NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…

TEKERIŠKI PEŠKIR

„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.

Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.

U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.

Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke. 

Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.

Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *

*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu. 

 

Foto: Bora*S

---

Jedinstven i originalan

Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.

Izvor fotografije: Vikipedija

Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka,   ukrašavan  crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.

Izatkani peškir je na  krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.

Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.

Tkani  deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.

Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.

Ima li u ovom detalju  slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i  zanavek nedosanjani?

Priredio: Bora*S

---

 

 

DEČAKU IZ VODE…

Glasovi iz grla za Milana Mladenovića

Veče posvećeno Milanu Mladenoviću, jednom od najznačajnijih umetnika bivše Jugoslavije, biće održano 21. septembra, od 20h, u Galeriji Polet (Cetinjska 15).

Na dan njegovog rođenja, beogradski umetnici će, zajedno sa poštovaocima kultnog jugoslovenskog benda EKV odati počast jednoj od najvećih legendi srpskog i jugoslovenskog rokenrola koji je ostavio neizbrisiv trag za mnoge generacije.

U muzičkom delu nastupiće Luna Škopelja (EKV Tribute Deca iz vode), Milutin Jovančić i Dejan Hasečić (ex Block out, Čovek vuk), Zlatko Stevanović, Jovana Kapriš i Aleksandar Milisavljević (Trio Rifat), Peđa Todić (Weird Fishes), Stefan Niketić (Two Horses), Natalija Rajković, Mladen Pecović, Marko Kragović, Pavle Pavičić i Ivan Deda Dedić.

Ulaz je besplatan.

Izvor: zabaviste

___________________________________________________________

OVDE – SA NJIM JE UMRLA I ROK MUZIKA U NAŠOJ ZEMLJI…

_____________________________________________________________

PODJEDNAKO, PEVANJE I PLAKANJE…

PODSEĆANJE, USPOMENE I ŽAL ZA BORISOM

_____________________________________________________________

ŠUMADIJSKI BLUZ

Boris Aranđelović (13. 10. 1948. Kragujevac — 27. 08. 2015. Roterdam) – „Balkanski Gilan“ i „Mr. Voice“, emocija „Šumadijskog bluza“ i jedini vokal koji je mogao da peva u duetu sa Točkovom gitarom, čovek koji je između života na dva kontinenta (Australiji i Evropi) obeležio glavni period grupe Smak. Školski primer pojma „roker“ i „motherfucker“ po temperamentu, veliki zaljubljenik u Kragujevac i Šumadiju, dobričina i bez dlake na jeziku, bio je pre svega čovek velike životne energije.

Poznat po pevanju u visokim registrima, što mu je, uz osobenu boju glasa, i donelo prepoznatljivost, u grupu „Smak” je došao 1973. godine, a izveo je neke od najpoznatijih pesama ovog popularnog sastava, poput „Crne dame”, „Šumadijskog bluza”, „Satelita”, „Bluza u parku”, numere „Alo”.

Bio je koncertni frontmen i na svojim plećima je iznosio teret koji su nametale složene melodije i ritmička kompleksnost tekstova. Posebnu atrakciju u nastupima „Smaka” predstavljao je „dijalog” između Borisovog glasa i gitare Radomira Mihailovića Točka, što je posebno uočljivo u pesmama „Šumadijski bluz”, Alo” i „Profesor”.

Bio je svetski putnik. U životu je radio svakakve poslove; u jednom periodu je bio i rudar. U društvu, na snimanjima, u kafani, pričao je viceve i šalio se, ali na sceni je bio gotovo stidljiv. Ponekad je znao da se povuče u pozadinu, odakle bi samo kuckao svojim dairama. Njegov odnos prema muzici bio je rigidan. Odbacivao je sve što mu se ne bi dopalo, bez obzira na kvalitet. Za njega je samo „Smak” bio svetinja. Nije bio ambiciozan, slava ga nikad nije interesovala. Muziku je osećao prirodno, nikad je nije učio. 

Šumadijski vitez, pevač potpuno drugačiji od drugih, jednostavan čovek koji se po toj svojoj osobini razlikovao od svih drugih velikih pevača jugoslovenske rok scene. Njegov šumadijski bluz bio je amalgam od sna i sevdaha, iz njegovog srca dopiralo je, podjednako, pevanje i plakanje. To je šifra gubitnika koji su jednom imali sve. Na kraju je završio bez dinara i viška popularnosti, taj svetski frajer i kafanski laf.

Izvor: facebook.com/srpski.underground

_____________________________________________________________

VIDEO PLUS

---

 

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

OTIŠLI SU LJUDI, NASELILE SE LUTKE…

Ukoliko vas pomisao na jednu lutku u prirodnoj veličini plaši, šta biste rekli da naiđete na čitavo selo lutaka?

Foto: Vimeo

Nagoro u Japanu je mesto koje je naseljeno sa preko 350 lutaka i samo 37 ljudi.

Lutke su ručni rad Ajano Cukimi, starije meštanke koja je gledala kako stanovnici ovog mesta umiru ili se sele.

Čak i njen muž i kćerka žive negde drugde.

Cukumijeva je želela da na ovaj nesvakidašnji način izrazi svoju usamljenost i ovekoveči svoje sećanje na život stvarajući lutke koje liče ljudima koji su tu nekada živeli.

NAGORO, JAPANSKI GRAD LUTAKA

Ima ih svuda: pecaju, pohađaju časove, čekaju autobus – lutke koje predstavljaju sve koji su napustili Nagoro čekaju dan kada će biti jedini „stanovnici“ ovog grada.

Foto: Reuters/Thomas Peter

Širom Nagora možete naići na figure koje izgledaju kao da su usred svakodnevnih aktivnosti. U pitanju su lutke koje je napravila Ajano Tsukimi, a svaka od njih predstavlja osobu koja je preminula ili otišla iz grada.

Japanski gradić Nagoro je nekada bio grad fabrika, radnika i porodica koje su uživale u seoskom životu Nagora. Međutim, fabrike su zatvorene, a ljudi je bilo sve manje.

Kada se Ajano Tsukimi iz Osake vratila u Nagoro i videla da je život u njenom gradu počeo da izumire, počela je da sadi biljke kako bi ukrasila Nagoro.

Međutim, grabljivice su joj uništavale baštu, pa je Ajano napravila svoje prvo „strašilo“, s likom svog pokojnog oca.
To je bila prva od 350 lutki koje je napravila.

Svake tri godine, Tsukimijeva pravi nove lutke, koje dolaze na mesto starih.

Sve ove lutke imaju likove ljudi koji su umrli ili otišli iz Nagora, odeveni su kao oni i sede na mestima na kojima su njihovi „ljudski parnjaci“ provodili dane – neke od njih  sede na klupama Nagora, druge drže puške i čekaju plen u divljini, dok su neke postavljene pored reke sa štapovima za pecanje. Parovi sede držeći se za ruke.

U Nagoru je sasvim uobičajeno da u koju god zgradu uđete naiđete na lutke, a Tsukimijeva je čak napravila i školu koja je. umesto decom i nastavnicima, ispunjena lutkama.

One sede za katedrom, „đaci“ u klupama, sede i pišu beleške. Neki imaju olovke u ruci, neki „čitaju“, dok pojedine lutke stoje u hodniku i kao da čekaju da čas počne.

Tsukimijeva je na taj način, iako je Nagoro ispunjen samo predmetima s ljudskim likom, uspela da privuče druge u svoj grad: turisti i fotografi često svraćaju kako bi bolje upoznali ovo neobično mesto.

Pogledajte ostale fotografije

Kratak film o ovom selu punom lutaka
Izvornationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

MIRISI BUDE USPOMENE…

Zašto?

Prolazite pored kafića, osećate jak miris čaja od kamilice i, bez ikakvog posebnog razloga, setite se dana kada ste se, kao dete, igrali u bakinoj kuhinji… Kako dolazi do toga?

Neurologija umnogome podseća na detektivsku priču ili društvenu igru „Kluedo“ – moramo da pratimo tragove kako bismo otkrili uzrok. Kakva je uzročno-posledična veza između mirisa i sećanja?

Čulo mirisa je, po mišljenju stručnjaka, najstarije, a njegove korene nalazimo i kod najprostijih organizama poput bakterija. Pre nego što su mogli da čuju, vide, pa čak i dodirnu, stvorenja su mogla da namirišu sve što ih je okruživalo.

Postoji oko 1.000 različitih receptora koji reaguju na miris i koji se tokom života regenerišu i razvijaju prema mirisima na koje smo navikli. Rezultat je kompleksno čulo koje nam omogućava da razlikujemo širok spektar mirisa.

Ipak, jako je zanimljivo da najmanje govorimo o mirisu, uprkos činjenici da je to naše najmoćnije čulo, pa čak za mnoge mirisne note nemamo ni adekvatan naziv. Međutim, reči su ponekad i suvišne, jer kada osetimo određeni miris on u nama budi određene uspomene i sećanja. Kako? Zašto?

Deo mozga koji opaža mirise se nalazi u blizini hipokampusa koji po svom obliku podseća na morskog konjica. Hipokampus je izvijenog oblika i ukorenjen je duboko u mozgu, a igra presudnu ulogu u stvaranju sećanja. Na primer, osobe kod kojih postoje oštećenja hipokampusa pate od amnezije. Naime, oni mogu da nauče nove radnje, poput vožnje bicikla ili plivanja, ali ne mogu da pamte iskustva koja bi se pretvorila u sećanja.

Od svih čula, jedino čulo mirisa direktno „putuje“ mirisnih receptora, za razliku od ostalih čula kojima je obavezna usputna stanica talamus. Premda čulo mirisa ima najdalju putanju, bez prepreka moguće je da upravo zato miris vezujemo za uspomene i sećanja, a ne za reči.

Zahvaljujući vezi između mirisa i sećanja možemo da proživljavamo uspomene toliko intenzivno da ćemo imati osećaj da zapravo ponovo proživljavamo samo iskustvo. To i nije tako loše, zar ne?
Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DAN TEK VENČANIH-MLADENCI….

Zašto se slave Mladenci?
Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Marta prethodne godine.

Na taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone.

Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost.
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani.

Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.

Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu.
Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne.
Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo.

Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije.
Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.

Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
Autor: Maja Bukumirovic
Izvor:rtk.co.rs

_______________________________________________________________________________

Foto: knjazevackevesti.blogspot.com

Recept za pripremu mladenčića

500 g brašna, 25 g kvasca, kašika šećera, dve kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje.
Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica.
Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. (organvlasti.com)

_______________________________________________________________________________

Dan tek venčanih
MLADENCI
Ako ove nedelje obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake.

To je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci!

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života.

Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.

Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Starinski običaji

Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine.

Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti.

Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju.

Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).
Izvor:stil-magazin.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JEDINI ŠKOLSKI MUZEJ…

ČUVA UDŽBENIKE OD PRE  90 GODINA

Muzej Osnovne škole Starina Novak u Beogradu jedini je te vrste u Srbiji gde posetioci na jednom mestu mogu da vide kako su izgledale đacke knjizice, udžbenici i diplome pre više od 90 godina.

Muzej je nastao 2012. nakon što je hol rekonstruisan povodom 90-te godišnjice od osnivanja škole.

„Ideja je starija, ali su se snage smogle tek kada je škola slavila 90 godina postojanja.

Zamisao je da to bude živa institucija, što znači da oni koji žele da vide postavku, mogu da to urade u bilo kom trenutku, bez formalnih obaveza, koje postoje u drugim muzejima“, rekao je Tanjugu direktor škole Vlada Vučinić.

Pri ulasku u školu, sedeći u drvenoj skamiji napravljenoj po ugledu na školske klupe iz Pedagoškog muzeja u Beogradu, posetioce dočekuju dežurni đaci.

„Dobili smo sve podatke i naručili repliku skamije koja se nalazi u holu, u prostoru za izlaganje. Ono što sada možemo da kažemo je da nemamo najstariju skamiju, ali imamo najmlađu na svetu, koja je živa i služi đacima. Ona ne služi nastavi u učionici, već dežurnim đačima da u njoj dočekuju one koji dolaze u školu“, ispričao je Vučinić.

Bivšim đacima ove ustanove, koji su donirali većinu izloženih eksponata, skamija vraća uspomene na vreme kada su ispod ploča za pisanje krili puškice i ljubavne poruke.

Školske vitrine čuvaju sećanje na đačke knjižice iz vremena predsednika nekadašnje SfRJ Josipa Broza Tita, trofeje i nagrade najuspešnijim učenicima, savijene korice bukvara iz perioda između dva svetska rata i pisaljke kojima su đaci beležili svoja prva slova.

Pored toga, stalnu izložbenu postavku čine i diplome iz 1957. i svedočanstva još iz vremena vlade Milana Nedića, koja pričaju istoriju ne samo škole već razvoja prosvetne ustanove uopšte.

„Osnovna škola ima misiju da održava kontinuitet jednog naroda i kulture, da prenosi kulturnu baštinu na sledeće pokoljenje, što je u srži definicije obrazovanja i vaspitanja“, objašnjava sagovornik Tanjuga.

Taj zadatak najbolje ispunjava analitička vaga iz 1914, koja ponosno stoji u staklenoj kultiji kao najstariji ekponat.
„To je vaga koja deli desethiljaditi deo grama. Ono što mi zovemo apotekarska vaga“, rekao je Vučinić i dodao da je taj eksponat kupljen kada je škola prvi put otvorila vrata učenicima 1922. godine.

Iste godine u školu je dospela i pisaća mašina, a „družinu starina“ ukrasili su đaci tridesetih godina prošlog veka kada su na času biologije izradili herbarijum, koji se još čuva.

Priču o razvoju obrazovanja u toj školi, na prvi pogled, prekida kolekcija fotografija lokalnih ulica od pre 100 godina, koja ima za cilj da podseti gledaoce da se istorija tog zavedenja ne može posmatrati nezavisno od istorije opštine Palilula.

Nedaleko od palilulskih ulica nalazi se fotografija spomenika srpskom junaku, po kome je škola dobila ime.
„OŠ Starina Novak nosi ime jednog nerasvetljenog srpskog junaka, usamljenog u mračnom 15. i 16. veku, o kome malo znamo osim iz narodnih pesama“, kaže Vučinić i dodaje da je fotografija uslikana u gradu Klužu u Rumuniji, gde se nalazi jedini spomenik Starini Novaku u svetu, visine oko 10 metara.

„Rumuni slave našeg junaka Starinu Novaka, oni ga tamo zovu Baba Novak i ispostavilo se da je on jedan školovani, pismeni vojskovođa koji je imao veliku važnost u rumunskoj istoriji. Oni ne osporavaju da je on bio Srbin, ali mi mu nismo dali toliko na važnosti kao Rumuni“, rekao je Vučinić.

Kako bi se đaci vaspitali u kulturi sećanja, muzej je ugostio izložbene postavke povodom proslave 100 godina od Prvog svetskog rata, godišnjice smrti Nikole Tesle, kao izložbu o dinastiji Obrenović.

„Veliki broj izložba je već postavljen, a oni koji u njima uživaju često nisu ni svesni da se nalaze u pravom muzeju. Oni posmatraju postavku u našoj školi, a recimo, Narodni muzej ne radi više od decenije. Kroz hol škole tada prođe 700, 800, a ponekad i 1.000 dece, roditelja i nastavnika“, istakao je Vučinić.

U 2015. godini, kako je rekao, muzej planira da bude domaćin izlozbe povodom obeležavanja 200 godina od Drugog srpskog ustanka.
Izvor:tanjug.rs

---

---

 

VOJSKOVOĐA KOJI JE SKRATIO VELIKI RAT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović

Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.

Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija

Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.

Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
„Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“

General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija

Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović

Izvor:rts.rs/rts.uzice@rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.

Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije

Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.

Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.

Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.

____________________________________________________________________________________________

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Orden Karađorđeve Zvezde

• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Orden Jugoslovenske krune

Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska

____________________________________________________________________________________________

Rekli su o Petru Bojoviću

Portet Vojvode Petra Bojovića

„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)

„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)

„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)

„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)

Izvor:sr.wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

VELIKE POPLAVE SE PAMTE KAO BUNE ILI RATOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I Andrić je pisao o poplavama: „Velike poplave se pamte kao bune ili ratovi“

Foto: Wikipedia

U nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi, pisao je književni velikan, nobelovac Ivo Andrić u odlomku „Veliki povodanj“ romana „Na Drini ćuprija “ u kojoj opisuje poplave koje su pogađale Višegrad i Bosnu i Hercegovinu.

Sećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa „pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj“:

„Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)

Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.

Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.

Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.

Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Autor: klix.ba/ 24sata.rs/ 22.05.2014.

 

DEJA VU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Podsvest: TAJANSTVENI OSEĆAJ VEĆ VIĐENOG 

Šta se to dešava u našoj podsvesti kada nam se nepoznate osobe, okolnosti i situacije čine odnekud poznatim.

Čest doživljaj da smo nešto već videli znak je da nešto treba menjati.

Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao…

Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?

Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?

Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet „s one strane ogledala“ i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj „već viđenog“ uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj „već viđenog“ čini još zanimljivijim.

Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena „već viđenog“ i zbog čega se javlja, za „Život Plus“ govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.

„Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.

* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli – da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva „već viđeno“?

„Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu.“

* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju…?

„U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima – iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti – i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.

* Da li „deža vi“ epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
„Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život.“

* Da li je tačno da je „deža vi“ češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?

„Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate.“

* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
„Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu.“

* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?

„Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju „šesto čulo“, osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.

VEČNI POVRATAK ISTOG Pojam „već viđeno“ prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu „Budućnost nauke o psihologiji„.  Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao „večni povratak istog“, a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj „već viđenog“ svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu „već viđenog“ zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj „demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji“. Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju „deža vi“ nalaze neiscrpan izvor inspiracije. I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje „sve je već viđen spektakl“, ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ napisao: „Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim“. Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. „To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo“, govorio je on. I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao „buđenjem određenog arhetipa“, jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.

Izvor:kurir-info.rs

---

 

SUMRAK STVOREN DA SE DUGO SANJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

 JEFIMIJA

  Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pohvala knezu Lazaru.
Delo monahinje Jefimije, zlatnim vezom izvezeno na svili
u čast kneza Lazara pre bitke kod Angore.
Foto:Bora*S/Crkva Lazarica u Kruševcu

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

  Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

  I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim   velom!
  I osećam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,

Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…

---

MILAN RAKIĆ,  srpski pesnik i akademik, umro je na današnji dan, 30. juna 1938. godine

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu.

 Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 188. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

LEPOTA Jest, nema na tebi nijednoga dela Da se mome oku mogao da skrije, Nijedog prevoja blistavog ti tela Da se moj poljubac na nj spustio nije. Znam te tako dobro: u rastanka čase Ti preda me stupaš sva sjajna i živa, Znam kada će suze oko da ti kvase, Znam kad ti se duša miloštom preliva, A kad u noj nosiš svu toplinu Juga… Pa ipak si svakog dana nova meni, Uvek nova, uvek tako čudno druga, I nikada slična jucerašnjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljiva mene Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom. – Oh, jedanput ko i druge žene, Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!…

 Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

 Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd.

 On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator.

Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran.

„U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

 Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma.

 Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

ČEZNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,

sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše…

 Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“.

Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla.

 Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti žeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećes znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!

 Izvor podataka:Wikipedia

Priredio/Izbor poezije: Bora*S

---

---

BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU…

Ovih se novembarskih dana, tačnije, od 9. do 17, u Zaječaru, njegovom rodom gradu, događaju  21. „Dani Zorana Radmilovića“.

Program 21. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“

Igraju se pozorišne predstave, najboljima dodeljuje „Zoranov brk“, evociraju uspomene na znamenitog Zaječarca i velikog srpskog glumca…

Rečju, dani ovi, novembarski, su u znaku ovog Pozorišnog festivala.

Mediji uredno obaveštavaju o ovim Danima. Čini se, da o Zoranu glumcu znamo skoro ili baš sve.

 Zoran je bio veliki glumac.

No, pre svega, bio je čovek, supružnik, roditelj, prijatelj… Sa ljudskim vrlinama i manama…

Tu dimenziju Zoranovu,  ovim povodom i Ovde prenosim i delim sa vama.

Bora*S

USPOMENE: BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU

 Otkad je pre nekoliko dana izašla knjiga „Kad je svet imao brkove“ („Laguna“, Beograd), Ana Radmilović ne može da se opusti. U glavi joj se stalno mota jedna misao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Zar nije mogla da na pitanje kakav je Zoran bio otac, jednostavno kaže: „Moja lična stvar! Ne pitam ni ja druge kakvi su im bili očevi.“

Ana Radmilović

Bilo kako bilo, Ana je u šezdesetak priča otkrila tajne svog odrastanja uz slavnog oca, velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića. Sve je baš onako kako je upamtila. Bez ulepšavanja i naknadnog objašnjavanja. Kad je Zoran umro, valja podsetiti, Ana je imala samo jedanaest godina.

 – Da nije bilo ove knjige, verovatno se dugo ne bih setila mnogih epizoda sa Zoranom, poput one u vezi s mojim posetama bioskopu – priča Ana. – Želeo je da idem u „Avalu“, u našem komšiluku na Crvenom krstu. Izvikao se jednom na majku kad je čuo da me je pustila da s drugaricama odem trolejbusom u grad. Krenuo je da me traži. Prekinuo čak bio projekciju u „Kozari“, ali me nije našao u tom bioskopu. Kasnije sam ga šokirala izjavom da sam u „Balkanu“ gledala pornić! Film „Una“. I da se Sonja Savić skida gola. „Pornić“ je u to vreme za mene bio svaki film u kome se neko skine go. Rekla sam mu da je pornić i „Šećerna vodica“ u kojoj je i on igrao. Zoran je na to samo rekao: „Ma, ne pričaj gluposti!“ Bio je vrlo zatvoren i patrijarhalan čovek.

Naslovu knjige kumovao je Anin kum, slikar Nebojša Milošević. Presekao je kumičino šlajfovanje u mestu. Dok se vrtela oko Markesove rečenice „Kad je svet bio mlad“ iz romana „Sto godina samoće“. Predložio je i ona odmah prihvatila: „Kad je svet imao brkove“. Zbog Zorana, muškarci s brkovima Ani su uvek ulivali poverenje. Negde u obdaništu i sama je htela da ih ima. Da bude ista kao on.

Mala Ana u setnji sa mamom Dinom

 – Pre nego što ću napuniti godinu dana, počeo je da vodi dnevnik o meni – priča Ana. – U raskupusanoj svesci zapisivao je neke naše dijaloge, kako sam se ponašala u zoološkom vrtu, na moru… U jednom delu čak konstatuje, a ja tada imam dve godine, kako sa mnom može o svemu da se razgovara. I da sam jako duhovita?! Potpuno otkačeno. Napisao mi je i posvetio pesmu i priču.

 Mislila da su svi ljudi poznati

 Dok je bila mala, Ana je mislila da su svi ljudi poznati. Bilo joj je normalno što ga na ulici svi oslovljavaju i prilaze mu.

– A da je slavan, shvatila sam tek u gimnaziji. I uopšte mi se nije dopalo što ga moji drugovi iz škole citiraju i imitiraju iz „Radovana Trećeg“, „Maratonaca“… Osećala sam kao da mi ga uzimaju. Ja ga retko citiram, ali mi se omakne ponekad ono njegovo „Najbolje volim“, „Najbolje obožavam“… Iz „Radovana“.

 Zna mnogo verzija svake veće Zoranove tarapane. Očevici su razni, isti događaj različito pamte. Kad je neko legenda, onda je sve moguće.

Zoran i Dina

– Sećam se priče i kako je moj tata, ne znam iz kojih razloga, usred kluba „Stupica“ došao do stola žestokog momka Ljube Zemunca, rekao mu „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Mama je sutradan zabrinuto komentarisala da „ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ da nije bilo Gage Nikolića.

 Jednom je, priča Ana, u nekoj kafani naredio prisutnom policajcu da ustane i stane mirno. Rekao mu je: „Ja sam Kardelj i Pepca. Pa kad te ja, Kardelj i Pepca, pogledam, ima da skočiš na noge i stojiš mirno sve dok te ja gledam.“ To mu, međutim, nije bilo dovoljno, pa je još dodao: „Ti si jedan niko i ništa, znaš! Spram mene, Tita, Kardelja i Pepce, ti si nula najobičnija!“ I policajac ga prebije. Nekoliko dana kasnije, taj policajac je ležao u gipsu u nekoj od beogradskih bolnica. Sredili su ga, kao, tako je Ana čula, neki Zoranovi, Gagini i drugari Dušana Prelevića.

