ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

tamoiovde-logo

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

heidegger-cropSvakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

digne-meller-marcovicz-the-philosopher-martin-heidegger

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

143Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

heideggerUvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

heidegger1Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

STRAH OD SEBE…

tamoiovde-logo

Feljton: Neautentičan život

Nastavljamo priču o čoveku koji se plaši. Videli smo da je jedan od najvećih strahova modernog čoveka strah od samoće. Skoro ničega se čovek toliko ne plaši koliko strepi od toga da bude sam sa sobom i da pogleda u sebe.

ilustracija1-300x247Postoji samo jedan strah koji je verovatno jači od ovoga: to je strah od smrti. O njemu će biti reči nešto kasnije. Vratimo se sada daljoj analizi fenomena koju smo započeli u prošlom tekstu.

Ako ste se nekada pitali zašto većina ljudi definiše sebe kroz društvo i grupu kojoj pripada, evo vam jednog dobrog dela odgovora na to pitanje.

Identifikacija sa raznoraznim grupama (studentske, navijačke, političke, virtuelne, itd), učlanjivanje u udruženja, kultove, klubove, pored zadovoljavanja potrebe za autoritetom, validacijom i opravdanjem sopstvenog postojanja, ima za cilj smanjenje straha od samoće. Kako se od malih nogu navikavamo da delimo egzistenciju i realnost sa grupom ljudi i kako je ego kolektivni proizvod, on konstantno teži da pripada negde i bude deo nečega – za drugačiji način egzistencije on ne zna.

Potreba da se identifikujemo sa bilo kojom grupom, pokretom, autorom, slavnom ličnošću gotovo je automatska. Koliko nas je imalo (ili i dalje ima) sopstvene idole – muzičare, glumce, naučnike, sportiste, itd? Koliko nas je držalo njihove postere u sobi, wallpaper-e na kompjuteru? Česta pitanja koja ljudi postavljaju jedni drugima kada se upoznaju su “koji ti je omiljeni glumac (ili neka druga slavna ličnost)” ili “koji ti je omiljeni klub, za koga navijaš, za kog si političara, itd”. Ova pitanja se, pored ostalog, postavljaju kako bi se procenila grupna pripadnost osobe – ako pripadamo istoj grupi onda ću lakše da predvidim tvoje ponašanje, tj. biću sigurniji s tobom.

Međutim, sada imamo i još jednu dimenziju. Nije da se samo ljudi na površini identifikuju sa grupama i da je to u suštini samo “sredstvo do cilja”. Ne, pored toga što pripadaju i teže da postanu deo grupa u spoljnom svetu, ljudi u svom “unutrašnjem” svetu stalno nose iluzije, introjekcije grupa (nazovimo ih “imago” grupe, jer su u umu) sa kojima se identifikuju. Tako, kada trenutno nisu u grupi sa kojom će direktno deliti realnost, ni tada ne dolazi do potpuno slobodnog opažanja realnosti i susretnu se sa autentičnošću univerzuma.

Izgleda da se čovek plaši da bude sam sa sobom čak i u svojoj glavi. Grupa je tu kao zaštita od ostatka sveta, svojevrstan odbrambeni zid. Kada pitate nekog kome je određeni sportski klub u centru interesovanja (prati dešavanja vezana za klub, tj. navija za klub), ako ga na ulici pitate “ko si ti” on će vam reći da je navijač, tj. da pripada grupi ljudi koji bodre taj i taj klub, tj. isti su po tom interesovanju. Iako trenutno nije u grupi ljudi, trenutno nije navijač jer nije na utakmici, grupa je deo njegovog identiteta, a navijanje važan deo njegove egzistencije. Ne kažemo da je nešto loše to što je neko navijač, već hoćemo da naglasimo činjenicu da on sebe definiše u terminima kolektivnog. Neki se ljudi, kako bi izbegli samoću i dali smisao svom životu, učlanjuju u religijske pokrete, kultove, ponekad potpuno žrtvujući sebe, svoju porodicu i svoju slobodu.

U srži bega od samoće je beg od individualizma, slobode i potpune obuzetosti svojom egzistencijom, tj. preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život. Bavljenje sopstvenom egzistencijom (ko sam, šta sam, odakle sam i zašto radim to što radim) je nešto što je ljudima vrlo često strano i čega se plaše. Zašto? Pa vrlo jednostavno, postoji bojazan da će ih razmišljanje u tom pravcu dovesti do shvatanja da su u stvari možda niko i ništa i da ne žive svoje snove i da im je život lažan. A ako se plašimo da je tako, onda verovatno i jeste, jer da nije, ne bi se plašili. Vrlo jednostavna logika.

