno među vašim drugovima, među Novosađanima? I možete li – mada ste samo jednom rečju objasnili svoj osećaj – malo detaljnije da kazujete o oslobođenju, o oslobodiocima?
– Mislim da sam bio potpuno usamljen. Nisam naišao ni na jednog čoveka koji je delio moja osećanja. Naravno, ja sa svojim osećanjima i nisam baš paradirao. Vladalo je opšte oduševljenje.
Moj profesor, recimo, Bogdan Čiplić – koji je čitao moje rane radove, koji me je podržavao u literarnim naporima i pomagao mi na mojim počecima – kada sam došao kod njega sa tom svojom dilemom koju ste vi naveli u pitanju, on mi je rekao: idi na front, svi naši najbolji ljudi su tamo.
Dakle, neko ko me je dobro poznavao, ko je znao za moja opredeljenja i ambicije tako je reagovao. Na front. I njega je bilo uhvatilo to revolucionarno oduševljenje.
Bio je brat Miloja Čiplića, koji je kao simpatizer komunista stradao u logoru na Banjici. Sam Bogdan je postao jedan od rukovodilaca u posleratnoj kulturi Novog Sada. Bio je upravnik i pozorišta.
A Vama je prporučivao front?
– Tako je tada bilo. Bio sam jako usamljen.
Mnogi su kao i ja, od straha cvokotali četiri godine rata. Neki i više jer su bili stariji i svesniji situacije u kojoj smo se nalazili.
Ali, posle rata su mnogi odjednom promenili fizionomiju obukavši partizanske uniforme, mašući partizanskim i komunističkim zastavama. Devojke iz grada koje su sve vreme okupacije gledale da se zabave, pa i sa mađarskim oficirima ako su bili lepi. Odjedanput su navukle narodnu nošnju i ljubile se sa ovim partizanskim seljačinama. Jer žene prve osete ko će napredovati.
Kao neki Gajgerov brojač?
– Da, da. Hoću da kažem da me je to sve ispunjavalo gađenjem. A ruska vojska, koja je ušla na seljačkim kolima delovala je zastrašujuće. A ni mentalitet pobednika mi nije odgovarao. Nisam imao ničega zajedničkog sa njima. Distancirao sam se. U tom mom distanciranju bilo je dosta i osvetništva.
U kom smislu osvetništva?
– Bio je tada u Novom Sadu neki Lazić, sin velikog trgovca, koji je bio apsolutni buržuj i po vaspitanju i po svemu ostalom. Godine 1944. on je rekao: idem u partizane da kupim ulaznicu za budućnost.
Da li je uspeo?
– Jeste.
A ja sam sve to posmatrao sa nekom skepsom. Postao je čovek od uspeha. I u tome je bila moja osveta.
Pre nego što ćete se dobrovoljno prijaviti u NOV, bili ste kao student na prinudnom radu u Transilvaniji? Kako je došlo do toga?
– Kada je Nemačka 1944. godine konačno okupirala Mađarsku, jer je Mađarska htela da iskoči iz rata, jedna od mera nove kvinsliške vlade bila je ta da studente pokupi u radne logore. Nije bilo lako, ali nije bilo ni opasno. Nisu nikoga ubili niti tukli. Spavali smo pod šatorima i to je bilo najteže.
Šta ste radili?
– Kopali smo protivtenkovske rovove. Oni su, navodno, hteli da studente sklone iz Pešte da se ne bi eventualno politički organizovali. A i da ih prevaspitaju. No za to više nisu imali vremena. Stigla je Crvena armija.
Postajete novinar. Četiri godine ste u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi” (1945-1949). Nije li to bila svojevrsna uvertira u kojoj Aleksandar Tišma otkriva sebe kao pisca? Ovo vas pitam iako znam da ste u jednom intervjuu rekli: “Znao sam već odavno, otkako sam pročitao prvu knjigu, da moram postati pisac ili ništa”. Kada ste pročitali prvu knjigu? Koja je to knjiga bila? Šta vas je toliko fasciniralo da pomislite da morate postati “pisac ili ništa”?
– Fascinirala me je mogućnost stvaranja sveta koji nije trivijalan kao svet u kome sam živeo. Naravno, nisam ja to tada sebi tako formulisao ali sam osećao da je to jedini svet kojim se treba baviti. Da sve ostalo nije ništa.
Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam prvu pročitao. Verovatno neka knjiga Edgara Valasa. Neki kriminalistički roman. Takve sam knjige tada čitao. Nisam čitao Žila Verna, niti me je zanimala fantastika.
Ništa nije fantastičnije od stvarnosti?
– Ispostavilo se da je tako bar kada je o meni reč.
Da li ste čitali Karla Maja?
– Jesam. Prva knjiga koju sam pročitao mogla je lako biti njegova.
