Obratite pažnju na oblake.
Ovako sam video 15. julsko jutro 2022. Bora*S
Oni će vas mnogočemu naučiti.
SUNCE SIJA IZNAD OBLAKA…
Tag Archives: morning
SVETLOST, IZNENADA…
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?
Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!
Fotoilustracija: Bora*S
Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!
Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!
Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!
Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!
Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!
Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.
Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.
Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.
Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
Branislav Brana Petrović
NE SANJAJTE…
Jednog lepog jutra
Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
Ali jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al’ reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega.
Ne sanjajte
(Računar)
Ne sanjajte
samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne sanjajte
elektronika će sanjati za vas
Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas
Ne tucajte više
elektrotucač će to raditi za vas
Samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne počivajte nikad
Rad počiva na vama.
Ništa naročito
Čudna su ljudska bića
Vi kao i ja
Ja kao i vi
I sve je to gola stvarnost
sve je to život
to vam je tako
Čudna su ljudska bića
Kad dođu tako kod nekog
neki padnu u pravi čas
neki opet u nevreme
Onome koji padne u pravi čas
kažu pali ste baš dobro
posluže ga pićem
i daju mu da sedne
Onome ko nezgodno padne
niko ništa ne kaže
Čudna su ljudska bića
sad padnu kod jednih
sad padnu kod drugih
čudna su ljudska bića
Onaj što je nezgodno pao
samo što prekorači prag
ponovo se skemba niz stepenište
sledeći samo preleti preko njega
preskačući stepenike u letu
Kad izađe na ulicu
pošto se pridigao
prolazi neprimećen
zaboravljen izbrisan
Na njega pada kiša
na njega pada noć
Čudna su ljudska bića
padaju stalno padaju
padaju kao noć
dižu se kao dan
(Neke stvari i ostalo, Žak Prever, BIGZ, 1979.)
_______________________________________________________________________________
MIRIS VRUĆEG HLEBA…
Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.
Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.
Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.
Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?
Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.
Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.
I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.
Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović
Izvor: kljucnekosti.wordpress.com
PO JUTRU SE DAN NE POZNAJE…
TAMOiOVDE_____________________________________________
Jučerašnja ranojutarnja zastajkivanja na putu ka raljama sistema
Autor: Bora*S
SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA…
„Tako je malo ljubavi među ljudima.“
„Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.“
Dušan Radović
crtež Dušana Petrićića,1975
„Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.“
„Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“
„Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.“
„Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.“
„Ima muškaraca i muškaraca. Neki su u stanju da usreće mnogo žena a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu.“
„Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“
„Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.“
„Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje.“
„San svakog praseta je da umre kao svinja.“
“ Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.“
„Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.“
„Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite – kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo – kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.“
“ Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.“
„Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.“
„Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.“
„Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.“
Dušan Radović
DUŠAN RADOVIĆ
(književnik, pesnik, pisac, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji)
Duško na lokomotivi svog oca mašinovođe
Dušan Radović rođen je u Nišu, u Prilepskoj ulici, 29.11.1922. od oca Uglješe, železničara, sina prote Mihaila iz Čačka, i majke Sofije, domaćice, rođene Stefanović, iz Niša. Bio je treće od četvoro dece. Živeo je, kako sam kaže, između dve porodice, veoma različite.
Porodica Radović bila je iz Čačka – prosvećena, obrazovana, stroga i puna vrlina. Druga je bila porodica Stefanović iz Niša u kojoj je bilo običnih ljudi – železničara, ali punih topline i ljubavi.
Porodica Dušana Radovića se iz Niša preselila u Suboticu 1928. godine gde on završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Od 1938. živi u Beogradu. Studira filozofiju a zatim radi na raznim poslovima (Urednik u „Pionirskim novinama“, urednik dečje redakcije Radio Beograda, glavni urednik Dečje redakcije TV Beograd itd.). Sa poznatog ,,Studija B“ odlazi 1983. u penziju.
Preminuo je 16.avgusta 1984.god.
Duško sa gitarom…
U njegovoj porodici se živelo strogo i ozbiljno. Otac je bio veoma privržen porodici i Dušan ga je obožavao bez obzira što je bio strog.
