IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše


 

VIŠE NEGO SREĆNI…

tamoiovde-logo

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Amisi-roditelji-680x450Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno.

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

PRIGOVOR BEZ VREĐANJA…

tamoiovde-logo

Prilikom interakcije i komunikacije sa drugima, dolazi do suočavanja dve ili više ličnosti i njihovih mišljenja, osećanja i ponašanja, a kao što svi znamo iz svog iskustva, svaka osoba ima svoje sopstveno viđenje sebe i sveta oko sebe.

you-154080_640Za ovo individualno viđenje sebe i sveta ne možemo reći da je dobro, loše, adekvatno, neadekvatno, ispravno ili pogrešno – možemo samo reći da je drugačije od našeg. Isto tako, mišljenja i stavovi drugih mogu biti potpuno različiti, ili se skoro u potpunosti poklapati sa našim.

Dakle, možemo reći da se u manjoj ili većoj meri slažemo, tj. ne slažemo sa drugim ljudima, što je bitna stvar prilikom međuljudske komunikacije.

Međutim, često se dešava da nas drugi ubeđuju kako su njihova ponašanja i stavovi ispravniji, bolji i adekvatniji od naših, te da ih trebamo prihvatiti; ili se dogodi da se nama ne sviđa tuđe ponašanje / stav/, te ako nas još i ugrožava, dolazimo u situaciju da moramo reagovati.

Kao što smo videli u prethodnim člancima, adekvatno i taktički dobro isplanirano reagovanje na druge, prilikom komunikacije, je ključna stvar – pogrešna reakcija može odvesti komunikaciju u neželjenom smeru i otvoriti prostor za ugrožavanje našeg bića.

Pitanje koje postavljamo u ovom tekstu je: kako asertivno izreći prigovor na tuđe (verbalno ili neverbalno) ponašanje. Pitanje je kako prigovoriti nekom i staviti mu do znanja da nam se ne sviđa to što radi ili govori, a da ga ne uvredimo?

Kada izričemo prigovor u komunikaciji, prva i najvažnija stvar je usmeriti prigovor na ponašanje koje nam smeta i ni na šta drugo.

Od krucijalne važnosti je ne uplitati tu druge stvari, kao na primer, ličnost onoga čije nam ponašanje smeta („ti si ovakav ili onakav“).

Argumenti kojima kritikujemo celokupnu ličnost nisu adekvatni prosto zato što mi skoro nikad ne možemo potpuno poznavati nekog, te stoga ne možemo usmeriti kritiku na celokupno njegovo biće.

Drugo, napadanje ličnosti je suviše uopšteno i nije usmereno na konkretan problem – suviše je generalizovano, te time ništa ne rešavamo.

Treće, „napad“ na ličnost će obično izazvati automatsku i momentalnu odbrambenu reakciju osobe, staviti je u položaj da brani svoj ego (a znamo koliko ljudi obožavaju da brane svoj ego) i naterati je da podigne gard, te možda i da pređe u kontra-napad.

Očigledno je da će uopšteno i nespecifikovano kritikovanje i prigovaranje koje nije usmereno na konkretno ponašanje samo doprineti tome da se komunikacija zaoštri, a tenzija poveća. Dakle, prigovor se upućuje samo na ponašanje koje nam smeta i on treba biti što specifičniji. Potrebno je tačno identifikovati koje ponašanje nam smeta i to navesti u prigovoru.

Na primer, ukoliko ste u zatvorenoj prostoriji sa drugom osobom, ona pali cigaru za cigarom, a vi ste nepušač i smeta vam dim, ne bi bilo dobro da idete na generalizovan i ličnosno-napadački prigovor tipa „gospodine, kako možete biti tako bezobzirni, zadimili ste celu prostoriju i briga vas“, već možete reći, „gospodine, smeta mi dim, da li mogu da vas zamolim da ugasite cigaru?“. Razume se, što je kompleksnije ponašanje, to prigovor mora biti specifičniji, da bi druga osoba tačno znala šta vam smeta i kako da rešite problem.

Druga, važna stvar, je korišćenje jasnih i nedvosmislenih „ja-poruka“. Dakle, staloženo izraziti ono što želite, a ne agresivno ispoljiti ono što ne želite. Na primer, „ja se osećam loše kad to radiš“ a ne „ne sviđaš mi se kada to radiš, ti to loše radiš, loša si osoba jer to radiš, itd“.