Na osnovu onoga što ste mislili i pisali kao mladić čini se da se to nije baš uklapalo u lik novinara komunističke “Borbe” koji treba da objašnjava, popularizuje, sprovodi komunizam? To su prelomne godine, da pomenemo samo Informbiro. Da li ste se i tada osećali bedno?
– Bedno sam se osećao isto kao što sam se osećao bedno za vreme okupacije, tada zbog svoje fizičke ugroženosti kao Srbina i polujevrejina. Sada sam se osećao bedno jer sam opet bio ugrožen kao čovek koji drugačije misli od onoga kako piše.
Da li ste se upitali tada zašto to radite?
– Kako da ne.
Kakav je odgovor?
– Naravno da mi to nije bilo prijatno ali ja sam se s tim mirio, prvo zato Što sam znao da kod nas slobodne štampe nema i neće skoro biti i drugošto je za mene moj rad u novinarstvu bio sredstvo da preživim a ne neka lična ambicija. Mom ocu su sve nacionalizovali i više nije mogao da me izdržava, niti da mi pomaže. Morao sam nešto da radim. Na studije uopšte nisam pomišljao sem kao vanredni student, što sam i postao i kao takav diplomirao. Želeo sam samo da pišem i ništa više. Tada se opet pojavljuje Bogdan Čiplić koji je u “Slobodnoj Vojvodini” bio urednik kulturne rubrike. Preporučio me je kao pismenog čoveka i tako sam ušao u novinarstvo. Vrlo rado sam pristao jer mi je bio potreban posao. Povremeno sam mislio da i u novinarstvu čovek može da ispolji talenat pisca što na kraju krajeva nije netačno.
Bio sam dopisnik iz Sremske Mitrovice, a onda iz Subotice. Pisao sam o svemu što je tada bilo aktuelno. O kolektivizaciji, nacionalizaciji, elektrifikaciji, traktorskim stanicama itd.
Sigurno znate da se o svemu tome tada nije moglo pisati kritički niti bi takve tekstove tada neko objavio. Nisam bio toliko moralan da kažem ja o tome neću pisati.
Glava bi se izgubila?
– Ne bi, možda, glava, ali bi čovek mogao lako da ode u polubesprizorne. To meni ne bi odgovaralo.
Opet je prevladao racionalizam?
– Da, jer sam ja imao svoj cilj. Nisam želeo da postanem rukovodeći novinar. Čak ni da pišem o kulturi. Bio sam dovoljno praktične pameti da što manje svoju kulturnu potrebu čuvam za buduće knjige. U “Borbi” sam uglavnom pisao o snadbevanju, o pijacama i sličnom, a jedno vreme i vodio rubriku napisa iz sovjetskih novina, kada je “Borba” želela da dokže da Jugoslavija nije protiv SSSR-a.
Kada ste se osetili piscem? U letopisu Matice srpske objavljena vam je pripovetka “Ibikina kuća”. Godine 1956. objavili ste prvu knjigu, zbirku poezije “Naseljeni svet”.
– Ja sam i tada znao da sam pre svega prozni pisac. Pesme su mi poslužile u krizama da lakše dođem do nekih svojih književnih formulacija. Pesmu je lakše napisati nego knjigu. Ali sam i tada osećao da u prozi mogu više da postignem. Ali dok proza nije krenula kako treba, pisao sam i drame, pesme, prevodio, pisao prikaze. Sve sam to radio sa velikom upornošću iako nijednog trenutka nisam poželeo da postanem prevodilac, književni kritičar ili bilo šta drugo što nije – prozni pisac.
Vašom literaturom, uglavnom, dominiraju ratne teme. U stvarnom životu to vas nije zanimalo. Nije li to svojevrsni paradoks? Doduše, da podsetimo, posle “Ibikine kuće” slede pripovetke “Koncert”, “Najveći znalac na svetu”, gde ste mimoišli ratnu tematiku. Međutim, onda slede vaše najjače knjige. Da navedemo samo: “Knjiga o Blamu”, “Upotreba čoveka”, “Kapo”… Sve o ratu. Zašto? – To je interesantno pitanje. U početku se ratna tematika kod mene nije ispoljila. “Ibikina kuća” tretira, doduše, ratno vreme ali u potpuno neratnim uslovima. Sve se dešava u javnoj kući. Rat je tu uzgredan. A moj prvi roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman.
Kako je došlo do toga preloma, do zaokreta ka ratnoj tematici?
– Desilo se to šezdesetih godina na jednom putu za Poljsku. Odjedanput sam ponovo došao u kontakt sa tim strašnim pogibijama koje sam ranije registrovao ali sam bežao od njih da bih ostao živ, da bih sebe sačuvao.
Tada ste verovatno posetili i Aušvic?
– Da. Nisam to posebno želeo nego je bilo u programu naše izdavačke posete Poljskoj. Nisam više radio kao novinar već sam bio zaposlen u “Matici srpskoj” i išli smo u posetu poljskim izdavačima. Onda sam prošao i kroz Mađarsku. Bilo mi je to prvo putovanje posle rata jer nisam mogao da dobijem pasoš sve do 1957. godine, kada su ga svi dobili.
To nedobijanje pasoša bilo je važno u mom životu i još me je više zagnjurilo u osećanje bespomoćnosti i promašenosti.
Dakle, Mađarsku sam video prvi put posle okupacije.
Svu onu stvarnost sam ponovo preživljavao. Sada, međutim, nisam imao razloga da bežim od nje. Shvatio sam da je to moja sudbina, da sam time obeležen. To sam ja.
Znači li to da tada shvatate da je to vaša tema, da ćete to obrađivati u svojim knjigama?
– Da. Shvatio sam da je to moja tema i da ja od toga ne mogu pobeći kao da se nikada nije desilo. Sve mi se otvorilo ali ne baš u potpunosti i na način na koji sada razgovaramo. Prvo su mi se počeli pojavljivati neki likovi, nekada živi ljudi, situacije koje sam mislio da sam zaboravio. Recimo, setio sam se racije u Novom Sadu kada sam i ja bio tu sa dignutim rukama pred puškama mađarskih vojnika, kada sam mogao lako biti ubijen. Sve sam to izbegao ali mi se vratilo kao doživljaj.
Znači, suočio sam se sa svojom sudbinom i seo da pišem.
“Kapo” je tu, čini se, posebno zanimljiv. Da li ste pomišljali nekada da je to ljubavni roman?
– Nikada to nisam pomislio. To jeste roman o čoveku željnom žena. Možda se to može tumačiti kao ljubav.
Asocira na radnju filma Lilijane Kavani “Noćni portir”?
– Jeste. Kada sam video taj film, pomislio sam da ima dosta sličnosti sa mojim “Kapoom”.
Nisu li najjače ljubavne veze patološke veze?
– Mislim da ne. Ljubav, naravno, može biti i patološka ali da je patološka ljubav najjača – ne verujem. Ljubav može biti snažna čak i bez telesnih dodira.
Kao ljubav Šopena i Žorž Sandove?
– Da. Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti.
Pariski “Mond” je oktobra 1985. napisao o vama: “Ono što ga zaokuplja jeste intimna drama svih tih protivurečnih ljudi, žrtava i dželata, junaka i gadova, koji su odreda poniženi i uvređeni. Kao kod Dostojevskog, oni idu teturajući se između radosti i bolova, između kukavičluka i zločina, ka jednoj razigranoj vedrini, ka jednom drugom svetu gde za Boga nema mesta”. Vaš junak Dulič u “Školi bezbožništva” uzvikuje: “Bože, hvala ti! Tebe nema… Hvala ti!” Koliko su zločin i nasilje imanentni čoveku? Šta je razlog da tako precizno, minuciozno i duboko pišete o zločincima?
– Mene zločin fascinira, mada lično nisam sklon zločinu. Čak ni ne osećam mržnju prema ljudima koji su mi zlo učinili. Da ne govorim o tome da bih, recimo, pomislio na zločin ili sanjao o tome kako nekog maltretiram, kažnjavam…
Sadistički poriv?
– Da, ne mogu reći da to postoji u meni. Međutim, sve te zločine koje sam u životu video izgleda da su ostavili traga na meni, da ja to nekako razumem, osećam. Znači ja, ipak, verovatno imam dovoljno sadizma u sebi kada to sve mogu dobro da shvatim. Tu su moj sluh i intuicija dobro izoštreni. To je jedna moja tema iako ja kada je o tome reč nemam nikakvog iskustva.
Lik kapoa Vilka Lemiana smatra se najnegativnijim junakom srpske proze. Kako ste gradili taj lik? Otkud ideja?
– Privlačile su me osobe koje su u tolikoj meri sklone surovosti. Privlačilo me je da ih odgonetam. Pročitao sam mnogo dokumenata sa suđenja nacističkim zločincima, sa suđenja esesovcima koji su upravljali logorima. Sve sam to detaljno proučavao, svašta sam tu nalazio. Imao sam predstavu da bi bilo vrlo zanimljivo opisati jednog kapoa, dakle logoraša koji upravlja drugim logorašima. Kada je esesovac surov, to je nekako prirodno. On je Nemac i njega su tako vaspitali. Ali kapo je logoraš.
O Vašem junaku kapou Lamianu kažete na jednom mestu: “Da je bio esesovac kao Šranke, možda ne bi tako postupio. Možda bi bio dobar, jer bi znao da je na zlo prisiljen poreklom, a ne odlukom da preživi”.
– Sigurno je da bi mu bilo lakše. Njemu su to naredili, Nemac mora da bude surov. Himler je njima rekao: vi vršite jednu veliku žrtvu, vi se žrtvujete jer ćete činiti najveće surovosti. Jevrejinu kao što je Lamianto niko nije rekao. On samo hoće da preživi i postaje deset puta gori. Sam se stavlja u taj položaj.
