TURISTIČKI KARAVAN „MOJA SRBIJA“…

Ponovo kreće promotivni karavan „Moja Srbija“

Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.

Karavan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.

Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.

Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.

Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.

U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.

Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.

Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.

U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.

Raspored karavana:

1. Užice 3. 06. 2016.

2. Novi Pazar 4. 06. 2016.

3. Zaječar 9. 06. 2016.

4. Niš 10.06.2016.

5. Vranje 11.06.2016.

6. Požarevac 16.06.2016.

7. Kragujevac 17.06.2016.

8. Kruševac 18.06.2016.

9. Valjevo 24.06.2016.

10. Čačak 25.06.2016.

11. Novi Sad 1.07.2016.

12. Zrenjanin 2.07.2016.

13. Sombor 8.07.2016.

14. Beograd 9.07.2016.

Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.

Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.

Izvor: srbija.travel

_______________________________________________________________________________

DOK ME NOGE DRŽE…

Upoznajte najstariju planinarku u Srbiji

Nišlijka Jelena Minardi planinari više od pola veka. Iako ima skoro 97 godina, i danas u prirodi može da prepešači i više od deset kilometara.

Iako je davno zašla u desetu deceniju, Jelena Minardi još nije odložila planinarske cipele i ranac.

“Osećam se svežom kad idem na planinu, zaboravim na probleme koje imamo u životu, mozak se odmori”, kaže za B92 Minardi.

Ova prosvetna radnica u penziji planinari još od šezdesetih godina prošlog veka. Nema planine u Srbiji na kojoj nije bila.

Prošla je i pola Evrope. I u 97. godini redovni je učesnik svih akcija Planinarskog kluba Železničar iz Niša. Sada, uz manje predahe, može da prepešači i do 15 km. Nekada je, kaže, mogla mnogo više.

“Prešla sam 60 km i dobila sam značku kao najstariji planinar. Tada sam imala 82 godine”, ističe neumorna avanturistkinja.

Ljubav prema prirodi prenela je mnogim generacijama izviđača. Planinarenje je i porodična tradicija Minardijevih.

“Planinario je i pokojni otac, tako da sam od malih nogu sa njima hodao, trčkarao, rančić na leđa ili me tata stavi na leđa.

Bili smo u Italiji, Francuskoj, Visoke Tatre, Poljska, Mon Blan , Gran Saso u Italiji, Gran Paradizo, Materhorn, Švajcarska…”, kaže Slobodan Minardi, Jelenin sin.

Jelena kaže da dug život i dobro zdravlje duguje, pre svega, stalnoj fizičkoj aktivnosti i boravku u prirodi.

“U planini se čovek oseća divno, život mu se produžava, mislim da svaki pohod produžava godinu dana života”, objašnjava.

Već narednog vikenda ona i Slobodan idu u nove pohode. Iako u aprilu ulazi u 98. leto, najstarija planinarka u Srbiji još ne planira da se povuče.

“Dok me noge drže, dok mogu, ne odustajem od planinarenja…”, zaključila je Minardi.

Izvor: B92 /9.04.2016.

___________________________________________________________________________________

PODACI SU SUROVI…

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

 Izložba „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je zajednički projekat muzeja u Leskovcu, Nišu, Vranju, Pirotu i Prokuplju i predstavlja specifičan omaž našim precima slavno palim u odbrambenim i oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila početkom 20. veka.

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

„Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

 Izvor: RTS/ 31. mart 2016

__________________________________________________________

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

MERAK NEMA CENU…

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

„Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

„Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

„Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

„Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

„Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

BLAGO U VINOGRADU…

U Kamenici kod Niša najveće nalazište antičkog novca u istoriji sveta!

Kameničani su podno Vinika, okopavajući vinograde, u dva navrata pronašli velike količine rimskih novčića, što je najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji! Mnogi svetski muzeji kupili su određenu količinu ovih kovanica i danas ih čuvaju kao svoje zbirke antičkog novca
1
U okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936. godine, kada je meštanin Kamenice Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm o nešto tvrdo.

Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu, te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića.

Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi o starom novcu bez ikakve vrednosti, te da ga treba vratiti u zemlju.
Kad je pao mrak Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac, a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića, rekavši im da o tome ne govore nikome.

Selo Kamenica | wikipedia.org

Bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugog novca iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3 kg.
Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi još veći nalaz antičkog novca na Viniku.

Dvojica braće, Vladimir Đorđević i Dragutin Stevanović, prilikom riljanja vinograda, pronašli su 1936. godine ogromno blago.

Ostava s blagom je pronađena u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica u okolini Niša.

Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije.

Samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je dvojica braće prilikom već pomenutog riljanja vinograda na porodičnom imanju.

I pre toga su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji toga doba.
Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago.

Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

Ilustracija | archaiologia.gr

Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara.

Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka.

Denari su bili izuzetno očuvani. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što je potvrdilo službeni status pronađene blagajne.

Iznenađujuća količina novca iz ostave , koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i danas predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji.
Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa, ali to je malo verovatno, jer je Klaudije posle pobede otišao usvoju prestonicu Sirmijum, gde je, 270. godine, umro od posledica kuge koju su mu preneli zarobljeni varvari.

Bilo bi čudno da je sa vojskom otišao u Sirmijum, a carsku blagajnu ostavio u okolini Naisusa.
Pre će biti da je to bila mezijska provincijska blagajna, jer je u to vreme sedište mezijskog upravnika bila negde između gradova Horreum Margi (Ćuprija) i Naissusa (Niš).

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro.

Metropoliten, Luvr, Britanski i Berlinski muzej i ostali muzeji, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke antičkog novca. Kolekcijom kameničkog novca hvali se i zagrebački muzej.
Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.

Taj novac ni do dana današnjeg nije pregledan i hronološki obrađen! Kao da je našim arheolozima najbitnije da sede usvojim kancelarijama i daju izjave za medije kako nemaju novca, a drugi entuzijasti, koje oni podrugljivo nazivaju “amaterima”, otkrivaju nestala srpska blaga, koja uglavnom završavaju kod inostranih privatnih kolekcionara za “debele“ novce.

Autor: TV BEST u Magazin/ 21. januar 2015.
http: niskevesti.info

---

PRAVA ISTINA O BUREKU…

Verovatno ste i sami čuli priču, prežvakaniju od bureka samog, o tome da se burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

Foto: 金娜 Kim S / Flickr.com

Burek je sastavni deo gastronomske kulture Balkana. Iako se tradicionalno jede kao užina, uz obavezni jogurt, mlađa populacija neretko ga konzumira kao dobrodošlo sredstvo za utoljavanje gladi pri povratku iz izlaska.

Tad se obično nađe neko ko ima potrebu da obavesti druge da burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

Jednim delom, zagovornici takve teze su u pravu. Naime, u Bosni I Hercegovini burek je zaista naziv za jelo od vučenog testa punjenog mesom – mlevenim ili seckanim, najčešće spiralnog oblika.

Ostala jela, koja se prave na isti princip, a imaju različite nadeve, nazivaju se pitama, koje obično uz sebe imaju apoziciju u zavisnosti od vrste nadeva: sirnica, zeljanica, tikvenica, krumpiruša… Problem je, međutim, što takva podela važi samo u BiH.