Ono što je takođe veoma bitno, a što je poznato svakom ko je iole nešto čitao ili čuo o psihološkim principima nagrađivanja i kažnjavanja ponašanja, to je da bilo kakva reakcija na tuđe ponašanje, kojom želimo uticati na to isto ponašanje (u bilo kojem smeru), mora biti ispoljena odmah nakon ponašanja kako bi efekat bio najveći. Ovo je, kao što smo napomenuli, ključno pravilo u psihologiji učenja, bez obzira da li je reč o ljudima ili životinjama. Kada vam je pas neposlušan (recimo, napravio je neku štetu) nužno je da „kaznite“ (šta god to podrazumevalo u vašem slučaju) za to ponašanje odmah nakon što je napravio štetu. U suprotnom, kazna neće imati efekta. Ne možete ga kazniti pre učinjenog ponašanja, ali nije dobro ni kazniti ga dosta posle učinjenog ponašanja – pas jednostavno kasnije neće imati predstavu zašto ga kažnjavate.

Isti princip se primenjuje i kada je reč o ljudskom ponašanju. Ukoliko želimo izreći prigovor na nečije ponašanje, to moramo učiniti što je pre moguće nakon što je ponašanje izvršeno.

Svako odugovlačenje će umanjiti efekat, a prigovor koji sledi predugo nakon određenog ponašanja će u najboljem slučaju zbuniti osobu. Može se desiti i da je osoba zaboravila na situaciju, na to što je uradila ili rekla, a što se vama nije svidelo, te se proces dodatno komplikuje.

Razmislite o tome kako bi vama zvučalo da vam neko dođe i kaže „e, jel’ se sećaš onoga što si u ponedeljak rekao? E, pa to mi se nije svidelo.“ Pored toga što se možda nećete sećati i što će vam sad prigovor delovati nevažno jer je situacija odavno prošla, možete se zapitati zašto je osoba to tek sada rekla. Znači, ona je sve vreme držala to u sebi i samo mislila na to kako će vam prići i saopštiti da joj nešto kod vas smeta – sada će vam osoba čak delovati i čudno. Na kraju krajeva, niko ne voli ljude koji kriju svoja prava osećanja i onda iznenada i neočekivano „puknu“.

Na kraju, nužno je obratiti pažnju i na socijalnu komponentu. Naime, ljudi će više reagovati na kritiku i prigovor koji im uputite pred drugima, tj. reagovaće odbrambenije. Zašto? Pa jednostavno zato što je sada njihov celokupni imidž i status u društvu doveden u pitanje, te osećaju da moraju da ga brane. Može se desiti i da u sebi misle da ste u pravu, ali vam to neće priznati, prosto zato što su drugi tu, a osoba ne želi da drugi misle da je „slabić“ i slično. Dakle, zaključujete i sami, prigovor, kao i svaku negativnu zamerku, najbolje je obaviti u četiri oka, jer će tako prigovor biti adekvatnije prihvaćen.

Pomenimo i to da je, kada pohvaljujete drugog, to bolje učiniti u prisustvu drugih, jer će pohvalu čuti i drugi, te će osoba imati osećaj da se sada njen ugled popravio i kod drugih, a ne samo kod vas.

Vidimo, dakle, da upućivanje prigovora i ukazivanje pažnje drugima na neke aspekte njihovog ponašanja takođe zahteva strpljenje i pažnju, kao i određen nivo socijalne inteligencije. Situacije u kojima smo ugroženi i kada nas ponašanje drugih ometa u adekvatnom funkcionisanju se dešavaju manje-više svakodnevno. To je jednostavno nusproizvod toga što živimo u društvu sa velikim brojem članova, a problem je veći u sredinama gde vlada dosta opšte tenzije (zbog manjka novca, uskih rokova, društvenih pritisaka i raznih drugih problema). Ukoliko dozvolimo da nas ovakva situacija ponese i ukoliko doprinosimo tenziji tako što agresivno reagujemo na druge, problem će se samo povećavati, a rešenje će biti još dalje.