Dugo sam tragao za takvim likom. U dokumentima sam našao da je jedan zagrebački Jevrejin bio kapo u Aušvicu. Tek kada sam to pročitao, odjedanput mi je sve sinulo i rasvetlilo se. Zbog toga je kapo Zagrepčanin i dobar deo radnje se odvija baš u tom gradu. Nisam hteo ništa da menjam. Da nisam na to naišao u dokumentima, verovatno ne bih napisao taj roman.
Negde sam pročitao da je Pekić rekao da nigde policajac ne izgleda tako verno kao u vašim delima?
– Ljudi koji pišu često pisanjem nadoknađuju ono što nemaju. Francuski pisac Žilijen Grin, koji je sada u dubokoj starosti, piše i dnevnik i romane. Kada su ga pitali nešto slično ovome što vi mene pitate, on je odgovorio: “Romani su ono što mi se u stvarnosti dešava a dnevnici su ono što izmišljam”. To jeste paradoksalno, ali ima tu nekog vraga. Ja izmišljam te policajce, recimo tog Duliča, a sa njima nemam ama baš ničeg zajedničkog.
Može biti da čovek mnogo toga nadoknađuje pisanjem jer traži drugi svet.
Vi ste tražeći drugi svet došli u svoj svet, svet koji ste živeli. Preko literature ste došli u svet iz koga ste bežali?
– Eto, bežeći od stvarnosti stigao sam baš u nju.
“Hiljadu i druga noć” je pripovetka, ako se ne varamo koja, pored ostalog, govori i o rasnoj diskriminaciji u kojoj jedan bračni par ne dobija sobu u hotelu zbog toga što su Cigani. O muci diskriminisanih vratićete se kroz jevrejstvo. Tu je posebno upečatljiv lik kapoa Vilka Lamiana, ali i Miroslava Blama. Ima li tu, donekle, i vlastitog preispitivanja?
– Tu ima mnogo vlastitog preispitivanja. Kao dete sam se suočio sa činjenicom da sam drugačiji, pa sam se pitao da li sam stvarno drugačiji. Onda, do koje mere? Sve me je to zaokupljalo. To je sada takođe jedna od mojih tema. To je komponenta moga dela, kao što je komponenta moje ličnosti.
Roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman u kome vi, čini nam se, problematizujete smisao ljudskog života kao moguće ljubavi pri čemu destruišete tradicionalnu viziju tog ideala. Tu pripovedate u prvom licu. Zašto? Prvom licu ćete se vratiti opet u “Širokim vratima”, dosta kasnije.
– “Široka vrata” su napisana još pre romana “Za crnom devojkom”, samo su objavljena dosta kasno. To je jedno od objašnjenja. Pišući svoje prve romane oslanjao sam se na prvo lice kao lakši i za pisca sigurniji okvir. Ne pokušavate ništa objektivno da prikažete. Ništa ne znate sem onoga što zna pisac. Veliki je napredak kada izađete iz prvog lica. Sledeći iskorak je kada pisac pokušava da bude bog i da kaže šta je šta. Što ne znači da čovek ne može da piše u prvom licu u starosti.
Ali vi ste me pitali o smislu ljudskog života kao moguće ljubavi.
O toj mogućnosti u knjigama.
– To je opet samo jedno pražnjenje. Mogućnost dostizanja ideala preko knjiga, literature.
O “ambisu divljanja u krvi” govori i vaše možda najpoznatije delo “Upotreba čoveka”. Na jednom mestu kažete: “Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tama, žudnja za prošlošću, nacionalizam”. Tim romanom dali ste nam jednu mračnu, ali, ako smemo da kažemo, realnu sliku sredine XX veka. I šta, što bi rekao Krleža? Evo nas opet tu?
– Rat u kome sam ja učestvovao bio je u znaku dva totalitarizma – nacionalsocijalističkog i komunističkog, utopističkog recimo. Ali ja sam samo stigao da pišem o nacizmu. Ono što se desilo devedesetih godina, više nije moja tema.
Ako se izuzme potreba za dramaturgijom, dnevnik Ane Dretvenšekove smeštate na sam kraj romana. Do dnevnika nas dovode kratke i efektne sekvence koje sevaju kao fleševi. Kako ste se osećali kada ste završili pisanje “Upotrebe čoveka”? Da li ste bili upotrebljeni?
– U svim knjigama čovek je upotrebljen. Pisac je sličan medijumu. Dok piše on je kao i medijum u stanju izvrnute stvarnosti, mora da se razstvari da bi mogao da piše. On se prebacuje u neki drugi svet. On dozvoljava da preko njega taj drugi svet piše. To je sposobnost slična onima koje imaju medijumi, ekstrasensi.
