PSI NAS VOLE…

tamoiovde-logo

Dokazano: Psi nas vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više!

Mahanje repom, sedenje u krilu, krađa jastuka i slićno pokazuju nam da nam psi zasigurno vraćaju ljubav. Ali pošto psi ne umeju da odgovore šta se događa unutar njihove krznate glave, kako možemo biti sigurni da nas stvarno vole?

1452005321vZapravo, i možemo – piše američni Science. Mic, a prenosi magazin Pas. Zahvaljujući nedavnom razvoju novih tehnologija slikanja mozga, možemo dobiti bolju sliku o tome šta se dešava u psećem mozgu.

Naučnici sve više i temeljnije proučavaju pseći mozak. I ono što istraživanja pokazuju pozitivno je za sve vlasnike pasa: ne samo da nam psi uzvraćaju ljubav, nego nas i vide kao članove svoje porodice.

Izgleda da se psi više oslanjaju na ljude u zadobijanju privrženosti, ljubavi i zaštite, nego na sopstvenu vrstu.

pas_9Najnoviji i najdirektniji dokaz da su psi sasvim posvećeni ljudima dolazi iz nedavnog istraživanja i slikanja psećeg mozga, orijentisanog na procesuiranje mirisa u mozgu. Stručnjaci za životinjsku kogniciju sa Univerziteta Emory dresirali su pse da mirno leže za vreme magnetne rezonance kako bi izmerili njihove neurološke odgovore na mirise pasa i ljudi, i poznatih i nepoznatih.

Psi se kroz svet kreću pomoću nosa, pa je moguće da će uvid u procesuiranje mirisa dati nove dokaze o društvenom ponašanju. Naučnici su otkrili da aroma vlasnika zapravo aktivira “centar za nagrade” u psećem mozgu. Od svih neodoljivih mirisa koje su mogli onjušiti, psi su postavili ljudski miris kao prioritet nad svim ostalim.

Ti rezultati podudaraju se sa još jednim neurološkim istraživanjem pasa koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Eotvos Lorand u Budimpešti. Oni su proučavali moždanu aktivnost pasa u odnosu na različite ljudske i pseće zvukove, poput glasova, lajanja, te beznačajnog gunđanja i uzdaha obe vrste. Pre ovog istraživanja nismo imali pojma šta se događa unutar psećeg mozga kada ljudi prave buku.

pas_10Između ostalih iznenađujućih činjenica, istraživanje je pokazalo sličnosti u načinu na koji pas i čovek reaguju na emocionalno obojene glasove i zvukove. Istraživači su dokazali da veseli zvukovi potiču i pozitivno utiču na auditivni korteks u obe vrste.

Ta zajednička osobina govori nam o jedinstvenom komunikacijskom sistemu koji izgrađuje vezu između psa i čoveka. Ukratko – psi ne poprimaju samo naizgled suptilne promene raspoloženja, već su zbog načina na koji su povezani s ljudima fizički osetljiviji i podložniji i za najmanju promenu raspoloženja.na sigurno!

– Vrlo je važno i zanimljivo razumevanje tog alata koji omogućava uspešnu vokalnu komunikaciju između vrsta – izjavio je za Mic Attila Andics, neuronaučnik i autor ovog istraživanja. – Zapravo nam nije bilo potrebno slikanje mozga da bismo videli da komunikacija između pasa i ljudi uspeva, no bez tog slikanja ne bismo razumjeli zašto funkcioniše. Sada zasta počinjemo shvatati zašto.

poljubacBihevioralna istraživanja podupiru nedavna neuronaučna istraživanja. Prema Andicsu, psi ulaze u interakciju s vlasnicima na isti način na koji bebe ulaze u interakciju s roditeljima. Kada su psi prestrašeni ili zabrinuti, trče svom vlasniku, jednako kao i mala deca svojim roditeljima. A to je čist kontrast u odnosu na druge domaće životinje – skamenjene će mačke, kao i konji, pobeći.

Psi su takođe jedina vrsta, osim primata, koja gleda ljude u oči. To je otkrio Andics, zajedno s mnogim drugim kolegama, pre desetak godina kada je proučavao i učio o pripitomljavanju vukova, za koje je smatrao da će mu odati tajnu. Ta posebna značajka, to posebno ponašanje između psa i ljudi zaista je jedinstveno – psi traže kontakt očima od ljudi, ali ne i svojih bioloških roditelja.

– Vezivanje uz vlasnika mnogo više znači psu nego ijednom kućnom ljubimcu – kaže Andics.

Naučnici su ujedno bacili pogled na ljudsko-pseću povezanost i iz drugog ugla. Ispada da i ljudi psu uzvraćaju snažna osećanja ljubavi i privrženosti. U istraživanju objavljenom u časopisu PLOS One, istraživači Opše bolnice Massachusetts merili su aktivnost ljudskog mozga kao odgovor na slike dece i pasa.

giphyUčesnici istraživanja bile su žene koje imaju decu i psa bar dve godine. Obe slike izazvale su aktivnost u regijama mozga povezanih s emocijama, nagradom, pripadanju, vizualizaciji i socijalnim interakcijama. Možemo zaključiti da nas i krznati i malo manje krznati članovi naše porodice jednako vesele.

Ljubitelji pasa par puta su pogrešili u čitanju izraza pasjih lica, npr. pretpostavili su da pognuta glava znači krivicu, emociju koja zahteva višestruku samosvest koju psi verovatno nemaju, saglasni su bihevioralni stručnjaci. Ali u porodici su naši instinkti, što se tiče osećaja naših pasa, najčešće tačni.

Šta psi poručuju onim zabrinutim ili željnim pogledom na onaj njihov setan način, nije uvek jasno. Možemo, međutim, odahnuti imajući na umu da nas naši ljubimci dokazano vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više.

Iako oni nisu naša deca, oni nas smatraju svojom porodicom. A za nas? Za naš će oni uvek biti naše bebe.

Izvor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

SMISAO ŽIVOTA…

tamoiovde-logoKako objasniti smisao života šestogodišnjaku

Kao jedan od najuticajnijih ljudi u nauci danas i voditelj naučnog serijala „Kosmos“, astrofizičar Nil Degras Tajson gost je mnogih debata, a u prepunim salama ljudi iz publike često mu postavljaju zanimljiva pitanja. Ovaj put je u pitanju bio šestogodišnjak sa pitanjem: „Šta je smisao života?“

Nil TajsonPoznati naučnik je započeo odgovor tvrdnjom da ljudi možda greše što pretpostavljaju da je smisao života nešto što se može pronaći.

„Mnogi uopšte ne razmišljaju o mogućnosti da se smisao života može stvoriti. Kada razmišljam o smislu života, često se pitam: ‘Da li sam danas naučio nešto što juče nisam znao’“, rekao je Tajson.

Kada u toku dana ne nauči ništa novo – on smatra da je protraćio dan.

„Učiti znači približavati se prirodi. Saznavanje kako stvari funkcionišu daje vam moć da utičete na događaje. Da pomažete sebi i drugima. Zato ne shvatam smisao života kao neko večno pitanje na koje nema odgovora – već mi je on svakog dana nadohvat ruke“, objasnio je astrofizičar.

Onda se direktno obratio dečaku, koji je uporno tvrdio da ima šest godina i devet meseci.
„Predlažem ti da istražuješ prirodu koliko god možeš. Ponekad to znači da ćeš se isprljati jer ćeš uskočiti u blatnjavu baru. Roditelji verovatno neće želeti da to radiš, ali ti im reci da sam ti ja dozvolio. Znaš šta? Sad ću ti dozvoliti još nekoliko stvari“, nastavio je Tajson uz aplauz i smeh iz publike.