Samoća je postala termin koji vuče vrlo negativne konotacije, a “usamljenik” termin kojim se pokušava obeležiti neko kojeg zato treba izbegavati. “Pazi se njega, on je usamljenik. Nije za ljude.” Kao da smo rekli da je pao sa Marsa i da ima bombu u džepu. A odmah iza toga sledi i etiketa, “antisocijalan”, što naravno osuđuje osobu na potpuno izbegavanje od drugih. Izolacija od društva postaje jedna od najtežih kazni za čoveka. To su smislili oni koji odlično poznaju ljudsku psihologiju, jer znaju koliko je čovek zavisan od drugih, a znaju i da će ta situacija za njega biti neprijatna, jer mora sam da se nosi sa sobom i suoči sa svojim strahovima. Mora da upozna i prihvati sebe – sa sve svojim manama i problemima.

Poznato je da je najveća kazna u hrišćanstvu (ako izuzmemo Inkviziciju i slične fenomene) ekskomunikacija, tj. izgnanstvo iz verske grupe. Verska grupa je u prošlosti predstavljala grupu nad svim grupama. Ljudima koji su učinili nešto što je ugrozilo versku instituciju bilo je zabranjeno da dolaze u crkvu, njihova imena i slika su javno obznanjivane (često praćene pogrdnim rečima), a ostalim ljudima je govoreno da ih izbegavaju i da se ne druže sa njima. Zamislite kakva je to situacija, ceo svet vas odjednom mrzi ili vas u najboljem slučaju, ignoriše. Prevedeno u moderan kontekst, zamislite sada situaciju da vam se prijatelji, u jednom trenutku, potpuno prestanu javljati i počnu da vas ignorišu.

Osećaj bi bio vrlo neprijatan, toliko da su neki ljudi, koji su doživeli slične situacije, pokušavali samoubistvo. Postoji dosta slučajeva gde ljudi poptuno izgube smisao života kada ih prijatelji napuste ili kada ih socijalna sredina odbaci. U takvim trenucima ovi ljudi bi se trebali zapitati zašto se baš tako osećaju – zašto im se smisao života svodi na druge ljude i zašto im je toliko bitno to što nemaju validaciju od strane drugih? Nažalost, shvatanje da su ceo svoj život živeli za druge, definisali se kroz druge, tražili njihovo odobravanje i podršku i proveli svoje živote baveći se tuđim životima, je vrlo retko čak i u ovakvim momentima, da ne govorimo o “normalnim” situacijama.

Zašto ljudi izbegavaju samoću? Kada su usamljeni, ljudi se često osećaju depresivno i anksiozno, što su „loša“ osećanja koja „treba da se izbegavaju“. Videćemo kasnije koliko je taj princip izbegavanja i potiskivanja bilo kakvih osećanja i emocija u stvari jedna logika koja se i ne može nazvati logikom jer je nelogična. Ovo je primer hedonističkog načina funkcionisanja ega, koji funkcioniše po principu potrage za zadovoljstvom, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Dakle, ljudi se grupišu i žive u grupi jer se plaše da budu sami, plaše se samoće i onog što ona donosi: samoća uglavnom donosi sa sobom proces introspekcije, tj. bavljenje sobom. Često možete čuti prijatelja (ili sami sebe) kako izjavljuje “kad sam sam, padaju mi razne gluposti na pamet”. Na koje on “gluposti” misli i kako to da svim ljudima padaju “gluposti” na pamet kada su sami i kada razmišljaju? Te “gluposti” su u stvari “gluposti” čovekovog sopstvenog uma i odnose se na njega i njegovo pravo stanje. To je eho čovekove suštine. Upravo te “gluposti” su realne strepnje i osećaj bazične egzistencijalne anksioznosti. To je alarm kojim se unutrašnje biće očajnički oglašava, i to je ono što ego pokušava da izbegne – da pravo autentično biće ispliva na površinu. Zato sve to i označava “glupostima”.

Samim tim što smatraš da su to gluposti, ti nipodaštavaš suštinu svog bića, za koju misliš da je glupa i bezvredna. Međutim, bavljenje tim “glupostima” znači suočavanje sa svojom suštinom i gledanje istini u oči. A ta istina glasi: moj život je ništa drugo do jedan ogroman proces odbrane od autentične suštine. Stoga, moj život je konstantan strah, a često je i laž. Međutim, to je istina samo onoliko koliko vi želite da bude. To se može promeniti i ne treba da bude tako. Svako od nas je posebno biće i to je ono što nas čini vrednim. Nemojmo zato živeti lažnim životima i graditi laž oko sebe. Oslobodimo svoje unutrašnje biće, to stvorenje prirode koje vapi za pravim životom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

_______________________________________________________________________________________

prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

SINDROM IZGARANJA…

tamoiovde-logo1Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

izgaranje-na-poslu.gifNe valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

IMAJ HRABROSTI DA SE SLUŽIŠ SOPSTVENIM RAZUMOM…

tamoiovde-logoDeni Didro – apostol prosvetiteljstva

Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.

knjiga06_ocp_w380_h300

Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767.

Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.

Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.
Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.

U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.

Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost.

Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesualni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.

Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere. Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV.

U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata. Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.

U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.
Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.

Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini. Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“.

Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački. U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs

______________________________________________________________________________________________

Varati drugoga put je da prevariš sebe.
Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.
Postoji samo jedna strast – strast za srećom.
Budale ponekad imaju tu manu da ni u šta ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše ljudi.
Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
Nisam toliko lud da bih znao sve.
Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
Opasno je verovati previše, kao i premalo.
Smislen rad skraćuje vreme, a produžava život.
Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima.
Čestitog čoveka poštuju čak i oni koji to nisu.

Denis Diderot

______________________________________________________________________________________________

Francuski filozof i pisac Deni Didro rođen je na današnji dan 1713. godine.
Bio je veoma kritičan prema svakoj vrsti religioznosti. Nosilac je prosvetiteljske ideje u predrevolucionarnoj Francuskoj, inspirator i glavni urednik velike francuske „Enciklopedije“, objavljene između 1751. i 1772. u 28 tomova. Kao protivnik klasičnih autoriteta i tradicionalizma, znatno je uticao na raspoloženje građanstva u borbi protiv starog režima.

U filozofskim raspravama razvijao je materijalističko-naturalističke ideje, a u esejima i književnim delima zalagao se za novu kulturu zasnovanu na strogom racionalizmu.

Dela: Pismo o slepima na pouku onima koji vide, Razgovor Dalambera i Didroa, Misli o tumačenju prirode, Dalamberov san, Žak fatalista, Ramoov sinovac, Saloni. Umro je 1784. godine.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.
Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

sonja-tomovic-sundic-slika-190467Sonja Tomović-Šundić

 

 

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ZA ŠTA SAM ŽIVEO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

bertrand-russell-02BERTRAND RASEL,

književnik, filozof i pacifista, nobelovac,

umro  je na današnji dan, 02. februara 1970. godine

___________________________________________________________________________________________

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva. 

Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

_________________________________________________________________________

Poruka Bertranda Rasela budućim pokoljenjima

Bertrand Rasel za  tv emisiju  Licem u lice na BBC-u 1959. godine:

Šta mislite da je vredno poručiti budućim pokoljenjima o životu koji ste proživeli i lekcijama koje ste kroz život  usvojili?

Želeo bih da prenesem  dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno. Intelektualno zapažanje je sledeće: Kada izučavate  bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju , pitajte  se samo kakve su činjenice i kakva je istina  koju  te činjenice potkrepljuju. Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete, ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo. To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem.

Moralno zapažanje koje bih želeo da im  prenesem je veoma jednostavno … rekao bih  ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost. U ovom svetu koji postaje sve tešnji  i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge.  Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju. Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne  da umremo  zajedno,  mi moramo steći  dar  saosećajnosti  i trpeljivosti    koji  su ključni  za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti.

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

___________________________________________________________________________________________

Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872Penhrindejdrajt, 2. februar 1970) bio je britanski filozof i matematičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine.

rasel-1Rasel kao filozof i logičar

U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova.

Privatni život

Bertrand Rasel (u originalu Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof DŽon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. NJihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica.

Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina DŽona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu „Beacon Hill“ (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.

Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Siti koledžu u NJujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu.

1952. u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine.

Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. NJegov pepeo je rasejan u planinama Velsa.

Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka.

Titulu Erla od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin DŽon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

____________________________________________________________________________________________

Raselov čajnik

Raselov čajnik je analogija filozofa Bertranda Rasela kojom ilustruje tvrdnju da nije na skeptiku da opovrgne baze onog što je nemoguće proveriti u religiji, nego da je na verniku da ih dokaže.

