BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

---

---

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

---

---

„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

„DAMA S LAMPOM“…

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

„DАМА“ DOSPELA I NA NOVČANICE…

Širom Britanije, izložbama, koncertima, priredbama, obeležena dva veka od smrti Džejn Ostin (1775-1817). Kada je umrla, novine nisu zabeležile ni vest, nije se znalo da je autor poznatih romana.

Engleska banka pustiće novčanicu od 10 funti sa likom čuvene spisateljice

Londonski „Tajms“ minule nedelje ispravio je dvestogodišnju nepravdu prema Džejn Ostin (1775 – 1817). Na dan kada je umrla, 18. jula, objavljen je in memoriam ovoj književnici, čija slava i popularnost, čak i na početku trećeg milenijuma predstavljaju svojevrstan globalni fenomen. Vest o njenoj preranoj smrti, u leto 1817, međutim, nije zabeležio ni „Tajms“, niti bilo koje druge novine. Nije se znalo da je baš ona anonimni autor tada već poznatih romana „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasude“, „Ema“, „Mensfild park“, od kojih je neke potpisala samo sa „Dama“. Ni na njenoj nadgrobnoj ploči u katedrali u Vinčesteru, gde počiva na mestu namenjenom ćerki vikara iz Hempšira, nema oznake da je bila pisac.

A upravo ispred Vinčesterske katedrale, prošlog utorka, guverner Engleske banke Mark Karni, predstavio je novih 10 funti na kojima je utisnut lik Ostinove, čime je postala četvrta žena u istoriji koja je dobila počast da se nađe na britanskim novčanicama. Portret koji je izabran za monetu, inače najpoznatiji u široj javnosti, nije nastao prema živom modelu (jedini takav sačuvan uradila je amaterski njena sestra). Posthumno je skiciran na zahtev izdavača, kako bi sve brojnijoj čitalačkoj publici, pružio predstavu o izgledu autora kome je prvi rukopis („Gordost i predsrasude“) – odbijen.

Povodom dva veka od smrti, ovih dana, izloženo je u Hempširu, grofoviji u kojoj se rodila i provela najveći deo života i umrla, na stotine umetničkih dela – skulptura, slika, instalacija – inspirisanih njenim likom i stvaralaštvom. Ova izložba postavljena na tri lokacije (Vinčesterska katedrala, Biblioteka u Čoton hausu i Muzej Crvene kuće u Krajsčerču), samo je od desetina upriličenih povodom godišnjice.

Na postavci „Misteriozna gospođica Ostin“ izložen je njen svileni kaput i tašnica, ali i rukopis alternativnog završetka posthumno objavljenog romana „Pod tuđim uticajem“, dok izložba „Džejn odlazi na bal“, u potpunosti rekonstruiše igranke na koje je odlazila i kao važne društvene događaje opisala u svojim knjigama – od cipela i haljina, do jelovnika, atmosfere, tema razgovora…

Muzika iz te epohe, na originalnim instrumentima, svirala se na koncertu u Vinčesterskoj katedrali, dok su na memorijalnoj službi pevane njene omiljene himne, ali i čitane molitve koje je pisala.

Tokom čitave godine, u Hemširu, ali i Batu (banji u kojoj je Džejn jedno vreme živela, a njene junakinje letovale), Torkiju i drugim krajevima Engleske, organizuju se razgovori, literarne radionice i konkursi, performansi, piknici, šetnje, časovi kuvanja, koji oživljavaju vreme u kome je živela, ali i čuvaju uspomenu na ženu čija se dela danas čitaju, možda više nego ikad, na svim krajevima planete – od Kine i Australije, do Latinske Amerike. Tajna dugovečnosti romana sa desetinama filmskih i televizijskih adaptacija, verovatno leži i u tome što su posvećeni pitanjima srca i razuma, nepromenjenim do današnjih dana.

Rođena u Stiventonu, u porodici sa šestoro braće i starijom sestorm Kasandrom, koja je pripadala nižem srednjem sloju (otac Džordž bio je parohijski sveštenik), Džejn je bila kritičar društvenih nepravdi (pravo nasleđivanja prvog sina), oštroumni posmatrač klasnih razlika (bespoštedno duhovita u predstavljanju blaziranih aristokrata, halapljivih novobogataša, ambicioznog sveštenstva) i odličan poznavalac ljudske prirode. Za devojku svoga doba, stekla je solidno obrazovanje u školama u Oksfordu, Sautemptonu i Redingu, a prvu priču objavila je sa 14 godina.

