SINDROM MODERNOG DOBA…

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

NA ODNOSIMA TREBA RADITI…

 Šta to znači?

 Tema ovog članka je nastala nakon što je na jednoj od psiholoških seansi, Anastasija rekla potpuno mirno,  da već nedelju dana ona i muž ne pričaju.

Šta se desilo? U stvari – ništa posebno. Prosto, Oleg se nije ponašao onako kako je ona želela: nije rekao ono što je Nastja očekivala od njega da čuje…

Ljudski odnosi – jedan od razloga ogromne radosti i, istovremeno, uzrok velikog emocionalnog bola, patnje. Nastja i Oleg su sasvim nedavno osnovali porodicu. Ali zašto se to dešava? Oboje su želeli da budu srećni; oboje su se nadali da će u porodici vladati  ljubav, radost, razumevanje, nežnost.

Najviše me je zapanjilo što mi je to Nastja rekla potpuno uobičajenim glasom, kao da je ne pričati s mužem nedelju dana nešto potpuno normalno, ništa važno.  Jer, on je kriv. On nju mora da razume.

Tu seansu smo posvetili međuljudskim odnosima. Mnogo toga je za Nastaju bilo začuđujuće, o mnogo čemu je ona čula po prvi put.

Na primer, da se ono što se trenutno dešava između nje i Olega naziva – manipulacija. Zašto ona pokušava s njim da manipuliše. Upravo, da kod muža izazove osećaj krivice. Umesto da otvoreno rasprave šta se među njima desilo, da otvoreno govori o svojim očekivanjima i potrebama, Nastja ćuti.

Zašto se to dešava? Negde na nesvesnom nivou ukorenila se jako psihološko ubeđenje: on mora…, on je dužan… Mora šta? Bilo šta. Na primer, da razume kako je njoj teško. Ili da se doseti šta njoj treba, šta ona želi… Takve misaone konstrukcije ona nikad nije razmatrala niti proučavala.

Ali zašto on mora ili je dužan? On je takav kakav je. On se može dosetiti, a može i da se ne doseti. On može da razume, a može i da ne razume. On se ponaša onako kako on shvata za sebe tu realnost. On očigledno ne može da se ponaša drugačije. To je veoma važno da se razume. Svaki od njih dvoje je doneo u svoju novu porodicu određene modele ponašanja iz svojih roditeljskih porodica.

Za Nastju je bilo potpuno normalno da može i da je čak i dužna da svog partnera kažnjava ćutanjem. Za Olega je isto normalno da ćuti, ako oseća da ga ne razumeju. I njoj i njemu se to ne sviđa, ali oni drugačije ne znaju. Čak i ne osećaju da je taj model ponašanja neprihvatljiv, ako uistinu žele da postanu bliski. Oni tek treba da nauče da razgovaraju. Trenutno joj se taj zadatak ne čini nimalo lak, ali to je moguće. I uopšte nije strašno.

Sami od sebe odnosi se nimalo neće promeniti.

Na odnosima treba raditi. Ali kako? Odgovor je jednostavan.

Ako upravo Nastja trenutno posećuje psihologa, ako je trenutno ona u mogućnosti da raspravlja o onome šta se događa, onda i odgovornost za odnose ona preuzima na sebe. I to nije prosto podela 50 – 50. Svu odgovornost, 100% preuzima ona. To je veoma važno da se razume. Takođe se to tiče i vas, vas koji čitate ovaj tekst, kome je bliska ta tema.

Ako ovaj članak čitate, onda taj posao treba da radite upravo vi. Duboki i divni odnosi među ljudima se grade. Oni ne dolaze sami od sebe. To je zaista stvaralački zadatak nad kojim je potrebno dobro se potruditi. Ali je vredan toga. I samo u tom slučaju može se govoriti o pravoj ljubavi.

Građenje odnosa između mene i mojih bliskih može da bude jedan od najvažnijih zadataka u mom životu. Tim pre za čoveka koji ispoveda hrišćanstvo.

Niko taj posao neće odraditi umesto vas.