Kako je burek osvojio Evropu

Foto: Alpha / Flickr.com

Burek potiče iz Turske; štaviše, stariji je od Turske i veruje se da su to jelo pravili još Turci u svojoj pradomovini u srednjoj Aziji. Etimološki, povezan je s turskim korenom bur-, koji znači “savijati”. Upravo zato, u Turskoj i danas vlada najveća raznolikost u pogledu nadeva i oblika: od malih smotuljaka nazvanih sigara böreği (“cigara – burek”), polumesečastog çiğ börek (“sirovi burek”) prženog u ulju pa sve do uobičajenog su böreği (“vodeni burek”), koji je najsličniji onom koji se pravi na Balkanu – u obliku velikog kruga koji se reže na četvrtine.

Turci su svojim osvajanjima proširili burek širom Bliskog Istoka i Balkana pa su burek tako počeli da prave i arapski beduini, a preuzeli su ga i Jevreji Sefardi, koji su se u većem broju naselili u Otomanskom Carstvu nakon što su ih hrišćani proterali iz Španije.

Na zapad, burek je dospeo do zemalja Magreba (gde je poznat kao brik), a i do severne Italije. gde su ga i opet preneli Sefardi (tamo se naziva burriche i isključivo je punjen slatkim nadevom, poput marmelade od mandarina).

Na istoku je burek, zahvaljujući Tatarima, pokorio veliki deo bivšeg SSSR-a, dospevši tako posredno i u neke severnoevropske kuhinje (litvansku, poljsku). Na tom ogromnom području, burek se puni najrazličitijim nadevima – od uobičajenog mesa, sira, spanaća, sve do neobičnijih, poput kiselog kupusa, leblebije, tunjevine – a postoji i prazni burek.

Niš – mesto rođenja jugoslovenskog bureka

Foto: Alpha / Flickr.com

Na područje bivše Jugoslavije burek dolazi krajem 15. veka kad je u Nišu stvoren recept za „okrugli burek“.

Niš će se tako ovenčati titulom „pradomovine balkanskog bureka“, a od 2004. godine tamo se održava i manifestacija Buregdžijada, na kojoj je 2011. ispečen najmanji, ali i najveći burek na svetu: najmanji je ispečen u pivskom čepu, a najveći je imao površinu od 8 metara kvadratnih i bio težak 200 kg. Nažalost, organizatori nisu imali sredstava da plate put zvaničnicima Ginisove knjige rekorda, koji bi time potvrdili njihov uspeh.

 Krešimir Međeral – Sučević

Izvori: b92.net/Dnevnik.hr

________________________________________________________________________________

OVO MORATE DA ZNATE…

Šta nikako ne smete da radite na debelom minusu!

Saveti koje je uputila Gorska služba spasavanja Srbije mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Pročitajte ih obavezno, možda vam zatrebaju

Gorska služba spasavanja Srbije uputila je savete koji mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Iz GSS Srbije navode da građani ne bi trebalo da konzumiraju alkohol te da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari.

Među savetima koji mogu da i te kako pomognu kada temperatura ode u “duboki” minus, a nađemo se daleko od civilizacije je i objašnjenje da alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije, a zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Kako je navedeno, ne treba trljati smrzute ruke i noge snegom ili bilo čime drugim, stavljati u vruću vodu, na vruće mesto jer će u protivnom doći do oštećenja kože.
Potrebno je skinuti mokru i hladnu obuću, odeću i rukavice i utopliti nečim suvim, a davati tople i zašećerene napitke.

Kada je reč o oblačenju, iz Gorske službe navode da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari, da ni odeća ni obuća ne smeju da stežu jer će se u protivnom zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu, a idalno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra…

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje, a kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Kada je reč o kretanju iz Gorske službe spasavanja navode da je potrebno naći zavetrinu i nikako ne stajati na vetru.
Ukoliko se to ne može izbeći, neophodno je okrenuti leđa vetru, a ne grudi i lice, navući kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretnje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili.
Potrebno je poneti nešto slatko – čokoladicu, suvo grožđe, ili ako je moguće termos sa slatkim pićem, imati kod sebe sveću i upaljač, jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

Ukoliko nema prirodnog zaklona, najbolje je iskopati rupu ispod jelke, odseći grane na koje se sedne i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Kako se navodi, ne bi trebalo sedati na sneg zbog odmora i ne padati u san, a dobro je imati i foliju od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, a koje služe da se zadrži toplota.

Iz Gorske službe upozoravaju i da se osećaj za prostor menja, pa savetuju da se ide u paru ili grupi. Navodeći da je jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć i mobilni telefon, iz te službe upozoravaju da hladnoća može da ”isprazni” bateriju te da zbog toga telefon nikako ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

U saopštenju je naveden i spisak korisnih stvari koje mogu da stanu u džep – sveća i upaljač, pištaljka, baterijska lampa, napunjen mobilni telefon, čokolada ili drugi slatkiš, perorez, astrofolija.

Iz Gorske službe su posavetovali građane i da ako su u vozilu ne bi trebalo da ga napuštate, jer su unutra zaštićeni od vetra i uvek je lakše pronaći zavejano vozilo nego čoveka koji je pao u smet.

Podrazumeva se da na put kolima nikako ne treba kretati bez zimske opreme, lopate, sveće-upalčača, vode, hrane i ćebeta i naravno, punog rezervoara.

Morate se voditi računa i da je auspuh slobodan dok radi motor, a kola miruju, da ne bi došlo do gušenja ugljen monoksidom iz izduvnih gasova.
Autor: Tanjug, Foto: Nebojša Mandić

Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

U NOVU GODINU SA SIBIRSKOM ZIMOM

CVOKOTANJE: U Srbiji od sutra minus 18 stepeni!
U nedelju uveče očekuju se obilne snežne padavine. U nekim delovima zemlje visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara

Da li će putare opet iznenaditi sneg… Zakrčene ulice u Beogradu

Pravo sibirsko zahlađenje sa temperaturama i do minus 18 stepeni, a u ponedeljak će cela Srbija biti pod snegom!

Iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda poručuju da dolaze ledeni dani i da će se beli pokrivač sigurno zadržati narednih deset dana.

Stvaranje nanosa

– U nedelju uveče možemo očekivati obilne snežne padavine, tako da će u ponedeljak ujutro cela Srbija biti pod snegom. U nekim delovima visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara, a u Beogradu će biti 20.

Pazite gde parkirate… Ledenice mogu da vam unište automobil

Zbog jakog vetra, moguće je stvaranje snežnih nanosa, pa vozači treba da povedu računa.

Za novogodišnju noć će biti veoma hladno i suvo vreme, samo će u pojedinim delovima provejavati sneg – kaže Goran Mihajlović iz RHMZ:
– Ledeni dani nas očekuju i u prvim danima nove godine, a nakon toga doći će do postepenog rasta temperature.

Jak mraz

Meteorolog Časlav Stanojević kaže da je ovo zahlađenje zapravo prodor polarnog vazduha, koji je krenuo iz oblasti Belog mora.
– Ovaj hladni talas zakačio je Finsku, Norvešku, Grčku i Rusiju, a kod nas stiže sledeće nedelje, baš oko Nove godine.

Zato se očekuju obilne snežne padavine, a u celoj Srbiji biće nekoliko vezanih ledenih dana sa jakim mrazom. Temperatura će u pojedinim delovima ići i do minus 18 stepeni – kaže Stanojević i dodaje da će i u Beogradu biti veoma hladno:
– Nekoliko dana sledeće nedelje temperatura neće biti u plusu. Posle Nove godine doći će do postepene stabilizacije i nešto viših temperatura.

Ako ste rešili da novogodišnju noć provedete na nekom trgu, dobro se obucite.

Oprez
OPASNO PO ZDRAVLJE!