 Gaga Nikolić se razume u Barbike

 Mnogo toga Zoran nije voleo. Da baca hranu, da se javlja na telefon, da putuje…

 – Čuvao je svoj privatni raj i nije voleo da dolaze gosti – seća se Ana. – Mrzeo je da ide na more, u Cavtat. Na plaži je gunđao: „Vidi, ko neka budala da se šetam u gaćama da me gleda ovaj narod.“ Putovao je samo kad je morao. Mrzeo je da šopinguje i nikako ne mogu da ga zamislim u radnji. Na gostovanjima s pozorištem, meni je poklone uglavnom kupovao Dragan Nikolić. On se fenomenalno razumeo u Štrumpfove i Barbike.

 Ana i danas u kafani ponekad praktikuje ono što je otac naučio. Da dok čeka glavno jelo, sipa u tanjir malo ulja i malo sirćeta, posoli i onda u to umače hleb i – jede.

 – Nije dao da se baca hrana. Iz sujeverja. Jeo je ostatke posle ručka i govorio: „Eto, ja sam ovde kontejner… Ja sam kanta za đubre“. I mene grize savest kad bacam hranu. Stalno mi je na pameti ono njegovo: „Da se ne baci… Da se ne baci…“ Valjda mu je to ostalo iz rata.

 Pred kraj života, Zoran je znao da u gluvo doba noći iz kafane dovede bulumentu Cigana muzičara, glumaca, radnika pozorišta, konobara… Ana pamti i kako je njena majka usred noći telefonom zvala tetku Mirjanu, Zoranovu sestru, i molila je da ga nađe u nekoj od beogradskih birtija. Tetka bi sedala u automobil i dala se u potragu za bratom. Ona je jedina uspevala da ga dovuče kući.

 O tati Zoranu Ana govori u superlativu. On je najbolji, najlepši, najjači, najhrabriji. Čak i najviši!?

 – Zezao se na račun toga što nije bio visok, pa mi je govorio kako je on, kad je bio mlad, imao dva metra i bio fantastičan košarkaš. Te kako je bio najviši u rodnom Zaječaru, ali da zbog ljubomore, niko neće to da prizna. Sve sam mu verovala.

 Ipak, da li je Anin supertata imao bar neku manu?

Zoran je obožavao ćerku Anu

 Dugo se od Ane skrivalo da joj je otac teško bolestan. Kad bi se povukao u svoju sobu, majka bi joj rekla: „Tatu boli glava.“ Ne zna kako, ali ona je, ipak, sve vreme znala da je bolestan. Mesec dana pred njegovu smrt, poslali su je kod babe i dede u Cavtat.

 I čini joj se kao da se od oca još nije oprostila.

 – Kako da se oprostiš od nekoga ko je stalno prisutan? Moj otac je i dan-danas na televiziji. Ljudi ga se sećaju, koriste njegove doskočice.

 Proteklog 21. jula navršilo se 26 godina od smrti slavnog glumca Zorana Radmilovića, Aninog voljenog oca.

 Nije samo Ibi i Radovan

 Na osnovu zabeležaka Zorana Radmilovića koje je njegova ćerka, beogradska novinarka, pretočila u knjigu „Zalažem se za laž“, Radio Televizija Srbije je, u okviru serije „Portreti“, snimala prošle godine film (režija Ada Lazić) o legendarnom glumcu. Ana Radmilović je tada prvi put gledala neke televizijske drame pronađene u arhivu RTS-a, a u kojima je igrao njen otac.

 – Gledala sam neke Molijerove prestave, zatim „Priče iz Nepričave“. Omiljena mi je njegova uloga Karađoza u „Prokletoj avliji“. Strašan lik. I strašan Zoran. Volim i njegove uloge u „Ujka Vanji“, „Paviljonu 6“, te u filmu „Marš na Drinu“. Zoran nije samo Ibi i Radovan.

 Pesma o Ani

 Danas je lep dan,

sunčan i nasmejan.

Bila je duga noć snena,

Prošla je kao pena.

Kad će dete da mi dođe?

Nikada je više neću pustiti nigde.

Ni da mrdne!

 9. 12. 1982. Zoran

Snežana Milošević