HTEDOH SE SLIKATI S TOBOM LELO…

tamoiovde-logo

ALI TI ODGODI. ŽAO MI JE.

  U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.

Muzej 21.oktobar


„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

 Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.

Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević


Foto: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

tamoiovde-logo

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

____________________________________________________________________________________________

 

TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

tamoiovde-logo

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

______________________________________________________________

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

______________________________________________________________

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

______________________________________________________________

KRENUO SAM DAVNO, NE SEĆAM SE GDE…

tamoiovde-logo

Milan Delčić Delča preminuo je 24. jula 2011. godine. Mi koji smo ga znali, slušali i gledali i danas sećamo ga se.

Bora*S


_______________________________________________________________

Milan Delčić Delča je bio muzičar, dramaturg i televizijski voditelj iz Srbije. Rođen je u Pirotu 19. novembra 1960. godine, a detinjstvo je proveo u Kruševcu, gde je završio niže razrede osnovne škole pre nego što se sa porodicom preselio u Beograd.

Muzikom je počeo da se bavi krajem 1970-ih. Sa Zoranom Vulovićem i Aleksandrom Vasiljevićem 1979. je osnovao grupu „Furije furiozno furaju“, koja je kasnije preimenovana u „Prolog za veliki haos“. U to vreme njih trojica su pripremali amaterske pozorišne predstave, a radili su i kao novinari-saradnici radio stanice Studio B. Grupi su se 1980. pridružili novi članovi i ona je dobila naziv „U škripcu“.

Prve snimke, pesme „Južno voće“ i „Pamflex dom“, objavili su 1981. na albumu „ARA“ koji je okupio sastave druge generacije beogradskog novog talasa. Delčić je sa ovom grupom snimio pet albuma: „Godine ljubavi” (1982), „O je” (1983), „Nove godine” (1983), „Budimo zajedno” (1984) i „Izgleda da mi smo sami” (1990).

Nakon toga je nastavio samostalnu muzičku karijeru i objavio još nekoliko albuma: „Delča i sklekovi” (1994), „S jezikom u usta” (1997), „Krenuo sam davno, ne sećam se gde” (2003) i kompilaciju najvećih hitova.

Godine 1984. diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor je nekoliko pozorišnih predstava: „Hari ne putuje vozom“ (SKC, 1984.), „Kraljevo blago“ (Atelje 212, 1986.), „-{Transsex hard-core one man show}-“ (Bitef teatar, 1992.), „Radmilo Gnusni i Radmila Pogana“ (Bitef teatar, 1992).[1] Takođe je autor i režiser storije „Lepe, čiste, dobre“ u omnibusu „Beogradske priče“, dramaturg televizijske serije „Dome, slatki dome“, scenarista serije „U ime zakona“ (1991) i koscenarista filma „Ne skreći sa staze“ (2003).

Pojavljivao se u filmovima „Slatko od snova“ (1994) i „Sivi kamion crvene boje“ i u TV seriji „Otvorena vrata“ (1994-1995).

Na televiziji Art je vodio emisiju „Kult detektivi“ i noćni program „Kabinet doktora Mrmora“. Jedno vreme je bio muzički urednik televizije Metropolis.

U aprilu 2010. održao je samostalnu izložbu fotografija pod nazivom „-{Manhattan from Brooklyn}-“. Bilo je izloženo devet fotografija nastalih tokom 2009. godine, na kojima je Delčić pokušao da dočara svoj utisak Menhetna tokom kišnih i oblačnih večeri.

Nakon nekoliko godina borbe protiv raka, Delčić je preminuo 24. jula 2011. godine u svojoj 51. godini.

Izvor: Hit 202



 


 

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

tamoiovde-logo

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

dobri-djilda-800x445…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

r-v-058-e1476818810746-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S