TURISTIČKI KARAVAN „MOJA SRBIJA“…

tamoiovde-logo

Ponovo kreće promotivni karavan „Moja Srbija“

Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.

kampanjamojasrbijalogoa-1vKaravan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.

Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.

Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.

Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.

U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.

Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.

Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.

U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.

Raspored karavana:

13310463_1168402369847594_7895585331579155761_n1. Užice 3. 06. 2016.

2. Novi Pazar 4. 06. 2016.

3. Zaječar 9. 06. 2016.

4. Niš 10.06.2016.

5. Vranje 11.06.2016.

6. Požarevac 16.06.2016.

7. Kragujevac 17.06.2016.

8. Kruševac 18.06.2016.

9. Valjevo 24.06.2016.

10. Čačak 25.06.2016.

11. Novi Sad 1.07.2016.

12. Zrenjanin 2.07.2016.

13. Sombor 8.07.2016.

14. Beograd 9.07.2016.

Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.

Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.

Izvor: srbija.travel

_______________________________________________________________________________

DOK ME NOGE DRŽE…

tamoiovde-logo

Upoznajte najstariju planinarku u Srbiji

Nišlijka Jelena Minardi planinari više od pola veka. Iako ima skoro 97 godina, i danas u prirodi može da prepešači i više od deset kilometara.

122608207357090c11e85dc936011911_v4 bigIako je davno zašla u desetu deceniju, Jelena Minardi još nije odložila planinarske cipele i ranac.

“Osećam se svežom kad idem na planinu, zaboravim na probleme koje imamo u životu, mozak se odmori”, kaže za B92 Minardi.

Ova prosvetna radnica u penziji planinari još od šezdesetih godina prošlog veka. Nema planine u Srbiji na kojoj nije bila.

174769120257090c123df8c699891692_v4 bigProšla je i pola Evrope. I u 97. godini redovni je učesnik svih akcija Planinarskog kluba Železničar iz Niša. Sada, uz manje predahe, može da prepešači i do 15 km. Nekada je, kaže, mogla mnogo više.

“Prešla sam 60 km i dobila sam značku kao najstariji planinar. Tada sam imala 82 godine”, ističe neumorna avanturistkinja.

78239598457090c1221354696999228_v4 bigLjubav prema prirodi prenela je mnogim generacijama izviđača. Planinarenje je i porodična tradicija Minardijevih.

“Planinario je i pokojni otac, tako da sam od malih nogu sa njima hodao, trčkarao, rančić na leđa ili me tata stavi na leđa.

Bili smo u Italiji, Francuskoj, Visoke Tatre, Poljska, Mon Blan , Gran Saso u Italiji, Gran Paradizo, Materhorn, Švajcarska…”, kaže Slobodan Minardi, Jelenin sin.

Jelena kaže da dug život i dobro zdravlje duguje, pre svega, stalnoj fizičkoj aktivnosti i boravku u prirodi.

213111158257090c127191c053649787_v4 big“U planini se čovek oseća divno, život mu se produžava, mislim da svaki pohod produžava godinu dana života”, objašnjava.

Već narednog vikenda ona i Slobodan idu u nove pohode. Iako u aprilu ulazi u 98. leto, najstarija planinarka u Srbiji još ne planira da se povuče.

“Dok me noge drže, dok mogu, ne odustajem od planinarenja…”, zaključila je Minardi.

Izvor: B92 /9.04.2016.

___________________________________________________________________________________

PODACI SU SUROVI…

tamoiovde-logo

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

01

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
1

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

3

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

7 (2)

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

tamoiovde-logo

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

sremaczonazamfirovaprint

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

zonaprintKad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

____________________________________________________________________________________

MERAK NEMA CENU…

tamoiovde-logo

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

fijaker-300x200Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

BLAGO U VINOGRADU…

tamoiovde-logo

U Kamenici kod Niša najveće nalazište antičkog novca u istoriji sveta!

Kameničani su podno Vinika, okopavajući vinograde, u dva navrata pronašli velike količine rimskih novčića, što je najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji! Mnogi svetski muzeji kupili su određenu količinu ovih kovanica i danas ih čuvaju kao svoje zbirke antičkog novca
1
rimski-novciciU okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936. godine, kada je meštanin Kamenice Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm o nešto tvrdo.

Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu, te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića.

Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi o starom novcu bez ikakve vrednosti, te da ga treba vratiti u zemlju.
Kad je pao mrak Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac, a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića, rekavši im da o tome ne govore nikome.

selo-Kamenica

Selo Kamenica | wikipedia.org

Bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugog novca iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3 kg.
Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi još veći nalaz antičkog novca na Viniku.
Dvojica braće, Vladimir Đorđević i Dragutin Stevanović, prilikom riljanja vinograda, pronašli su 1936. godine ogromno blago.

Ostava s blagom je pronađena u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica u okolini Niša.

Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije.

Samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je dvojica braće prilikom već pomenutog riljanja vinograda na porodičnom imanju.

I pre toga su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji toga doba.
Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago.

Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

novcici2

Ilustracija | archaiologia.gr

Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara.

Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka.

Denari su bili izuzetno očuvani. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što je potvrdilo službeni status pronađene blagajne.

Iznenađujuća količina novca iz ostave , koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i danas predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji.
Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa, ali to je malo verovatno, jer je Klaudije posle pobede otišao usvoju prestonicu Sirmijum, gde je, 270. godine, umro od posledica kuge koju su mu preneli zarobljeni varvari.

novcici3Bilo bi čudno da je sa vojskom otišao u Sirmijum, a carsku blagajnu ostavio u okolini Naisusa.
Pre će biti da je to bila mezijska provincijska blagajna, jer je u to vreme sedište mezijskog upravnika bila negde između gradova Horreum Margi (Ćuprija) i Naissusa (Niš).

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro.

Metropoliten, Luvr, Britanski i Berlinski muzej i ostali muzeji, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke antičkog novca. Kolekcijom kameničkog novca hvali se i zagrebački muzej.
Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.

Taj novac ni do dana današnjeg nije pregledan i hronološki obrađen! Kao da je našim arheolozima najbitnije da sede usvojim kancelarijama i daju izjave za medije kako nemaju novca, a drugi entuzijasti, koje oni podrugljivo nazivaju “amaterima”, otkrivaju nestala srpska blaga, koja uglavnom završavaju kod inostranih privatnih kolekcionara za “debele“ novce.

Autor: TV BEST u Magazin/ 21. januar 2015.
http: niskevesti.info

_____________________________________________________________________________________