POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

Advertisements

KNJIŽARA VISOKE VODE…

tamoiovde-logo

Skrivena knjižara u srcu Venecije

Ako se ikada uputite ka Gradu mostova, ne propustite da zavirite kroz vrata Luiđija Frica, svetskog putnika koji na jedinstven način širi ljubav prema pisanoj reči.

images-2015-05-skrivena_knjizara_u_srcu_venecije_aps_621482021

Foto: Profimedia

Iako u Veneciji sigurno postoji mnoštvo prodavnica knjiga smeštenih u starim zdanjima koja predstavljaju prava mala čuda arhitekture, nijedna ne privlači pažnju kao Libreria Acqua Alta – „Knjižara visoke vode“.

U njoj se mogu pronaći i nove i polovne knjige, i dela proze i vrhunska poezija, i knjige mladih autora i klasika, ali ono što je čini jedinstveno nema previše veze s knjigama koje se u njoj prodaju.

Put do knjige

Naime, ukoliko želite da uđete u „Knjižaru visoke vode“, nećete moći da u nju svratite tokom šetnje uskim venecijanskim ulicama, već je neophodno da gondolom prođete jedan od glavnih gradskih kanala i, kada ugledate stočić i klupu, iskrcate se direktno ispred niskih vrata – ulaza u ovo neverovatno mesto.

Kada kročite u knjižaru, ugledaćete redove nagomilanih knjiga koje nisu na savršeno uglačanim policama, već u koritima, gajbicama, kadama, gondolama… Sve knjige koje ne privlače pažnju potrošača postale su deo primenjene umetnosti – pa tako možete prošeteati stepenicama od knjiga.

, Image: 241538084, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto:Profimedia

Iako deluje kao drevna tajna Venecije, Libreria Acqua Alta otvorena je pre desetak godina, kada je svetski putnik Luiđi Frico došao na ideju da u ovom gradu napravi jedan kutak namenjen umetnosti, pisanoj reči i originalnosti. Ispostavilo se da je to bila dobra ideja, jer danas turisti retko zaobilaze ovu knjižaru.

Čak i ako ne žele da kupe knjigu, svraćaju u nju kako bi se fotografisali u ovom očaravajućem i nesvakidašnjem ambijentu, s mačkama koje su kućni ljubimci knjižare i radnicima kojima je dopušteno da puše iako su okruženi svim tim knjigama.

Kako je dobila ime?

Jedna od najzanimljivijih priča o ovoj knjižari jeste ona o tome kako je ona nazvana. Naime, jednom godišnje u Veneciji se događa „visoka voda“ (Acqua alta), kada nivo vode poraste i određeni delovi grada se nađu pod vodom, a najviše vode poplavi Venecijansku lagunu.

Svaki put kada se to dogodi, poplavi se i čuvena knjižara, ali to ne ometa njen rad – gondole, kade i korita u kojima su skladištene plutaju, a knjige čekaju svoje čitaoce…
Izvor: nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

BIJELJINSKI ROMEO I JULIJA…

tamoiovde-logo
Jovan Dučić je jedan od najznačajnijih srpskih mislilaca i pjesnika, autor niza knjiga poezije i proze, među kojima su i „Gradovi i himere“ i „Blago cara Radovana“, akademik Srpske kraljevske akademije, diplomata Kraljevine Srbije i Jugoslavije u Rimu, Atini, Madridu, Kairu i Društvu naroda, poslanik (u rangu koji je odgovarao rangu ambasadora) u Budimpešti, Rimu i Madridu.

prikaz.php
Prvi jugoslovenski diplomata sa zvanjem ambasadora (u Bukureštu), veliki rodoljub, ali i osvajač brojnih ženskih srca u gradovima u kojim je službovao, zavodnik koji je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas ambasada Republike Srbije, čovjek koji je, priča se, na pitanje zašto nema kuću u Beogradu, odgovorio: „Šta će mi kuća, kad ću jednom imati čitavu ulicu?“.

Jednog jesenjeg dana 1893. godine u Bijeljini je, na početku uzbudljivog životnog puta, osvanuo Jovan Dučić. Prvo zaposlenje koje je našao nakon završene somborske Preparandije (Učiteljske škole) bilo je u Srpskoj osnovnoj školi (današnja OŠ „Sveti Sava“) u Bijeljini.

Pod uticajem jugoslovenskih slobodarskih ideja i talasa nacionalnog buđenja koji su zahvatili tadašnju Bosnu i Hercegovinu, Dučić se odmah uključio u društveni život Bijeljine, privlačeći pažnju okoline kako već tada bogatim duhom, tako i hercegovačkim stasom i naočitošću. Vrlo brzo po dolasku u Bijeljinu, sa vršnjacima – trgovcima, zanatlijama i rijetkim službenicima, osnovao je amatersku dramsku grupu koja je izvodila komade nacionalno-romantičarskog sadržaja.

prikaz.php22U to vrijeme, središnji kulturni događaji su bile Svetosavske akademije, a Akademija u hotelu „Drina“ 1894.godine je imala sledeći program:

1. Govor – Jovo Dučić, srpski učitelj
2. Srbin, Srbin – kompozicija Havlasa, pjeva muški zbor
3. Vila – J. J. Zmaj, deklamuje Vjera Bugarska, srp. učiteljica
4. Sabljo – pjesma
5. Sveti Sava – pjesma V. Ilića, deklamuje Katarina Novaković, učenica IV razreda osn. škole
6. Duet za tenor i bariton, od Ivana pl. Zajca, pjeva g. Stevo Todorović, ovdašnji građanin
7. Izdajici – J. J. Zmaj, deklamuje Pavle Čonić, srp. učitelj
8. Pod prozorom – pjevaju članovi muškog zbora
9. Kosovka djevojka – narodna pjesma uz guslu
10. „Svetislav i Mileva“ – žalosna igra u četiri radnje, predstavlja bijeljinska srpska omladina.

Vjerovatno na ovoj Svetosavskoj akademiji mladi Dučić je upoznao Magdalenu – Magu Živanović, unuku bogatog bijeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bijeljinaca (Magdalenino rođeno prezime joj je bilo Nikolić, ali je iz ljubavi prema djedu preuzela njegovo prezime). Kasnije je Dučić ovako opisivao Magdalenu: „Al i bješe đevojka, rođo moj, da je ne bi aman u svoj Posavini našao! Mani se, čoče, ko je nije vidio, nije mu ni oko zapelo za njom.“ Njihovi savremenici su o mladoj Magdaleni govorili da je voljela da se poslednja pojavljuje u kolu, jer je držala do toga da svi na nju obraćaju pažnju. Bila je uvijek lijepo obučena, držeći u ruci pri igranju crvenu maramicu kojom je često mahala, a ostale su im u sjećanju i njene crvene papuče u kojim je igrala.

