ONE, KAO I MI…

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

– Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

1. Sloboda od gladi i žeđi,
2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

MIRIS VRUĆEG HLEBA…

Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.

Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.

Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.

Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.

Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.

I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.

Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

---

NAŠA ĆUTANJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

OVDE pada prvi ovogodišnji sneg…

http://

 

         A TAMO?