DONJE RUBLJE I OKO NJEGA…

tamoiovde-logo

Donje rublje i oko njega (još jedna kratka istorija)

Istorija donjeg rublja seže daleko u prošlost. Pouzdano se zna da su ga koristili još u antičkom Egiptu.

Pretpostavlja se da su prvo rublje činili nabedrenici (eng. loincloth). To bi, u osnovi, bio dugi komad platna koji se omotavao na različite načine oko bedara sa ciljem pokrivanja (i zaštite) genitalija. Najčešće se javlja u formi kecelje, pelena i suknjice. U početku je ova odeća bila i jedina odeća, a u nekim krajevima sveta to je i danas.

Nije poznato da li se u antičkoj Grčkoj nosilo donje rublje i većina spekuliše da grčki građani nisu nosili ništa ispod hitona, a nabedrenike su nosili samo robovi. Mozaici iz antičkog Rima, pak, pokazuju da su Rimljanke nosile grudnjake (strophium) i neku vrstu šortsa ili nabedrenika (subligaculum). Subligaculum nose i muškarci.

U srednjem veku se napušta nošenje nabedrenika, a u modu ulaze široke nogavice, nazvane bre (franc. braies) koje se se vezivale u struku. Bogatiji muškarci su preko njih mogli da nose druge, uske, nogavice, ali one su pokrivale samo noge, a ne i međunožje. Tokom renesansnog perioda nogavice postaju sve uže i spojene su sa stopalima, nalik na dugačke čarape. Ipak, ni bre ni nogavice nisu donje rublje u pravom smislu reči, jer se nose bez druge odeće preko.

Ulogu šlica je imao poklopac od tkanine koji se sa svake strane vezivao tračicama. Tokom XVI veka ovaj poklopac prerasta u pravi modni detalj – bragetu (franc. bragette, ital. braghetta, eng. codpiece). Reč brageta (vrećica, kesica) donekle opisuje njen izgled. Mnogi njen specifičan izgled pripisuju engleskom kralju Henriju VIII.

On je bolovao od sifilisa i pretpostavlja se da je pokušavao sa ublaži simptme oblogama kojima je punio bragetu. Ovako vatirana brageta se ukrašavala vezom, ukrasnim trakama, dragim kamenjem pa čak i mašnama. Brageta je često služila i kao džep sa nošenje sitnica. Uz oklope je, naravno, išla metalna brageta.

Gornji deo tela je od srednjeg veka pa na dalje, i kod žena i kod muškaraca, pokrivala košulja (franc. chemise). Žene su je nosile ispod tunika i haljina kao jedino donje rublje, a muškarci su je uvlačili u bre i nogavice, noseći preko njih drugu odeću.

U XVI veku se pojavljuju prvi korseti, čija primarna uloga tada nije bila da naglase struk, već pre da pritisnu grudi kako bi telo dobilo, tada poželjan, bačvasti oblik. Oblačili su se preko košulje, a mogili su biti od drveta, metala ili krutog platna ojačanog prućem.

Tokom kraćeg perioda u upotrebi su bile i nogavice nalik na muške, široke i prikupljene ispod kolena, preteče današnjih gaća. Tokom ovog perioda nose se i podsuknje sa obručima od pruća (nalik kriolinama), koje su suknjama davale željeni oblik.

Donji veš se neće bitno menjati ni tokom narednih vekova: muškarci će nositi neku vrstu dugih gaća (ne obavezno) i košulje upasane u čakšire ili pantalone (šlic se ustaljuje u formi poklopca koji se kopča sa svake strane), a žene košulje i korsete, povremeno sa nekom formom krinoline.

Povratak dugih gaća (pantalone ili pantolete) u žensku modu se pripisuje Napoleonovj prvoj ženi, Žozefini. One se sastoje od dve, u početku odvojene, a kasnije samo delimično spojene nogavice koje se vezuju u struku. Šivene su od finog platna i ukrašavane čipkom po rubu, a dopirale su do iznad gležnjeva ili do ispodkolena.

Krajem XIX veka pojavljuje se kombinezon od žerseja („unionsuit“) namenjen i ženama i muškarcima i deci. Imao je duge rukave i nogavice, kopčao se nared celom dužinom, a na stražnjici je imao „zgodan“ poklopac koji se, takođe kopčaona gornjoj strani. Ovaj odevni predmet će kasnije biti podeljen na dva dela i u tom obliku ostaće u uptrebi i tokom XX veka (još uvek čujem svoju babu kako tera dedu da obuče „šlofjanku i unterciger“ ).

