HTELA JE NEŠTO DA KAŽE, ALI…

tamoiovde-logo

Mlitavost 

Pre neki dan sam u svoju kancelariju pozvao guvernatu svoje dece Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da napravimo obračun.

– Sedi, Julia Vasiljevna! Rekoh joj – hajde da sračunamo. Verovatno vam treba novac, a vi ste toliko fini, da ne biste nikada sami upitali… Dakle, gospođice… Dogovarali smo trideset rubalja mesečno…

– Četrdeset …

– Ne, trideset… Kod mene stoji zapisano… Uvek sam po trideset plaćao guvernante. Dakle, živeli ste kod nas dva meseca…

– Dva meseca i pet dana…

Tačno dva meseca… Tako kod mene stoji zapisano. Znači, vama sleduje, šezdeset rubalja… Oduzimamo devet nedeljnih dana… nedeljom niste imali časove s Koljom, već ste samo išli da šetate… da, plus još tri praznika…

Julija Vasiljevna se uznemirila, samo što ne eksplodira i htela je nešto da kaže, ali…ni reči!..

– Devet nedelja i tri praznika… dakle, ukupno dvanaest rubalja… Četiri dana Kolja je bio bolestan i nije imao časove… Radili ste samo sa Verom… Tri dana su vas boleli zubi, i moja žena vam je dozvolila da ne radite posle večere… Dvanaest i sedam – ​​devetnaest. Oduzimamo to… i ostaje… hm… četrdeset i jedna rublja… Je li tako?

Levo oko Julije Vasiljevne je pocrvenjelo i ispunilo se vlagom. Donja vilica joj je zadrhtala. Nervozno se zakašljala, obrisala nos, ali – ni reči!..

– Za novogodišnju noć ste razbili šoljicu od čaja i tanjirić. Koštaju dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je, ali… Bog s vama! Kakvih sve šteta nije bilo! Zatim, gospođice, pod vašim nadzorom Kolja se popeo na drvo i poderao košulju… Deset rubalja… Sluškinja je takođe ukrala Varine cipelice zbog vaše nepažnje. Morate na sve da pazite. Za to dobijate platu. Dakle, još pet rubalja manje… Desetog januara ste uzeli od mene deset rubalja…

– Nisam ih uzela, – prošaptala je Julia Vasiljevna.

– Ali, kod mene stoji zapisano!

– Neka bude… u redu.

– Oduzmemo li dvadesetsedam od četrdesetjedan – ostaje četrnaest…

Sada su već oba oka bila puni suza… na dugačkom, lepom nosu su se pojavile kaplje znoja. Jadna devojka!

– Uzela sam, jednom, – rekla je drhtavim glasom. – Uzela sam tri rublje od vaše žene… Nisam više uzimala…

– Da? Vidite, to nije ni zapisano kod mene! Oduzmemo li od četrnaest tri, ostane jedanaest… Evo vam vaš novca, mila moja! Tri… tri, tri… jedan i jedan… Izvolite, gospođice!

Dao sam joj jedanaest rubalja… Uzela ga je i drhtavim prstima ga stavila u džep.

– Mersi[1], – šapnula je.

Skočio sam i počeo da hodam po sobi. Obuzeo me gnev.

– Za šta mersi? – Pitao sam.

– Za novac…

– Ali, ja sam vas pokrao, dođavola, opljačkao sam vas! Ukrao sam vam! Za šta mersi?

– Na drugim mestima mi uopšte nisu platili…

– Nisu? Nije ni čudo!… Šalio sam se s vama. Očitao sam vam surovu lekciju… daću vam svih vaših osamdeset rubalja! Tamo su u koverti spremljeni za vas! Ali, kako čovek može biti tako kiseo? Zašto ne protestvujete? Zašto ćutite? Zar je moguće na ovom svetu ne biti zubat? Zar neko može biti tako mlitav?