Princip

U članku koji se zove „Is there a God?“, napisanom 1952. godine za časopis Illustrated Magazine (ali koji nikad nije bio objavljen), Rasel je napisao:

„Mnogi pravoverni ljudi smatraju kako je posao skeptika da obore usvojene dogme, a ne dogmatika da ih dokažu. Ovo je, naravno, greška. Ako bih rekao da porcelanski čajnik kruži po eliptičnoj orbiti oko Sunca, između Zemlje i Marsa, niko ne bi mogao da ospori moju tvrdnju, pod uslovom da sam bio pažljiv i napomenuo kako je čajnik isuviše mali i da se ne može videti ni kroz najmoćnije teleskope. Ako dalje kažem kako je, s obzirom na to da moju tvrdnju niko ne može oboriti, nedopustivo da ljudski razum u nju sumnja, s pravom bi se moglo reći da govorim besmislice. Međutim, ako bi postojanje ovakvog čajnika bilo potvrđeno u drevnim knjigama, ako bi se svake nedelje slavio kao sveti predmet i ideja o njemu utiskivala u umove dece u školama, oklevanje da se poveruje u postojanje takvog predmeta postalo bi znak ekscentričnosti, a sumnjičavac bi privukao pažnju psihijatra u doba prosvetiteljstva ili inkvizicije u ranijim vremenima.“

Raselov paradoks

Kantorova teorija skupova sa kraja 19. veka nije bila zasnovana aksiomatski pa se zato nazivala naivna teorija skupova. Međutim ona je implicitno u sebi sadržala nekoliko aksioma od kojih je jedna bila da za svako svojstvo možemo formirati skup svih elemenata koji imaju to svojstvo.

Polazeći od ove aksiome Bertrand Rasel je 1903. konstruisao paradoks, po njemu nazvan Raselov paradoks koji je oborio naivnu teoriju skupova. Taj paradoks se može iskazati na više načina i u više formi a suština je sledeća:

Ako za svako svojstvo postoji skup svih objekata koji zadovoljavaju to svojstvo onda to isto važi i za svojstvo „skup ne pripada sam sebi“. Ovo svojstvo je vrlo prirodno jer je vrlo teško naći skup koji pripada sam sebi. Označimo sa X skup objekata za koje važi ovo svojstvo. Da li X pripada sam sebi? Ako pripada onda znači da zadovoljava svojstvo „skup ne pripada sam sebi“ što je kontradikcija. Ako pak ne pripada sam sebi onda će da zadovolji traženo svojstvo pa će baš da pripada sebi, što je opet kontradikcija.

Do pojave ovog paradoksa verovalo se u nepobitnost matematičke istine i neprotivurečnost Kantorove teorije skupova. Posle Raselovog paradoksa usledila je i serija drugih paradoksa od kojih posebno izdvajamo Rišarov paradoks. Njihovom pojavom matematička građevina je bila ozbiljno uzdrmana do samih temelja i pretila je opasnost da se sruši. Kriza matematike je rešavana pojavom novih pravaca (Rasel – logicizam, Brauerintuicionalizam, Hilbertformalizam).

Jedna varijanta iskazivanja Raselovog paradoksa je: Postoje katalozi knjiga iz biblioteke. Ti katalozi se takođe smatraju za knjige. Neki katalozi sadrže sebe, a neki ne (u katalogu). Možemo posmatrati jedan novi katalog u koji su popisani svi katalozi koji ne sadrže sebe. Da li ovaj katalog sadrži sam sebe? Ponovo će oba slučaja analiziranja dovesti do kontradikcije.

Jedno od mogućih prevazilaženja Raselovog paradoksa je da se skup svih skupova ne smatra za skup, nego za klasu (klasa je ovde uopštenje pojma skupa).

sr.wikipedia.org/

___________________________________________________________________________________________

Rasel u Njujorku

Bertran Rasel, jedan od utemeljivača analitičke filozofije i nepokolebljivi humanista, u Njujorku je doživeo neke od najtežih trenutaka u svojoj karijeri

NYCVremenska tačka u kojoj Bertran Rasel stiže u Njujork je 1940. godina. Čuveni engleski filozof, matematičar, logičar, istoričar i društveni reformator, u Njujork stiže nakon angažmana na Univerzitetu u Čikagu. Njegov boravak u Njujorku propraćen je skandalom – nakon javnog pritiska zbog stavova o seksualnom moralu iznesenim u nekoliko knjiga, on dobija otkaz.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1950), pisac knjiga i svestrani filozof, u Njujorku dobija titulu „moralno nepodobnog“. Sudija koji je vodio slučaj bio je irski katolik Džon Mekgijan, koji je na osnovu Raselovih polazišta u knjigama O obrazovanju, U šta verujem, Obrazovanje i savremeni svet i Brak i morali doneo zaključak da je Rasel „nepodoban za podučavanje filozofije“. U ovim knjigama Rasel je, između ostalog, zagovarao seks pre braka.