Kada preuzimamo odgovornost za svoje odnose sa bliskim čovekom na sebe, mi shvatamo da je to upravo naš zadatak. To je ono što Gospod od mene očekuje. I tada se pojavljuje motivacija da na tome radimo dobrovoljno i radosno. Bez raznih: ali, on treba da razume… Ne, ništa on ne treba i nije dužan. On je takav, kakav je. Sa svojim problemima, svojim dečijim traumama, svojim načinom komunikacije koje je poneo iz porodičnog doma. On je takav. Takva je realnost.

Koji je prvi korak? Ja smireno prihvatam tu realnost. Znači, ja mogu da odgovaram samo za sebe. Znači da upravo vi (ne on ili ona) morate da odradite taj posao… Čak i ako vam se čini da je s vama sve u redu. Tim pre, ako vam tako izgleda…

Psihološki zakon ovako glasi: ako želiš da promeniš nekog, počni od sebe. U navedenom slučaju to znači da ne treba da pritiskate partnera, ne treba da ga molite da radi na odnosima zajedno s vama. Počnite da radite na odnosima sami i videćete kako će vaš partner takođe početi da se menja. A ako ste i dalje sami, onda će u vašem životu početi da se pojavljuju oni ljudi koji su vam potrebni.

Mi to radimo radi sebe

Važno je da shvatite da smo odlučili da se bavimo poboljšanjem odnosa radi sebe. To je upravo nama neophodno. To je naš unutarnji motiv (sopstvena namera). Takav pogled na problem nam daje snagu. Sve je dovoljno prosto. Taj čovek, koji se pojavio u vašem životu, nije se pojavio slučajno. I sigurno, ne da bi vama ugađao. Onda zbog čega?

Moguće da i nije u vama uzrok svega što se među vama događa. I da su mnoge te osobine, koje se vama kod njega ne sviđaju, upravo njegove karakteristike i njegove crte ličnosti. Ali vi morate imati hrabrosti da prihvatite, da ga upravo vi izazivate da pokazuje te ružne osobine. Zašto se to dešava? Šta je u vama to što ga tera da to radi, da tako postupa, da tako govori?

Postavljanje pitanja sebi i traženje odgovora – nije dovoljno.

Ako nešto želim da izmenim najpre proučavam sam proces. U navedenom slučaju – to su odnosi. Proučavamo šta se dešava, na koji način nastaju svađe, kakva je moja uloga u svemu tome? Sve vreme istražujemo. I da ne bi skretali s puta, moramo se sećati zbog čega ja sve to radim. Drugim rečima – sećati se svog motiva. I verovati da će rezultat doći. I pri tom se ne bojimo da menjamo strategiju, da napuštamo pređašnje stereotipe ponašanja, ako vidimo da oni ne rade.

Ali za početak treba odustati od destruktivnih modela koje smo preuzeli iz svoje roditeljske porodice. Potrebno je oslanjati se na pozitivna iskustva iz svoje porodice. Čak iako vam se čini da ih nije bilo, nešto pozitivno, što je postojalo u našoj porodici se može naći. Moguće da je za Nastju sada važno da razume, da ona sasvim mora odustane od manipulacija. Upravo to treba istraživati. Kako se to dešavalo u njenoj porodici, među njenim roditeljima? Kako ona to koristi za psihološki pritisak na Olega. I što je veoma važno da razume – to da za tim stoji povređeno samoljublje.

Treba shvatati razliku između manipulacije i komunikacije. I težiti da se grade odnosi na partnerstvu, prijateljstvu, zajedničkim interesima.

Otvorena i direktna komunikacija – to je ono što je važno da bi se osećali srećnim.

Tome treba da se učimo. I kao uvek, sve počinje od nas samih. Ništa nećemo uspeti, ako ne budemo poznavali sebe. Treba da iskreno i duboko gledamo unutar sebe. I to nije jednostavno. Zato što je u svakom od nas je mnoštvo strahova. Ljudi se boje bliskih i otvorenih odnosa, zatvaraju se, kao po pravilu, upravo iz tog razloga. Ali mi možemo u tome uspeti, ako budemo imali strpljenja i smirenja. Jasno je da se takvi odnosi ne daju na dar, bez truda.

Upravo potrudivši se na odnosima (u prvom redu na sebi), počećete da osećate bespogovornu podršku onog drugog. Postaćete najbolji i najvažniji ljudi jedno za drugo, koji mogu da budu jedno celo, sposobno da zajedno preživi sve teškoće koje snalaze svakog čoveka i sve porodice. Prizvani ste da to postanete.