Između dvoje mladih ubrzo je planula ljubav, koja je od početka bila osuđena na propast, što će Jovanu i Magdaleni donijeti oreol bijeljinskih Romea i Julije. Krajem 1893. godine mladi ljubavni par se tajno vjerio i, vjerovatno pod Dučićevim uticajem, Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bijeljinska pjesnikinja. Ubrzo je o ljubavi Živanovićeve unuke i siromašnog učitelja počelo da se priča po čaršiji i svi su čekali da vide šta će se dogoditi i kako će reagovati Magdalenina porodica.

Naravno, u to vrijeme je bilo teško preći preko klasnih razlika i Magdalenin otac nije dozvolio da mu se kćerka uda za siromašnog čovjeka iz nepoznate daljine i za nju je tražio priliku ravnu sebi po bogatstvu i položaju. Kao patrijarhalno vaspitana kćerka, Magdalena ga je poslušala i nije se udala za Dučića, ali je bila dovoljno odlučna da se ne uda ni za „priliku“ koju joj je našao otac, bogatog trgovca iz Brčkog.
Kraju Magdalenine i Jovanove je doprinijela i sila mnogo moćnija od bijeljinske čaršije i porodice Živanović. U maju 1894. godine policija je izvršila premetačinu Dučićevog stana i pronašla dvije rodoljubive pjesme u kojim Dučić, između ostalog pjeva:

„Ne trza te užas bjede, nit te trza užas rana,
Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom okovana,
Zarudiće ljepša zora, ljepšom dobu svanut dani…“

10. jula iste godine Dučić je, na osnovu rješenja Zemaljske vlade, morao da zauvijek napusti Bijeljinu i svoju Magdalenu. Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze. Svojevrsna pjesnička prepiska je ostala zabilježena i na stranicama književnog časopisa „Bosanska vila“ u kojem su objavljivane njihove pjesme.

Magdalena je pisala:

„Nad grančicom djeno slavuj bolno jeca,
Spustila se noćca tija,
Đe potočić tiho bruji, vjetrić pirka
I grančicu lako nija:
Tu umorna duša moja mira traži
I u čežnji tebe čeka:
Grudi dršću, usne šapću, bono, tijo,
Kad ćeš doći izdaleka…?“

A Dučić joj je „odgovarao“:
„Tebe tražim dan kad mine
I spusti se veo noći,
Kad zvjezdano nebo sine,
I po tihoj, po samoći,
Mjesec blijedi kad zaplovi
Po pučini neba plava

Tebe tražim slatko lane
I plamene tvoje oči
I sve dane prosnivane,
Probdivene strasne noći –
I vesele, burne sate
I jad što me sjeća na te…“

Magdalena nikad nije preboljela rastanak sa Dučićem i sve do smrti, 1956. godine, živjela je u kući svoje mladosti, usamljeno i u nepovjerenju prema spoljnom svijetu, zaboravljena gotovo od svih. Jedina utjeha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.
A ni Dučić, i pored nebrojenih ljubavnih avantura, vjerovatno nikad nije prebolio Magdalenu, o kojoj je često sa sjetom pričao svojim prijateljima.

O Dučićevoj vezi sa Bijeljinom svjedoči i jedna molba koju je Dučić, kao već poznati književnik i diplomata, dobio od Pjevačkog društva „Srbadija“ za pomoć u izgradnji doma za potrebe Društva: „Na prvom mjestu, u ovome idealnom, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi željelo i da bi bilo srećno, ako vidi da Vaš dom Srbadije bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića“, stoji, između ostalog, u pismu upućenom 1937. godine.

Na margini pisma Dučić je zapisao: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1.000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.

| Pri izradi teksta o ljubavi Magdalene Živanović i Jovana Dučića, između ostalog, korišteni su podaci iz knjige „Korzo stare Bijeljine“ Slobodana Petrovića |

Izvor: infobijeljina.com Dnevnik stare Bijeljine /23.11.2014 /

_________________________________________________________________________________

 

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

thumb-502-228Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili?

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

MIhail i Elena BulgakovaIako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Bulgakov s porodicomPo završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Bulgakovljeva soba u kijevuIpak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

NEČISTA KRV…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Čuveni srpski književnik i pripovedač Borisav Stanković rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

kul-bora-stankovicJedan je od naših najvećih pisaca, analitičara društvenih, političkih i psiholoških procesa u prelaznom vremenu iz 19. u 20 vek. Bora Stanković je opisao patrijahalni svet Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica.

Likovima u njegovim delima celim bićem gospodare strast i dert, dovodeći ih u sukob sa patrijahalnim moralom sredine. Najpoznatija Stankovićeva dela su pripovetke Stari dani, drame Tašana i Koštana i roman Nečista krv. (rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

BORISAV STANKOVIĆ — NEČISTA KRV

BoraStankovic14-1

Scena iz pozorišne predstave Nečista krv. Vera Čukić, Branislav Jerenić i Rade Marković.

  NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina. Štampanje je prekinuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909.

Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam.

Zato objlvljujeje „Književni oglas“ koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku. /riznicasrpska.net/

____________________________________________________________________________________________

BORISAV STANKOVIĆ

Srpski realizam je prolatio kroz više faza. To su:
– romantična faza,
– klasično-realistička i
– moderna faza realizma.

Ovoj poslednjoj fazi, koja u sebi nosi odlike realističke tradicije, ali i otvara vrata srpskoj modernoj prozi, a koja se obeležava još i kao lirski realizam pripada Borisav Stanković, pripovedač, romansijer i dramski pisac. Njegovo delo je, u tom smislu, primer povezivanja ili “sinteze starog i novog u srpskoj književnosti s početka dvadesetog veka”.

Borisav Stanković je rođen 1876. godine, neposredno posle oslobođenja Vranja od Turaka (1875).

Kada je već počeo otkrivati svet, starog Vranja više nije bilo. Staro tursko je zauvek nestajalo, a umesto njega formirali su se neki novi društveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponašanja i jedan sasvpm drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stanković će nostalgično pisati o starom i prizivati staro, uvek okrenut prošlosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u pripoveci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kaže: “Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima…” On vidi pola seoske, pola varoške kuće, gomile đubreta i neki novi svet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na školovanje (Niš, Beograd), uvek je u sebi nosio Vranje i zavičajni svet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i način života, jezik i pesma, uvek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpeo građu za svoja poetski nadahnuta dela.