Sud donosi presudu kojom Raselova žalba biva odbijena, a tadašnji gradonačelnik Njujorka La Gvardija ukida sredstva iz budžeta za njegovu poziciju na Univerzitetu. Mnogi intelektualci, koje je predvodio Džon Djui, protestovali su zbog ovakvog tretmana. Ajnštajnov slavni aforizam: „Veliku umovi su uvek nailazili na nasilnu opoziciju od strane mediokritetskih umova“, nastao je upravo u njegovom otvorenom pismu podrške Raselu. Djui je zajedno sa Horasom M. Kalenom objavio zbirku članaka o ovoj aferi pod nazivom „Slučaj Bertran Rasel“.

Rasel se ubrzo pridružio Fondaciji „Barns“, gde je raznovrsnoj publici držao niz predavanja o istoriji filozofije. Ova predavanja poslužila su kao osnov za njegovu knjigu Istorija zapadne filozofije, prvi put objavljenu 1946. godine. Istorija zapadne filozofije je postala najprodavanija knjiga 20. veka iz oblasti filozofije i neprikosnovena kao uvod u zapadnu filozofiju. Posle razlaza sa Barnsom, Rasel se iz Amerike ponovo vraća u Evropu.

Rasel se danas uglavnom smatra jednim od utemeljivača analitičke filozofije, a baveći se gotovo svim oblastima ove nauke, najplodniji je bio na polju metafizike, filozofije i logike matematike, filozofije jezika, logike i epistemologije.

Rasel i humanizam

Rasel je poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Iako je tokom života nailazio na osude kao kritičar svake vrste dominacije proizašle iz vlasništva, države ili u oblasti međurasnih i međupolnih odnosa, Rasel nikada nije odstupio od borbe za bolje i humanije društvo: jedno vreme je predesedavao Međunarodnom sudu za utvrđivanje ratnih zločina u Vijetnamu. Čak je i u poznoj starosti nastupao kao angažovani humanista: u 89. godini je zatvoren kao vođa i učesnik antinuklearnih demonstracija. Umro je u 98., a njegov pepeo rasut je u planinama Velsa.

Tekst: Ljiljana Ilić/Mapa: Stefan Unković/Izvor:elementarium.cpn.rs/

___________________________________________________________________________________________

BERTRAND RUSSELL

HUMANISTIČKA SEKCIJA ZAJEDNICE HUMANITAS

russellFilozof i humanist Bertrand Russell jedna je od najistaknutijih ličnosti XX. stoljeća. Bio je neumorni kritičar svoga doba, ali i reformator koji je ukazivao na moguće putove rekonstrukcije suvremenog svijeta. Bertrand Russell je bio vrlo kontroverzna ličnost, predmet vrlo različitih pa i posve suprotnih ocjena. Od djetinjstva do duboke starosti njegovo zanimanje je bilo usmjereno u dva pravca: jedan čine matematika i filozofija, a dugi – povijest i politika, područje koje ih spaja je etika.

Rassell je čitavoga života preispitivao principe i granice ljudske spoznaje i ljudskih vrijednosti, a svojim držanjem u svim ključnim društveno-političkim događajima XX stoljeća skretao je na sebe pozornost svjetske javnosti. Bio je i filozof i javna ličnost u životu svoje zajednice, poput Sokrata. I kao što je bilo suđeno Sokratu zbog – hule na bogove, kršenja važećeg morala te kvarenja mladeži, i Russell je bio dva puta osuđen od engleske demokracije – prvi put (na šest mjeseci) zbog pacifizma u I. svjetskom ratu, a drugi put kad je u dubokoj starosti podsticao građane da sjedeći na ulicama štrajkaju te se drugim miroljubivim sredstvima suprotstave nuklearnoj politici.

Russell je bio čovjek koji je svoje etičke principe živio. Pored „Komiteta stotine“ osnovao je i Fondaciju za istraživanje mogućnosti očuvanja mira. Zajedno s Einsteinom bio je osnivač Pagvaškog pokreta, u kojem se okupljaju najistaknutiji znanstvenici i humanisti svijeta da kao ljudi od znanosti i mislioci, odgovorni pred poviješću, upozore na opasnosti koje nastaju prihvaćanjem utrke u naoružanju te da predlože mjere za otklanjanje ratne opasnosti. Možda je osnivanje „Russellovog suda“ za utvrđivanje zločina u Vijetnamu vrhunac Russellove predanosti miru i čovječanstvu. Russel je bio uvjeren da, kada zakoni zemlje proturječe zakonima humanosti, odgovorni građanin treba izabrati zakone humanosti.