Prvi brushalter se pripisuje Meri Felps Džejkob, koja ga je napravila 1913. spojivši trakom dve maramice. Ovaj deo rublja će postati veoma važan tokom i posle I svetskog rata, kada korset izađe iz mode.

Tokom 1920-ih, sa skraćivanjem suknje, u modu ulaze i halteri za čarape čineći veš još erotičnijim. Košulje nestaju iz upotrebe kao donji veš, a umesto njih se nose kombinezoni.

Tokom XX veka muški veš čine potkošulje (dugih ili kratkih rukava ili bez rukava) i gaće dužih ili kraćih nogavica, od platna ili trikotaže.

Ženski veš se sastoji od bruhaltera, čiji se oblik menja u zavisnosti od modnog trenda, i gaća, koje takođe trpe promene u skladu sa trendovima. Sredinom veka su bili popularni i mideri koji su korigovali formu stomaka i bokova, ali se oni u drugoj polovini veka gotovo gube iz upotrebe.

Kraj XX i početak XXI veka donosi i poigravanje delovima donjeg rublja koje se sada nosi preko odeće (korseti) ili namerno izviruje ispod gornje odeće.

Ako vas zanima kako se menjao oblik korseta i brushaltera možete pogledati video „Underwear: from corsets to bullet bras and back“ ovde.

Slike preuzete sa Google images.

Izvor: modanekadisad

____________________________________________________________________________________________

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

KAKO SU RAZDVOJENI MUŠKARCI I DEČACI…

tamoiovde-logo

Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi.

otac-i-sin-zajedno-680x450Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života.

Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali.

U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih. Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili. Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu.

Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili. Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.

Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake.

Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.

A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune.

Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.) Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak.

Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo.

Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali.

“‚Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.

Odsustvo očeva danas

otac-i-sinIz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori.

Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”.

Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu.

Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu.

Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor.

Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola.

Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni.

Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.

Samopouzdana muškost

Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima.

Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova. Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta.

Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak. On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.

Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi.

Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.

Kako uspeti!

Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.

Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.

Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava.

Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva. Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete.

Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!

Budite tu za vašeg sina

Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu.

On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.

Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt)

Biti-musko-211x300Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili”. Tako počinje ova nadahnuta, praktična i iskrena knjiga o muškarcima.

Ne bi bilo preterano reći da je Biti muško – Manifest za oslobođenje savremenog muškarca od obogaljujućih i prevaziđenih uloga.

Otkako je prvi put objavljena 1994, knjiga Biti muško ima snažan i dubok uticaj na muškarce i žene širom sveta i postala je jedna od najpoznatijih knjiga o životu muškarca.

Knjiga kruži od oca do sina, od prijatelja do prijatelja, žene do muža, uz jednostavnu poruku: „Ovo moraš da pročitaš!”

Teme uključuju:
• Vi i vaš otac
• Muškarci i žene
• Seks i duh
• Posao sa dušom
• Pravi muški prijatelji
• Biti otac
• Muški divlji duh
Knjiga Biti muško promenila je način na koji doživljavam muža i oca. Mnogo puta me je dovela do suza. Zbližila nas je više nego ikad.
– pismo žene
Bacio sam knjigu o zid. Zatim sam je podigao i nastavio da čitam.
– pismo muškarca
Biti muško dopire do srca svakog čitaoca i predstavlja jednostavnu i praktičnu mapu puta za muškarce koji žele da obogate svoj život. Ženama predstavlja potresno otkrovenje, dok se muškarci u njoj prepoznaju i stiču nadu da život može biti drugačiji. Biti muško nije samo nešto što čitate, to je nešto što radite.

Stiv Bidalf je najpoznatiji porodični terapeut i pisac priručnika za roditelje u Australiji. Njegove knjige, uključujući: Kako odgajati sinove i Veština ljubavi, prodate su u više miliona primeraka širom sveta.
Izvor:detinjarije.com

_________________________________________________________________________________________

KOLIKO VREDI LJUDSKI ŽIVOT…

tamoiovde-logo
Vizigotska država u Hispaniji koja je postojala od početka 6. veka pa sve do početka 8. veka, imala je cenovnik ljudiskih života: cene su bile različite za muškarce i žene, plemiće i sluge, hrišćane i nehrišćane…

leovigild-novcic

Vizigotski kralj, Leovigild

Vizigotski kralj Leovigild ustanovio je nadoknadu (compositio) koju je trebalo da plati vlasnik neke životinje koja bi nekog usmrtila.