Posle očeve smrti 1805. godine, sa majkom i sestrom, napustila je Hempšir i preselila se kod brata Fransisa u Sautempton. Posle četiri godine, njen drugi brat, Edvard, ponudio im je da se vrate u stari kraj, gde im je na imanju u Čotonu obezbedio kuću, gde je sada smešten muzej spisateljice. Njeno zdravlje, međutim, naglo je narušeno 1816. godine. Mada do danas nije tačno utvrđeno, pretpostavlja se da je patila od Adisonove bolesti. Tražeći sebi lek uputila se u Vinčester. Smrt je bila brža od slave i literarnog priznanja. Imala je 41 godinu kada je umrla.

LEK ZA DUŠU

Stvaralaštvo Džejn Ostin, iz jednog neliterarnog aspekta, na Univerzitetu u Oksfordu, proučavala je i dr Pola Birn. Ona tvrdi da su romani „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasude“ i drugi čitani vojnicima koji su teško podneli strahote Prvog svetskog rata. „Prepisivani“ su im kao „lek za dušu“, jer su im davali osećaj sigurnosti i mira u surovom okruženju.

NEPRIKLADNA LjUBAV

Bez obzira na to što su svi njeni zapleti vezani za ljuvav, ima onih koji veruju da je Džejn Ostin nikada nije imala u sopstvenom iskustvu. Ipak, zabeleženo je da je dok je bila u 20- tim godinama, u rodnom Stiventonu upoznala tek diplomiranog pravnika irskog porekla Toma Lefroja, koji je verovatno bio ljubav njenog života. Iz pisama sestri Kasandri, vidi se da se između njih dvoje razvila jaka emotivna veza, ali je sredina smatrala neprikladnom, jer su oboje bili bez novca. Lefroj koji je napravio zapaženu pravničku karijeru i decenijama nadživeo Džejn, priznao je, mnogo kasnije, da mu je bila mladalački zanos.

RAZUM KAO MOTIV ROMANA

Dobri prihodi i status u društvu, koji je žena sticala udajom u njeno vreme, motivi su svih šest romana Džejn Ostin. Jedinu bračnu ponudu koju je sama dobila, od šest godina mlađeg ali pomalo nezgrapnog suseda Harisa Big-Vitera, ipak je odbila. Bilo je to u vreme kada joj je štampano prvo delo („Razum i osećajnost“), pa se pretpostavlja da se nadala kako će živeti samostalno od pisanja. To se nije ostvarilo i finansijski je ostala zavisna od svoje braće tokom čitavog života. Ekonomisti su preračunali da je, u današnjem novcu, od četiri romana objavljena za života, zaradila oko 25.000 dolara.

Večernje novosti

Izvor:odknjigedoduse.com

______________________________________________________________

POEZIJA RADOJKINE HARMONIKE…

Karijera za Ginisa

Radojka Živković, rođena u Globoderu kod Kruševca, prva je dama srpske harmonike i jedini muzičar u svetu sa 71 godinom profesionalnog staža. Zvanična potvrda o tome posthumno je stigla. Nakon dve i po godine čekanja, Radojkino ime našlo se i u najpoznatijoj zbirci rekorda, Ginisovoj knjizi.

Prvi nastup Radojka je imala 30. marta 1932. u beogradskom hotelu „Union“. Beleška na stranicama „Politike“, o najvećem aplauzu koji je među dvadesetšest takmičara harmonikaša ponela osmogodišnja devojčica, za Ginisovu komisiju bila je potvrda o početku sedam decenija duge muzičke karijere.

Dar za muziku nasledila je od oca Tihomira Tomića. Tika Globoderac, kako su ga zvali, poznati harmonikaš i učitelja, pomogao joj je da pronikne u tajne instrumenta koji će joj odrediti životni put.