Borisav Stanković je napisao sledeće knjige: zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1898), Stari dani (1902), Božji ljudi (1902) i romane Nečista krv (1910), Gazda Mladen (1927) i nedovršeni roman Pevci, zatim drame Koštana (1902) i Tašana. U toku Prvog svetskog rata, nakon zarobljavanja, internacije u logor u Derventi i povratka u Beograd, pisao je reportaže i kratke zapise o životu u okupiranom Beogradu, koje će objaviti u knjizi Pod okupacijom, što će mu doneti mnogo neprijatnosti.
Umro je 1927. godine u Beogradu, ogorčen na ljude i nezadovoljan svetom oko sebe.

Bora Stanković je građu za svoja dela crpeo iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih dela čini zavičajni svet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prošlost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumevanja, trauma i ljudskih promašenosti.

U delima Bore Stankovića nailazimo na:
– ljubav, lepotu i mladost;
– žene i strast;
– “žal za mladost”;
– odnos starih i mladih;
– propadanje starog i nastajanje novog.

Interesuje ga moral i psihologija ličnosti, ono emotivno, nagonsko, tamno i duboko u čoveku, zbog čega su ga nazvali našim Zolom. Od Stankovićevih pripovedaka posebno se izdvajaju: Stari dani, Tetka Zlata, Nuška, U noći, Uvela ruža, Prva suza, Pokojnikova žena, Đurđevdan, Naš Božić, Ljuba i Naza, Paraputa…

Voleo je ono što je sirovo, burno, oporo, mutno, vatreno, neodoljivo i što izaziva bol, patnju, hropac, bezgranično osećajno, a ne i ono što je sladunjavo, intelektualno i suviše izglačano.

____________________________________________________________________________________________
NEČISTA KRV

Ovo Stankovićevo delo prvi put se pojavilo kao pripovetka pod istim naslovom – Nečista krv 1900. godine, a potom počelo da izlazi kao roman u nastavcima u ondašnjim časopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i više verzija roman je bio gotov 1909. godine, da bi se iz štampe pojavio 1910. godine, u nešto skraćenijem izdanju, zbog nedostatka novca za štampu. Završetak romana je skraćen za 30-40 strana, s uverenjem pisca da će jednog dana moći da ga štampa u prvobitnoj zamisli. Ali, došao je Prvi svetski rat i rukopis je nestao. Tako je roman Nečista krv definitivno ostao u obliku i sa krajem koji i danas imamo.

Roman Nečista krv u sebi nosi elemente sociološkog romana, jer su u njegovoj osnovi sadržani jedno vreme i društveni odnosi i promene u tom društvu. Roman zahvata razdoblje posle oslobođenja Vranja od Turaka, tj. nakon 1875. godine, ili vreme s kraja 19. veka. To vreme, kako u Vranju tako i u široj, tek oslobođenoj Srbiji, obeležavale su krupne društvene promene, naročito na jugu, koji je bio dugo pod Turskom.

Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili “pusto tursko”, nestajao je.  Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi – turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci, njihove čivčije ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je pristizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove kuće. Bio je to svet skorojevića koji će naći svoje mesto i u romanu Bore Stankovića.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u ovom vremenu. Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca – društvo skorojevića. Hadžije i čorbadžije sve više se povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet, držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i više materijalno propadali.

Dojučerašnji nadničari počeli su da otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda na kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, hadžije i čorbadžije često su odustajali od svog prava, dizali ruke od svega, ili pak odlazili u Tursku da tamo potraže utehu i izlaz za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da ga prikrije nikakvo odevanje, nikakva gordost ili pak kućni sjaj, koji je bio samo dekor i maska. I ne samo to. Taj stari vranjanski, hadžijski svet počeće i biološki da propada, što će – na tematskom planu – biti prisutno i u romanu Nečista krv, u kome će preko pojedinačnog biti odslikano i opšte.

Međutim, u delu Nečista krv postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim delom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti.
Polazeći od predaka svojih junaka i idući od generacije do generacije, Bora Stanković prati njihova biološka, nasledna svojstva, posebno se zadržavajući na njihovim nagonima i strastima, dodirujući manje ili više i predele nesvesnog, onu tamnu i malo prozirnu stranu njihovog bića. To je i prvi takav prilaz ličnostima u našoj književnosti.
U prvom planu romana Nečista krv su, dakle, materijalno, moralno i biološko propadanje, pri čemu naslov romana prvenstveno upućuje na ovo potonje – na moralno i biološko propadanje, čiji su koreni u „nečistoj krvi“ koja je ovladala hadži Trifunovom porodicom i njenim potomcima. U tom smislu i vreme u romanu se deli na ono prošlo i ovo sadašnje. Prošlo je samo jedna vrsta uvoda u sadašnje koje, sem prvog poglavlja, nastanjuje ceo roman.
Predstavnici prošlog su preci junakinje Sofke:
– pradeda hadži Trifun,
– prababa Cona,
– deda Kavarola,
– njegova sestra Naza
–  ludi Rista.
U njima su uzroci i koreni kako materijalnog tako i moralnog i biološkog propadanja, ako se iz toga isključi hadži Trifun.
Predstavnici sadašnjeg vremena, kojima je ispunjen prostor romana, jesu potomci:
– efendi Mita i
– Sofka, njegova kćerka
Oni su – noseći nečistu krv predaka i teret jednog vremena koje ih je materijalno razorilo – postali siromasi, materijalno i biološki propao svet koji okončava u potpunom krahu i materijalnom porazu. Njih je porazila vlastita krv i život, u kome nisu mogli da nađu oslonac za dalji porodični opstanak.
Roman Nečista krv je uostalom roman drama, neponovljiva pripovedna drama u našoj kniževnosti, jer je to:
psihološko-sociološka drama među ličnostima i u samim ličnostima,
drama društvene sredine Vranja krajem 19. i početkom 20. veka,
roman drama ličnih strasti koje haraju i polove (cepaju) ličnosti.
Glavni akter romana je Sofka, lepotica, čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih devojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i zgasnuća njene lepote. S vremena na vrieme, u pojedinim situacijama, javlja se i njen otac efendi Mita; zatim gazda Marko i sin mu Tomča, za koga je udaje efendi Mita, uveren da će mu to doneti materijalno izbavljenje (dobiće silan novac za nju).