Nada Macura, portparol Hitne pomoći, kaže da su velike promene u temperaturi veoma opasne po zdravlje, pogotovo za ljude koji imaju probleme sa krvnim sudovima.

4Nada Macura

Ljudski organizam trpi velike promene, baš zbog oscilacija u temperaturi. One najviše napadaju krvne sudove kod starijih ljudi, koji su manje elastični. Zato svaka osoba treba da povede računa i da ne zanemaruje tegobe nastale usled nagle promene vremena.

Nada Macura: Oblačite se slojevito

– Pošto koža čuva ceo organizam, vrlo je bitno da ona može da diše. Zato stalno ponavljam da je slojevito oblačenje veoma dobro. Bitno da na sebi uvek imate nekoliko stvari koje možete da skinete kada vam bude vruće.

Topli napici

– Nikako ne treba da pijete vrele čajeve i tako opteretite želudac. Mlak napitak će vam mnogo više prijati. Dobro je popiti čaj ujutru na prazan stomak, pre doručka, naravno bez šećera.

Bez prejedanja

– Iako zvanično nisu počeli praznici, kod nas je povećan broj pacijenata koji imaju bolove u žučnoj kesi. To je isključivo zbog konzumiranja masne hrane i prejedanja. Ne jedite preslanu i masnu hranu jer to loše utiče na zdravlje. Doručak i ručak neka budu dominantni, a večeru, ako možete, izbegnite.
Autor: Dijana Tadić, Foto: Dado Đilas, Foto: Marina Lopičić, Foto: Zorana Jevtić
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

Vremenska prognoza za Bor za narednu nedelju

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VOZOM PREMA JUGU…

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije obeležavaju kao Dan železničara.

Trećeg februara 1881. godine potpisan je ugovor o izgradnji pruge Beograd – Niš, prve redovne železničke linije na teritoriji Kraljevine Srbije.

Prva lokomotiva koja je vukla kola prugom Beograd-Niš 15. septembra 1884. godine

Priča o izgradnji pruge počela je nekoliko godina ranije, na Berlinskom kongresu 1878, kada je Austrougarska pomogla Srbiji da dobije nova četiri okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, ali je uslovila sklapanjem posebne konvencije, kojom je Srbija, između ostalogu, prihvatila obavezu da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom.

Ovaj ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije, ali Srbija, iscrpljena ekonomskom krizom, nakon ratova protiv Turaka, nije bila u stanju da odgovori obavezama, pa je Beč je konstantno urgirao, upozoravao i pretio.

Vagon „Srpske državne železnice“ – lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

1884.-1984.: marka povodom sto godina prve pruge u Srbiji. Jugoslavija – latinicom!

U aprilu 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge u roku od opet tri godine.

Tako je vlada krajem godine raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“ sa kojim je potpisan ugovor o izgradnji.

Početak radova na izgradnji simbolično je 3. jula 1881. godine, na mestu predviđenom za izgradnju železničke stanice, obeležio srebrnim budakom knez Milan Obrenović.

Prva pruga Beograd – Niš, u dužini od 243 kilometra, završena je tri godine kasnije a puštena u redovni saobraćaj 15. septembra 1884. godine. Na ovoj trasi u početku je bilo nekoliko vozova, a cene karata su bile previsoke za Srbe osiromašene u prethodnim ratovima. Pruga je bila solidno izgrađena, a lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

Prva lokomotiva je nazvana „Kralj Srbije“, pa kada ježeleznica dobila još jednu lokomotivu, preimenovana u „Milan“, a drugu nazvana „Natalija“, u čast tadašnjeg kralja i kraljice.

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije danas obeležavaju kao Dan železničara.
Izvor: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Divna Milošević

Izvor:vijestio.com

______________________________________________________________________________________________

Istorijat železnice

Izgradnja prvih pruga u našoj zemlji započeta je još polovinom prošlog veka kada su velikim delom naših teritorija vladale Austrougarska monarhija i Otomanska imperija.

Borba srpskog naroda za slobodu, posle viševekovnog ropstva, krunisana je tokom XIX veka stvaranjem dve države, Srbije i Crne Gore. Posle Berlinskog kongresa ove dve nezavisne države započele su svoj život unutar novih granica. Razvoj železničkog saobraćaja na ovim prostorima doživeo je ekspanziju krajem XIX i početkom XX veka, odvijajući se na teritoriji tadašnjih država: Srbije, Crne Gore, Austrougarske i Turske.

Godina 1854. bitna je za istoriju Jugoslovenskih železnica. Naime, 20. avgusta 1854. godine puštena je u saobraćaj pruga Lisava–Oravica–Bazijaš s konjskom, a novembra 1856. godine i s parnom vučom. Posle Prvog svetskog rata na našoj teritoriji ostao je deo ove pruge u dužini od 27 km, od državne granice kod Jama, preko Jasenova i Bele Crkve do državne granice između Vračevog Gaja i Bazijaša. S vremenom su pojedini delovi pruge demontirani i danas je u eksploataciji samo deo pruge između Jasenova i Bele Crkve. Sve kasnije izgrađene glavne pruge u Vojvodini položene su u smeru ka Pešti.

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

Osoblje železničke stanice Beograd 1885. godine

U okviru tadašnje Otomanske imperije, na našoj teritoriji je 1874. godine puštena u saobraćaj pruga od Skoplja do Kosovske Mitrovice.
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbiji je priznata nezavisnost i dobijena su još četiri nova okruga–Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički.

Na ovom kongresu Austrougarska je pomogla Srbiji da dobije nove teritorije, ali je to uslovila sklapanjem posebne konvencije. Tom konvencijom Srbiji je nametnuta obaveza da napravi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom za tri godine. Takodje, Srbiji je nametnuta obaveza zaključivanja ugovora o trgovini i zahtev da se obavi regulacija Đerdapa. Ovakav ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije.

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

U Srbiji, iscrpljenoj ratom protiv Turaka, vladala je ekonomska kriza. Država nije bila u stanju da odgovori obavezama koje su proizilazile iz sklopljene konvencije. Beč je stalno urgirao, upozoravao i pretio. Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpise novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 15. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“.

Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 3.7.1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se „kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta“ (to mesto je u blizini današnjeg mosta „Gazela“ u Beogradu).

Posle samo godinu dana „Generalna unija“ je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 23. 8. 1884. godine. (4. septembra po Gregorijanskom kalendaru). Redovni saobraćaj otpočeo je 3. 9. 1884. godine (15. septembra po Gregorijanskom kalendaru; taj dan Jugoslovenske železnice obeležavaju svake godine kao Dan železničara Jugoslavije).

Posle Prvog svetskog rata sve ove teritorije su se ujedinile u Kraljevinu SHS i železnička mreža postaje jedinstvena, kakva ostaje i posle Drugog svetskog rata. Mrežu pruga sačinjavalo je pet sistema različitih kolosečnih širina i to: 0,600 m, 0,750 m, 0,760 m, 1 m i 1,435 m.
Godine 1964. donet je program modernizacije JŽ, koji je uključio i masovno ukidanje uzanih i nerentabilnih pruga.
Godine 1970, tačnije 31.5.1970. puštena je u saobraćaj prva elektrificirana pruga na mreži JŽ– Beograd–Šid–državna granica (Zagreb).
Sredinom devedesetih godina počinje intenzivna revitalizacija pruga u Vojvodini (Sečanj–Vršac, Kikinda–Banatsko Aranđelovo, Horgoš–Kanjiža).

Tokom agresije NATO snaga na našu zemlju znatan deo pruge i postrojenja na mreži je uništen ili onesposobljen. Razvoj i modernizacija započeta početkom 90-tih naglo je usporena i prekinuta u ovom periodu. Tragovi ovih događaja prikazani su kao ratna šteta.
Danas mreža pruga ŽS iznosi 4.347 km, od čega je elektrificirano 1.387 km (32%). Ova mreža pruga prikazana je na karti, a u prilogu su dati podaci za sve pruge ili delove pruga koji su danas u eksploataciji (s nazivom uprave pod kojom su izgrađene i datumom izgradnje).

Izvor:.zeleznicesrbije.com

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

GIMNASTIKA UMA…

Afirmacija znanja, obrazovanja i kulture

U hotelu “Jezero” na Borskom jezeru, 29, 30, i 31. avgusta, održani su 14. Susreti enigmata Srbije.

UČESNICI 14. SUSRETA ENIGMATA SBIJE

Srpskim enigmatama iz Beograda, Batajnice, Novog Sada, Ćuprije, Kikinde, Požarevca, Jagodine, Kragujevca, Niša, Surdulice, Crvenke, Novog Pazara, Nove Pazove, Valjeva, Loznice, Sremske Mitrovice, Šimanovaca i Bora, ovde na Borskom jezeru, pridružile su se i kolege iz Banja Luke, Čelinaca, kao i sedam učesnika iz Hrvatske (troje iz Belog Manastira, dvoje iz Rijeke i po jedan iz Osijeka i Privlake). Među učesnicima iz Hrvatske bio je i Pero Galogaža, predsednik Hrvatskog zagonetačkog saveza i glavni urednik enigmatskih listova „Feniks“ i „Skandi Feniks“.

Tako se i ovim Susretima nastavila lepa tradicija godišnjeg saborovanja srpskih enigmata, koji sve više dobijaju međunarodni karakter.

Imajući u vidu da se svake godine održavaju u drugom mestu Srbije, predstavljaju jedan od načina da se enigmatika popularizuje, afirmiše znanje, potreba za čitanjem prave literature, obrazovanje i kultura, podstiče i afirmiše štampanje enigmatskih knjiga, ali i za upoznavanje i afirmaciju vrednota mesta domaćina Susreta.

Sonja Nedić (Beli Manastir) prezentuje svoj diplomski rad o enigmatici

Tri su se dana, ovi zaljubljenici u „gimnastiku uma“ njih 51, na čelu sa Miloradom Živanićem, predsednikom Enigmatskog saveza Srbije, u prelepom zdanju hotela „Jezero“ družili, ali po unapred utvrđenom programu i ozbiljno radili.

Prvog je dana, nakon svečanog otvaranja, održana Enigmatska tribina na kojoj su prezentovane zidne novine enigmata iz Bora, prezentovana najnovija izdanja objavljenih enigmatskih knjiga, a aforističari Nikola Pešić, Gojko Mandić, Vojislav Trumpić, Milen Milivojević, govorili su svoje, ali i aforizme drugih autora. Potom su podeljene teme za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama, dok je kraj radnog dela dana obeležilo brzopotezno prvenstvo Srbije enigmata šahista i kvizovka.

Rudarenje enigmata – na dubini od 400 metara u utrobi zemlje

Drugi dan Susreta otpočeo je Prvenstvom Srbije u sastavljanju zagonetki, a potom je za sve učesnike organizovan obilazak turističkih lokaliteta borske opštine. Uz ranije sačinjen program, saradnju RTB-a Bor, borske Turističke organizacije, Muzeja rudarstva i metalurgije i uz celodnevnu profesionalnu pratnju turističkog vodiča, svi učesnici su doživeli spektakularnost spuštanja u Jamski kafić i razgledanje utrobe zemlje na dubini od 400 metara, uživali i divili se lepotama Lazareve pećine i Brestovačke banje.

Kasni popodnevni i večernji sati su bili rezervisani za godišnju skupštinu Enigmatskog saveza Srbije, predaju radova za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama,rešavanje kviza Ivana Andonova i odgonetanje rebusa u parovima ( „dvojac bez kormilara“) Dejana Minića.

Petorica „veličanstvenih“ na ulazu u Lazarevu pećinu: Sreten Perić, Duško Lazić, Slavko Bovan, Miroslav Lazarević i Marjan Radaković učestvovali su na svih 14 Susreta enigmata Srbije

Poslednjeg dana susreta održano je pojedinačno i ekipno prvenstvo Srbije u rešavanju zagonetki, proglašeni su pobednici, podeljene nagrade i zatvoreni 14. Susreti enigmata Srbije.

Na Susretima su proglašeni rezultati devetog FEZ-a (Festivala zagonetke), koji organizuje Enigmatski klub „Niš“ i na kome se bira najbolja neobjavljena autorska zagonetka. Prva tri mesta osvojile su Jelena Kujundžić (Majur), Slavica Jovanović (Mačvanski Prnjavor) i Kristina Pejčić (Leskovac). Proglašeni su i rezultati dva konkursa koje je prošle godine raspisao ESS.

Najbolji anagram na temu „Sto godina prve moderne ukrštenice Artura Vina“ sastavio je Marko Milovanović iz Valjeva, a najbolju klasičnu ukrštenicu 17 x 14 polja s upisanim pojmovima „Prva / moderna ukrštenica / Artur Vin“ sastavio je Mladen Marković (Vladičin Han).

Organizatori ovih Susreta bili su Enigmatski savez Srbije, Krsta Ivanov i Radomir Matić, članovi Enigmatske sekcije Bor, pojedinci entuzijasti i nekoliko privrednih subjekata iz Bora.

Utisci i ocene svih učesnika o organizaciji Susreta , sadržajima i kapacitetima hotela „Jezero“ na Borskom jezeru, turističkim i prirodnim atrakcijama borske opštine su jednoglasni-iznenađujuće pozitivni i visoko ocenjeni.

Šteta što lokalna zajednica nije u dovoljnoj meri prepoznala značaj ovog događaja i snažnije ga podržala, jer je održavanje ovakvog skupa višedimenzionalno i od mnogostruke koristi.

Najbolji: Dinko Knežević

Osvajači prvih mesta po kategorijama

Jovan Vuković (Nova Pazova), je pobednik u šahu, Sreten Perić (Loznica)u kvizovci, Slavko Bovan (Kikinda) u kvizu, par Slavko Bovan – Miodrag Ivanišević u rebusima, Dinko Knežević (Batajnica) u sastavljanju, dok je Gordana Jovanović-Šarić (Šimanovci) bila najbolja u rešavanju zagonetki, a Zoran Radisavljević (Novi Sad) u anagramima.

Sasvim zasluženo, za najuspešnijeg učesnika 14. Susreta proglašen je Dinko Knežević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Tekst i foto: Bora Stanković

---

---

SKIJANJE NA KROVU SRBIJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina, lepotica Balkana, dočekala je minulog vikenda prve goste i skijaše u ovoj sezoni.

Ski opening koji je upriličen sa namerom da se na ovakav način obeleži početak nove zimske sezone, trajao je od 12. do 15. decembra.

Mnogobrojni posetioci i ljubitelji zimskih sportova imali su priluku da uživaju u mnoštvu organizovanih, zabavnih sadržaja, skijanju, vožnji gondolom i razgledanju nestvarno lepih predela.

Tako je i zvanično počela nova skijaška sezona, od koje se očekuje da bude još uspešnija od prethodnih.

Da tako bude, postoji mnogo razloga.

Ski centar Stara planina iz godine u godinu dobija nove sadržaje i postaje sve primamljivija destinacija za ljubitelje zimskih sportova.