„Ona je jako volela pevanje, iako je bila instrumentalista. Mnogim pevačima sa kojima je sarađivala davala je savete koje su jako uvažavali, jer i ona sama, kao izvođač, je kroz sviranje zapravo pevala. Bila je i kompozitor. Napisala je jako puno pesama, jako puno kola. „Odakle si sele“ je njena pesma, što mnogi ne znaju„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Čitav radni vek Radojka je ostala verna jednoj produkcijskoj kući, Radio Televiziji Beograd koja kao nacionalno muzičko blago i danas čuva njene trajne snimke. Prvi je načinila sa osam godina, a poslednji 1997. godine, pet godina pre nego što će se zauvek od svih oprostiti.

„Radojka je bila čudo! Uopšte zvuk njene harmonike je do te mere karakterističan i ako treba da ja dam neki svoj glas, i glas mog srca, onda je harmonika u rukama Radojke Živković bila nešto što se zove poezija„, kaže Ljubiša Pavković, dugogodišnji šef Narodnog orkestra RTS-a.

Za sedam decenija rada Radojka je sa suprugom Tinetom Živkovićem, profesionalnim i životnim saputnikom, širom sveta imala preko 12.500 nastupa.

Duo harmonika jedinstvenim zvukom i prepoznatljivom narodnom nošnjom, dostojno je promovisao izvornu srpsku tradiciju. Na ponos
naciji, za uzor kolegama.

„Ostavili su dubok trag u narodnoj muzici. Napravili su divan putokaz svima nama i tako sledimo ih i trudimo se da sviramo sve ono što su oni virali, i da pokušamo, ako možemo, i da nadgradimo„, kaže Novica Negovanović, kompozitor, svirač i pevač narodnih pesama.

Harmonika je bila Radojkin život, a najveća radost sinovi, Slobodan i Zoran, koji su muzički talenat poneli u genima baš kao i unuci- Marija, Aleksandar i Milena, vrhunski izvođači klasične muzike.

„Bila je jako ponosna na to što smo se svi opredelili za muziku. Kad god dođe s puta sedne i sluša kako mi sviramo, šta vežbamo, išla je na naše koncerte. Volela je da nam svira „Traktorsko kolo“, jedno od njenih najlepših. Zajedno smo izvodili njeno „Radojkino kolo“, to smo snimili za televiziju, i volela je jako da peva pesmu „Unučići lučići“. To je bila njena kompozicija koju je ona posvetila nama, unučićima„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Priča o Radojki i lozi Tomića, čiji je najtalentovaniji predstavnik bila, sačuvana je i medju koricama knjige „Muzički rodoslov-muzika u genima“. U njenu čast, a kao zavet koji joj je prilikom poslednjeg susreta 2002. godine dala, napisala je snaja Snežana, najzaslužnija i što se ime prve dame srpske harmonike našlo u knjizi Ginisovih rekorda.

Pripremila Vesna Kezović Miljković

Izvor: rts.rs

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

DAMA ŠUME…

Betula verrucosa – Obična breza

Breza je listopadno drvo koje pripada familiji Betulaceae. U prirodi je rasprostranjena u zapadnoj, severnoj i južnoj Evropi, Maloj Aziji, na Balkanskom poluostrvu, Sibiru i Kavkazu.

Drvo je visine do 30 metara, sa nepravilno jajastom prozračnom krošnjom. Starije grane su uspravne, dok su mlade viseće i spuštaju se gotovo do zemlje.

U martu, pre listanja, krase je žuto zelene cvetne rese. Tokom zime izuzetno lepo izgleda jer joj je kora na stablu i starijim granama sasvim bela i može se ljuštiti na listiće tanke poput papira. Dostiže starost do 100 godina.

Vrsta je koja voli svetlost. Vrlo je otporna na mraz. Na sušu i vrućine osetljiva je samo u prvim godinama života. Prve godine raste lagano, a posle se rast naglo ubrzava.

Drvo breze se upotrebljava u stolarstvu, kolarstvu, tokarstvu i rezbarstvu. Koristi se i za furnire,pravljenje veštačke svile i vune. Kod nas je poznata i prilikom izrade metli koje se koriste u poljoprivrednim i seoskim domaćinstvima.