Pitao ga je da li je nekada izvadio sve šerpe i posude iz ormara i po njima lupao kašikom. Mališan mu je odgovorio da je to radio sa papirnim tanjirima.

„To nije ni blizu zabavno kao kada lupaš u metalno posuđe. Imaš moju dozvolu da izvadiš šerpe i posude, i lupaš po njima kašikama. Ti si dete i treba da istražuješ svet oko sebe i na koje sve načine prirodni zakoni utiču na taj svet. Zato ćeš videti da će svaka šerpa drugačije odzvanjati kad je udariš. Zvučaće drugačije ako koristiš drugačije kašike“, naveo je naučnik.

Onda mu je rekao da zbog toga roditelji verovatno neće biti oduševljeni.
„Reći će ti da prestaneš jer prljaš posude i šerpe. Reći će ti da prestaneš jer praviš previše buke. A ti njih pitaj zašto su uopšte želeli dete? Ako žele decu onda ne mogu da imaju urednu kuću, jer deca prave nered. Zašto? Istražuju svet oko sebe“, dodao je Tajson.

Na kraju je zaključio: „Tvoj smisao života biće bogatiji ako ti je dozvoljena što veća sloboda u istraživanju sveta, jer kad budeš porastao – biće ti toliko jasno kako svet funkcioniše da kada se problem pojavi ti ćeš znati da ga rešiš jer si o tome razmišljao u mladosti.“

Ceo razgovor je izuzetno zanimljiv i simpatičan, kao i samo Tajsonovo obraćanje i način objašnjavanja – sa valjanjem po bini kao nestašni prvak.
Izvor:informacija preuzeta sa sajta http://www.rts.rs/

_____________________________________________________________________________________

TROMINUTNO ĆUTANJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„ČOVEK“

MAN – Steve Cutts

__________________________________________________________________________________________

 Hvala vam. Čas je završen.

Slobodni ste.

__________________________________________________________________________________________

PUT KOJIM SE REĐE IDE…

tamoiovde-logo (1)

Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga

Iako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca. Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.

peckTeško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.

Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?

Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.

Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.

Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.

Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.

Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.

Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.

Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.

Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.

U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.

Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.

bizlife.rs

neke od stranica…strana zivot je tezakzivot je tezak1

___________________________________________________________________________________________

MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.

PUT-KOJIM-SE-REDjE-IDE-150x0-00000392217Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek

PUT KOJIM SE REĐE IDE

Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.

Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.

Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.

Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

vulkani.rs

___________________________________________________________________________________________

Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)

Priredio: Bora*S


 

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

RAVNA DUŠA…

tamoiovde-logo

RAVNODUŠNOST

Tačno je da ljudi uvek nešto osećaju, ali to što mogu uvek da osete nisu osećanja, odnosno emocije.

Untitled-1

Ilustracija Srđan Pečeničić

   Različite osećaje u našem telu uvek možemo da registrujemo, ali osećanja doživljavamo samo povremeno, u nekim situacijama. Da li ćemo doživeti neko osećanje ili ne, ne zavisi od situacije već od toga kako smo je mi shvatili i ocenili.

 Emocije doživljavamo onda kada ocenjujemo situaciju kao veoma važnu. Ako smo je ocenili kao važnu na negativan način, zato što mislimo da je u njoj ugrožena neka naša vrednost, tada ćemo osetiti neprijatno osećanje. A ako situaciju ocenjujemo kao važnu na neki pozitivan način, rezultat će biti prijatno osećanje. Što smo situaciju ocenili kao važniju, to će i osećanje biti snažnije.

 Šta osećamo onda kada ne procenjujemo da smo u nekoj važnoj situaciji?

Tada i ne razmišljamo o svom doživljaju, a ako obratimo pažnju, tada možemo da primetimo da ne osećamo nijednu emociju. To osećanje neosećanja je ravnodušnost.