Skijalište “Babin zub” poseduje žičaru četvorosed “Konjarnik” sa pokretnom trakom za ukrcavanje skijaša, kapaciteta 1.400 skijaša na sat i ski lift – sidro “Sunčana dolina” kapaciteta 1.200 skijaša na sat, kao i dečiji ski vrtić, kod „Falkenštajner hotela Stara planina“.

Na lokaciji “Jabučko ravnište” nalazi se prva gondola u Srbiji.  Gondola, sa kabinama za osam osoba, prevozi skijaše od hotela u dalji sistem žičara i staza. U okviru ovog dela skijališta izgrađena je i žičara četvorosed „Rudine“, i ski lift tako da je povezan sa delom skijališta na “Babinom zubu”. Više od 13 kilometara odlično uređenih staza, različitih težina,pripremljene su za skijaše svih kategorija. Za ljubitelje ekstremnijih sportova, obezbeđena je staza za slobodnu vožnju, a najlepši predeli parka prirode Stara planina mogu se, razgledati prilikom vožnji gondolom..

Pored toga, u ski centru Stara planina je izgrađen sistem za veštačko osnežavanje, kako bi, i u slučaju nedostatka prirodnog snega, posetioci centra mogli da uživaju u zimskim sportovima. Do turističkog centra urađen je nov pristupni put, kao i parking za 500 automobila. Svi smeštajni kapaciteti su spremni, uključujući i privatan smeštaj, a popunjenost je već sada, znatno bolja nego prošle sezone. Dakle, prva gondola u Srbiji, žičare staze, smeštajni objekti a pre svega turistički poslenici potpuno su spremni, za, verujemo izuzetno uspešnu zimsku sezonu.

Sve to ide u prilog tvrdnji, da će Stara planina veoma brzo postati jedan od najvećih i najznačajnijih skijaških centara u Srbiji, posebno namenjen ljubiteljima skijaških sportova i kvalitetnog skijanja u okruženju neizmerne lepote i netaknute prirode.

Stara planina regionalno pripada Istočnoj Srbiji, i administrativno se prostire na teritorijama četiri opštine, Zaječar, Knjaževac, Pirot i Dimitrovgrad.

Udaljena od Beograda 330, od Niša 70, od Zaječara 100, od Knjaževca ili Pirota 50 kilometara, na Staru planinu se može  stići iz više pravaca.

Ukoliko se putuje na relaciji Niš-Svrljig-Knjaževac-Kalna-Babin zub, put je dugačak 110 kilometara, sa dobrom vertikalnom i horizontalnom signalizacijom. Ovaj pravac se redovno održava i trenutno je najbolji izbor za dolazak na Staru planinu. Preporučuje se opreznost na Tresibabi, na delu puta Svrljig-Knjaževac, jer u toku zime ima dosta leda na kolovozu.

Najkraći put za one koji dolaze iz Beograda ili Zapadne Srbije je Sokobanja-Knjaževac-Kalna-Babin zub, ali je ovaj putni pravac u lošem stanju, pa se ne preporučuje.

Putni pravac Niš-Svrljig-Jalovik izvor-Kalna-Babin zub, 30 kilometara je kraći od puta preko Knjaževca, ali je put od Svrljiga do sela Jalovik izvor lokalni, nema horizontalnu, a i vertikalna signalizacija je slaba, pa je moguće zalutati.

Postoji i putni pravac Niš-Pirot-Kalna-Babin zub, tako što se od Niša do Pirota putuje auto-putem, do isključenja za Temsku, ali je deo puta od Temske do Kalne lošeg kvaliteta sa rupama i klizištima.

Referenca: JP za razvoj planinskog turizma Stara planina-Knjaževac

Bora*S

__________________________________________________________________________________________

Od ravnice do krova Srbije

Za posetioce ski centra na Staroj planini, u predstojećoj sezoni, organizovan je prevoz na relaciji Novi Sad – Beograd – Stara planina.

Polazak je iz Novog Sada u 06.15, Lokomotiva stanica, iz Beograda u 08.00, parking iza Sava centra, a dolazak na Staru planinu u 14.00, ispred  „Falkensteiner hotela Stara planina“.

Polasci su garantovani u toku cele zimske sezone, svake nedelje, u periodu 22.12.2013 – 30.03.2014.godine.

Cena povratne karte je 65, a u jednom pravcu 49 evra.

Kompletnu logistiku pružiće „Supernova travel“.

  (Izvor: jpstaraplanina.rs)

__________________________________________________________________________________________

VIMINACIJUM: LOŠI PUTARI BACANI LAVOVIMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Otkriven neverovatno očuvan veliki rimski put od ogromnih kamenih ploča širok oko pet i po metara. Od 400.000 kilometara rimskih puteva 80.500 bilo je popločano

Kolovoz je imao dve trake

 PUTARSKA preduzeća starog Rima su bila čudo, konstatovali su arheolozi s Viminacijuma, kad su pre nekoliko dana otkopali tridesetak metara rimske saobraćajnice koja je prolazila pored rekonstruisanog amfiteatra.

  Kolovoz od ogromnih kamenih ploča povezanih još uvek čvrstim malterom širok je oko 5,5 metara i oivičen visokim bankinama. One su sprečavale bahate vozače brzih dvokolica da ugrožavaju pešake gravnog grada provincije Donje Mezije, koja se prostirala na teritoriji današnje Srbije.

 Arheolozi podsećaju da su putevi bili suštinski važni za uspon i širenje Rima, jer su omogućavali brzo kretanje vojske, trgovaca i glasnika.

Mreža rimskih puteva bila je duža od 400.000 kilometara, od kojih je više od 80.500 kilometara bilo popločano.

–     Lako je bilo Rimljanima da prave ovakve puteve kad su pored njih imali arene, pa čim šef putara probije rok odmah ga bace lavovima – mudrovao je jedan od radnika na lokalitetu, diveći se kvalitetu saobraćajnice stare dva milenijuma.

Arheolozi kažu da ovakav put još nije viđen na Balkanu.

 Kolovoz je mnogo solidniji čak i od čuvene Via Apia na Apeninskom poluostrvu. Pokriven je ogromnim kamenim pločama, dimenzija metar i po sa metar, debljine od 30 do 50 centimetara, koje su teže od tone. Kamen koji se koristio ne izgleda kao onaj iz lokalnih majdana.

Zaista je neverovatno kako su ovolike ploče donosili i polagali sa savršenom preciznošću – čudi se i prof. dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.

On smatra da je kamen dopreman iz udaljenih majdana brodovima koji su pristajali uz dokove Viminacijuma, jer je pre 2.000 godina Dunav prolazio uz današnje nalazište. Viminacijumska saobraćajnica je od kapije u severnom bedemu grada prolazila pored amfiteatra i termi, a zatim se račvala. Širina i solidna gradnja ovog antičkog bulevara ukazuju da je vodio do važnih gradskih objekata.

– Naši geofizičari počeli su da prate trase puta georadarom i na kraju jednog kraka snimili su pod zemljom objekat koji bi mogao da bude palata ili forum. Drugi krak verovatno vodi do hramova. Jedno je sigurno, ovaj put vodi do velikih otkrića – smatra Miomir Korać.

Arheolozi objašnjavaju da se gradska saobraćajnica van zidina ulivala u najstariji rimski put koji je vodio kroz današnju Srbiju.

On je počinjao u severnoj Italiji i dolinom Save vodio do Panonije, sa carskim gradom Sirmijumom. Odatle je nastavljao do Singidunuma i Viminacijuma, gde se račvao u dva pravca.

OZBILjNI PUTARI RIMLJANI su pravili više vrsta puteva, u zavisnosti od reljefa tla i raspoloživog materijala. Prvo bi iskopavali zemlju i u rov širine do pet metara sipali pavimentum, mešavinu kreča i peska. Na tu drenažu slagali su još četiri sloja. „Stratumen“, vertikalno položene kamene blokove spojene malterom, krečom ili glinom. Na njega su nasipali „rudus“, krupniji šljunak pomešan s krečom, a zatim dobro utaban „nukleus“, mešavinu tucane opeke, kreča, peska i ilovače. Na vrhu se nalazila „suma krusta“ – kamene ploče postavljene pod nagibom da se voda sliva van puta. Ponekad putevi nisu imali kamene bazaltne ploče već samo šljunak kao pokrivku, jer je to bilo jeftinije i konji i volovi su se lakše kretali.

Međunarodni koridor preko Naisa i Skupija (Skoplja) vodio je do Salonike (Soluna).

Drugi pravac pratio je tok Dunava ka Crnom moru. Kao i danas važno čvorište bio je Nais (Niš) gde se odvajao krak puta preko Serdike (Sofije) i Filipopolisa u Aziju. Još uvek tragamo za mestom gde se gradska saobraćajnica ulivala u međunarodne putne koridore – kaže prof dr Korać.

 Da Viminacijum krije još mnogo tajni ukazuje neočekivano otkriće „nimfeja„, svetilišta posvećenog nimfama, božanstvima izvora.

Ukrašeni stubić žrtvenik podigao je zahvalni legeionar tik uz borilište arene.

 –Lepe nimfe su smatrane zaštitinicama izvora i banjskih lečilišta pa su im Rimljani rado podizali žrtvenike.

 Viminacijumski nimfej, otkriven je prilikom istraživanja amfiteatra, a kraj njega veliki broj žrtvenih figurina od pečene zemlje, koje predstavljaju lepe žene, i uljanih svetiljki koje su prinošene kao darovi nimfama – objašnjava dr Korać.

Cisterna u podzemlju arene

On pretpostavlja da se tu nekada nalazio izvor ili česma, čijoj je nimfi zaštitnici, žrtvenik podignut, ali je neuobičajeno što se on nalazi uz sam pesak arene u kojoj su krvarili gladijatori.

– Nimfeum je u neposrednoj blizini tajanstvenog podzemnog objekta, nalik na cisternu ispod same arene. Verovatno su tu, pod zemljom gladijatori čekali da izađu u borilište.

Postoji mogućnost da se kraj nimfeja u tu cisternu slivala posvećena voda da bi se koristila u poslednjoj molitivi i pročišćenju boraca pred bitku na život i smrt – kaže arheolog Miomir Korać.

Izvor: novosti.rs/ B. Subašić | 26. jul 2013.

BOGATI, BAHATI I USKORO ŽEDNI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali

 Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.

To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?

Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.

– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.

Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.

Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.

Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.

Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.

Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.

Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.

Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanački kiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.

Dostupnost

Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.

Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.

Prodaja

Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.

Milioni

Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.

Beograd

Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.

Javno dobro

Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.

Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.

Miša Milosavljevićzov.rs/ Br.750 /2013./

---

VIDEO (posmatrao, slušao, zabeležio): Bora*S

---

 

TOUR DE SERBIE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________

MEĐUNARODNA BICIKLISTIČKA TRKA  „KROZ SRBIJU“ – 2013.

53. Međunarodna biciklistička trka „Kroz Srbiju“ održava se od 11. do 16. juna.

 Posvećena je jubileju 17 vekova od potpisivanja Milanskog Edikta i tim povodom, trasa Trke će ići poznatom kulturno-istorijskom i turističkom maršutom „Putevima Rimskih imperatora“. Trka je jedna od retkih sportskih manifestacija, koja će na ovaj način uveličati ovako bitan događaj za Srbiju.

 Ovogodišnja Trka pod visokim je pokroviteljstvom Predsednika Republike, g. Tomislava Nikolića. Značajnu podršku Trka ima od Ministarstva omladine i sporta i Ministarstva finansija i privrede, Sektor za Turizam.

Trka će, 11.06. startovati u Nišu, ispred Medijane, odakle će dalje krenuti put severo-istoka ka Boru. Na putu do Bora biciklisti će proći pored Feliks Romulijane u blizini Zaječara. Potom će se uputiti ka Kladovu, gde će ih put dovesti do Trajavnove table. Odatle, Trka ide uz Đerdapsku klisuru ka Požarevcu, u čijoj blizini se nalazi Viminacijum. Dalje iz Požarevca Trka će krenuti put jednog od najvećih antičkih gradova na ovim prostorima, Sirmijuma kod Sremske Mitrovice.

Posle 6 uzbudljivih dana, 16.06., trka stiže iz Sremske Mitrovice u Beograd.

U Beogradu se organizuje velika ceremonija zatvaranja i proglašenja pobednika.
Svake godine na Trci bude više od 360 učesnika karavana, što sportista i njihovih pomoćnika, sportskih delegata, volontera i prijatelja Trke. Ove godine na Trci će učestvovati 25 sportskih ekipa iz Evrope i sveta, što je rekordan broj ekipa do sad.

Pored sportskih aspekata, učesnici i posetioci se na jednistven način upoznaju sa našom zemljom i njenim prirodnim, kulturno-istorijskim i turističkim aspektima.

Biciklisti često kažu „Putevi su naša borilišta“, čime opisuju prirodu ovog sporta. Beskonačni putevi, priroda i svež vazduh, samo su jedan od blagodeti biciklizma. Ako se sve to ukombinuje sa jednom sportskom manifestacijom, poput Trke Kroz Srbiju, dobija se fantastična prilika za sve, i mlade i stare, da se provedu i razonode, upoznaju sa novim i neistraženim delovima Srbije, kao i da nauče nešto više o biciklizmu kao sportu.

Ako vas interesuje da saznate nešto više o ovogodišnjoj Trci Kroz Srbiju, posetite  sajt: www.tds.co.rs ili Facebook: www.facebook.com/tourdeserbie

Izvor:.srbijazamlade.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________

TRASA I ETAPE TRKE  „KROZ SRBIJU“ 2013.

1. etapa: 11. jun: kružna ulicama Niša (98,7 km).

2. etapa: 12. jun: Niš – Knjaževac – Zaječar – Gamzigrad – Bor (137).

3. etapa: 13. jun: Bor – Majdanpek – Negotin – Brza Palanka – Kladovo (150 km).

4. etapa: 14. jun: Kladovo – Tekija – Donji Milanovac – Lepenski vir – Golubac – Veliko Gradište – Požarevac (186,2 km).

5. etapa: 15. jun: Požarevac – Mala Krsna – Smederevo – Grocka – Resnik – Ostružnica – Umka – Obrenovac – Debrc – Sremska Mitrovica (200 km).

6. etapa:16. jun: Sremska Mitrovica – Veliki Radinci – Beočin – Sremski Karlovci – Inđija – Stara Pazova – Nova Pazova – Batajnica – Zemun – Beograd (127,5 km).

Prolazak 53. Međunarodne biciklističke trke kroz Bor predviđen je za 12. jun 2013. godine u vremenu od 13:3o-14:30 sati.

FOTO FINIŠ današnje, 2. etape u Boru________________________________

Pred ciljem
Foto:Bora*S

Kroz cilj
Foto:Bora*S

Na pobedničkom postolju
Foto:Bora*S

 
_______________________________________________________________________________________________________________________________

Vozeći  prosečnom brzinom od 42 km na sat, deonicu od Niša do Bora, u dužini od 137 kilometara, najbrži biciklisti su prešli za 3 sata i 15 minuta,.