Bertrand Russell rođen je 1872. godine u uglednoj aristokratskoj obitelji, poznatoj po svom učešću u političkom životu Engleske od vremena Henrika VIII. Roditelji su Bertrandu izabrali za odgajatelja jednog slobodnog mislioca, ali zbog njihove prerane smrti odgojila ga je baka, škotska prezbiterijanka. Kada je kao jedanaestogodišnjak učio Euklidovu geometriju nije se mogao pomiriti s tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati, te je odlučio uporno tragati za osnovnim principima koji bi bili apsolutno nesumnjivi i dokazivi. Drugi važan trenutak u njegovoj mladosti je bio kada je, poput Descartesa, došao do zaključka da se u sve može posumnjati osim u vlastitu egzistenciju.

U dobi od 15. do 18. godine života intenzivno se bavio ispitivanjem religijskih dogmi, u nadi i želji da će naći racionalne razloge da bar neku prihvati, ali ih je – jednu po jednu – sve odbacio kao neosnovane. Najznačajnija godina u njegovom intelektualnom razvoju je godina 1900., kada je prisustvovao međunarodnom kongresu filozofa u Parizu. Tu je bio impresioniran talijanskim filozofima koji su pokazivali naročitu preciznost u mišljenju i izlaganju, a koju nije nalazio kod drugih filozofa. Slijedećih 10 godina života posvetio je matematici.
Nakon objavljivanja The Principles of Mathematics 1903. godine, zajedno s učiteljem Whitheadom pripremio je obimno trosveščano djelo Principia Mathematica, u kojem je izvršena redukcija aritmetike na logiku.

Dvije su crte Russellovog karaktera bile stalne: zainteresiranost za istinu, s jedne strane, i za dobrotu, s druge strane. Pomalo zamoren matematikom i nezadovoljan rezultatima koje nudi filozofija, uporno si je postavljao pitanje: postoji li ikakvo znanje na svijetu koje je tako sigurno da nijedan razborit čovjek ne može u njega posumnjati, te što treba učiniti da život na zemlji postane sretniji. Stoga su pored matematike i filozofije najveće Russellove preokupacije bile povijest i politika. Nakon dugih lutanja zaključio je da se pouzdano znanje može tražiti jedino oslanjajući se na znanost i ljudsko iskustvo.

Zanimljivo je da je Russell nakon izbijanja I. svjetskog rata došao do zaključka da je ratu sklona većina tzv. običnih ljudi, te da državnici i diplomati nisu jednini krivci za izbijanje ratnih sukoba. Snažni osobni pacifizam je Russella odveo u iskreno simpatiziranje Oktobarske revolucije, ali samo dok 1920. godine nije posjetio SSSR. Nakon toga, premda je izgubio svako povjerenje u kapitalizam, odlučno se suprotstavio boljševičkom socijalizmu. Osjetio je iskrene simpatije prema tradicionalnim vrijednostima drevne kineske kulture, premda je naslućivao da bi se i ona uskoro mogla boljševizirati. Jedini element u europskoj civilizaciji koji je cijelog života cijenio je onaj koji je došao od starih Grka.

Odbačen od svoje klase zbog opora ratu i oštre kritike kapitalističkog načina života, napušten od ljevice zbog kritike boljševičkih metoda izgradnje socijalizma, Russell je dugo bio usamljeni mislilac i socijalni reformator. Držao je da je osnovni problem suvremenog svijeta u tome kako uskladiti industrijalizam s humanističkim načinom života, posebice s individualnom slobodom. Doživio je mnoge javne napade u tisku, a godine 1940. odbijena mu je bila kandidatura za predavača na američkom sveučilištu New York City College, s obrazloženjem da u svojim spisima bogohuli i opovrgava sve vrijednosti te da mu se ne smije dopustiti da kvari mladež.

Potkraj života Russel je ipak dobio javna priznanja, ne samo Nobelovu nagradu za književnost, nego i brojna priznanja u znanstvenoj i progresivnoj javnosti vlastite zemlje i svijeta.