Breza je omiljeno dekorativno drvo. Dekorativna je uvek – zimi zbog bele kore i povijenih grančica, u proleće pre listanja, kada su razvijene viseće muške cvasti, a u toku vegetacije zbog lepih oblika listova i prijatnog izgleda čitavog stabla. Pogodna je za pojedinačnu i sadnju u grupama, kao i za kombinaciju sa drugim vrstama, naročito četinarskim – smrčom, jelom, borom.

Lekovito dejstvo

Kao lekoviti delovi upotrebljavaju se list, pupoljci, rese i kora. Lišće se bere mlado, već u proleće, kada je u potpunosti razvijeno, ali može i tokom vegetacije. Lišće je specifičnog gorkog i oporog ukusa i mirisa koje treba osušiti u hladu i prozračnom mestu. Sok se iz drveta vadi krajem februara i marta. Kora se prikuplja u proleće i jesen.

Listovi i pupoljci breze sadrže saponin, tanine, eterična ulja, saharoze, betulin, smole, vitamin C. U brezinom katranu nalaze se gvajakol i krezol – supstance koje imaju lekovito i antiseptično delovanje, pa se često koriste protiv kožnih bolesti.

Breza je najcenjenija kao diuretik te se koristi za pospešivanje mokrenja, protiv kamenaca i bubrežnih bolova. Leči bolesti bešike.

Listovi breze smanjuju holesterol, čiste krv i deluju protiv bolesti jetre. Srčani edemi uzrokovani oslabljenom cirkulacijom, arterijskom hipertenzijom i aterosklerozom takođe se leče uz pomoć breze.

Breza se preporučuje i u lečenju gripa, prehlade i hroničnih upala sinusa. Snižava temperaturu, ublažava glavobolje i jača imuni sistem. Čajevi od lista breze su odlični protiv povišenog krvnog pritiska.

Razni biljni preparati od breze poboljšavaju cirkulaciju i razgrađuju trombove.

Breza se upotrebljava i kod bolesti izazvanih radijacijom.
Čajevi od listova i pupoljaka uspešno podmlađuju tkivo i ubrzavaju zaceljivanje bez ožiljaka čak I kod dubokih rana. Breza takođe poboljšava koncentraciju, jača pažnju i ojačava organizam.

Zanimljivosti

Religija starih Kelta zasnivala se na verovanjima u prirodne i natprirodne sile koje su u formi duhova nastanjivale staro drveće. Nadalje, verovali su da drveće dobija snagu i moć od sunca, koje se smatralo vrhovnim bićem. Kelti su drvo breze smatrali „damom šume“, a predstavljala je ponovno rođenje, početak i obnovu jer je breza drvo koje prvo dobija lišće nakon zimskog mrtvila. Takođe, brezu su povezivali s čistoćom i nevinošću. Izradili su i horoskop, a znakovi nose imena drveća. Osobe rođene u periodu od 24. decembra do 20. januara pripadaju znaku Breze.

Prema srpskom narodnom verovanju breza je prokleto drvo jer su Spasitelja šibali brezovim granama.
Od suve kore breze se prave lile – ritualne baklje koje se pale na Ivanjdan ili Petrovdan.
Iz debljeg drveta breze se u rano proleće toči sok koji se pije umesto vode.
Izvot: zelenasrbija.rs

____________________________________________________________________________________

MIR JAM: KRALJICA – HERC KOJA SE NIKAD NIJE UDAVALA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Pisac, novinarka, žena / foto: wikipedia

Romani Milice Jakovljević alijas Mir Jam bili su najčitaniji u Kraljevini Jugoslaviji. Kraljica melodrame bila je i vrhunski novinar, strastveno je volela, ali nikada nije završila kao njene junakinje – udata.

Zbog stila i tema zvali su je srpska Džejn Ostin. Po čitanosti, bila je za nas ono što je Danijela Stil za svet. U poslednjoj deceniji pred Drugi svetski rat bila je kraljica ljubavnih romana u Kraljevini Jugoslaviji. Iza pseudonima Mir-Jam krila se Milica Jakovljević (1887 – 1952.), sestra slavnog srpskog knjniževnika između dva rata Stevana Jakovljevića, tri godine mlađeg od nje, autora „Srpske trilogije“. Rođena je 1887. godine u Jagodini, ali je posle Prvog svetskog rata prešla u Beograd, u kojem je dočekala i provela hitlerovsku okupaciju. Isprva je bila novinar u „Beogradskim novostima“ i „Nedeljnim ilustracijama“, a pseudonim pod kojim je pisala zadržala je i kad se posvetila literaturi. Mir-Jam je tada bila tek jedna od tri žene novinara, ali njeno pero ipak je bilo sklonije ljubavnim zapletima.