Prošavši određeni period teškoća, odjednom ćete osetiti da je Gospod s vama, da je blagodat Duha Svetog prisutna u vašoj porodici.

U zaključku želim da primetim da je ovaj članak pisan na konkretnom primeru Anastasije i Olega. Oni su se dugo spremali, da bi došlo do njihovog braka. Za njih je porodica – svestan izbor dvoje odraslih ljudi. Uprkos tome, oni su se skoro odmah posle svadbe sudarili sa teškoćama. Pritom, kod njih zaista postoji potencijal za razvoj njihovih odnosa. Ne bi da uopštavam i govorim da je svaki odnos sposoban da se razvije. I da svaka porodica može i mora da bude sačuvana. Ipak, dužni smo da uradimo sve moguće, što zavisi od nas.

Čak iako ne uspemo, čak iako se odnosi razruše, svejedno će to biti važno lično iskustvo psihološkog i duhovnog uzrastanja. Vaš rad na sebi i na građenju odnosa neće propasti. To će biti drugačiji.zalog toga da će drugi odnosi, koji će se pojaviti u vašem životu, zaista biti.

psiholog Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130

Izvor: poznajsebe

---

---

KOJE JE POREKLO RUKOVANJA ?

Kada se sa nekim upoznajemo, ako hoćemo da zahvalimo na nečemu ili da čestitamo, i ako smo sa nekim obavili dobar posao – pružićemo mu ruku. Znate li kada je nastao običaj rukovanja?

Rukovanje je jedan od najpoznatijih gestova prilikom upoznavanja i pozdravljanja. Vremenom je postalo uobičajeno u mnogim svetskim kulturama. Iako mnogi od nas misle da je rukovanje moderan običaj, jedan od prvih zapisa o rukovanju zabeležen je još u 9. veku p. n. e.

U 9. veku pre nove ere asirski kralj Šalmanasar III (859–824. p. n. e.) intervenisao je direktno u Vavilonu kako bi osigurao nadmoć i presto u ovom drevnom gradu. Sastanak kraljeva Asirije i Vavilona zapečaćen je primirjem, tj. rukovanjem, i ovaj gest je uklesan na tronu asirskog kralja.

Rukovanje, poznato kao dexiosis, takođe je pronađeno i na mnogim grčkim reljefima iz 5. i 4. veka pre nove ere. U ovo vreme vladari su često prikazivani kako se rukuju sa bogovima. Nekoliko ovakvih reljefa izrezbareno je na grobnicama, prikazujući mrtve kako se rukuju sa svojim bližnjima. Takođe, mogu se pronaći i na drvenim novčićima koji prikazuju vezu između gradova.

Zašto je običaj rukovanja opstao?

Postoji nekoliko teorija zašto je običaj rukovanja opstao. Prema popularnoj teoriji, rukovanje, odnosno otvorena pružena šaka, predstavlja nekog ko nema oružje i nema nameru da povredi drugu stranu. Takođe, verovalo se da bi prilikom rukovanja treskanje šake opustilo oružje ispod rukava i ono bi ispalo. Postoji i teorija prema kojoj ovaj gest prikazuje jednakost i zavet na istinu i poštovanje.

Kada je rukovanje postalo opšteprihvaćeno?

Veruje se da je rukovanje popularizovano u 17. veku kada su ljudi počeli da smatraju da je ono mnogo lepše i elegantnije od klanjanja, spuštanja kape ili ljubljenja ruke. Do 1800. godine rukovanje je uključeno u bonton.

Za vreme viktorijanske ere postojala su i pravila rukovanja. Stisak ruke je morao da bude čvrst, ali ne previše jak i napadan, jer se to smatralo nasilničkim. Danas se rukovanje proširilo širom planete i ne postoji osoba na ovom svetu kojoj ovaj običaj nije poznat.

Izvor: edutelevision.com

_______________________________________________________________

KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

TAKO SE TO RADI…

 U Belgiji radnici dobijaju dodatak na platu ako na posao dolaze biciklom!

Nešto više od 400.000 Belgijanaca primilo je ‘biciklističku naknadu’ zato što na posao odlaze biciklom, a ukupno je isplaćeno oko 93 miliona eura.

Foto: Pixabay

Radi se o novčanim podsticajima koje im isplaćuju firme u kojima rade, a one onda taj trošak odbijaju od poreza. Po istom principu, građani od poreza mogu da odbiju svaku kupovinu ili servis vezan uz održavanje bicikla.

 Prošle je godine ovu ‘povlasticu’ iskoristilo oko 406.000 Belgijanaca što je državu koštalo oko 93 miliona eura. Pre pet godina broj korisnika je bio za 30% niži, sveukupno oko 314.000 zaposlenih, piše Brussels Times.

Finansijska potpora nije jedina stvar koja Beligijance tera da se biciklom voze na posao. Država ima veliki problem s saobraćajnim špicevima pa je i Udruženje biciklista pokrenulo razne akcije kojima bi podstakli ljude da okreću pedale.

Osim što se sve više ljudi vozi na posao biciklom, primetan je i trend rasta pređene kilometraže. Pre pet godina godišnje bi jedna osoba u proseku prošla 944 kilometra, što je prošle godine naraslo na 1.045 km.

‘Biciklističke naknade’ mogu biti i prilično visoke. Na primer, ako zaposleni živi 15 km daleko od firme, radi 210 dana u godini i prima maksimalnu naknadu od 0,22 eura po kilometru, primiće godišnju kompenzaciju od 1.386 eura.

Izvor: kutaknet.com

________________________________________________________________________________

MAČJA STRAŽA…

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

Već vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

Prema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

Ermitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

Zvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

Sredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

U podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

Mačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

IGRAMO IGRU „JA TEBI TI MENI“…

Kontrola. Šta je to?

Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.

Neretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim. Neizvesnost često izaziva nemir.

Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.

Od preterane kontrole
izumire poverenje

Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.

Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama.

«Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim. Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaobravljamo da je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).

Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju.

Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.

Da li je kontrola svagda zlo?

Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.

Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške.

Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se napatiti.

Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.

Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja.

U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.

Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.

Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško diševno stanje.

Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.

Način kontorle u porodici pomoću osećanja.

«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.

Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.

Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje.

Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».

Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.

Mnogolika kontrola

Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.

Kontrola «odozgo».

1. – osuđivanje («ti uvek», «ti nikada»).

2. – spasavanje, pomoć, hiperzaštita, instrukcije, saveti.

3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.

4. – odlazak (iz sobe ili kuće).

5. – korišćenje novca-potkupljivanje.

6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.

Kontrola «odozdo».

1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.

2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.

3. – kontrola pomoću uvrede.

4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».

5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.

6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).

Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju.

Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.

Načini da se kontrola pobedi

Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti».
Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem

1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»

2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»

3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».

4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»

5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».

6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).

7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).

Smelяnec Юliя Andreevna-Porodični psiholog
Izvor: b17.ru

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

Dabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
• Wikipedia
• Gornje podunavlje
• BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

JAJA JAPANSKIH PREPELICA…

Jaja japanskih prepelica priznati za lek i izdavati na recept

Već nekoliko vekova u japanskoj i kineskoj, a kasnije i ruskoj literaturi nalaze se članci i studije o korisnosti jaja japanske prepelice za ljudski organizam, a naročito za:
Krv, krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.

Pored korisnosti za nabrojane organe, mora se posebno naglasiti da su jaja japanske prepelice vrlo korisna: za decu koja se razvijaju, za regeneraciju – podmlađivanje organizma, kao korisna hrana za dijetalce, za rekovalescente.

Jaja se uzimaju protiv sledećih bolesti: povišen pritisak, čir u stomaku, bronhijalna astma, malokrvnost, migrena, nervno rastojstvo…

Za navedene bolesti potrebno je popiti 240 komada jaja, u presnom (sirovom) stanju. Prva tri dana uzima se po 3 jajeta, a kasnije po 5 jaja, što znači da kura od 240 komada jaja traje 49 dana.

Deci ispod 10 godina davati po 4 jajeta na dan, deci ispod 5 godina po 3 jajeta, a ispod 3 godine po 2 jajeta na dan.

Jaja se jedu odjednom i to ujutro na prazan stomak, pola sata pre doručka. Jaja se uzimaju bez dodatka ili sa dodatkom, limunom ili neki drugi sok.

Bolesnici koji boluju od šećerne bolesti treba da izbegavaju zaslađivanje sa šećerom ili medom.

 Tri meseca posle završetka kure, ako se za to vreme ukaže potreba, kura se može, na isti način i sa istom količinom jaja, ponoviti, a preporučljivo je prve godine uzeti 2 kure.

Ova jaja su bogata vitaminima: A, B, C, D, E, mineralima: GVOŽĐA, FOSFORA, KALCIJUMA, CINKA, BAKRA, kao i važnim aminokiselinama, te svaki organizam čoveka može u njima da nađe korisnost.

PREMA STUDIJI NAUČNIKA, lekara – specijalista iz SSSR-a, prepeličja jaja su: dragocen, dijetalan produkt, a njihova upotreba ima višestruko dejstvo. Po svojoj hranljivosti jedno prepeličino jaje odgovara 5 kokošijih jaja.

Lekari sanatorijuma grada Soči Ministarstva odbrane SSSR, stekli su izvesno iskustvo u primeni jaja japanske prepelice kod različitih bolesti.

Japanski naučnici su proučavali dejstvo prepeličinih jaja na ljudski organizam. U jajima se nalaze biološke aktivne supstance – stimulatori zdravlja, a po količini fosforne materije one prevazilazesve vrste produkta. u tom jajetu se nalaze nezamenljive aminokiseline – metionin, koji reguliše razmenu holesterina, fenimalanin, koji igra veliku ulogu u radu višeg nervnog sistema, triptofam i lejuin.

Već sada se može govoriti o njihovom višestrukom korisnom dejstvu. Zapaža se njihovo povoljno dejstvo na centralni nervni sistem, na srce, na sistem krvnih sudova i na metabolizam. Oni stimuliraju krvotok, poboljšavaju dejstvo crevai želuca, kao dijetalni produkt prepeličjih jaja se lako usvajaju od strane organizma i ne izazivaju negativne pojave.

U RUSIJI SU JAJA PRIZNATA KAO LEK !!!!

„Januara meseca 1968. godine mi smo fomirali jednu grupa od 20 bolesnika koji su bolovali od različitih bolesti i za njihovo lečenje su bila primljena prepeličja jaja.

Za sada naše posmatranje daje nam mogućnost da sa uverenošću tvrdimo da prepeličja jaja ubrzavaju i stimulišu protok žuči i znatno poboljšavaju razmenu materija (metabolizam) u organizmu.

Veći deo tih bolesnika posle dva meseca lečenja tim jajima se mnogo bolje oseća, poboljšao im se apetit, rad creva i sposobnost za rad.

Bolesnici su dobijali svaki dan izjutra 5 prepeličjih jaja na prazan stomak, na 20-30 minuta pre dobijanja hrane. Veći deo bolesnika iz grupe uzete na posmatranje, bolovao je od HRONIČNOG HOLECISTITA (7 bolesnika). Posle 2 meseca lečenja oni su se svi mnogo bolje osećali. Nestala je gorčina u ustima, podrigivanje, bolovi sa desne strane grudi, ispod rebra.

Kod bolesnice koja je patila od BRONHIJALNE ASTME nestali su nastupi kašlja, ona se osećala mnogo bolje, ali ne može se reći da se ona potpuno izlečila od te bolesti. Kod jednog bolesnika, koji je bolovao od BRONHIJALNE ASTME, napadi su se ponavljali ali u lakšem obliku i nisu izazivali kod bolesnika gubitak sposobnosti za rad. Zato da bi se doneo zaključak o efikasnosti dejstva prepeličjih jaja na organizam tog čoveka, trebalo je produžiti kuru (njegovo lečenje).

Grupi bolesnika uzetih za posmatranje pripadali su još i bolesnici koji su bolovali od ARTERIOSKLEROZE, KARDIOSKLEROZE, INFARKTA, MIOKARDITA I ENEMNEZE. Za vreme lečenja prepeličjim jajima napadi stenokardita su se javljali, ali bez gubitka sposobnosti za rad. Slična pojava je bila kod bolesnika koji su bolovali od krize krvnih sudova u vezi sa MIGRENOM.

REZULTAT PRVIH EKSPERIMENATA POTVRĐUJE LEKOVITO DEJSTVO PREPELIČJIH JAJA KOD NEKIH BOLESTI, ali da bi se doneli tačniji zaključci i da bi se dublje proučilo dejstvo tih jaja na ljudski organizam treba još pažljivo da vršimo posmatranje tih bolesnika, koji su počeli kuru lečenja prepeličjim jajima.