Sadržaj romana
Roman Nečista krv podeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo važno za razumevanje osnovne teme sadržane u naslovu i uzroka propadanja jedne hadžijske porodice, čiji je poslednji muški izdanak efendi Mita.

Pisac počinje od porodičnog prosperiteta koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravoga rada – u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški svet se sve više udaljavao kako od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi , svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima.

   To se isto dešavalo i sa ženama: predavale se doterivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (i u muškarcima i u ženama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bića, kao u Sofkinom dedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da poboljevaju i postaju svet izopačenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanja dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito odlaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara… Eto, iz takve porodice, na takvom porodičnom stablu, pojaviće se zakasneli izdanak – efendi Mita, a potom i njegova kćer Sofka.
Mlada Sofka nikad nije htela da razmišlja o tim svojim precima jer bi se pri tom počela i sama osećati bolesnom. Kako je rasla i sazrevala, Sofka je postajala sve lepša i izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lep čovek. Sa propašću turskog, i on se povlači, kao da beži od nove stvarnosti i novog života. Odlazi preko granice i tamo ostaje nedeljama i mesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je zato i Sofkica!… Tatina Sofkica!…

Međutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena lepota neodoljiva, efendi Mita sve ređe dolazi kući, kao da zazire od njene blizine. Osiromašio i materijalno sasvim propao, on odlučuje da lepoticu Sofku, punu strasti i snova o lepom i kršnom mladiću, sada već u godinama, uda za gazda Markovog sina, za dvanaestogodišnjeg Tomču, bolje reći da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je dojučerašnji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je zaželio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne žaleći koliko daje.

   On, dakle, to čini iz dva razloga: zbog njene raskošne lepote i zbog želje da se kao pridošli i imućan, ali bez ugleda, što više potvrdi u novoj sredini, orođujući se sa starom hadžijskom porodicom.
Sofka, poražena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svesno pristaje da bude žrtva radi materijalnog spasenja oca.

Uoči svadbe, po običaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomešana sa drugim ženama nagih tela, sluša pomalo žalobne pesme o udaji, rastanku, o oproštaju od mladosti, što će je rastužiti i naterati na plač, utoliko više što udaja nije bila vlastiti izbor i što nije obećavala sreću i neki trijumf, nego sramotu, poraz i rušenje svih iluzija. I zato joj, po povratku kući iz amama, „njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa nešto pokojno, mrtvačko„. Simbolika za umiranje jedne lepote, za smrt svih iluzija koje je razvijala u trenucima svoje devojačke samoće.

Došao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kući sve je organizovano i otmeno u izgledu i držanju ljudi, sve suzdržano u govoru i ispoljavanju osećanja; svuda i u svemu se osećao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaćeno parama gazda Marka. U kući pak gazda Marka sve je drugačije – sirovo, grubo i neukrotivo, bučno. Gore vatre, kotlovi su puni rakije, muzika ječi i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, peva, grli, viče igra. Sve je seljačko i neukrotivo u provali strasti: „zdravice, halalakanje, usklici“. Žene će „trista čuda iz besa i strasti učiniti“. To je prava erupcija seljačke zdrave energije i one „radom ubijene strasti“. Muškarci, neukrotivi i podivljali od pomame čula i strasti, vade noževe i zabadaju ih u stolove, seku sebi vekne; kidišu na žene. U tim trenucima, užasnuta Sofka sve muškarce doživljava kao jednog muškarca, a „sve ženske“ takođe vidi kao „jednu opštu žensku“.

Tu se Tomča gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvek uz Sofku, tražeći od nje da kaže koga najviše voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuću, tebe, a najviše tebe…, u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da će ta lepota, po nepisanom pravilu i „zakonu“ predaka, pripasti prvo njemu. Otvara škrinju punu srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom blizinom, mekotom i belinom tela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se ispoveda a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog deda Mitra, majku i oca proklinje. Svi su oni, pre njega, imali pravo na prvu bračnu noć sa snajom, samo njemu brane, samo on ne može. Svi su oni ženili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oženio i sigurno je i njegova žena prvo sa njegovim ocem spavalai, kasnije, živela… Zato je i razgoropađen, uvređen. Ophrvan prevelikim strastima, ustaje, tuče ženu, sa željom da joj se osveti, da je ubije…

  Onda, zagrcnut od besa i onemoćao od silne požude, na kolenima i laktovima ide prema vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih otvori i uđe u sobu. A ženino cviljenje i kuknjava nalik su na nož koji se zariva u srce; od toga, on ima utisak, kao da se ruši kuća i po njemu padaju tavanica, grede i crepovi. Osećajući se poraženim, a ne znajući kako da izađe iz te situacije, u besu poziva slugu Arsu i traži da mu osedla konja. Uzjahaće u besu konja, i udarajući ga nožem u sapi, odjuriće u noć, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.
Ubrzo je Marko teško ranjen, a kada su ga previli i poneli kući, „raskidao je veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala…“

   Drugi susret sa Sofkom nije mogao da podnese, a da pri tome ostane na distanci.
Nakon smrti gazda Marka počinje novo poglavlje u životu Sofke. Tomča je odrastao, sazreo u pravog muža, a Sofka je bivala sve srećnija. Ali, ne zadugo. Taj harmonični porodični život, svojim iznenadnim dolaskom, prekida njen otac efendi Mita. To je bio drugi udarac ili postupak oca koji će uništiti život kćerke. Prvi je bio kada se odlučuje da je proda, drugi sada kada je došao da traži novac od Tomče koji mu je njegov otac obećao. U pitanju je zaostali dug za Sofku, o čemu Tomča ništa nije znao. Nastup efendi Mite je dosta grub, pun je omalovažavanja i prezira: Pare! – Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan!

Tomča je preneražen onim što je čuo. Saznanje da je Sofka data zbog para a ne iz ljubavi, a još i ponižavanje rečima „kerpič“ i „seljak“, u Tomči izazivaju gnev i očaj. On, i ne brojeći novac, baca pune kese sa novcem u lice efendi Miti, a kada ovaj odlazi, viče na Sofku, tuče je, da bi potom uzjahao konja i, kao njegov otac nekad, odjurio prema granici, na svoje imanje, da tamo pije i u sebi pati. Od tog trenutka gasi se pažnja i ljubav prema Sofki.