Zanimljivosti iz života Milice Jakovljević, koji je u mnogo čemu nalik zbivanjima koje doživljavaju junakinje njenih knjiga, mogu se naći u knjizi Miljane Laketić „Obožavana i unižena“. Ona navodi sećanje glumice Nevenke Urbanove:  Ona opisuje Milicu kao lepu, raskošnu plavušu koja je na plaži – tog leta kad su se upoznale u Malinskoj, na Krku, gde je bila sa glumcem Božom Nikolićem – čitala Rablea u originalu. Znala je francuski i ruski.

Ali, dok je beogradskim ulicama šetala „zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće“, imala je i burne ljubavi. Kažu da je bila sušta suprotnost junakinjama svojih romana. Prvo je bila zaljubljena u Svetu, zatim je srce poklonila Slovencu Vitoju, kome je posvetila roman „Slovenačka gora”. Vitoj je imao veliki uticaj na njen život i poziv novinara. Čitala je njegove članke u „Jutru”, pisala, gradila svoj stil…  On je bio zaslužan i za prvi njen poljubac: „Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne…“ (iz autobiografije „Izdanci Šumadije“)

Umrla bez priznanja / foto: wikipedia

Oko nje vrzmao i jedan Mario: „Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su sa ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje.“ (iz autobiografije „Izdanci Šumadije“).

Ova lepa gospođica živela je u Molerovoj ulici, tik iznad Slavije. I u taj stan, na opšte veselje komšiluka, rado je dolazio poznati beogradski glumac Boža Nikolić. Boža je bio ljubav njenog života i nepresušna prilika za komšijska naklapanja. Građanski Beograd neumorno je bdio nad vezom lepe spisateljice i zgodnog glumca, a čaršijske priče kažu da je ta ljubav bila toliko strastvena da su i žandarmi morali da intervenišu. Jednog tihog letnjeg popodneva, kaže priča, susede je zaprepastila žučna prepirka u Miličinom stanu. Prema jednoj verziji, kroz prozor su letele šolje, prema drugoj, u pitanju su bile šerpe. Ažurni komšiluk brže-bolje pozvao je uličnog žandarma, sve u strahu da se ne dogodi neko zlo. Književnica Miljana Luketić opisuje taj slučaj u knjizi o Beogradu: „Pozvani žandarm je, dakle, da savesno obavi dužnost, zakucao na vrata stana i video da se ništa neobično ne događa. Zatekao je gospođu Milicu i poznatog glumca vrlo smirene – kao da nije ni bilo grmljavine koja je zabrinula radoznale susede – i oboje su mu rekli da su, u stvari, uvežbavali jednu scenu dramskog komada.“

Normalno, komšije nisu poverovale u tu priču, pa su organizovale dugo i svakodnevno bdenje nad Božinim odlascima i dolascima. A najviše ih je čudilo što zgodni Boža nikada za deset godina nije ostao da prespava kod svoje drage. Boža i Mir Jam su se na kraju raskantali, a čaršija je to saznala kad jedne večeri posle premijere glumca nije čekala velika korpa sa crvenim ružama, koje mu je sve do tada slala Milica Jakovljević.

Dama / foto: wikipedia

„Samac u braku“, „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, „Bilo je to jedne noći na Jadranu“…

Dok su njene knjige gutale gospođice iz finih kuća, Mir Jam je bila i osporavana. Njenom štivu zameralo se da je površno i previše lepršavo, daleko od života kako su ga slikali njen brat ili drugi njeni savrmenenici, muški pisci.  U nenametljivom i suptilnom stilu, za neke i sladunjavom, Mir Jam je upućivala mlade devojke u tajne ljubavi i bračnog života, mada sama nije iskusila brak. Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz „Nedeljnih ilustracija“ i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru da se dodvorava, prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj.

Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata novinarskog udruženja. Oni su joj odobrili penziju, ali izgleda, kasno. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.

Izvor:Prva.rs

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

BALADA O ŠAHU

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„

Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

---

ŠAH

Šah je igra na ploči za dva igrača .

Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran .

LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista

Radomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.

Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.

Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.

Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.

U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.

Godine 1994. dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.

---

---

 

---

SMAK [Kragujevac]

Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak”  (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.

U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama.

U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma”  (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran”  (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa”  (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).

Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.

Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris”  (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple. 

REČI KOJE ME NISU MOGLE NAĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________

MOJA LJUBAVI

Završila se igra:
vatra početka,
slast i tajanstvo tvog prvog grijeha,
gotovo je…

  To nije više ni veselje ni slatka dosada.
Ti, mala moja,
ženska sa žura, džepna damo,
nasmijana i onesviještena ljubavnice,
moje dijete i moja majko-
Postala si neizreciva, a
počelo je bezznačajno..

Zatekao sam se kako ti telefoniram
u ljepoti večernje kiše,
koja je samo provalija nada mnom..
… potreba da te dotaknem,
tvoja usta…

    Pokućstvo, topli namještaj mojih starih ljubavi
osipa se…
Zatekao sam se u nježnosti koja je već spavala,
u riječima koje su mi pripadale,
ali me nisu mogle naći.
Ti si postala moja odbrana,
dobrovoljno progonstvo,
pobjeda nada mnom, moja muka,
ljubomora na život,
moja mrtva sestra uspavana u velikim ružama,
nemoguća zemlja, potrebno tijelo,
moja ruka i glava.

I zagrljaj u kojem sam se jučer igrao
sada me obuhvaća, ovdje, daleko i zauvijek-
u svim uglovima života.
Postaješ bezimena,
nepoznata i smrtnonosna,
moj život i spas od života-
MOJA LJUBAV !!!

                                 Arsen Dedić

Foto: fuckingweirdfeelings.tumblr.co

---

---

NAPOKON ŽENE U PARIZU MOGU LEGALNO DA NOSE PANTALONE

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Ministarka za prava žena u vladi Francuske, Najat Vallaud-Belkacem, je 31. januara 2013. godine  i službeno ukinula jedan stari francuski zakon, odnosno učinila van snage zakon po kojem se može uhapsiti žena koja nosi pantalone u glavnom gradu Francuske, Parizu.

Po ovom starom francuskom zakonu, koji je star bio više od 200 godina, sve dame u Parizu su morale tražiti dozvolu od policije ukoliko su želele da se oblače kao muškarci.

Ovaj neobični zakon je izmenjen davne 1892. i opet ponovo, 1909. godine, kada su žene u Francuskoj dobile pravo da nose pantalone i da se oblače kao muškarci bez dozvole policije, ali samo pod jednim (pomalo čudnim ali i  zanimljivim ) uslovom, a taj uslov je bio da se bar jednom rukom drže za bicikl ili uzde konja?!

Ovaj stari 200 -godišnji zakon policija nije naravno sprovodila, ali je ostao do dan danas u zakonima države Francuske iako je do sada bilo razno raznih poziva  da se ovaj čudni zakon prema ženama ukine, jer mnogi su govorili da je ovaj deo zakona bio samo jedan deo istorijskog starog dokumenta i ništa drugo.

 U julu 2013. godine  Alain Houpert, senator i član konzervativne partije UMP iz Francuske je medijima izjavio da simbolička važnost zakona šteti modernim vrednostima i zatražio je od Vallaud-Belkacem da ga ukine.

 „Ovaj zakon se ne slaže sa principima jednakosti između žena i muškaraca, koji su navedeni u konstituciji države„, izjavila je za javnost ministarka  za prava žena u vladi Francuske, Vallaud-Belkacem.

Izvor>zanimljivostidana.com

---

 

DAMA OD LJUBOMORE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

LAVOVI U KAVEZU

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,

Leži i gleda u oči lavu, gospodaru sveta.

On prilazi, sav u muškoj grivi,

oči mu gore,

a neka dama gleda- i plače.

Od ljubomore!