 U našem jeziku ravnodušnost često ima negativno značenje.

Ovaj pojam primenjujemo da bismo opisali nekoga ko bi trebalo da nešto oseća, ali on to ne oseća. Njemu „ravna duša” znači – ravnodušan je. Zato neki to osećanje neosećanja opisuju kao smirenost.

 Kada je neko ravnodušan u odnosu ne neku konkretnu situaciju, on pokazuje da ne smatra da ta situacija ugrožava njegov sistem vrednosti. Kada neko ravnodušno posmatra kada jedna osoba maltretira drugu ili muči životinju, on pokazuje da ne saoseća sa žrtvom, da mu je svejedno kako se ona oseća i šta će biti sa njom. Zato je nekada ravnodušna reakcija izraz pasivnog neprijateljstva.

 Ravnodušnost može da bude način izražavanja prezira. 

 Kod nekih ljudi, ravnodušnost je povremena reakcija na neke osobe ili neke situacije, tako da je zovemo situaciona ravnodušnost. Kod drugih, ravnodušnost može da bude pretežni odnos prema životu, prema svetu i okruženju, tako da je zovemo strukturna ravnodušnost ili apatija.

Pojava apatije je znak da neko nema više želja, da ne vidi važne ciljeve pred sobom, da više nije emocionalno povezan sa svetom, da mu više ništa nije važno.

Ovoliko „ravna duša” može biti znak da je neko odustao od života.

Zato je apatija veoma težak poremećaj koji je sastavni deo teške duševne bolesti – šizofrenije.

 Kada se u nekom društvu ili zajednici, tokom dužeg vremena događa veliki broj negativnih stvari, tada ljudi koji su deo tog društva, a da bi se zaštitili od vlastitih neprijatnih emocija, počinju da podižu pragove svoje osetljivosti. Rezultat je da pripadnici zajednice kolektivno oguglaju – da ono što ih je ranije uzbuđivalo, više nema tu moć.

Zato je društvena i politička apatija jednog društva veoma važan znak da tom društvu treba pomoć.

 Zoran Milivojević/politika.rs

ŠTA JE TO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  WHAT IS THAT?

KRATKOMETRAŽNI FILM

NEDISCIPLINA KIČME…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Iskrivljena šuma“ u Poljskoj

Na jednom mestu u Poljskoj sva stabla su povijena, pa je ta šuma i dobila naziv „iskrivljena šuma“, a naučnici su ovu neobičnost proglasili fenomenom.

 Ova čudna šuma je sastavljena je od grupe stabala, od oko 400, koja su zasađena 1930. godine u Zapadnoj Pomeraniji u Poljskoj.

Naučnici su istraživali ovaj neobični fenomen šume, međutim nisu mogli da dođu do pravog odgovora zašto su stabla u ovoj šumi nakrivljena.

Ova stabla rastu tako da su im baze debla nagnute severno pod uglom od 90 stepeni.

Neki čak misle da su bila namenjena za male čamce, drugi misle da su se stabala nakrivila tražeći sunce u procesu rasta, ili da je zemlja na kojoj je posađeno to uzokovala, možda čak i neka vremenska nepogoda, veliki sneg.

Ma šta to bilo, ova šuma je postala još jedna od misterija prirode.

Izvor: smedia.rs

__________________________________________________________________________________________

PAZI ŠTA PITAŠ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PITALICA

KRALJ: Zasmej me, ludo!

LUDA: Sire,vaš prvi ministar je budala, vaš drugi ministar je idiot, vaš treći ministar je kreten, vaš četvrti ministar…

KRALJ: (Silno razdragan): Dosta, ludo, dosta, i koji je odgovor?

LUDA: Odgovor je Sire: Vi ste kralj budala.

 

Žak Prever

 

DO ZNANJA VODE SPIRALNE STEPENICE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

 Noć, 31. jula 1993. godine u Podgorici, bila je tragična, pre svega za Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Tokom te noći, u Podgoričkom kafiću „EPL“, jedan od najpopularnijih glumaca na ovim prostorima Žarko Laušević  je sa bratom Branimirom učestvovao u tuči , tokom koje je došlo i do pucnjave. Posledice: dvojica imenovanih mladića su ubijena a jedan, Andrija Kažić- teško ranjen.

Optužen zbog prekoračenja nužne odbrane , Žarko Laušević je više puta osuđivan.  

Dva puta je osuđen na zatvorsku kaznu od četiri i po godine, a poslednjom presudom izrečenom u Podgorici osuđen je na 13 godina zatvora.

Laušević živi u SAD, a s obzirom da je on srpski državljanin, na predlog Komisije za pomilovanje, presednik Republike Srbije, Boris Tadić je 28. decembra 2011. godine, doneo odluku o njegovom pomilovanju .

U Srbiji se od nedavno prodaje Lauševićeva  autobiografija „Godina prođe, dan nikada“ u kojoj je osim tragedije u Podgorici, Laušević opisao i zatvorske dane, vreme provedeno u Americi, ali se kroz flešbekove osvrnuo  i na ostale detalje iz svog života.

Knjiga je za par meseci postala “bestseller”.

 Porodice ubijenih mladića do sada nisu želele ni na koji način da komentarišu Lauševićevu knjigu, koja je izdata pre tri meseca, a koja je do sada odštampana u skoro 400.000 primeraka.

No, kako  su preneli mediji, Maja Vukčević, sestra ubijenog Radovana Vučinića, zamolila je „Press“ da objavi odgovor porodice na  knjigu Žarka Lauševića. A odgovor je dat u neuobičajenoj formi.

-Kada je Laušević mogao da objavi knjigu koja je štampana u četiri tiraža, možemo i mi da napišemo jednu pesmu – rekla je Maja Vukčević za beogradski list.

Do znanja vode spiralne stepenice,
Plamen će jednom pojesti sve,
Umreće čak i sećanje.

Celog života si se spremao za to,
Odlučno učini poslednje korake.

Zato uzmi pero u ruke
Veliki čoveče
Dovrši tu poslednju stranu
Došlo je vreme da se sklope korice.

Zbaci okove što si godinama lomio
Lezi i zatvori oči pred zadnje buđenje.

A nama ostavi da oplakujemo
Sve one koje si greškom precrtao,
Jer se nisi kajao i nisi se osvrtao.

Priredio: Bora Stanković

 Reference i foto: Press online,Vesti-online.com

NJOM SE BAR NISTE OŽENILI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NI MAŠINA NE ODGOVARA, ALI NJOM SE BAR NISTE OŽENILI

 Jao, tata, pogledaj onog čiku, izvini što

pokazujem prstom, vidi, svi ga gledaju,

Kao da nije pri sebi, kao da je udaren mokrom

čarapom, kao da ga pundravci ujedaju!

Vidi kako mu kolutaju oči, kakva mu je to ćud,

Da nije bolestan ili lud?

Tatice, pa on govori u vetar, kao mesečar ili

kao neko ko šljema,

Već dugo tako razgovara sa nekim koga nema!

Tata, bežimo što dalje od njega, jer ako mu je

pomračena svest

Može da skoči na nas, ni pet ni šest!

De, de smiri se ne brini, dete moje,

Ti koje si  slučajno  belo zato što ti je otac

indoevropskog porekla, inače bi bilo abonosove

ili bakarne ili žute boje,

Priđi mi bliže i slušaj, ne gledaj tamo niz

drum

Dok ti rasvetljavam, odnosno otamnjujem um.

Život će te naučiti mnogo čemu, pored ostalog

i tome da onom ko razgovara sam sa sobom

ne mora baš uvek da fali četvrta daska u

glavi, drago dete.

Jer možda prosto ima ženu koja voli da plete.

Nastavite sa čitanjem