Kiselo se nasmešila, a ja sam joj na licu pročitao: „Može!“

Zamolio sam je za oproštaj, zbog tako surove lekcije i dao sam joj, na njeno veliko iznenađenje, svih osamdeset rubalja. Sramežljivo se udaljila i izašla… Pogledao sam je i pomislio: lako je na ovom svetu biti jak!

A. P. Čehov

[1] francuski – hvala

Izvor: poznajsebe

______________________________________________________________________________________________

 

 

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

tamoiovde-logo

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

heidegger-cropSvakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). 

Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

digne-meller-marcovicz-the-philosopher-martin-heidegger

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

143Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

heideggerUvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

heidegger1Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

STRAH OD SEBE…

tamoiovde-logo

Feljton: Neautentičan život

Nastavljamo priču o čoveku koji se plaši. Videli smo da je jedan od najvećih strahova modernog čoveka strah od samoće. Skoro ničega se čovek toliko ne plaši koliko strepi od toga da bude sam sa sobom i da pogleda u sebe.

ilustracija1-300x247Postoji samo jedan strah koji je verovatno jači od ovoga: to je strah od smrti. O njemu će biti reči nešto kasnije. Vratimo se sada daljoj analizi fenomena koju smo započeli u prošlom tekstu.

Ako ste se nekada pitali zašto većina ljudi definiše sebe kroz društvo i grupu kojoj pripada, evo vam jednog dobrog dela odgovora na to pitanje.

Identifikacija sa raznoraznim grupama (studentske, navijačke, političke, virtuelne, itd), učlanjivanje u udruženja, kultove, klubove, pored zadovoljavanja potrebe za autoritetom, validacijom i opravdanjem sopstvenog postojanja, ima za cilj smanjenje straha od samoće. Kako se od malih nogu navikavamo da delimo egzistenciju i realnost sa grupom ljudi i kako je ego kolektivni proizvod, on konstantno teži da pripada negde i bude deo nečega – za drugačiji način egzistencije on ne zna.

Potreba da se identifikujemo sa bilo kojom grupom, pokretom, autorom, slavnom ličnošću gotovo je automatska. Koliko nas je imalo (ili i dalje ima) sopstvene idole – muzičare, glumce, naučnike, sportiste, itd? Koliko nas je držalo njihove postere u sobi, wallpaper-e na kompjuteru? Česta pitanja koja ljudi postavljaju jedni drugima kada se upoznaju su “koji ti je omiljeni glumac (ili neka druga slavna ličnost)” ili “koji ti je omiljeni klub, za koga navijaš, za kog si političara, itd”. Ova pitanja se, pored ostalog, postavljaju kako bi se procenila grupna pripadnost osobe – ako pripadamo istoj grupi onda ću lakše da predvidim tvoje ponašanje, tj. biću sigurniji s tobom.

Međutim, sada imamo i još jednu dimenziju. Nije da se samo ljudi na površini identifikuju sa grupama i da je to u suštini samo “sredstvo do cilja”. Ne, pored toga što pripadaju i teže da postanu deo grupa u spoljnom svetu, ljudi u svom “unutrašnjem” svetu stalno nose iluzije, introjekcije grupa (nazovimo ih “imago” grupe, jer su u umu) sa kojima se identifikuju. Tako, kada trenutno nisu u grupi sa kojom će direktno deliti realnost, ni tada ne dolazi do potpuno slobodnog opažanja realnosti i susretnu se sa autentičnošću univerzuma.

Izgleda da se čovek plaši da bude sam sa sobom čak i u svojoj glavi. Grupa je tu kao zaštita od ostatka sveta, svojevrstan odbrambeni zid. Kada pitate nekog kome je određeni sportski klub u centru interesovanja (prati dešavanja vezana za klub, tj. navija za klub), ako ga na ulici pitate “ko si ti” on će vam reći da je navijač, tj. da pripada grupi ljudi koji bodre taj i taj klub, tj. isti su po tom interesovanju. Iako trenutno nije u grupi ljudi, trenutno nije navijač jer nije na utakmici, grupa je deo njegovog identiteta, a navijanje važan deo njegove egzistencije. Ne kažemo da je nešto loše to što je neko navijač, već hoćemo da naglasimo činjenicu da on sebe definiše u terminima kolektivnog. Neki se ljudi, kako bi izbegli samoću i dali smisao svom životu, učlanjuju u religijske pokrete, kultove, ponekad potpuno žrtvujući sebe, svoju porodicu i svoju slobodu.