Prvu pesmu napisao je sa 9 godina i posvetio je njemu.
Dušan Radović je bio književnik, dečji pisac, urednik dečjih emisija radija i televizije, dečjih časopisa i TV serija. Pisao je pesme, priče, humoreske, aforizme, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Pojedine njegove knjige prevedene su na nemački, ruski, engleski i druge jezike.
Za svoj rad dobio je niz nagrada. Izdvajamo nagradu ,,Zmajevih dečjih igara“, ,,Neven“, ,,Mlado pokoljenje“ i druge. Za tekst pozorišne predstave ,,Na slovo, na slovo“ dobio je nagradu ,,Sterijinog pozorja“, a za zbirku ,,Smešne reči“ počasnu diplomu ,,Hans K. Andersen“ međunarodnog društva za brigu o knjigama za decu .
Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu.
Zahvaljujući njemu u Beogradu izlazi „Poletarac“, jedan od najboljih časopisa za decu u Evropi. Beograđani i sada pamte njegovu radio-emisiju ,,Beograde,dobro jutro“ kojom ih je budio.
Tekstovi i ime Dušana Radovića nalaze se u Bukvaru, čitankama,
domaćim lektirama, enciklopedijama, nazivima ulica i ustanova, časopisima.
Od 1954. do 1984. Dušan Radović je objavio sledeće knjige:
,,Poštovana deco“, ,,Tužibaba i još 9 jednačinki“, ,,Smešne reči“, ,,Zašto deca čačkaju nos“, ,,Kako je kit postao domaća životinja“, ,,Pričam ti priču“, ,,Gde je zemlja Dembelija“, ,,Razbojnik Kađa i princeza Nađa“, ,,Vukova azbuka“, ,,Če, tragedija koja traje“ ( sa M. Bećkovićem ), ,,Crni dani“, ,,Zoološki vrt Beograd“, ,,Dokolice“, ,,Beograde, dobro jutro“ ( 3 knjige ), ,,Volimo Beograd svakoga dana po malo“, ,,Poziv dobrim ljudima“, ,,Nikola Tesla“, ,,Nije – jeste“, ,,Igre i igračke“, ,,Krokodokodil“, ,,Sedi da razgovaramo“, ,,Plavi žaket“, ,,Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak“ – poezija i proza za decu u 4 knjige.
Posthumno su priređene knjige: ,,Na slovo, na slovo“, ,,O plakanju“, ,,Vestern“, ,,Ženski razgovori“, ,,Kratke priče“ i ,,Na ostrvu pisaćeg stola“.
Kompozitori pišu muziku na njegove stihove:
,,Najbolja mama na svetu“, ,,Zdravica“, ,,Jesenja pesma“…
Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje, a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici.
Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: ,,Čast đaku“, ,,Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni“,
,,Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje“,
,,Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi, a lepo o životu“,
,,Ne morate vi trčati – neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije“,
,,Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati – nema prijatelja“,
,,Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima“,
,,Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu“.
Dragi moj čitaoče!
Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš . A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini.
Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života.
Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.
STRAŠAN LAV
Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!
Strašno, strašno!
Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…
Strašno, strašno!
Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!
Strašno, strašno!
Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!
Strašno, strašno!
Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.
Strašno, strašno!
Dušan Radović
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Priredio: Bora*S
OSTAVLJANJE TRAGOVA…
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
„Ja i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“
BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)
Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.
Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.
Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…
Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.
BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog… 1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.
. . .
Odrobovao sam sve slobode,
i bio žrtva mržnje svake,
i ne dam da me iz tebe vode,
u brodolomce i ludake.
. . .
A kada počnu košmarne zime,
ako se spoji decembar s majem,
šapni u sebi moje ime,
i ja ću znati da još trajem.
KAD BI MENI DALI
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
KRIK
U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.
Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.
I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.
BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.
Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:
Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…
Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net
MRAV DOBRA SRCA
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!
Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.
A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.
|
LJUTITO MEČE Dole, u šumi, jedno meče „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli, „Neću da spavam, neću, i tačka. A onda tiho, tiho reče: Sad mama ćuti i tata ćuti „Uzeću“, kaže, „trotinet, |
TAMOiOVDE 