   Ona je sada u njegovim očima kupljena stvar, vlasništvo sa kojim može da radi šta hoće. Retko dolazi, a kad dođe, tuče je, vređa, tera silom da pije i tako, probuđenih strasti, ostavlja je samu. Ona se povlači u sebe, vene, njena lepota sve više nestaje, a snaga kopni. Efendi Mita traži od Sofke da se vrati staroj kući, ali ona tu pruženu ruku spasenja odbija, spremna na još veću patnju. Svekrva, ojađena, kune sve što je muško: i muža Marka, i Mitu, i sina Tomču, da bi na kraju od muke umrla.

Sofka, ostavši sama, sve više se opija da bi, mučena od muža, sebe što više umrtvila. A kad bi zavladalo unutrašnje ludilo u njoj, „onda je zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje, morali uvek biti gluvonemi“. Nečista krv je potpuno ovladala njome. Deca koja su se rađala bila su malokrvna, bleda, podbula, bolesna. Dakle, sve se ponavlja ispočetka i sa početka života: propadanje, materijalno, moralno i opšta degeneracija.

U razvoju radnje ili na planu kompozicije romana Nečista krv javljaju se tri čvorna mesta, tri dramska mesta ili situacije koje roman čine velikom dramom ljudske duše; mesta iz kojih izvire sva dramatika romanesnog života.
Prvo dramsko mesto – klimaks u romanu je kada „propali efendi Mita“ prodaje svoju kćerku Sofku nepoznatom strancu, bogatašu seljačkog porijekla, gazda Marku, i to za njegovog dvanaestogodišnjeg sina Tomču, samo da bi se oslobodio bede i konačne propasti.

Drugo dramsko mesto vezano je za dan svadbe i trenutak kada gazda Marko, podstaknut pićem i pohotom, želi da se suviše približi lepoj Sofki, ali se u njemu sve lomi između telesne pohote i nekih obzira. To je trenutak najvećih iskušenja i za samu Sofku, čijom je gospodskom jepotom opsednut sirovi gazda Marko. Trenutak kada, zaustavljen u nameri, tuče ženu i puzi prema Sofkinim vratima a zatim, zaslepljen besom što je u tome sprečen, na konju odlazi u noć, da u sukobu sa Arnautima pogine.
Treći dramski momenat je kada efendi Mita uleće u kuću Tomče i Sofke, kada traži novac, vređa Tomču i sa novcima beži, a Tomča „kupljenu“ Sofku tuče i tretira kao svoje vlasništvo.

LIKOVI

Efendi Mita
Efendi Mita je jedan od izdanaka bogate čorbadžijske porodice, koja svoj materijalni prosperitet doživljava u vreme hadži Trifuna. On je „efendi“- gospodin, lep, obrazovan: govorio je grčki, turski i arapski. Svima iz neposredne sredine je bio tuđ i stran, ali uvek blizak agama, begovima i pašama, u čije je domove odlazio i čije je društvo voleo. Bio je otmen i gord. Kada je došlo vreme ženidbe, pred njim su bile dve mogućnosti: da se oženi bogatom i prostom ženom, seljankom, ili pak lepom, a siromašnom. On je izabrao ovo drugo. Ali, i tada, često je ostajao sam; sam ručavao; uvek bio sa nekim drugim, i uvek spreman na neki put. U svemu tome kao da je bilo nekog bekstva od sive svakodnevice i novog koje je nagrizlo i rušilo staro.

Do njegovog otuđenja posebno dolazi nakon oslobođenja, kada je počelo da se gasi staro gospodstvo i otima ono što je pripadalo hadžijama. Ne želeći da se tuži sa onima koji su niži od njega, a koji bezobzirno prisvajaju ono što je njegovo, on odlazi u Tursku, da tamo traži utehu, nemoćan da prihvati taj novi život i da se uključi u njega. Povremeno je dolazio kući, i kao krijući se zatvarao se u svoju sobu, ali uvek naklonjen Sofki.  Ona je njega oslovljavala sa „efendijice“ i „tatice“, a on sa „tatina Sofkice“. On je u Sofkinim očima i ustima video nešto i kao da se, gledajući ih, sećao nečega.

Međutim, kako je Sofka rasla i razvijala se u lepotu koja zanosi i uzbuđuje, on je sve ređe dolazio , čega je bila svesna i sama Sofka. Kao da se plašio grešne pomisli i nagonskog, incestnog u sebi, a što bi bila posledica „nečiste krvi“, one predačke, nasleđene, rušilačke krvi, kojoj ništa nije sveto. I kad bi došao, bilo bi to retko, dolazio je samo noću.

Poslednji put kada je došao, već je doneo odluku: udaće svoju Sofku, lepoticu, nju koju je najviše voleo, za gazda Markovog sina Tomču, dvanaestogodišnjaka, i ne sluteći da će mu se ona suprotstaviti. Silno uzbuđena i sva drhteći silno će otvoriti vrata, ući u sobu i reći mu: Ja ne mogu i … neću! Pa opet: Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!… To je bilo prvi i jedini put da se ona suprotstavlja, kršeći nepisano pravilo po kome su, u tom svetu, roditeljska reč i odluka neporecive. Efendi Mita je iznenađen i začuđen takvom reakcijom svoje Sofke. To iznenađenje Bora Stanković kazuje samo jednom konstatacijom, ali iz Sofkine perspektive: Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom… Njegove reči su, na prvi pogled, smirujuće: Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je… Umesto da je smiri, to ju je još više razgnevilo jer je znala da nije tako: da je on, kad se ženio, pošao za lepotom, a ne za bogatstvom. Kada je brzo zapazila, „kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu“, zbog nemoći, očaja i straha da ne izgubi poslednje uporište u toj ideji i nameri da je „proda“, jer se za tu nameru hvatao kao davljenik za slamku. Od besa on počinje da se trese i prvi put počinje da ispoveda svoju nevolju, materijalnu propast i bezizlaz u koji je pao.

   Da bi je uverio, s mukom i jednom vrstom stida, on joj, koristeći kao poslednji i najjači razlog, pokazuje unutrašnju stranu svoga kaputa. Kad je razgrnuo pred njom mintan, Sofka je videla nešto što nikad nije mogla ni pomisliti. Videla je kako su rubovi njegovog mintana bili opšiveni skupocenom postavom, kako je samo gajtan bio nov, dok je cela leđna postava, iznutra, bila stara, masna, poderana, na nekim mestima i bez postave, sa poispadalim pamukom. I celo njegovo telo zaudaralo je na „znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću“. Raspamećena od onoga što je videla, Sofka će pobeći tetki da bi pristala na vlastitu žrtvu, ali to je bio ne manji udar i za njega efendi Mitu. Pred Sofkom je izgubio dostojanstvo; nestala je predstava o njemu kao autoritetu, a poreknut je i njegov ugled. Pokazujući poderanu i prljavu unutrašnjost i prljavu unutrašnjost mintana, on je razgolitio svoju bedu i pokazao da je niko i ništa, da je jedan propao čovjek, sveden na poniženja i golo trajanje.

Efendi Mita pojaviće se u još jednoj dramski oblikovanoj situaciji da, nošen egoizmom i krajnje bezobziran, iznova promeni sudbinu Sofke i da joj do kraja zagorča život. Kada je već bila ušla u vode skladnog porodičnog života, pojavljuje se on, osoran i prek, pobesneo što još jednom mora ma manifestuje svoje propalo stanje i traži nešto zbog čega bi morao da se stidi
Efendi Mita, u toj situaciji, nije ni slutio da je uništio ostatak života Sofke, jer je ona, od tog trenutka, u „Tomčinim očima postojala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti…“
Efendi Mita je predstavnik hadžijskog vranjskog sveta koji u novonastalim uslovima propada i materijalno, i moralno, sa nekim skrivenim tragovima „nečiste krvi“ u sebi, ponete još od predaka.

Sofka
Sofka je poslednji izdanak nekadašnje hadži Trifunove porodice. Nasledila je spoljašnju lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svoijh predaka, mada se ta „nečista krv“ i „dvogubo“ u njoj nije, bar u prvo vreme, tako vidno i jednostavno manifestovalo. Prateći njenu pojavnost i različite načine ispoljavanja njenih unutrašnjih nemira i životni put koji vodi u patnju i biološko propadanje i degenraciju koja se sluti, ali čiji se kraj ne vidi, Bora Stanković je od Sofke načinio centralni lik u romanu i najizrazitiji umetnički profil žene u srpskoj književnosti, neponovljiv po svojoj psihološkoj punoći i nemerljiv po životnom udesu.
Na početku drugog poglavlja vidimo kako Sofka ne želi da misli na svoje pretke zbog nekog pritajenog straha da i ona u nečemu može biti slična njima. Od njih je ponela gospodski izgled, unutrašnju gordost i niz drugih crta koje su se ispoljavale u držanju, u suzdržanim odnosima prema drugima, u nesvesnoj želji za dominacijom u odevanju i izgledu u odnosu na svoje vršnjakinje u želji za dopadljivošću i u provociranju drugih svojim pogledima, u potrebi da u svemu bude jedina i neponovljiva. I sva ta svojstva bila su svojstvena i njenim pretkinjama.

Pojavom, raskošnom lepotom i devojačkom psihologijom Sofke Bora Stanković se detaljnije bavi u četvrtom poglavlju svog romana.
Prvo nam daje portret Sofke: bila je lepa, a sa godinama ta lepota postajala je sve „raskošnija i zanosnija“; „ramena i leđa jednako su joj bila jedra, puna, razvijena“ – ruke su bile oblije i jedrije; bila je ljupka i prava, „dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali nežnim prstima i sa još nežnijim više dlana oblim i punim člankom ruke koji su pokazivali svu belinu njene kože; imala je belo lice, visoko čelo, krupne crne oči, uvek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvek vlažna i strastvena. A od svega toga što je bilo oblo i kao saliveno i činilo njenu lepotu, koja kao da je stala zanavek, uobličena, jedino je kosa bila bujna, crna meka i teška“. Sofkina lepota određene je atributima koji naglašavaju tu neponovljivu, idealnu žensku lepotu i njenu čulnost: oblost, jedrost i vitkost tela, belina ruku i belina kože, krupne oči, vrele jagodice, bujna, meka, crna i teška kosa i vlažna i strasna usta.

Od samog početka saznavanja sveta i sebe Sofka je bila uvjerena da će biti lepa i najlepša, i da će tom lepotom zadivljivati i njome poražavati svet. Iz te samosvesti ishodilo je i Sofkino ponašanje:
– lepota je učinila gordom i srećnom;
– „muškarce je zaluđivala“;
-„sama sobom bila zadovoljna“, samu sebe volela;
– ravnodušna i sa visine gledala na sve devojke oko sebe;
– uverena da njenoj ljepoti niko nije dorastao i da se takav nikad neće pojaviti;
– u svojoj lepoti je videla svoju sigurnost, slobodu i odbranu, pa je kod drugih izazivala divljenje, poštovanje i strah od svoje blizine i prisustva; svakoga je muškarca gledala u oči dok ne bi oborio pogled, savladan tom njenom lepotom.

Sofkin unutrašnji život obeležavaju misli o sebi i drugim devojkama, strepnja i strah da će se pojaviti neka mlađa i lepša; ispunjavaju je nade, snovi, strasti i zanosi. Njen unutrašnji život se iskazuje u različitim vidovima. Iz četvrtog poglavlja saznajemo da ne voli posete, svadbe i okupljanja, već samo samoću i tišinu. Zato i više voli zimu. Tada joj sve biva „lakše i slađe“. A kad se u njoj pokrene taj unutrašnji život, kada se intenzivira i počne čulnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji i psihička mučenja:

– svu je obuzme ono „njeno“: „snaga joj u času zatrepti i sva se ispuni miljem“;
– „topi se od neke sladosti“
– „od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jauknula“;
– „uhvati je ono njeno „dvogubo“ ja, kada oseća da umesto jedne Sofke postoje dve: jedna ona sama i druga izvan nje – nagonski deo, nosilac „nečiste krvi“; deo koji često ovlada njome i ona mu se predaje.
– Nagonsko, čulno, iskazuje se tako što je ta „druga“ Sofka strašno grli, obavija, ljubi, miluje.
– Kada je kapija zaključana i kada je sasvim sama, odvojena i daleka od sveta, odaje se sanjariji (vidi svoju svadbu, čuje muziku, gleda njega, izmišljenog. I takav momak prilazi joj, uzima je i ona, u tom zagrljaju, tone, sasvim se predaje neizmjernoj sreći i čulnom uživanju).
– Jednom kad je bila sama i kada je došlo ono „njeno“ pozvaće sebi i polunemog i pijanog slugu Vanka, ali, u poslednjem trenutku, odoliće iskušenju.