Bogom data sposobnost?
– Bogom data bolest. Jer medijum je i bolesno biće pošto je u stanju da radi stvari koje normalan svet ne može.
Neki kritičari su vaš roman “Vere i zavere” doživeli kao roman apsurda. Da li je Vama on apsurdan ili, baš, logičan? Ima li danas išta logičnije od apsurdnosti?
– Meni on nije apsurdan. On je, u stvari, istina. Gotovo sve što sam tu napisao zasniva se na činjenicama iz moje okoline. Život sam dovodi do takvih apsurdnosti, ako je to apsurd. Sada je najveći apsurd da ljudi koji su se kleli u komunizam i internacionalizam postaju nacionalisti. Šta ćete većeg apsurda i veće istine! I tu nije ništa nelogično. Taj razvoj je potpuno logičan. On je, u stvari, zakonomeran, što bi rekli marksisti. Jer jedan fanatizam može lako da pređe u drugi oblik, drugu vrstu fanatizma. Čak on i nije nov fanatizam. To su ljudi koji ne mogu da žive bez vere, jer se osećaju slabima, bednima i ne znaju šta će sa sobom.
Bez obzira na to da li je reč o veri u čovečanstvo, ili o veri u svoju naciju, ili u svoju ulicu… Sve je to ta pogubna vera.
U “Širokim vratima” vraćate se u vreme posle Drugog svetskog rata. Sremski front. Pratite sudbinu jednog “saputnika revolucije i rata”. Na jednom mestu glavni junak kaže: “Sad pošto sam okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u službu, video isto koliko je on, rat, manje zagonetan, pa čak i manje opasan nego što sam zamišljao”. Iako se niste stavljali u “službu”, može li se reći da u ovom vašem romanu ima najviše autobiografskog?
– Svi moji romani su autobiografski. I u “Upotrebi čoveka” ima mnogo autobiografskog. Ali ožda ovaj roman sadrži najviše lično doživljenog.
Kratki roman “Koje volimo” zanimljiv je mozaik “žena koje trguju svojim telom”. Iako ste se na neki način te teme dotakli u “Upotrebi čoveka” i u nekim svojim drugim delima, otkud želja za literarnom obradom novosadskih burdelja? Ili je možda sve burdelj? Kako kaže Sioran, nema razlike između crkve i burdelja – jecaj na sve strane.
– Prostitutke su me uvek privlačile.
One su suština ženskog principa?
– Srećan sam što sam kao mlad posećivao prostitutke i razgovarao sa njima. To je tada bilo zakonski dozvoljeno zanimanje. Nisi morao da se kriješ. Sa nekima od njih sam se i družio. Odlazio sam kod njih na razgovore i ostajao po pola dana, jer su one po danu imale vremena. Najzad, volele su da se druže sa mladim muškarcem koji sa njima normalno razgovara.
Koji ih tretira kao ljudska bića?
– Upravo tako. To su neverovatno nežna i inteligentna bića. One su shvatile da do svojih prava mogu da dođu jedino naplaćujući svoje usluge. Postoji i drugi način – brak, ali neću sada da ulazim u to.
Odnos prostitutke i muškarca je jedini odnos u kome žena nije gubitnik pod uslovom da čestito naplati svoje usluge. Njima taj osećaj daje neverovatnu snagu. One su autonomne ličnosti, ali istovremeno i očajnici. Odbacili su ih i porodica i društvo. Oduševljavale su me. I to sam morao da stavim na papir već u prvoj svojoj priči.
Pavle Ugrinov u “Egzistenciji” piše: “Za vreme ručka uglavnom pričamo o literaturi. ‘Samo podzemlje, samo podzemlje!’, ponavlja Tišma dok raspravljamo o temama naših novih romana”.
Da li i dalje ostajete pri svom stavu koji je Ugrinov naveo u ovoj svojoj knjizi: “‘Uveren sam da umetnost izvire iz samog podzemlja!’ ponavlja, želi da precizira (Tišma)”
– Mogu taj stav da potvrdim. Što da ne? Sve što nije podzemlje, što je dakle zvanični, nadzemni život, samo je fasada i nema vrednosti za literaturu.
Nikola Milošević vas je u “Jevanđelju skepticizma” definisao kao suštog skeptika. Nije li ta definicija preblaga? Čini se da ste vi više od skeptika, pa čak i suštog? Mizantrop možda? Jer, recimo, pišete leta 1949. u “Dnevniku”: “samo pišući mogu da doživim zadovoljstvo”.
– Pa jeste. Šta znači skeptik uopšte? Vrlo sam oprezan čovek, možda sam više to. Jednostavno nepoverljiv. Više je to nepoverenje nego skepticizam. Svakoga život uči nečem drugom. Mene je učio da budem nepoverljiv. Nikome ne verujem.