Osim toga, treba kod ovih bolesnika vršiti s vremena na vreme kliničke i biološke analize krvi, mokraće i sistematski meriti pritisak krvi.

Neosporno, ovo novo sredstvo lečenja zahteva dublje proučavanje. U vezi s tim mi nameravamo u skorijoj budućnosti da stvorimo od bolesnika koji u jačem stepenu boluje od pojedinih bolesti, grupe radi njihovog posmatranja. Mi nameravamo da u našoj poliklinici proučimo dejstvo prepeličjih jaja još i kod takvih bolesti kao što je BRONHIJALNA ASTMA, ŠEĆERNE BOLESTI (DIJATETIH), HIPERTOMIJA. „

Azurjan i Buldakov

Glavni terapeuti Sočinskog
Sanatorijuma Min. odbrane SSSR-a

 H. TETERINA

Zamenik glavnog lekara medicinskih odeljenja – Centralne poliklinike                                                              Ministarstva zdravlja SSSR

13. januara 1968.

OPŠIRNIJE: prepelice.rs

Izvor: peticije24.com

NAPOMENA: TAMOiOVDE prenosi ovaj tekst kao zanimljivu informaciju, ne preporučujući samim tim poštovanim čitaocima upotrebu jaja japanskih prepelica  bez konsultacije sa lekarima.

__________________________________________________________________________________

DUGOVEČNOST U GENIMA ILI PO BOŽJOJ VOLJI…

Najstariji rudar u Srbiji proslavlja Božić 102. put

Sa svoje 102 godine Ilija Čolović iz Jelašnice možda nije najstariji građanin Srbije, ali jeste najstariji rudar u Srbiji. Radeći ceo život po rudnicima, oni su ga i doveli iz rodnog Knina na jug Srbije, gde živi od 1946. godine.

„Dugovečnost mi je u genima“; foto: JV

Težak rudarski posao često uzme svoj danak čak i pre nego da rudari dočekaju penziju. Ilija je tokom života ispratio mnogo svojih kolega iz jame. Ipak, on ni u svojim poznim godinama ne posustaje.

Već 51 godinu je u penziji, i dalje se sam služi, a čak i pomaže drugima. Na nagovor komšije došao je u Jelašnicu da radi, a od njega je čuo da su tu dobri ljudi. Na preporuku zemljaka koji je sa njim radio se i oženio.

Kaže on meni: „Slušaj, Ilija, moja žena ima jednu drugaricu. Dobra žena, fina, bistra, pametna.“  Za Đurđevdan, na dan moje slave, odem kod nje. I kažu mi: „Eto je ona tamo napolju, dogovorite se.“ I šta ćeš? Kažem: „Ja sam, eto, došao. Bi li ti slučajno pošla za me?“ Pa kaže: „Kako ti rečeš…“ – priseća se kroz smeh Ilija.

Ispratio je mnogo svojih kolega; foto: JV

Prošle godine je otišla i ona, kako Ilija kaže, „po Božjoj volji“. Porodična tradicija da se dvoje dece, četvoro unučadi i tri praunuke za Božić i druge praznike okupljaju u domu Čolovićevih ove godine je prekinuta. Ipak, dane uz sveću, prijatan razgovor i po koji zagrljaj Ilija pamti kao posebno lepe.

Dok razgovor odmiče na licu mu se vidi umor. Tu priču nastavlja njegov sin Zoran, kome je otac često pričao o teškom životu i odrastanju.

Moj otac je bio najmlađe od devetoro dece, to je tamo bila teška sirotinja. Nije bilo ničeg, samo goli kamen i smreka. Ljudi su imali samo po jedno magare. Po vodu su išli 2 do 3 kilometra od kuće. Tata mi je pričao da su često spavali napolju pod nekim drvetom ili u senu – priča Zoran.

Ilija se najviše ponosi svojim poznavanjem Svetog pisma.

Kaže da crkvene knjige zna bolje nego sveštenici.

Preživeo je oba rata, a za vreme njegovog trogodišnjeg služenja vojske 1934. ubili su kralja Aleksandra.

