NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…

TEKERIŠKI PEŠKIR

„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.

Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.

U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.

Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke. 

Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.

Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *

*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu. 

 

Foto: Bora*S

---

Jedinstven i originalan

Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.

Izvor fotografije: Vikipedija

Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka,   ukrašavan  crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.

Izatkani peškir je na  krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.

Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.

Tkani  deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.

Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.

Ima li u ovom detalju  slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i  zanavek nedosanjani?

Priredio: Bora*S

---

 

 

SRPSKA VERONA KOD ŠAPCA…

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule

Obeležje večne ljubavi

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.

Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.

– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.

Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.

Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.

Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!

Stari spomenik

Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.

A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.

– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.

Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.

TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.

JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE

MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.

Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.

Aleksandra DELIĆ
 Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.

_________________________________________________________________________________

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

Persida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri„.

Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

PRVA ŽENA LEKAR U SRBIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Draga Ljočić: Prva žena lekar u Srbiji

Iz knjige: Dragan Ivanović, Kolevka zdravstva u Srbiji, Knj. 1. str. 109-114, izdavač: Srpska knjiga, Ruma.

Draga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica…

U Šapcu se prvim plačem oglasila 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.

Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.

 Dragan Ivanović/www.rastko.rs

 DOPUNA (Iz knjige dr Dušan Stojimirović: Kazivanja, Narodna biblioteka Smederevo / Ars libri, Beograd (2007), str. 27. Dopuna Brane Dimitrijevića.)

 „Do vremena kada sam ja (1890) došao u Beč na medicinskom fakultetu nije bilo ženskih studenata… Ali nekako u to vreme navališe i devojke na medicinu. Notnagel ( priznat u Evropi kao najjači specijalista interne medicine!) ih začudo nije trpeo. Bio sam prisutan kada je on na jednom predavanju zatražio da se studentkinje udalje s časa, ali pošto one nikako nisu htele da napuste dvoranu, Notnagel je sam izišao iz nje. A potom je poslao svog docenta da nam održi čas. No, i taj docent je zamolio studentkinje na izađu, da bi mogao da predaje. Kako one nisu htele ni onda da iziđu, došlo je do nereda. Studenti su povikali: napolje! Napolje!!! Te su one, naposletku morale da odu. Onda se Notnagel vratio i nastavio da predaje, izjavljujući da ženama nije mesto na medicini. Ovo se događalo negde 1892 ili 1893. godine.“

Na Rastku objavljeno: 2008-04-25

---

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje.

Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: „Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive.

Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.

Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

KOLIKO LUTAKA U PROZORU, TOLIKO UDAVAČA U KUĆI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U šabački Narodni muzej, pre par dana, otišao sam najpre zbog priče o legendarnom konju Aculi. I njegovom sedlu, koje se nalazi Ovde. Ali po dolasku i obilasku Muzeja, pored ostalog, naročitu pažnju mi je privuklo  nekoliko eksponata koje prate izuzetno zanimljive priče. Na primer – ova.

 U periodu inicijacije, tj. u doba kada od  devojčice postaje devojka, koji predstavlja bitan momenat u životu žene, postojao je u Mačvi običaj da se u prozoru sobe koja je okrenuta šoru postavi lutka obučena u narodnu nošnju devojke, što je značilo da se u toj kući nalazi udavača.

Koliko lutaka u prozoru, toliko je bilo devojaka za udaju u toj kući .

 

 

 

 Izvor: Na licu mesta u šabačkom Narodnom muzeju- Bora*S

ODRŽAN BORSKI SAJAM BILJA, MEDA I SEOSKOG TURIZMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Minulog vikenda, 21. i 22. aprila u Sportskom cenru u Boru, održan je Sajam bilja, meda i seoskog turizma.

Ova, već tradicionalna, sajamska priredba ima za cilj da generalno promoviše  turizam, ali i da posebno istakne neke od segmenata turističke ponude.

Sajam je svečano otvorila Miljana Golubović, član opštinskog veća zadužena za kulturu i informisanje, koja je tom prilikom istakla, da po preporuci Svetske turističke organijacije, treba još više raditi na razvoju seoskog turizma.

Na ovogodišnjem Sajmu, 47 izlagača iz Aleksandrovca, Bora, Kragujevca, Boljevca, Pirota, Niša, Šapca, Zaječara, Čačka, Gadžinog Hana, Divčibara, Negotina i Knjaževca, predstavilo je svoju ponudu čajeva, preparata na bazi lekovitog bilja, meda, vina, suvenira i kategorisanih smeštajnih kapaciteta u  seoskim sredinama.

Po završetku prvog dana Sajma, za sve izlagače organizovano je celovečernje druženje uz večeru u restoranu „Medalja“, a drugog dana promotivni obilazak nekih od mnogobrojnih  borskih  turističkih lokaliteta. Nakon obilaska Površinskog kopa Bor, Brestovačke banje i Lazareve pećine, učesnici Sajma nisu skrivali najpre veliko iznenađenje, a potom i oduševljenje da borska opština poseduje prirodne i turističke vrednosti ovakvog kalibra.

Sajam su uspešno organizovali Turistička organizacija „Bor“, Društvo za lekovito bilje „Nana“, Sportski centar Bor i Udruženje domaćina za razvoj turizma opštine Bor. Da ova sajamska manifestacija bude uspešno realizovana, pored lokalne samouprave, izuzetno su pomogli: hotel „Albo“, konačište „Kristal“, „RTB“ Klub, „Srpska kruna“, Nacionalna služba zapošljavanja-filijala Bor, Ekonomsko trgovinska škola, Narodna biblioteka Bor, RTV Bor , “Bortravel“, KUD „Novo selište“ i  SZR „Tkanica“.

 Autor:Bora *S  

____________________________________________________________________________________________

 

 

 

        

VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

 Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“.

Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je  – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk  Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta  stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

 Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

 Petar Blečić

foto: skyscrapercity.com (fotografija snimljena u šabačkom muzeju)

---

SUZU PUSTILA LEPA KRČMARICA IZ NAJLEPŠIH OČIJU U ŠAPCU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________

BALADA O DŽAMBASU I KRČMARICI

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
Nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio, nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović