HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

Svakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). 

Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

Uvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.

Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.

Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.

Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.

Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?

Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.

Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.

Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?

Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?

Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.

Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.

Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.

Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.

Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.

Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.

Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.

Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)

Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…

E. Fromm, Čovek za sebe

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

---

---

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

Emil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________