Svoj vlastiti filozofski sustav Russsell je počeo izgrađivati oko 1898. godine. Na liniji racionalizma XVIII. stoljeća, ponesen rezultatima moderne znanosti, Russell je pokušavao spojiti empirizam i racionalizam, dedukcionizam i indukcionizam, pa čak i nadići suprotnost između materijalizma i idealizama, nastojeći zasnovati novu filozofiju, koja bi bila u odlučnom protustavu prema svakoj metafizici. Često je mijenjao svoja gledišta, odbacivao jedna a usvajao druga, dakako, isključivo u smislu njihova daljnjeg razvoja i usavršavanja. Mnogi njegovi kritičari pogrešno su mu zamjerali da je svakih nekoliko godina proizvodio novi filozofski sustav. Nešto je, naime, ipak bilo konstantno u Russelllovoj filozofiji: logički atomizam, odnosno metoda logičke analize. Logički atomizam on opisuje kao metodu analize stvarnosti čiji su posljednji rezultati logički atomi (ne posljednje čestice materije, nego logičke ideje o posljednjim elementima od kojih su sačinjeni analizirani predmeti stvarnosti). Premda je neko vrijeme bio dualist, vjerujući da realno postoje „duh“ i „materija“, kao nezavisni entiteti, koji se ne mogu svesti jedan na drugi niti na nešto treće, kasnije je zaključio da rezultati moderne znanosti takvu podjelu ne dopuštaju, te da je ona ušla u filozofiju iz religije. Jedna od sigurno najbitnijih posebnosti njegove filozofije je bila razdvajanje filozofije prirode i filozofije vrijednosti.

Russell je u etici XX. stoljeća dao značajne priloge. Došao je do originalnih rješenja o gotovo svim bitnim pitanjima etike, inspirirao je neke nove orijentacije u meta-etici. Suvremena meta-etika je vrlo kritična prema cjelokupnoj ranijoj filozofiji morala. Moderni etičari tvrde da su njihovi prethodnici u povijesti postupali nekritički: oni su, naime, najprije utvrđivali najviše dobro, te onda iz njega izvodili pravila i norme za moralnu praksu.

Etička teorija Bertranda Russella nije jedinstvena. On je i u tom području duhovne djelatnosti, kao i u drugima, mijenjao svoje poglede. Kao što je u sferi znanja sve rigoroznije primjenjivao metodu logičke analize, vodeći se trajnim motivom spoznaje istine, tako je i u etici, rukovođen trajnom težnjom da pridonese ostvarenju sretnog života za sve ljude, stalno tragao za prirodom vrijednosnog fenomena i formulom univerzalne ljudske suglasnosti u pogledu najviše vrijednosti, cilja i smisla života, kao i kriterija ljudske djelatnosti. Dok je u prvoj fazi (etičkog intuicionizma) Russell smatrao da su vrijednosti nenaturalna, ali objektivna svojstva stvarnosti, u drugoj je fazi vidio vrijednosti kao izraze naših želja (etički emotivizam). Moralni subjekt on vidi kao nepogrešivog suca u izboru ciljeva i vrijednosti. Time se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode.

Naglašavanjem uloge emocija i želje Russell je inspirirao čitav etički emotivistički pokret, koji je postao najdominantniji u anglosaksonskim zemljama. Ali Russell nije ostao na čisto emotivističkim pozicijama, nego je produžio tražiti objektivnu osnovu etičkih stavova, te je došao do značajnog zaključka da oni ne izražavaju samo subjektivne želje nego i nešto općenitije po svom sadržaju. Po tom Russellovom shvaćanju etika ima zadatak utvrditi opće principe iz kojih se onda mogu izvesti pravila ponašanja. U raznim vremenima u različitim krajevima, pa i u istoj zajednici u isto vrijeme, postoje različita pravila ponašanja. Russell postupno prelazi od subjektivnog etičkog emotivizma prema objektivno-društvenom emotivizmu. On misli da moralni i pravni kodeksi moraju biti prilagođeni promjenama uvjeta, imajući u vidu opće dobro za sve, a to je: dobar život, ispunjen srećom, inteligencijom, razumijevanjem i ljubavlju. Ne može biti „dobro“ jednostavno ono što se želi, jer – ljudske se želje sukobljavaju. Neka moralna načela kao da su općeljudska, univerzalna, i bez njih, čini se, nijedna ljudska zajednica ne bi mogla opstati. Ta načela mogu se gotovo empirijski utvrditi.

Inače, moralna pravila, drži Russell, treba poštivati samo ako imaju dobre posljedice, u suprotnom treba ih mijenjati. Moralna pravila su, pri tome, otjelovljena u čovjekovoj savjesti. Tri su kriterija za opravdanje moralnih postupaka: 1. autoritet moralnih pravila, 2. savjest i motiv, 3. posljedice. One želje koje nisu u suglasnosti s općim željama čovječanstva nisu vrijedne ili moralne želje. Tako se etika približava politici. U ovoj fazi (etičkog naturalizma) Russel tvrdi da se pojam „dobro“ može definirati i da se etika mora povezati s politikom, te se u tom smilsu može i znanstveno tretirati. Time je, zapravo, Russel odbacio ne samo svoj početni stav o neodredljivosti „dobra“ te kasniju poziciju o etičkim stavovima kao izrazima ličnih želja, nego i stav o nedokazivosti osnovnih etičkih vrijednosti. U posljednjoj fazi svojih etičkih promišljanja on etiku postavlja usporedo s ostalim vrstama znanja, premda s manjim stupnjem egzaktnosti, analogno prirodi samog predmeta. Dok je ranije mislio da etička objektivnost može biti politička, a ne logička i empirijska, on kasnije ide korak dalje i tvrdi da su vrijednosne i moralne propozicije deskriptivne i istinite ili pogrešne. Moralni su sudovi faktički i znanstveni, premda su bazirani na željama.

