STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo

_________________________________________________________________________________

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

tamoiovde-logo

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

narod-dnevne

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

___________________________________________________________________________________

SRPSKO NARODNO VEROVANJE O PŠENICI…

tamoiovde-logo
Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da „težak-baša“ zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog „težak-bašu“. I – setva može da počne.

ccd8446da0236cddce1b46e8f07f6309_L

foto: Zoran Petrović

Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova – „da pšenica bude ko olovo teška“. Stavi se i pokoji novčić – „da pšenica dobru cenu ima“. Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane.

A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati „jer neće biti berićeta“. A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi.

Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre „jer će biti gada u pšenici“. Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. „Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati“. I bolje siguracije nema.

Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne… Onda valja gatati dalje.

Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao… dalje znate i sami.

Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.

U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: „Evo nama neviste. Pospimo je ‘šenicom, da nam bude plodna“ i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni „i demon mu neće moći ni da priđe“.

Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od „teja od pšenice“ znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu“ – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, „zmajotresinu“ i zrno kukuruza.

I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške „bez belege“ pa se ušije u tkanicu.

A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

„Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje“. To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – „ne zemlji će nestati pšenice“. I tu nema nikakve sumnje.

Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. „I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad“. Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.

Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – „Božju bradu“. I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

Foto Plus TAMOiOVDE


________________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S

MIRIS VRUĆEG HLEBA…

tamoiovde-logoMoja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.

qxrjx0Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.

Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.

Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.

Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi. I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.

Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________________

POGAČE VERE I TRADICIJE…

tamoiovde-logoMešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave…

rep-hleb_620x0BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja.

Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.
– Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.

“ZDRAVLJE I VESELJE“

 MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli – objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.

Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.
– Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti – objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.
Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

– Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana – kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.

rep-hleb-MALA“SABORNICI“
– JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni – sabornici. Uvek se pripremaju dva – jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član – priča Biljana Jeremić.
Jelena Matijević
Izvor:novosti.rs

_________________________________________________________________________________________

Srodne objave:MOJE VREME U MUZEJU HLEBA JEREMIJA

TAJNE U CREPULJI…

tamoiovde-logoZABELEŽENO NA STAROJ PLANINI

Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše

zagrevanje

Foto Aca Đorđević

Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.

Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.

Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.

Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.

– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.

– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.

Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.

Kameno selo
Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.

Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.

Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša.
Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.

– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica.
Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.

Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.

Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.

Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari.
Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.

Svaka kuća drugačije
Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.

Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.

Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.

Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.

„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.

Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.

– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.

Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje:
– Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.

Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo.
Slavica Berić
—————————————–
Tri puta
U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.

Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…

Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).

Izvor:politika.rs (objavljeno: 22.12.2014)

___________________________________________________________________________________

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

04f01-Srpkinja-copy1Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
milica2I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.
    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…” Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”
    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”
    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

04f03--1vrdnik

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011

ČEMU, HTEO BIH DA KAŽEM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________

    1940.

Malograđanska-svadba

Malograđanska svadba-npozoristeso.co.rs

         VI

Moj mladi sin me pita: Da li da učim matematiku?
Čemu, hteo bih da kažem.

Da su dva komada hleba više od jednoga,
Primetićeš ćeš i bez toga.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim francuski?.

Čemu, hteo bih da kažem. Sva vlast propada.

Ako samo rukom protrljaš  trbuh i jecaš,
razumeće te svak.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim istoriju?

 Čemu, hteo bih da kažem.

 Nauči glavu u zemlju da sabiješ

 Pa ćeš  možda  preživeti.

Da,

uči matematiku, kažem,
Uči francuski, uči istoriju!

Bertold Breht  

LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

KRAGUJEVAČKA TRAGEDIJA 1941.

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.

Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.


Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.

Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.

Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.

Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.

U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.

Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.

U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov  5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.

Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123  Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

 Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.  

 STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“

 ***

“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.

 Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“

 Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on.  Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:

 „Lebac sutra nemojte poslati.“

U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”

jovana gligorijević/vreme.com

Priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________
Povezano: WE ARE CHILDREN! SHOOT!

_________________________________________________________________________________________________

KAFIĆ U UTROBI ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

U utrobi zemlje, onamo gde se već stotinu godina iskopavaju rude bakra i zlata, u Jami borskog rudnika, na početku servisnog okna „Vasa Drecun“, 30. januara 2012. godine, zvanično je otvoren kafić (ovde)!

I odmah nakon otvaranja, prva grupa gostiju na čelu sa Borisom Tadićem, predsednikom Republike Srbije posetila je ovu  jedinstvenu atrakciju, koja se nalazi 400 metara ispod zemlje, na takozvanom 11. horizontu, u prostoru uklesanom u stene, nalik pećini.

Prostor kafića od stotinu kvadrata, uređen je i opremljen tako da posetiocima dočara neponovljivu radnu atmosferu i uslove rada generacija rudara, koji su ovde i na dubinama do 700 metara zarađivali i zarađuju svoj “hleb sa 7 kora”.

Bakrorezi sa motivima rudara okačeni na “zidove”, rudarska oprema, lampe, telefoni i table sa natpisima koji beleže istoriju i pojašnjavaju tehnološke procese rudarenja, oplemenjuju prostor i čine ga svojevrsnom  muzejskom  postavkom.

 Na ovaj način, opremanjem i otvaranjem ovakvog objekta, menadžment industrijskog giganta RTB-a  Bor, učinio je dostupnim za turiste jedinstven i neponovljiv  doživljaj spuštanja , razgledanja jamskog prostora i ispijanje pića u utrobi zemlje!

Naravno, u ovaj kafić se može povremeno i u organizovanim grupama.

Zato što je pored atraktivnosti i – čista ekskluziva (ovde)!

  Bora Stanković

Reference: Foto: Facebook by Gorica ToncevVasilic, vest: RTV Bor

DUŠEVNI (NE)MIR …

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bila jednom dva monaha, koji su punih 40 godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali.

Jednog dana prvi monah rekao je drugome:  „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?“ a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega cemo se svađati?“ „Mogli bismo oko ovog hleba“, predložio je prvi.

„U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?“ „Ovako“, rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?“ „Zadrži ga“, rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja“, naš ego.

„Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću deliti.“ Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrđe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim necemo deliti naše bogatstvo“.  Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesuju“.  Kako očuvati mir u takvoj situaciji?

Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svađama i borbom!“ Ali nema mržnje, nema ozlojeđenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!“ Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!“

Ali nema duševnog nemira, nema nervoze.

Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama?

Anthony de Mello

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić