LEGENDE O VILAMA…

 tamoiovde-logo

Legende o vilama iz našeg kraja – Miloš Lukić

Vilin lug – Crna trava

U jugoistočnoj Srbiji, u maloj kotlini gde se reka Čemernica uliva u Vlasinu, nalazi se naselje sa oko 400 stanovnika. Danas se to naselje zove Crna Trava.

Legenda kaže da se nekada mesto na kome se sada nalazi Crna Trava zvalo Vilin Lug i tada tu nije bilo naselja. Iz okolnih mahala ljudi nisu smeli da zalaze u carstvo vila. Samo su čobani prolazili tuda čuvajući stoku, ali i tada su se trudili da što pre prođu kroz kotlinu.

Uoči Kosovskog boja, kada se vojksa skupljala iz cele Srbije, jedna divizija je putovala duž Vlasine naišla je na kotlinu sa mekom zelenom travom i bistrom brzom rekom. Neznajući za ime i prirodu mesta vojvoda koji je komandovao vojskom naredio je da se tu ulogore i prenoće.

Vojska se probudila preporođena, odmorna i puna neke energije koju niko nije razumeo. I konji su poigravali i kopali kopitama meku zemlju nestrpljivi da krenu dalje.

Pri izlasku iz kotline divizija se srela sa malom vojskom. Kada ih je vojvoda prekorio da idu pogrešnim putem na boj, oni su mu sa čuđenjem ispričali da se boj već odavno završio i da su oni ustvari preživeli ranjenici i da se vraćaju svojim kućama sa bojnog polja.

Čuvši to, vojvoda se okrenuo prema kotlini i prokleo je bujnu i meku travu što ih je tako opojila i uspavala da su propustili boj, nazvavši je Crnom Travom.

Dubočke kraljice

Nekada je u Istočnoj Srbiji, u okolini sela Duboka bio običaj da se na dan praznika Duhovi okupljaju devojke da igraju i pevaju po kućama u selu za dobrobit porodice i celog sela. Grupu čine tri ili četiri devojaka i isto toliko momaka i nazivaju se kraljice i kraljevi.

Postojalo je samo jedno pravilo. Dve grupe nisu smele da se sretnu taj dan inače će se desiti nešto strašno.

Upravo se to i dogodilo. Kad su dve grupe krenule da se vraćaju svojim kućama, srele su se ispred Dubočke pećine. Kako nijedna grupa nije htela da se pomeri da propusti drugu, izbio je veliki sukob i jedna od kraljica je pala smrtno ranjena. Poslednjim dahom na samrti je proklela sve da će od sada na taj dan neka devojka da umre u kraju.

Da bi umilostili pokojnu Kraljicu iznedrio se običaj u kome mlada devojka zvana Rusalja igrala i padala u trans. Dok je u transu ona komunicira sa svetom mrtvih i moli Duhove za blagostanje svih.

Dok je Rusalja na zemlji u transu oko nje igraju momci i devojke držeći zapaljene sveće, duge noževe, svežanj pelina i bele rade, kao i venac od belog luka da bi je odbranili i sačuvali od nečastivih sila. Takođe je veoma važno da Rusalju uz igru prati muzika gajdaša, jer je muzika vodi kroz trans i vraća nazad do sveta živih.

Od tada se svake godine okupljaju ljudi ispred Dubočke pećine, biraju Rusalju koja će da umiri i umilostivi mrtvu Kraljicu i ostale Duhove i koja će doneti blagostanje celom kraju.

Koreograf Borivoje Talevski je za Nacionalni ansambl KOLO je uradio i stilizovanu koreografiju na tu temu, koju možete pogledati na ovde.

Izvor: ljubiteljifantastike

________________________________________________________________

 

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

SKLAPANJE BRAKOVA, NEKAD…

tamoiovde-logo

KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.

Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.

mlada-iPonekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.

Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.

Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.

Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.

svadba

Svadba danas

Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.

Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.

Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.

U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.

Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.

Izvor: opanak.rs

_________________________________________________________________________________

OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.

Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.

otmica-933x445Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.

Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.

Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.

Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.

bežanje-mlade

Otmica mlade

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.

Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.

Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.

U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.

Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.

Izvor: opanak.rs

__________________________________________________________________________________

PRVA MATURANTKINJA U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Prva maturantkinja u Srbiji zvala se Sofija Đorđević.

Ona je maturirala školske 1882/83 godine sa odličnim uspehom u generaciji sa još dvanaest maturanata Kragujevačke gimnazije.

7a886fd61405367b6373ab7bee4d5096_LZa upis u I i V razred morala je da zatraži i dobije posebno odobrenje Ministarstva prosvete. To je prvi slučaj u analima našeg školstva u XIX veku, da se na višem stupnju gimnazijske nastave nađe i jedna devojka.

U sećanjima svojih školskih drugova zadržana je kao dobra drugarica, “simpatična sestra”. Sofija je dalje školovanje zamenila životnom karijerom supruge, domaćice i majke.

Prva kragujevačka gimnazijao snovana je 1833. godine, kao prva u tadašnjoj Srbiji. Kada je prva generacija učenika završila gimnaziju osnovan je Licej kao viša škola, da bi gimnazijalci mogli da nastave školovanje. Kasnije se osniva visoka škola iz koje nastaje Beogradski univerzitet.

Prva kragujevačka gimnazija predstavlja klicu modernog obrazovnog sistema u Srbiji.

Izvor:.srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Poreklo praznika
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.
Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________