Ova nadoknada takođe se primenjivala i u slučaju ubistva.

Muškarac između 20 i 50 godina „vredeo“ je 300 zlatnika, a žena između 15 i 40 godina 250 zlatnika.

Kao kriterijum su se uzimali snaga muškarca i doba plodnosti žene. Životi osoba koje nisu dostigle ili su prešle propisana godišta, plaćali su se daleko manje. Sluge su takođe imale cenu. Vizigotski kralj Ervig je propisao 100 zlatnika za roba koji je posedovao posebna znanja ili veštine.

Zakon nije određivao cenu seoskog sluge koji je radio na polju.

Ako se uzme u obzir da je jedan zlatnik težio 4,54 grama zlata, prostom računicom se dolazi do sledećih podataka: odrastao muškarac je vredeo 1.362 grama, to jest, 1,36 kg zlata, odrasla žena 1,15 kg, dok je rob sa posebnim znanjima koštao nešto manje od pola kilograma (0,45 kg).

Literatura
José Orlandis. La vida en España en tiempo de los godos. Rialp, Madrid, 2006, str. (ISBN: 84-321-3601-8)
Izvor: istorijskabiblioteka.com

____________________________________________________________________________________

DA LI IMATE MUŠKI ILI ŽENSKI MOZAK…

tamoiovde-logo

Da li imate muški ili ženski mozak (i da li je to uopšte važno)?

Zablude o ‘’muškom i ženskom mozgu’’ nikada ne zastarevaju, a nauka nastavlja da ih proučava – bilo da se radi o biologiji ili (iznenađujuće?) sociologiji.

transsexual-brain-scan-copyBBC serija ‘’Da li je vaš mozak muški ili ženski’’ bavila se upravo ovom dilemom, gde je, indikativno, muški deo para istraživača Majkl Mozli tvrdio da postoje razlike između muškog i ženskog mozga koje su nusprodukt hormona kojima smo izloženi još u materici, dok istraživačica Alis Roberts smatra da se razlika javlja usled neujednačenosti testova koji ovo mere. Istorijski gledano, veza između biologije i feminističke politike uvek je bila ambivalentna i turbulentna.

Naročito se danas sukobljavaju istraživanja neuronaučnika sa stanovištima koja izjednačavaju utvrđivanje razlika u funkcionisanju muškog i ženskog mozga sa – seksizmom. Reči koje se pripisuju Brunu Latouru su ‘’nauka je zapravo politika’’.

Mnoge feministkinje poput Rut Blejer su se uključivale u razmatranje takozvanih determinističkih – bioloških objašnjenja razlika među polovima. Rut Blejer je bila i feministkinja i neuropsiholog i stoga je neumorno ukazivala na mane i nedostatke neurobioloških istraživanja čiji nalazi su bile razlike među polovima. Od osamdesetih godina prošlog veka do danas ne prestaje ovaj sukob mišljenja i perspektiva. Skovan je i termin ‘’neuroseksizam’’ koji se odnosi upravo na mogućnost da se istraživanjima mozga ‘’naturalizuju’’ razlike među polovima.

Već smo pisali o pretpostavljenoj većoj sklonosti žena takozvanim poremećajima raspoloženja nego što je to slučaj sa muškarcima ovde i ovde. Da se podsetimo, prema podacima Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje, žene imaju 60% više šansi da obole od nekog oblika anksioznog poremećaja.

Svakako, ovi poremećaji pogađaju više od 40 miliona ljudi na godišnjem nivou, prema podacima iste organizacije, tako da je i broj obolelih muškog pola značajan. Međutim, i kada ostavimo prevalence po strani, istraživanja pokazuju da žene kojima je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj imaju teže simptome, lošiji kvalitet života i uopšte gore prognoze nego muškarci sa istom dijagnozom. Interesantno je i da žene bolje reaguju na farmakoterapiju nego muškarci.

No ono što nas je pre svega podstaklo da se dublje pozabavimo ovom temom je anegdota koju je ispričao profesor Muhamed Milad, saradnik na predmetu psihijatrija na Harvardu i direktor programa Bihejvioralnih neuronauka u bolnici u Masačusetsu.

On je u intervjuu koji je sa njim uradila Rejčel Zimerman ispričao kako je pitao profesora kada je još bio učenik zašto se eksperimenti u laboratorijama vrše samo na muškim miševima, i kako mu je profesor odgovorio da su ženski glodari to jest glodarke ‘’komplikovane’’.