Gavra Tišma
“Bio je ekstrovertan, simpatičan čovek koga su svi voleli. Opet obrnuto od onoga što karakteriše jednog pisca.
Nije kod njega bilo nikakvih analiza, uputstava, a pogotovu ne ispovedanja. Recimo, zna se da svi muškarci vole da pričaju kako su bili u ratu ili vojsci. Nikada mi moj otac nije ni reč rekao niti o ratu niti o svom vojevanju. Iako je bio u Prvom svetskom ratu.
On je bio okrenut sadašnjosti i trenutnom životu. Voleo je da prima u kući goste i da se sa njima uz čašicu druži. Uopšte je voleo ljude i uživao u njihovom prisustvu.
On je, dakle, na mene više uticao kao negativan primer. Bio je sve ono što ja nisam želeo da postanem. Sve ono što je radio i čime se bavio, kako se ponašao jednostavno mi je bilo strano.”

Olga Miler
“Mati je bila ambicioznija od oca. Izučila je dva zanata trudeći se da i sama nešto zaradi. Izučila je rukavičarski zanat, a kasnije i zanat pravljenja midera i korseta. Po ceo dan je radila. Zahvaljujući njenoj ambicioznosti ja sam odlazio na časove jezika. Do kraja gimnazije sam naučio nemački, engleski i francuski. To znanje jezika mi je pomoglo da vrlo rano počnem da čitam strane pisce u originalu.”