Čuvanje svojih granica i ukazivanje drugima na ponašanje koje nas ugrožava je nužno, ali podizanje tenzije i izbijanje konflikta nije. Tako nešto je moguće, a upravo nam komuniciranje na asertivan način nam pruža tu mogućnost.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: psihologija komunikacije (5)

Prethodni članak:ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“

___________________________________________________________________________________

LEPOTA ĆE SPASITI SVET…

tamoiovde-logo

Učite decu da tragaju za lepotom

Lepota će spasiti svet!“ kazao je Dostojevski.

U tekstu koji sledi, Žana Borisavljević predlaže kako da kroz jednostavnu vežbu jačanja osećaja za lepo, kod sebe i dece podižemo psihološki imunitet i jačamo osećaj sopstvene vrednosti i doživljaj smisla.

butterliesKada bi vas pitali da se setite nekog trenutka u kojem ste bili zadivljeni pred lepotom nečega, koji biste trenutak izabrali? Zastanite pre nego što nastavite da čitate ovo i prisetite se nekog takvog trenutka.

Ovo je pitanje koje postavljamo učesnicima naših seminara za roditelje i učesnicima programa za lični razvoj pre nego što uvedemo temu psihološkog imuniteta. Kao što je važno da nam fizički imunitet bude jak da bismo dobro funkcionisali, neophodno je da nam bude jak i psihološki imunitet.

Fizički imunitet jačamo vodeći računa o ishrani, snu, provođenju vremena na zdravom vazduhu, uzimajući razne mulitvitaminske preparate, odmarajući se….

Psihološki imunitet jačamo tako što biramo iskustva i bavimo se stvarima koje nas pune radošću, ljubavlju, entuzijazmom, inspiracijom…

Kao odgovor na zadatak da se prisetimo trenutka kada smo nečim bili zadivljeni, najveći broj ljudi navodi neka iskustva u kontaktu sa prirodom – pogled na veličanstven vodopad, izlazak sunca itd. Sledeće na listi su iskustva vezana za ljude koje volimo, kao što je uzimanje novorođenčeta u ruke, a zatim dolazi prisustvo nekom događaju u kojem se manifestuje velika hrabrost, ljubav, požrtvovanost.

Nikada nam se nije desilo da neko da primer situacije kada su kupili neku „markiranu“ stvar ili bili na nekom posebno popularnom mestu za izlaske. S druge strane, često smo svedoci naglašenog pokazivanja divljenja deci zato što nose neki deo garderobe ili drže neku igračku („Jaaaao, što imaš lepe pantalone! A vidi tek taj Hello Kitty kaiš!“).

Naravno, niko to ne radi zlonamerno, ali naglašeno divljenje odeći, igračkama, predmetima i konzumentskim iskustvima („Blaaaago tebi što ideš da gledaš Harija Potera!“) vodi do toga da dete svoj osećaj vrednosti dovodi u direktnu vezu sa onim što nosi na sebi, poseduje i konzumira.

Očigledno je da ne možemo menjati karakteristike vremena u kojem živimo i potrošačke tendencije u svom okruženju, ali svakako možemo u svoj život uneti neke male promene. Jedna takva promena je uvođenje vežbe „Traganje za trenucima lepote“ u svoju dnevnu rutinu. Ideja je da svako veče pred spavanje pogledamo unazad svoj dan i pronađemo u njemu tri lepe stvari koje smo doživeli ili videli.

Vežba je naizgled jednostavna, ali ona pokreće veoma duboke procese u nama i utiče na to da nam se menjaju navike u razmišljanju. Veliki broj ljudi koji su je radili su primetili da im je prvih dana bilo teško da pronađu bilo šta lepo na kraju dana (usled konstantnoj izloženosti negativnim vestima, smanjen nam je osećaj svesti o lepom), da im je posle nekoliko dana već bilo lakše, a da su posle nekog vremena počeli da primećuju lepe stvari oko sebe sa svešću da su to trenuci kojih će te večeri da se prisete i da ih zabeleže u svoje dnevnike.

Izvođenje ove vežbe doprinosi jačanju psihološkog imuniteta kod odraslih, a izvođenje ove vežbe zajedno sa decom je kao neka vrsta seruma koji im dajemo. Ono što dobiju kroz iskustvo prisećanja lepih trenutaka na kraju svakog dana će ih usmeriti na prave vrednosti tako da lakše mogu da razvijaju osećaj sopstvene vrednosti i da ga održe na putu odrastanja u potrošačkom okruženju u kojem živimo.
Izvor: deteplus.rs

________________________________________________________________________________________

SRODNE DUŠE…

TAMOiOVDE-logoVerujete li ?