Sećanje na vojničke dane

Nismo se još ni zakleli. Ja sam bio u hodniku u kasarni kralja Aleksandra, kad sam čuo dva narednika da pričaju da je kralj ubijen. Onda odemo u kasarnu kralja Petra i zakunemo se za novoga kralja – priča Ilija.

Dobitnik je „Ordena zasluge za narod“ sa srebrnom zvezdom za učestvovanje u raščišćavanju Skoplja nakon zemljotresa i „Ordena rada trećeg reda“.

Za svoju dugovečnost Ilija kaže da je u genima, ali i da njegov život traje po Božijoj volji. Mladima poručuje da pošteno žive, da ne kradu i da poštuju deset božijih zapovesti. Iz svoje kuće ispratio nas je molitvom “Verujem”. Otpozdravili smo mu tradicionalnim rudarskim pozdravom “Srećno”.

Autor Milena Milošević

Izvor: juznevesti.com

__________________________________________________________________________________________

PRVI JANUAR…

Danas je prvi dan, početak.

Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo,
a da vas voli ono što vas nije volelo.

Želim da vam deca budu bolja od vas, da se
više vi hvalite njima nego ona vama.

Želim da vas dobro služe noge, da na njima
provedete veći deo nove godine, da imate više
posla nego vremena.

Želimo vam da budete potrebniji drugima
nego oni vama.

Da želite i možete više nego što vam treba, a da
sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.

Nemojte uzimati mnogo više nego sto dajete.
Mislite malo na one kojima će morati da uzmu
ono što vama budu dali.

Želimo vam da dobijete stan ako baš nemate ili
da umete da se radujete ako ga već imate.

Da vam ono što imate ne bude manje od
onoga sto nemate.

Želimo vam, na kraju, da ova godina ima više sreće
sa vama nego prethodna!

Duško Radović

________________________________________________________________________

KAKO SU RAZDVOJENI MUŠKARCI I DEČACI…

Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi.

Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života.

Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali.

U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih. Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili. Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu.

Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili. Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.

“Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake.”

Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.

A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune.

Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.) Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak.

Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo.

Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali.

“‚Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.

Odsustvo očeva danas

Iz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori.

Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”.

Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu.

Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu.

Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!

“Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor.”

Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola.

Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni.

Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.

Samopouzdana muškost

Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima.

Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova. Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.

“Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.”

Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta.

Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak. On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.

Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi.

Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.

Kako uspeti!

Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.

Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.

“Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava.”

Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva. Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete.

Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!

Budite tu za vašeg sina

Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu.

On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.

Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt)

„Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili”. Tako počinje ova nadahnuta, praktična i iskrena knjiga o muškarcima.

Ne bi bilo preterano reći da je Biti muško – Manifest za oslobođenje savremenog muškarca od obogaljujućih i prevaziđenih uloga.

Otkako je prvi put objavljena 1994, knjiga Biti muško ima snažan i dubok uticaj na muškarce i žene širom sveta i postala je jedna od najpoznatijih knjiga o životu muškarca.

Knjiga kruži od oca do sina, od prijatelja do prijatelja, žene do muža, uz jednostavnu poruku: „Ovo moraš da pročitaš!”

Teme uključuju:
• Vi i vaš otac
• Muškarci i žene
• Seks i duh
• Posao sa dušom
• Pravi muški prijatelji
• Biti otac
• Muški divlji duh
Knjiga Biti muško promenila je način na koji doživljavam muža i oca. Mnogo puta me je dovela do suza. Zbližila nas je više nego ikad.
– pismo žene
Bacio sam knjigu o zid. Zatim sam je podigao i nastavio da čitam.
– pismo muškarca
Biti muško dopire do srca svakog čitaoca i predstavlja jednostavnu i praktičnu mapu puta za muškarce koji žele da obogate svoj život. Ženama predstavlja potresno otkrovenje, dok se muškarci u njoj prepoznaju i stiču nadu da život može biti drugačiji. Biti muško nije samo nešto što čitate, to je nešto što radite.

Stiv Bidalf je najpoznatiji porodični terapeut i pisac priručnika za roditelje u Australiji. Njegove knjige, uključujući: Kako odgajati sinove i Veština ljubavi, prodate su u više miliona primeraka širom sveta.
Izvor:detinjarije.com

_________________________________________________________________________________________

KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

Kad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

„Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

„Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.

Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

UZIMA ALI I DAJE…

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

Nevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________