Život, knjige i nagrade
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. U Novom Sadu je završio osnovnu i srednju školu. U Budimpešti je tokom Drugog svetskog rata studirao prvo ekonomiju, a potom francuski jezik i književnost. U Zagrebu upisao medicinu a Beogradu istoriju umetnosti. Najzad je diplomirao germanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi”. U Maticu srpsku dolazi 1949. godine, prvo kao sekretar redakcije, a potom kao urednik gde je i radio sve do penzionisanja 1982. godine. Član redakcije Letopisa Matice srpske bio je od 1958. do 1979. godine, četiri godine glavni urednik.
Dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postaće 1979. godine, a redovni 1984. Prilikom spajanja VANU i SANU postaje redovni član SANU.
Dela su mu prevedena na sedamnaest jezika. Objavio je dve zbirke pesama: Naseljeni svet i Krčma, zbirke pripovedaka Krivice, Nasilje, Mrtvi ugao, Povratak Miru, Škola bezbožništva i Hiljadu i druga noć; romane Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Begunci, Kapo, Vere i zavere, Široka vrata i Koje volimo; knjigu putopisa Drugde, sabrane intervjue Šta sam govorio i Dnevnik.
Prevodio je sa mađarskog i nemačkog.
Nagrade: Brankova nagrada Sremskih Karlovaca, Oktobarska nagrada Novog Sada, Nolitova nagrada, NIN-ova nagrada za roman godine, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagrada “Karolj Sirman”, Andrićeva nagrada, Nagrada oslobođenja Vojvodine, nagrada Željezare “Sisak”, nagrada Bažalikom za prevode sa mađarskog jezika i nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo. Dobitnik je austrijske državne nagrade za evropsku književnost i nagrade Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