Različiti stručnjaci već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo

connect-20333_640

Foto: PublicDomainPictures/pixabay.com

Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve – rekao je pre nekoliko decenija američki pisac i filozof Ričard Bah…

Termin “srodne duše” odslikava večito traganje za našom polovinom koju smo rođenjem izgubili, a možemo da budemo kompletni samo ako je pronađemo, uvreženo je mišljenje. Ipak, ovo neizvesno putovanje mnoge je koštalo sreće u ljubavi, braka i potomstva, jer im je duša koju su tražili ostala nedostižna. Da li zaista postoji naša idealna polovina, zapita se svako najmanje jednom u životu, a mnogi odu korak dalje i pomisle: A šta kada se sretnemo, kako ćemo da budemo sigurni da je to naša druga polovina i da li je to dovoljno da budemo srećni u ljubavi?

I dok većina ovoj uvek intrigatnoj temi pristupa sa romantičnim predrasudama, psihijatri i psiholozi su mnogo racionalniji. Različiti “stručnjaci za dušu” već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…?
Ovo je zahvalna tema za istraživanje jer može da joj se pristupi iz različitih apekata, pa ne čude brojna dokazivanja i opovrgavanja fatalnosti srodnih duša.

Noviji zaključci naučnika i stručnjaka pokazuju da zaista postoji ljubav, odnosno neverovatna privlačnost već na prvi pogled, pa čak se ona oseti i u virtuelnoj komunikaciji putem poruka, ali da taj teret sudbinske ljubavi nije lako izneti u savremenom svetu. Grupa kanadskih bračnih terapeuta smatra da mnogi pojedinci danas ne znaju da se snađu u vezi sa srodnom dušom i ona na kraju puca, ostavljajući dva srca da lutaju dalje tražeći takvu bliskost koju ne nalaze više nikad, a po njima je to i razlog što su mnogi nesrećni u ljubavi. Njihovo istraživanje obuhvatilo je, s razlogom, samo dve kategorije – stariju populaciju i mlade do 23 godine. Prvi su mogli da sa distance sumiraju svoj emotivni život, a drugi su dovoljno zreli da mogu da osete srodnost duša, a dovoljno mladi da nemaju predrasude.

Možemo da kažemo da sudbinski susreti, kao i srodne duše, zaista postoje, ali ih često propustimo, nekad mislimo da to ipak nije to ili ne želimo da nešto žrtvujemo ili se nečega odreknemo da bi se ljubav realizovala u zajednicu za čitav život. Srodna duša nam je neko ko nam je apsolutno blizak, sa kojim se osećamo kao ni sa jednom drugom osobom i imamo osećaj da se znamo oduvek iako smo se možda tek upoznali. Naša istraživanja pokazala su da je većina ljudi srela tokom života takvu osobu, ali je mali procenat to realizovao u doživotnu vezu. Današnji čovek je prilično egoističan, a nekada su zbog ljubavi ljudi umirali, menjali veru, odricali se krune, bogatstva, porodice, zemlje. Sada je komoditet uzeo primat, pa ne samo da nikakva velika odricanja ne dolaze u obzir, već i udaja ili ženidba predstavljaju mnogima problem, tvrde stručnjaci.

Posle susreta sa srodnom dušom, pošto se ispostavi da nam ta osoba ipak ne čita misli, ne ignoriše sve naše mane i ima svoju ličnost, dolazi do prvih problema. Romantična slika puca poput razbijenog ogledala i mnoge ostavlja u šoku, a posle takve sudbinske ljubavi koja je uprkos svemu pukla, lakše se ređaju naredne veze i ljubavi znatno manjeg intenziteta, a neka od njih se završi brakom. Takođe, egoizam savremenog čoveka može i da ugrozi vezu sa srodnom dušom i na drugi način – da dođe do zasićenja jer kad nam je neko apsolutno blizak i delimo gotovo iste stavove, vrednosti, imamo sličan ukus, takav odnos teče glatko i bez trzavica i svađa, a mnogi to ocenjuju kao kolotečinu i kreću u potragu za izazovima.
Čak i u poslu i prijateljstvu srodnost duša ima značajnu ulogu. Istraživanja pokazuju da osobe koje su bliske mentalno i duhovno mnogo brže i preciznije rade u tandemu, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su odlična podrška jedno drugome. Međutim, negativna strana u poslu je što su slični karakteri manje kreativni budući da posmatraju problem iz istog ugla i pristupaju mu sa istog stanovišta.

heart-195147_640

Foto: Sharky/pixabay.com

Ipak, postoje i stručnjaci koji smatraju da je termin “srodne duše” samo mit i ništa drugo.