Kroz cilj u Boru, na završetku 2. etape 53. međunarodne biciklističke trke „Kroz Srbija“, prvi je prošao Argentinac Mauro Rikeci ( vozi za japanski klub „Nippo“) sa vremenom 3 h 15 ‘ 47 “, drugi je bio Sergej Nikolaev iz Rusije (vozač tima „Katusha“),  dok se za treće mesto izborio Subotičanin Žolt Der ( biciklista mađarskog „Utensilnord“).

 Priredio: Bora*S

MEDIJANA, LUNA I ASKLEPIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Medijana je bila carsko imanje u predgrađu antičkog Niša – Naisusa – sa raskošnom rezidencijom i visoko organizovanom ekonomijom.

Medijana-Niš
Foto:Bora*S

  Krajem III i početkom IV veka počinje rezdoblje tetrarhije – četvorovlašća kada su neki od careva rođenih na prostorima današnje Srbije, vladali ogromnim Carstvom čije su se granice protezale od Britanskih ostrva do Male Azije, od Dunava, Rajne i Majne do Severne Afrike.

Maksimilijan Herkulije, Konstancije Hlor, Galerije, Licinije i Konstantin Veliki u nekoliko decenija svoje vladavine, učinili su svoj zavičaj središtem Imperije i sagradili u njemu gradove, palate, vile i druge građevine ravne onima u dotadašnjim centrima antičkog sveta.

Neke od ovih građevina dobro su poznate, druge se tek sada otkrivaju, a ne mali broj čeka buduće istraživače.

Konastantin Veliki (280.-337.g.n.e) rođen je u Nišu.

Car Konstantin Veliki
Foto:Bora*S

 

Carica Teodora
Foto: Bora*S

  Odrastao je i vaspitavan u njemu. Majka Helena bila je skromnog porekla. Njegov otac Flavius Valerijus Konstantijus Hlorus, utemeljivač dinastije, vodio je poreklo od Ilirika.

Konstantin Veliki je upravljao Rimskom carstvom od 306.-337. godine. Uspeo je da konsoliduje granice carstva i sredi unutrašnje prilike u vojsci i administraciji.

Godine, 313.  Milanskim ediktom priznao je hrišćanstvo kao državnu religiju. Preneo je prestonicu na istok u Konstantinopolj 330. godine i postavio temelje novom vizantijskom carstvu. Kao car, Konstantin se odužio svom rodnom gradu izgradivši raskošnu rezidenciju u luksuznom predgrađu antičkog Niša – Medijana.

Konstantin je često boravio u njoj i tu završavao državničke poslove. Istorijski spisi svedoče o zakonima iz 315. 319. 324. i 334. godine, potpisanim u Naisu.

Imao je dva sina Konstancija i Konstansa koji su nastavili očevu tradiciju.  

---

OGRADA SA HERMAMA (IV vek)

Tokom iskopavanja u Medijani 2000. godine, u sondi 7, severozapadno od vile sa peristilom otkrivena je ostava sa delovima bronzane ograde.

OGRADA SA HERMAMA-muzej Medijana Niš
Foto: Bora*S

     Radi se o delu montažne ograde od koje su sačuvane tri cele „table“, jedna fragmentovana i dve herme sa bistama Lune i Asklepija.

  Pravougaone „table“ ukrašene su krstastim i zrakastim trakama, po čijim su spojevima aplicirane lavlje i meduzine glave, šupljo livene. Iznad njih je kolonada polukružno zasvedenih niša sa stubićima.

Sa unutrašnje, grubo obrađene strane na svakoj tabli olovom su bila fiksirana po dva šiljka s polumesečastim i krstolikim ornamentom.

Glave božanstava izvedene su sumarno, shematizovano i idealistički, s naznačenim atributima polumesecom (Luna) i genitalijama (Asklepije).

U donjem delu herme prikazana su stopala u „apostolkama“.

 Tekst:ni.rs/muzej-medijana.

Priredio /foto: Bora*S

---

Asklepije
Foto: Bora*S

 

Luna
Foto: Bora*S

 

Atributi-Genitalije
Foto: Bora*S

 

Stopala
Foto: Bora*S

 

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

Princ Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!

S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.

Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

POGLED(N)I U NEBO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.

 Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.

Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.

Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.

Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i  virtuelne  letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.

Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca,  Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.

 Autor: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SAJAM TURIZMA I AKTIVNOG ODMORA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

Juče je u niškoj hali „Čair” otvoren 14. Međunarodni sajam turizma i aktivnog odmora, koji će trajati  do 6. aprila 2013.

Posetioci sajma  pored razgledanja i upoznavanja sa ovde prisutnom turističkom  ponudom gradova i regiona Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore, mogu da obezbede sebi letovanje uz značajne sajamske popuste koje nude prisutne turističke agencije.

Pored turističkih organizacija i agencija, među izlagačima su turoperateri, hotelijeri, sportski klubovi za ekstremne sportove (koji tokom sajma u hali i u parku „Čair“, prezentuju svoje aktivnosti) i proizvođači suvenira iz cele Srbije.
Tekst/Foto: Bora* S

________________________________________________________________________________________________________________________________

 

KAKO SAM USPEO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Očekivao sam ovu priču. 

 Zorana sam upoznao na Crnovrškom maratonu, septembra 2012.godine. Rekao mi je da ima zanimljivu priču , no zbog nedostatka vremena, ona je za mene ostala tajna. Ostalo je i obećanje Zoranovo, da će je sam ispisati i dostaviti mi.

Prošlo je nekoliko meseci od tog susreta i evo, pre nekoliko dana Zoran je  ispunio obećanje. Uz njegovu saglasnost, prenosim OVDE orginalan sadržaj (osim naslova i sitnijih tehničkih intervencija) iz mejla koji sam dobio.

Zahvaljujem Zoranu na ispunjenom obećanju i zanimljivoj priči, koja je lična, iskustvena, iskrena i poučna.

Njena objava, nema za cilj da reklamira ili preporučuje bilo koji proizvod, način ishrane, postupanja ili određenu životnu filozofiju.

Bora*S_____________________________________________________________________TAMOiOVDE

Boro,

upoznali smo se  na crnovrskom polumaratonu i obecao sam da cu vam poslati tekst o sebi. Kao sto vidite iz prilozenog od moje velike debljine, preobratio sam sebe u atleticara.

Voleo bih ukoliko zelite da publikujete moj clanak u vasem listu. Unapred hvala, drugarski pozdrav!

 Zoran Pantic iz Vitkovca (Minicevo)

 OD TELESNE TEŽINE OD 125 kg, DO ATLETIČARA

Zoran Pantić

   Pošto sam na svom primeru uspeo da napravim burne psiho-fizičke promene, samim tim sam skrenuo pažnju mnogim poznanicima. Često me pitaju, sa čudjenjem ,,kako je to moguće, kako sam uspeo da od ogromne gojaznosti pretvotim sebe, bukvalno u atletičara?’’

   Želim i osećam potrebu da se obratim javnosti i da ovim putem ohrabrim gojaznu populaciju i da poručim da je put do vitke linije i te kako moguć.

Samo treba iskreno hteti i biti istrajan u borbi protiv loših životnih navika.

Kako sam počeo

Ovakav sam bio…

Bio sam uživalac mnogih poroka koje nam na žalost nameće i servira tzv. savremeni život. Konzumirao sam 50 cigareta dnevno, često i više, uživao sam u raznim alkoholnim pićima često u obilnijim količinama, konzumirao sam svu hranu, naročito masnu, jaku, začinjenu…

Bio sam pravi gurman.