Izvor: alexandria-press.com

SLAĐENJE DUŠE…

TAMOiOVDE________________________________

 Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“

Današnji Beograd ima malo istorijskih niti koje ga povezuju sa Knjaževinom Srbijom, iz ere ustavobranitelja.

TamoiOvde-bg-pelivan1 „Najslađa“ kopča savremene metropole i kasabe iz 19. veka nalazi se na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde je poslastičarnica „Pelivan“.

Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada.

Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna

Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu.

Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom.

– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. – Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.

– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“.

Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.

– Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.

TamoiOvde-bg-pelivan

Foto: Milena Anđela/ novosti.rs

Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije.

Kad je Bata zavodio red

POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone.

O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.

– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.

Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.

Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir.

Milenko Kovaćević/Novosti/nadlanu.com

__________________________________________________________________________________________

ZAPISANI I U ČITANKAMA

„NAVALI narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. U udžbeniku izdvajaju poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.(novosti.rs)

 

__________________________________________________________________________________________

Video prilog:studiob.rs

__________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________.

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

TamoiOvde-pavichMilorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HAZARSKI REČNIK Milorad Pavić 

08bb42203297a97b7b6a2c1eff6a3eaaHazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

Nastavite sa čitanjem

SEĆANJE NA HERMANA HESEA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

„‘Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi imalo smisla pripovedati priče.
Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje.

 U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek.

 Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta.

Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav.

 Poneko je gore čovek, a dole riba.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...“

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1962. godine umro je Herman Hese, nemački književnik.

Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. Pisao je lirske pesme, novele i romane od kojih su najpoznatiji: „Stepski vuk“, „Demijan“, „Gertruda“, „Igra staklenih perli“ i „Zaratustrin povratak“. Autor je niza putopisa i eseja, kao i slikar i ilustrator svojih književnih radova. Antinacista i antimilitarista, doživljavao je zabrane svojih knjiga u nacističkoj Nemačkoj. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946. godine.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Herman Hese

 Hesse-150x150Nemački književnik, nobelovac Herman Hese rođen je 2.jula 1877.godine u Kalvu, Virtemberg, u porodici hrišćanskih misionara.

Po želji roditelja, od 1891. pohađao je Evangelističku Bogosloviju, koju je već sledeće godine napustio. Iste godine dvaput je pokušao samoubistvo i neko vreme proveo u duševnoj bolnici. Krenuo je potom u gimnaziju, ali je i to napustio i sa šesnaest godina definitivno završio sa službenim obrazovanjem.

Zaposlio se kao šegrt u knjižari, i počeo puno da čita, uglavnom teologiju, grčku mitologiju, kao i Getea i Šilera. Počeo je pomalo da piše, i 1903.godine objavljuje prvi roman “Peter Kamencid”, koji ga je proslavio i omogućio mu da se posveti samo pisanju. Oženio se Marijom Bernouli i preselio na farmu, kraj jezera Konstanca. Objavio je još dve knjige, a onda se zainteresovao za teozofiju i budizam. 1911. otišao je na put u Indiju , a po povratku se sa porodicom preselio u Švajcarsku, u Bern.

Odlomci iz knjiga – Herman Hesse

 Početkom Prvog svetskog rata deklarisao se kao pacifista i pozvao svoje sunarodnike da se uzdrže od nacionalizma, što je naišlo na negativne kritike u nemačkoj štampi. U to vreme krenuo je na psihoterapiju i upoznao Junga, koji je na njega imao veliki uticaj. Za samo tri nedelje, 1917. Hese piše svoj čuveni roman “Demijan”, povest o sazrevanju, o relativnosti svih stvari u životu, koji će objaviti po završetku rata. Razvodi se od supruge, sa kojom je imao tri sina, i odlazi u Montanjolu. 1923.godine dobio je švajcarsko državljanstvo i objavio “Sidartu”, priču o Budi. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspao, a Hese tada piše „Stepskog vuka”, i objavljuje 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.

Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče usamljenosti i ženi se po treći put, Ninom Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života. Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Heseova dela ubrzo su bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj.

1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli”, utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Po završetku Drugog svetskog rata, Hese piše uglavnom kratke priče, eseje i poeziju.

Umro je 9. avgusta 1962. godine.

Za sobom je ostavio oko 40 knjiga: romana, priča, poezije, eseja…Svoje knjige često je sam ilustrovao. Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i budističke i hindu filozofije, kao rezultat njegovog interesovanja za egzistencijalne, duhovne i mistične teme. Njegova popularnost je obnovljena krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje i potragu za ličnim prosvetljenjem, što je bila i Heseova preokupacija,

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

 Izvor:secanja.com

Prisetio se i priredio: Bora*S