U srži bega od samoće je beg od individualizma, slobode i potpune obuzetosti svojom egzistencijom, tj. preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život. Bavljenje sopstvenom egzistencijom (ko sam, šta sam, odakle sam i zašto radim to što radim) je nešto što je ljudima vrlo često strano i čega se plaše. Zašto? Pa vrlo jednostavno, postoji bojazan da će ih razmišljanje u tom pravcu dovesti do shvatanja da su u stvari možda niko i ništa i da ne žive svoje snove i da im je život lažan. A ako se plašimo da je tako, onda verovatno i jeste, jer da nije, ne bi se plašili. Vrlo jednostavna logika.

Samoća je postala termin koji vuče vrlo negativne konotacije, a “usamljenik” termin kojim se pokušava obeležiti neko kojeg zato treba izbegavati. “Pazi se njega, on je usamljenik. Nije za ljude.” Kao da smo rekli da je pao sa Marsa i da ima bombu u džepu. A odmah iza toga sledi i etiketa, “antisocijalan”, što naravno osuđuje osobu na potpuno izbegavanje od drugih. Izolacija od društva postaje jedna od najtežih kazni za čoveka. To su smislili oni koji odlično poznaju ljudsku psihologiju, jer znaju koliko je čovek zavisan od drugih, a znaju i da će ta situacija za njega biti neprijatna, jer mora sam da se nosi sa sobom i suoči sa svojim strahovima. Mora da upozna i prihvati sebe – sa sve svojim manama i problemima.

Poznato je da je najveća kazna u hrišćanstvu (ako izuzmemo Inkviziciju i slične fenomene) ekskomunikacija, tj. izgnanstvo iz verske grupe. Verska grupa je u prošlosti predstavljala grupu nad svim grupama. Ljudima koji su učinili nešto što je ugrozilo versku instituciju bilo je zabranjeno da dolaze u crkvu, njihova imena i slika su javno obznanjivane (često praćene pogrdnim rečima), a ostalim ljudima je govoreno da ih izbegavaju i da se ne druže sa njima. Zamislite kakva je to situacija, ceo svet vas odjednom mrzi ili vas u najboljem slučaju, ignoriše. Prevedeno u moderan kontekst, zamislite sada situaciju da vam se prijatelji, u jednom trenutku, potpuno prestanu javljati i počnu da vas ignorišu.

Osećaj bi bio vrlo neprijatan, toliko da su neki ljudi, koji su doživeli slične situacije, pokušavali samoubistvo. Postoji dosta slučajeva gde ljudi poptuno izgube smisao života kada ih prijatelji napuste ili kada ih socijalna sredina odbaci. U takvim trenucima ovi ljudi bi se trebali zapitati zašto se baš tako osećaju – zašto im se smisao života svodi na druge ljude i zašto im je toliko bitno to što nemaju validaciju od strane drugih? Nažalost, shvatanje da su ceo svoj život živeli za druge, definisali se kroz druge, tražili njihovo odobravanje i podršku i proveli svoje živote baveći se tuđim životima, je vrlo retko čak i u ovakvim momentima, da ne govorimo o “normalnim” situacijama.