Sa 20 godina već  sam imao povišen krvni pritisak. Najpre sam na svu sreću uvideo loše posledice obilnog konzumiranja alkohola, pa sam u decembru ’94. totalno prestao da konzumiram sva alkoholna pića. Poroci u smuslu nezdrave hrane i cigareta ostaju i dalje u ogromnim količinama. Avgusta 2002. dostižem telesnu težinu od 125 kg, (što se može videti iz priložene fotografije). 

Jak apetit ka nezdravoj hrani, koji vodi u sunovrat.

 U jesen 2002. na sreću postajem samokritičan, razmisljajući o svom zdravlju i svojoj porodici. Čvrsto i na ličnu inicijativu rešavam da promenim svoje loše životne navike i iskreno poželim da smršam. Bez ikakvih preparata, bez bilo kakve hemije, bez ničijih saveta i ničije pomoći, totalno samoinicijativno, totalno zdravim, prirodnim putem. Pristupio sam  borbi protiv samog sebe i protiv viška kilograma. Kao i svaki početak i ovaj je bio ne baš lak.

Najpre sam smanjio hranu. Sve je išlo naporno, teško, bile su promene ali ne tako značajne sve dok nisam stvorio svoj prirodni čaj koji sam nazvao ,,Pantićev čaj’’.  Ovaj  čaj  mi je sigurno mnogo pomogao u istrajnoj borbi protiv viška kilograma. Kao da sam otkrio čarobnu formula u borbi protiv gojaznosti. Kilogrami su počeli da se tope i nestaju. To mi je dalo jos veći podstrek u daljoj borbi.

Ubrzo rešavam da ostavim cigarete. Pušenje sam ostavio odjednom, čvrstom, čeličnom odlukom. Pošto sam bio veliki nikotinski zavisnik (50-ak cigareta dnevno) totalno sam šokirao svoj organizam prestankom pušenja. Bila je to surova borba sa samim sobom . Imao sam ogromne krize ali moja volja za zdravijim životom bila je od svega jača. Dobro razumem pušače, poručujem im da čvrstom i istrajnom odlukom i uz pomoć mog čaja cigarete mogu ostati u zaborav. Tako sam te godine uspeo da ostavim cigarete i da smršam 40 kg za relativno kratko vreme.

Zoran Pantić na Podgorickom maratonu
sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Promene mog fizičkog izgleda postaju čudne svima pa i meni samom. Neki čak i prestaju da me prepoznaju na ulici. Osetio sam ogromno olakšanje na sopstvenim nogama, a moje opšte zdravstvene kontrole su savršene.  I dalje sam uzimao svu  hranu u umerenim količinama i redovno pijem svoj ,,Pantićev čaj”. Težinu od 85 kg odrzavam od 2010-te.

  U leto 2010-te rešim da se okrenem totalno zdravoj ishrani.  Načisto prestajem da jedem hleb, sve testenine, meso, jaja… Prestajem da uzimam proste sećere, završio sam sa kolačima, sokovima, i jos mnogo toga. Konzumiram totalno zdravu hranu: voće, povrće, žitarice, uljarice, koštunjavo voće, mlečne proizvode, maslinovo ulje, čaj… Težinu sam smanjio na željenih 75 kg, što znači da sam smršao 50 kg. I dalje su mi opšte zdravstvene kontrole savršene a nova vegetarijanska kuhinja mi izuzetno prija i osećam porast fizičke energije u svom telu.

Februara 2011-te godine osetio sam potrebu da ubacim pojačanu fizičku aktivnost u svom životu, jednostavno sam osetio da imam viška fizičke energije. Uprkos brojnim obavezama i poslu, počinjem rekreativno da se bavim sportom, trčanjem, popularnim džogiranjem i to redovno i vrlo disciplinovano. Već posle 8 meseci treninga uspevam da istrčim veće kilometraže.  Na nagovor mojih prijatelja i porodice odlazim na “Beogradski maraton” u aprilu 2012-te godine. Rekreativno i totalno amaterski istčcao sam polumaraton sa totalnom lakoćom i zadovoljstvom. Osećam da to mogu mnogo bolje i česće.

Zoran Pantić sa Niskog polumaratona

    Već maja iste godine istrčao sam “Niški polumaraton” za 1:35 h i tom prilikom zauzeo 6-to mesto u kategoriji kao totalni amater među profesionalnim trkačima. Zatim mi se dežavaju i  neke fizičke povrede u poslu, ali uprkos svemu tome i dalje nastavljam sa trčanjem. Septembra 2012-te  istrčavam “Crnovrski polumaraton” u Boru. Nailazi i sportska povreda tetive. Ni to me nije zaustavilo, istrčao sam polumaraton u Podgorici. Tako sam prošle godine istrčao 4 polumaratona.

I dalje, redovno treniram trčanje. Bez obzira što sam veteran moje ambicije su ultramaratoni.

 U zdravom telu, zdrav duh

Samim tim kada čovek sredi i dovede u neku  normalu svoje psiho-fizičko stanje i sam duh se sređuje, pa je valjda i otuda izreka “u zdravom telu zdrav duh”.

Živimo u vremenu savremenih komunikacija i modernog života, uz sve to nam se nameću bezbroj drugih životnih navika koje nas odvode daleko od osnovnih, prirodnih obrazaca življenja.

Ne smemo u tom moru obaveza ni slučajno zapostaviti sebe i svoje bližnje, kao ni svoju okolinu i prirodu. Uprkos brojnim obavezama, poslovima, uprkos burnom tempu koji prati savremeno žovečanstvo moramo što česće i redovnije najpre zarad samih sebe da treniramo toleranciju prema okruženju, samokritiku, da gajimo i negujemo ljubav prema bližnjima kao i prema čitavom čovečanstvu. Da poštujemo svoje nasleđe, religiju i identitet.

S obzirom da je čovek deo prirode samim tim njoj pripada, pa s toga, kada je god to moguće provedimo vreme družeći se sa prirodom, kao sa najboljim drugom. Budimo odgovorni i čuvajmo prirodu kao i čitavu planetu. Na taj način poštovaćemo čitavo čovečanstvo.

Sa Oliverom Jeftic
po zavrsetku Podgorickog maratona

 Naučimo da prepoznamo sreću, kako u velikim tako i u malim stvarima.

Isto kao i neophodnu hranu uvedimo i fizičku aktivnost u svojim životima. To su po meni neka načela osnove za razvijanje zdrave svesti i zdravog duha, a zdrava svest i zdrav duh su osnove za kvalitetniji i srećniji život.

Eto, to je jedna moja životna etapa i neko moje nesvakidašnje životno iskustvo. Od ogromne gojaznosti i mnogih poroka preobrazio sam sebe u atletičara i doveo sebe na atletsku stazu.

Izuzetno bi me usrećilo to, ako svojim primerom pokrenem ljude ka zdravijoj strani zivota!

Poručujem da ne postoje ciljevi koji nisu ostvarivi, samo treba ovladati pozitivnom energijom, čvrsto verovati u sebe i  biti istrajan. To je po meni pravi put do svakog cilja.

 Zoran Pantić

_______________________________________________________________________________________

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Oni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

U Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike.

A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Na kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…    NAĐE SE PONEKO STABLO  Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče. I na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša. Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.  Zarad budućih generacija! Zarad Srbije!

  Pripremio: B. Filipović

---

Priredio: Bora*S

---

---