Vreme prolazi, a Sofka se ne udaje, pa se javlja novi strah – da će ostati neudata. Međutim, svi njeni snovi o mladom, visokom tamnoputom i snažnom mladiću, na kome će joj zavideti sve druge devojke, nestaju onog trenutka kada je u njihovu kuću sa efendi Mitom došao i gazda Marko, prvo, da kupi njihovu kuću, a potom i da je isprosi za svog maloletnog sina Tomču. Opet se u njoj javlja psihička podeljenost, samo malo drukčije prirode: na jednoj strani je ono o čemu je sanjala – sve njene želje i devojačka nadanja, a na drugoj strani – pristanak oca, njegova odluka, surova stvarnost koja potire snove. Ne želeći da se pomiri sa nametnutim rešenjem, ona, mimo običaja, nalazi snage da se pojavi pred njim, da se smelo suoči sa njim i da mu kaže svoje: Ja ne mogu i… neću!

Pisac taj momenat obrađuje dramski, uvodi dijalog, razvija unutrašnju dramu svojih junaka. Kada se Sofka popela da ocu izrazi svoje neslaganje, pred vratima je ugledala njegove cipele i odmah je počela da drhti, ali je našla smelosti u sebi: „silno otvori vrata i uđe“. Silina otvaranja vrata govori o njenoj rešenosti i odlučnosti da se usprotivi i sačuva sebe od poniženja. U tom trenutku, ona je bila uzbuđena, a iz očiju joj je izbijala „silina“, koja je značila otpor i nemirenje, gorčinu i uvređenost. Suočen sa svim tim, a nenavikao na takvo ponašanje svoje kćerke, on će se samo namračiti i usne će početi da mu drhte. Pokušaće, prividno mirnim tonom, da je smiri govoreći joj o prolaznosti lepote, ali kad je još jednom čuo ono njeno „ja ne mogu“, on će, preneražen, odskočiti od nje, sav se tresući od besa. A kad joj je pokazao svu bedu njihovog siromaštva ona će, preneražena, sasvim klonuti i skoro pasti pred njegove noge, izgovarajući reči:- Oh, tato, tato!… Zatim će izaći u noć, već pomirena da mora pristati, spremna da se svesno žrtvuje zarad očevog i porodičnog spasenja od potpune bede koja je već bila prisutna, ali vešto sakrivana od nje i okoline. Zato i njene reči upućene njemu:- Oprosti, tato, nisam znala… a on, srećan što je pristala, reći će samo:- Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!

Nakon svega što joj se desilo, pa i onda kada je svekar došao da je vidi, ona će ojećati samo „otupelost“, ravnodušnost na sve i nezainteresovanost za bilo šta. Ona je bila nalik na predmet u funkciji tuđih namera i želja.

Jedna od izuzetnih scena u kojoj je u prvom planu Sofka jeste i ona iz hamama; slika puna života, atmosfere, raspevanosti, raspojasanosti, ženske nagosti i čulnosti i uzajamnih zadirkivanja, kada Sofka grca od bola u sebi, sa utiskom da joj se „srce čupa a snaga raspada“. Razlog nije u činjenici što ide za nedragog, već u nečemu drugome – što više neće biti ono što je dosad bila: Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.

Ali, i pored ovakve žalopojke srca, ostaje crta mora se, pa ma koliko sve to bilo bolno i ništeće kada je u pitanju njena sreća i sudbina. Čak u njoj ima i kajanja što se opirala i suprotstavljala jer bi, tek sada, u očima svih „postala velika“. Tada bi joj „i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila“. Ima, dakle, u Sofki i nesebičnosti, i samoodricanja, samopožrtvovanja, i samomučenja, i samoranjavanja.

Spremnost na ličnu žrtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu kuću i nakon svih njegovih uvreda nanetih Tomči, čime je zapečatio i njenu sudbinu. Stoički, ćutke i bez glasa otpora ili prigovora, podnoseći udarce, ponižavanja, fizičko i psihičko satiranje.

Na kraju, vidimo je kako sasvim povučena, često i pijana priziva sluge, savim podlegavši svojoj preostaloj čulnosti i „nečistoj krvi“.

Bora Stanković je, na kraju, ostavlja sa nezdravim porodom; ostavlja je nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu, bilo da je to blisko ili ne. Sa migreničnim bolovima u glavi i sa uvijenom glavom, ona sedi pored ognjišta i zgasle vatre i prutom šara po pepelu, kao da simbolično ispisuje svoju zgaslu lepotu, izgubljenu snagu i život nalik na taj pepeo.

Gazda Marko

Gazda Marko je jedan od najvitalnijih i psihološki najuvjerljivijih muških likova u prozi Bore Stankovića. Na njega nailazimo samo u nekoliko poglavlja. Prvi put se javlja u 8. poglavlju romana, kao stranac i neznanac koji je došao sa efendi Mitom u njegovu kuću da je vidi i kupi, sa namerom da se „upiše“ u svet uglednih ljudi. Tada će se prvi put i čuti njegovo ime, kada efendi Mita kaže:- Evo, gazda Marko. Ovo je moj saraj. Ovo je ta „efendi Mitina kuća“. Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!… Gazda Marko biće očaran kućom, što se videlo i pri odlasku. Kada je uzjahao konja, okrenuo se prema kući i dugo sa uživanjem gledao u nju. Iz narednog poglavlja čitalac saznaje da je on iz gornje čaršije, da je doseljenik i po svom porijeklu seljak iz pčinjskog kraja.

Pogled koji prvo baca na dva velika sanduka i teške katance na njima u svojoj sobi čitaocu treba da sugeriše da ima dosta para i da iza te seljačke sirovosti krije dobro bogatstvo. Kada je stigao, odmah je sjeo i, kao pravi gospodar, naredio da ga sluga Arsa raspremi – da ga izuje, sa njega skine pojas, silav, kako bi mogao tako raspojasan i opušten da se preda ugodnim mislima. A sama pojava njegove žene Stane treba još više da istakne njihovo poreklo i ukaže koliko je velika razlika između onoga što oni, došljaci, jesu i sveta efendi Mitine kuće.

Ona treba da pokaže i kakav je odnos između gazda Marka i nje. Među njima je otuđenost i potpuna ravnodušnost, bez ikakve vidljive osećajnosti. Njegova žena je bila bleda, suva i koščata i “sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka prosta odela…” Verovatno da je gazda Marko, ostavši sasvim sam nakon povratka iz efendi Mitine kuće i susreta sa Sofkom, doneo odluku da Sofku dovede u svoju kuću i da nju “kupi” umjesto kuće, da mu bude snaha, ali sa podsvjesnom željom da on ima tu lepotu pored sebe.

U 13. poglavlju Bora Stanković daje osvrt na poreklo gazda Marka; on osvetljava njegovu prošlost i otkriva otkuda on u Vranju. Gazda Marko je bio blizu granice, celo selo je bilo njegovo bratstvo. Imao je jednog sina Tomču i sestru koju je pazio i mnogo volio. Trgovao je i stalno bio na nekom putu, uvek u društvu Arnauta Ahmeta, sa kojim se i bratimio u manastiru Svetog oca (Prohor pčinjski). Ahmet je imao i sinovca Jusufa, koji je trebalo da bude njegov naslednik, ali sve duže odsustvo dva prijatelja i sve veća bliskost između Markove sestre i Jusufa dovešće do tragičnog razriješenja i Markovog bekstva iz tog kraja.

Naime, Markova sestra je ostala bremenita i taj greh i sramota morali su biti naplaćeni. Jusuf je ubijen od jednog Markovog bratstvenika, a Marko, čuvajući se “krvne osvete”, sa ženom i sinom dolazi u Vranje, u gradsku sredinu. Došli su tu bez ugleda, prosti, bez prijatelja, kao skorojevići, neprihvaćeni i nepriznati, zatvoreni u svoju prostotu i seljačku prirodu. Gazda Marko će svoje namere i silinu svoje snage, svoju strastvenost, pokazati na svadbi, u noći, uz piće, muziku i vatre, kada je uz Sofku, kada je želi, ali i pokušava da se “od samoga sebe otrgne”. Ophrvan strastima, on hrli prema njoj.

Uhvaćen u nameri i presečen u želji da joj se što više približi, on tuče ženu; na kolenima i laktovima ide prema njenim vratima, nesvesno grebe po vratima i kao da je vidi iza vrata i čuje njene damare. Uhvaćen u svojoj promašenosti i neostvarenosti sebe kada je u pitanju mladost i ženska lepota, gazda Marko beži od svog silnog nagona u smrt. Vrhunac njegove zaslepljenosti i izbezumljenosti jeste u gestu kada uzjahanog konja nožem udara u sapi i juri u mrak, dok za njim viče Arsa: – Ode gazda i poseče alata!
I gazda Marko, kao i ostale Borine ličnosti, nosi neiživljenost i promašenost života, jer i njega su na silu i bez ljubavi oženili dok je još bio dete, ostajući uskraćen za mnoge mladalačke snove, radosti, strasti i za lepotu o kojoj svako sanja i nosi je kao nedosanjani san.

Problem „nečiste krvi“ u romanu

Mnogi tumači Borinog djela, kada je riječ o romanu Nečista krv, smatraju da je u prvom planu sociološki aspekt romana i da je propadanje efendi Mitine porodice uslovljeno društveno-istorijskim trenutkom u kome on živi.

Ima istine u tome, ali za Boru Stankovića u prvom planu je nešto drugo, dalekosežnije i dublje, mnogo bitnije za njega kao stvaraoca, a to je – biološko propadanje i opšta degeneracija koja je zahvatila porodicu, a što je uzrokovano biološkim, naslednim faktorom, za čije je označavanje pisac uzeo metaforu nečista krv. Biološko propadanje, psihičke devijantnosti (izopačenja) prethode materijalnom, one ga čak uslovljavaju i ubrzavaju.
Sam pojam nečista krv otkriva se u dosta složeniom značenju: podrazumeva različite vidove svoga ispoljavanja.

Postoji čitav registar izvedenih pojavnosti ovog biološkog činioca, određujućeg za porodicu i sudbinu Borinih junaka.
Oblici ispoljavanja nečiste krvi kod predaka:

1) predavanje izobilju i raskoši i udaljavanje od rada i bilo kakvih poslova;

2) uživanje u jelima, slatkišima i odevanju;

3) obraćanje pažnje na izgled (“da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana”), da se što više pred drugima istakne i naglasi svoja lepota i strastvenost, naročito kada su u pitanju žene;

4) želja žena da budu zavodljive, bez obzira na pol i rod. Iz njihovog ponašanja je izbijao imperativ: “…moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući ni rod, ni doba – osvojiti i zaludeti”.

5) vođenje razvratnog života na imanjima sa seljankama, Cigankama, lakim ženama, otpuštenim iz turskih harema; uživanje u bahanalijama;

6) jaki nagoni i strasti kada se gubi kontrola nad sobom (ponašanje Kavarole, Sofkina prababa zaljubljena u učitelja Nikolču i njegovo pevanje, presekla je žile u kupatilu; Sofkina tetka Naza tri puta bežala od kuće i tri puta se turčila);

7) bolesti (oduzetost, umobolnost, slabo zdravlje i neotpornost, kao što je i hadži Trifunov sin bio “bled, suv i tanak; više žensko no muško”).
Kod Sofke se nečista krv iskazuje na sličan način, sa utiskom da je mnogo štošta nasledila od svojih predaka. To su:
– naglašena čulnost koja deli biće na svesni i nesvesni deo, ističući u prvi plan ono njeno “dvogubo ja”;
– predavanje sanjarijama u kojima se iskazuje njeno erotizovano biće;
– potreba za dopadljivošću, divljenje drugih prema njoj i osvajanje (stoji na kapiji, pogledom i držanjem izaziva prolaznike);
– povlačenje u sebe i svoju samozaljubljenost – njena narcisoidnost;
– pohota ispoljena u susretu sa gluvonemim Vankom, a na kraju romana sa gluvonemim slugama;
– degeneracija izražena kod poroda: deca su fizički slaba, psihički labilna, karakteriše ih podbulost, malikrvnost i bolesti.

Ali, u svemu ovome ima i nešto što je samo privid “nečiste krvi”, samo nalik na “nečistu krv”. Tu se u prvom redu misli na psihička “mutna” stanja i njena ponašanja u mladosti, koja su u tim godinama i normalna, kao što su sanjarenje o mladiću, čulnost, obuzetost ljubavlju, snaga erosa koja ispunjava biće. O svemu ovome moglo bi se razgovarati, utoliko više što dosta toga Sofka nosi kao plemenitost, obzir, samopožrtvovanje i stoicizam.

/www.znanje.org/

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S