Zašto ljudi izbegavaju samoću? Kada su usamljeni, ljudi se često osećaju depresivno i anksiozno, što su „loša“ osećanja koja „treba da se izbegavaju“. Videćemo kasnije koliko je taj princip izbegavanja i potiskivanja bilo kakvih osećanja i emocija u stvari jedna logika koja se i ne može nazvati logikom jer je nelogična. Ovo je primer hedonističkog načina funkcionisanja ega, koji funkcioniše po principu potrage za zadovoljstvom, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Dakle, ljudi se grupišu i žive u grupi jer se plaše da budu sami, plaše se samoće i onog što ona donosi: samoća uglavnom donosi sa sobom proces introspekcije, tj. bavljenje sobom. Često možete čuti prijatelja (ili sami sebe) kako izjavljuje “kad sam sam, padaju mi razne gluposti na pamet”. Na koje on “gluposti” misli i kako to da svim ljudima padaju “gluposti” na pamet kada su sami i kada razmišljaju? Te “gluposti” su u stvari “gluposti” čovekovog sopstvenog uma i odnose se na njega i njegovo pravo stanje. To je eho čovekove suštine. Upravo te “gluposti” su realne strepnje i osećaj bazične egzistencijalne anksioznosti. To je alarm kojim se unutrašnje biće očajnički oglašava, i to je ono što ego pokušava da izbegne – da pravo autentično biće ispliva na površinu. Zato sve to i označava “glupostima”.

Samim tim što smatraš da su to gluposti, ti nipodaštavaš suštinu svog bića, za koju misliš da je glupa i bezvredna. Međutim, bavljenje tim “glupostima” znači suočavanje sa svojom suštinom i gledanje istini u oči. A ta istina glasi: moj život je ništa drugo do jedan ogroman proces odbrane od autentične suštine. Stoga, moj život je konstantan strah, a često je i laž. Međutim, to je istina samo onoliko koliko vi želite da bude. To se može promeniti i ne treba da bude tako. Svako od nas je posebno biće i to je ono što nas čini vrednim. Nemojmo zato živeti lažnim životima i graditi laž oko sebe. Oslobodimo svoje unutrašnje biće, to stvorenje prirode koje vapi za pravim životom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

_______________________________________________________________________________________

prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

SINDROM IZGARANJA…

tamoiovde-logo1Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

izgaranje-na-poslu.gifNe valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

IMAJ HRABROSTI DA SE SLUŽIŠ SOPSTVENIM RAZUMOM…

tamoiovde-logoDeni Didro – apostol prosvetiteljstva

Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.

knjiga06_ocp_w380_h300

Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767.

Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.

Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.
Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.

U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.

Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost.

Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesualni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.

Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere. Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV.

U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata. Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.

U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.
Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.

Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini. Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“.

Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački. U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs

______________________________________________________________________________________________

Varati drugoga put je da prevariš sebe.
Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.
Postoji samo jedna strast – strast za srećom.
Budale ponekad imaju tu manu da ni u šta ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše ljudi.
Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
Nisam toliko lud da bih znao sve.
Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
Opasno je verovati previše, kao i premalo.
Smislen rad skraćuje vreme, a produžava život.
Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima.
Čestitog čoveka poštuju čak i oni koji to nisu.

Denis Diderot

______________________________________________________________________________________________

Francuski filozof i pisac Deni Didro rođen je na današnji dan 1713. godine.
Bio je veoma kritičan prema svakoj vrsti religioznosti. Nosilac je prosvetiteljske ideje u predrevolucionarnoj Francuskoj, inspirator i glavni urednik velike francuske „Enciklopedije“, objavljene između 1751. i 1772. u 28 tomova. Kao protivnik klasičnih autoriteta i tradicionalizma, znatno je uticao na raspoloženje građanstva u borbi protiv starog režima.

U filozofskim raspravama razvijao je materijalističko-naturalističke ideje, a u esejima i književnim delima zalagao se za novu kulturu zasnovanu na strogom racionalizmu.

Dela: Pismo o slepima na pouku onima koji vide, Razgovor Dalambera i Didroa, Misli o tumačenju prirode, Dalamberov san, Žak fatalista, Ramoov sinovac, Saloni. Umro je 1784. godine.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S