Pomalo drsko i pokroviteljski rečeno, složićemo se, naročito kada dolazi od muškarca – ali da li se njegovi stavovi mogu potkrepiti naukom?

Muhamed Milad za sebe inače tvrdi da se bavi proučavanjem ‘’kompleksne veze između pola, straha i anksioznosti’’ i izneo je zapažanje da niski nivoi estrogena igraju ulogu u načinu na koji se nosimo sa strahom i sposobnošću da strah razdvojimo od anksioznosti – to jest, da su žene posebno ranjive i sklone traumatskim reakcijama u onom delu ciklusa kada je estrogen nizak, te da nivo estrogena ima veze sa anksioznošću uopšte. U mozgu muškaraca ovaj hormon je stabilniji pa je stoga, nagađa profesor Milad, stabilnije i njihovo raspoloženje.

Naime, u eksperimentu na pacovima, koji je izvela grupa autora zajedno sa Miladom, dokazano je da je davanje fluoksetina kao selektivnog inhibitora serotonina umanjilo anksiozne reakcije to jest strah kod ženskih pacova, ali ne i kod muških, i da je efekat moderiran fazom ciklusa kod ženki. Zapravo je varijansa postojala uglavnom kod ženskih primeraka vrste dok su muški bili stabilni u smislu varijanse.

Druga grupa autora pronašla je da se ženski i muški primerci vrste razlikuju u sposobnosti za slabljenje reakcije straha. Naime, po njima ‘’gašenje’’ reakcije zahteva aktivaciju ventromedijalnog prefrontalnog korteksa i amigdale, a estrogen modulira aktivnost ovih moždanih regija.

Recimo, kod pacijenata koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja umanjena je aktivnost ventromedijalnog korteksa kao i hipokampusa dok je aktivnost amigdale preterana. Iako je i ovo istraživanje izvršeno na (komplikovanim i nekomplikovanim) pacovima, preporuka autora je bila da se efekat nivoa estrogena razmotri u budućim neuroistraživanjima poremećaja raspoloženja kod žena.

The illustration shows the silhouette of a woman and man standing back-to-back to each other in Berlin, Germany, 8 January 2013. Photo: Jan-Philipp StrobelRazlika u odgovorima na strah to jest u reakciji suzbijanja, odnosno gašenja straha, pronađena je kod ljudi u jednom istraživanju čiji autori posebno ističu značaj estrogena i čak navode da u studijama u kojima ove razlike nisu pronađene, to je verovatno zato što nije uzimana u obzir faza menstrualnog ciklusa ili faktor uzimanja pilula za sprečavanje začeća kod žena.

Stoga se može zaključiti da nijedno od navedenih istraživanja ne može biti osnova za pouzdanije zaključke, kao i da im je (verovatno) potrebna replikacija, kao što je i Rejčel Zimerman navela prilikom intervjua sa Miladom. Takođe, potrebno je pažljivo zaključivanje da bismo shvatili kako razlike, ako i postoje, utiču na individualna ponašanja.

Međutim, ono što jeste dobro je da se sada uzimaju u obzir i razlike u funkcionisanju muškaraca i žena, ne u smislu diskriminacije bilo jednih bilo drugih – već u smislu toga da se funkcionisanje muškog organizma više ne uzima kao norma. Takođe, problem nisu istraživanja i nalazi istraživanja već problem nastaje kada se ovi nalazi navode bez uzimanja u obzir konteksta. Tada oni postaju oruđe predrasuda, naročito ako su paušalno interpretirani i ako se zasnivaju na dihotomijama muško-žensko.

Piše: Marica Stijepović

Reference:
Seedat, S. et al. (2005). Post-traumatic stress disorder in women: epidemiological and treatment issues. CNS drugs, 19(5), 411-27.
Lebron-Milad, K. et al. (2013). Sex differences and estrous cycle in female rats interact with the effects of fluoxetine treatment on fear excinction. Behav Brain Res., 15, 217-222.
Zeidan, M. A. et al. (2011). Estradiol modulates medial prefrontal cortex and amygdala activity during fear extinction in women and female rats. Biological Psychiatry, 70(10), 920-7.
Milad, R. M. et al. (2010). The influence of gonadal hormones on conditioned fear extinction in healthy humans. Neuroscience, 168(3), 652-658.

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________