Frank Pitmen, psihijatar iz Atlante, na osnovu dugogodišnjeg istraživanja zaključio je da ništa nije donelo toliko nesreće i nezadovoljstva čoveku koliko potraga za srodnom dušom, koja je najčešće neuspešna:
Ljudi bi trebalo da prestanu da veruju u mit o srodnoj duši, jer je zamišljaju kao nekoga ko je potpuno isti, a činjenica je da svi imamo različite rezvojne puteve, potičemo iz različitog društvenog miljea, porodica i imamo različita vaspitanja, viziju sveta, braka, ljubavi, vernosti” tvrdi Pitman.

Večita je misterija i da li imamo više srodnih duša ili to može da bude samo jedna osoba? Psihoterapeut Odri Čepmen u svojoj knjizi “Kako stići do prave ljubavi” tvrdi da tokom života možemo da sretnemo nekoliko osoba koje ispunjavaju taj uslov i sa kojima smo apsolutno bliski. On to objašnjava tako što s godinama sazrevamo i menjamo se pa tako ako nam je neko apsolutno odgovarao u 17 godina, jer smo bili na istom mentalnom, duhovnom i emotivnom nivou, možda nam nimalo ne bi odgovarao u trećoj ili četvrtoj deceniji jer bi došlo do raskoraka u sazrevanju ili bismo evoluirali u različitim pravcima. Tako može da se dogodi da “savršenu ljubav” možemo da doživimo nekoliko puta u životu, a da nam neko koga smo doživljavali kao najbliskiju osobu po duši s godinama postane stranac.
Nije mali broj slučajeva da pojedini parovi na prvi pogled osete neverovatnu odbojnost i da odmah uđu u sukob, pa posle mnogo bure konačno uplove i u emotivnu vezu. Međusobna antipatija i nesuglasice koje se događaju već prilikom upoznavanja teško da mogu da ukažu na susret srodnih duša. Ipak, pojedini stručnjaci smatraju da to nije tačno i da je to zapravo mehanizam odbrane kod osoba koje misle da nisu spremne za fatalnu ljubav.

Nisu svi ljudi otvoreni za zaljubljivanje, naprotiv, sve je manje žena i muškaraca koji idu srcem kroz život i spremni su da ga daju nekome. Zato mnogi nisu u stanju da prepoznaju srodnu dušu svesno, ali nesvesno je prepoznaju i zato dolazi do veoma burnih reakcija kada se sretnu. Ogromna netrpeljivost između dve osobe na prvi pogled može da ukaže i na to da one nisu spremne na sudbinski susret koji se upravo dogodio, ali ne mogu ni da ostanu ravnodušne jedno na drugo, zato odmah nastaje tenzija, svađa, netrpeljivost i slične burne reakcije. Međutim, da nam je ta osoba “pogodila nit”, može da se vidi i po tome što ne možemo da je izbacimo iz glave iako nas nervira, što ipak želimo da je sretnemo opet, i opet i opet. Posle početne faze netrpeljivosti, koja je često posledica šoka i straha od ljubavi, strasti se smiruju i dolazi do realizacije emotivne veze”, naglašava američki terapeut za emotivne veze Irina Grin.

Uzburkane strasti na početku veze često ukazuju i na burnu vezu, pa svađe postaju neraskidivi deo odnosa. I dok jedni savetuju takvim parovima da se raziđu jer nema svrhe da budu u tako destruktivnom odnosu, oni najčešće odgovaraju da “ne mogu ni jedno sa drugim, ali ni jedno bez drugog”. Ipak, ovakve veze mogu da budu i vrlo konstruktivne, iako na prvi pogled tako ne izgledaju. Posebno su poželjne u poslovnom odnosu jer sukob u mišljenju i temperamentu može da donese nesvakidašnja rešenja, da pomogne da se stvari sagledaju iz svakog ugla i da se poslu pristupi na potpuno suprotan način.

U emotivnoj i bračnoj zajednici suprotne ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne samo ako su dovoljno zrele. Tada su u stanju da prihvate da partner ima drugačiji bioritam, želje i navike i da to iskoriste na najbolji način. Zato onaj koji je energičniji može da se posveti igranju sa decom i obavljanju obaveza koje zahtevaju brzinu i snagu, dok partner koji je mirniji može da se usredsredi na rešavanje problema u porodici, kućni budžet, kratkoročno i dugoročno planiranje…

Izvor:krstarica.com/Novosti.rs

_____________________________________________________________________________________________

LEČENJE UZ POMOĆ RIBICA…

tamoiovde-logo

Ribice Garra Rufa ili “doktori  ribice”, dostupne su, već nekoliko meseci i pacijentima  u Brestovačkoj banji  nadomak Bora

TamoiOvde-DSC_7660Pacijent stavlja ruku ili nogu u akvarijum u kojoj su ribice, koje se za to vreme hrane ljuspama kože i ispuštaju enzim ditranol koji usporava razvoj oboljenja. Jedan tretman traje 20 minuta, a potrebno je proći najmanje pet tretmana da bi lečenje bilo efikasno.

Lečenje ribicama je bezbolno, čak prijatno pacijentima, između ostalog  i zbog temperature vode od oko 32 stepena – govori nam Dejana Tufegdžić, v.d. direktorka „Brestovačke banje  – Srpske krune“.

 Ove, kako kažu „čudotvorke“, imaju jednu zaista neverovatnu osobinu. Preferiraju “grickanje” površinskog sloja ljudske kože kao dopunu u svojoj ishrani, da bi nadomestile nedostatak belančevina.

TamoiOVDE-DSC_7642Zazvrat, svojim enzimima, leče i neguju obolelu kožu ljudsku. Pokazalo se da je tako. Kažu.

No, ono što je zaista nesumnjivo, je, da vode termomineralnih izvora ove bаnje spаdаju u red nаjlekovitijih u nаs.

To su pokazale prve analize koje su urađene 1834. godine na Bečkom medicinskom fakultetu, gde su po nalogu kneza Miloša otpremljene ,zajedno sa vodama Sokobanjskim, Palanačkim, Višnjičkim, Jošaničkim i Ribarskim. Od svih ispitivanih, najviše ocene su dobile upravo vode Brestovačke.

Čuveni bаron Johan Volfgang Herder je već naredne godine, na svom „rudarskom putu“ po Srbiji ispitivao mineralne i termomineralne vode, potvrdio ovo saznanje.

Po balneološkim svojstvima u to vreme Brestovačka banja je svretavana u rang sa najznamenitijim toplicama evropskim (Badan-Baden,Bormio,Visbaden, Teplic…).

TamoiOvde-DSCN1731malaBаnjske vode pomаžu u lečenju oboljenjа kičmenog stubа, kostiju, zglobovа, mišićа, kože, opšte iscrpljenosti orgаnizmа, posledicа povredа, reume, bolesti nervnog sistemа, oboljenjа perifernih krvnih sudovа i zаpаljenjа ženskih polnih orgаnа.

Nа lekovitost vodа utiče sаdržаj i međusobni odnos rаznih hemijskih elemenаtа i mikroelemenаtа (kаlijum, kаlcijum, fluor, nаtrijum, silicijum, hlor, jod, brom, mаgnezijum, oksidi gvožđа, аluminijumа, litijumа, mаngаnа, cinkа, rubidijumа, kobаltа, bаkrа i fosfаtа, kаo i blаgo rаdioаktivni elementi urаn, rаdijum i rаdon).

Ovde postoji deset termominerаlnih izvorа (doduše većina je slabe izdašnosti), sа temperаturom vode od 32 do 40 stepeni Celzijusovih.

TamoiOvde-DSC03762  Brestovačka banja je jedno od nаjstаrijih bаnjskih lečilišta u Srbiji. Njen razvoj počinje za vreme vladavine Milošа Obrenovićа, dok puni procvat doživljava krajem 19. i u prvoj polovini 20.veka.

Od vremena kneza Miloša pa  do  sredine 20.veka, ova je Banja, pored Soko Banje bila pod neposrednom upravom srpskih vladara i srpske vlade (praviteljstva) i tako predstavljala ekskluzivno državno dobro.

 U bаnji su u funkciji  smeštаjni kаpаciteti: „Srpskа krunа“, „Klub RTB-а“, vilа “Toplicа“, „Lucijа“, „Košutа“, „Biljаnа“.

 Nalazi se u prekrаsnom аmbijentu, nа nаdmorskoj visini od 385m, sаmo 8 km jugozаpаdno od Borа, na putu Bor- Požarevac. Brzo i lako se stiže.

Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________

 GARRA RUFA RIBICE

Najnovija metoda za lečenje psorijaze, koja posle Turske postaje sve všse zastupljena Nemačkoj, Sloveniji, Poljskoj, Českoj i Hrvatskoj, a od skoro i kod nas odnosi se na terapiju Garra rufa ribicama.

slika-_original-1308042391-51704

Foto:zurnal24.si

Ribice su dugačke od 10 do 16 centimetara, a teške su svega 8 grama.

 Pripadaju vrsti Garra Rufa, iz porodice su Cyprinidae tj. šarana. Postoje 2 vrste ribica, napadači i lizači. Obe vrste ribica su omnivori. Boja im je srebrnkasto siva, zavisno od okoline. Imaju jednu vrlo čudnu osobinu: hrane se površinskim slojem ljudske kože i pri tome ispuštaju enzime koji ublažavaju tegobe bolesnika sa psorijazom.

Ribice Garra Rufa imaju prirodno stanište u termalnim vodama u kojima je temperatura vode od 28 do 38 Celzijusovih stepeni. Žive u slatkim vodama azijskog kontinenta kao što su Tigar, Eufrat i reka Jordan.

Terapijske sposobnosti ovih riba, da poboljšavaju karakteristike kože, je otkrilo lokalno stanovništvo malog mesta Kangal u Turskoj (u oblasti Anadoliji) u čijoj se blizini nalaze toplice sa ovom vrstom riba, te se zbog toga Garra rufa još nazivaju i Kangal fish.

Nemaju zube i zato su njihovi dodiri vrlo ugodni. Povišena temperatura vode ribicama  ubrzava rad metabolizma i zbog toga ogladne. Ribicama ljudska koža služi kao dopuna  nedostatka belančevina.One čiste rane i izlučuju enzim ditranol. Sinonimi za Garra rufa ribice su jos i nibble-fish, Dr fish i knabber fische.

Tretman Garra Ruffa ribicama se zasniva na uklanjanju promenjenih delova kože usled psorijaze ili drugih kožnih bolesti prirodnim putem.

Ovakva vrsta tretmana predstavlja jednostavnu saradnju između prirode i čoveka. Ceo proces je u potpunosti bezbolan i prilično ugodan. Pri tretmanu pacijent boravi u bazenu (gde je voda zagrejana na tempereturu od 34 do 36 Celzijusovih stepeni) u kojem mu jato ribica okružuje telo i gricka ga. Ribice preferiraju obolelu kožu, jer im je ona lako dostupna. Takođe, tokom boravka u vodi naslage na koži, koje nastaju kao posledica psorijaze ili drugih kožnih oboljenja, se razmekšavaju što ribicama olakšava “posao“.

Ribice grickanjem skidaju promenjenu kožu pri čemu nastaje prijatan osećaj. U isto vreme luče i ubrizgavaju sekret, koji sadrži enzim ditranol, koji redukuje neprijatan osećaj svraba koji prati ova kožna stanja. Tokom tretmana, „radom“ ribica, nastaje prijatan osecaj i opustanje, tzv. „mikro-masaža.“ Ova masaža ima naročito blagodetno dejstvo kod pacijenata sa neurodermatitisom. Od tretmana ribicama imaju korist ne samo bolesni, vec i zdravi ljudi. Ljudi sa zdravom kožom dolaze radi čišćenja hiperkeratinizovanih delova kože.

Tretman ribicama moze takođe biti primenjivan i kao alternativna nega za lepšu i čvršću kožu.

(Izvor:alternativa-forum.com)

_____________________________________________________________________________________________