Etička vjerovanja su kroz povijest imala dva vrlo različita izvora: jedan politički i drugi povezan s osobnom religioznošću i moralnim uvjerenjima. U Starom zavjetu oni se pojavljuju odvojeno, jedan kao zakon, a dugi kao proroci. S ovim dualizmom se mora računati, jer bez građanske moralnosti zajednice nestaju, a bez osobne – njihovo održavanje nema vrijednosti. Pri tome Russell odbacuje svaki autoritet u etici, bio to Bog, istina ili savjest, što je sve u sebi kombinirao tradicionalni moral, te drži da se mogu objektivno postaviti temeljne etičke propozicije, kao da su znanstvene. Njegova je teorija bazirana na emocijama, rukovođena znanjem te okrenuta općedruštvenoj suglasnosti.

Russell je antitradicionalno i antimetafizički orijentiran, u duhu moderne znanosti, u kojoj traži oslonac, te na osnovi rezultata znanosti, povijesti ljudske misli i ljudskog iskustva, stojeći čvrsto na empirijskom tlu, on zasniva svoje refleksije o čovjeku, razbacane po brojnim djelima.

Čovjek je, smatra Russell, dio prirode, a ne nešto što bi prirodi bilo suprotstavljeno. Čovjek je prirodni fenomen. Čovjekovi misaoni i tjelesni pokreti slijede iste zakone koji opisuju kretanje zvijezda i atoma. Kao dio fizičkog svijeta, koji sam po sebi nije zanimljiv, čovjek je kao i ostala materija komponiran od elektrona i protona, te kao i oni podliježe istim zakonima koji vladaju u cijelom svemiru.

Sa stajališta svemirske beskrajnosti život je nevažan fenomen; vrlo malo zvijezda imaju planete, vrlo malo planeta može podržavati život. A i na zemlji život pripada samo maloj količini materije blizu zemljine površine; dugo vremena nije bilo života na zemlji i jednom će ga vjerojatno nestati. Stoga se živa materija ne može uzeti kao svrha cijelog stvaranja univerzuma. Ali ne postoji niti neki neutralni arbitar koji bi mogao ocijeniti vrijednost čovjeka u svemiru. Čak ako se i uzme da su ljudi vrhunac stvarateljskog akta, ipak im nešto nedostaje u sjaju.

Čovjek je samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti. Mi ne znamo da li na nekom drugom planetu također postoje racionalna bića. Mi malo znamo o svojoj biti. Samo je djelomično poznata povijest čovječanstva, a budućnost ljudskog roda je potpuno neizvjesna. Pretpostavlja se da se čovjek izdvojio iz životinjskog svijeta prije milijun godina. Čovjekovo je postojanje dugo u odnosu na povijesno vrijeme, ali je vrlo kratko u odnosu na geološke epohe.

Russell se zalaže za znanstveni pristup ljudskoj prirodi i motivima ponašanja pojedinaca i grupa. On sam ustvrđuje da su kod ljudi primarni oni motivi koji su vezani za održanje: hrana, krov nad glavom, odjeća i razmnožavanje, Ali kada je ovo zadovoljeno, drugi, sekundarni, motivi postaju vrlo jaki: prisvajanje, rivalstvo, zavist i ljubav prema moći. To su, zapravo, najvažniji ljudski motivi, i većina ljudskih aktivnosti može se svesti na te temeljne motive, drži Russell. Pri tome se Russell poziva na istraživanja psihologa, koja su otkrila što je naslijeđeno, a što stečeno u karakteru odraslog čovjeka. Kod novorođenčeta se mogu zamijetiti tri instinkta, pored osnovnoga za hranjenje: novorođenče je zastrašeno kad je bez zaštite, ono je ljuto kad je previše utegnuto i ono je zadovoljno kad ga se miluje.

Kao što je shvaćanje razvoja univerzuma u smislu progresivnog ili regresivnog kretanja znanstveno neutemeljeno, tako i pridavanje svemirske važnosti ljudskim nadama i strahovima nije znanstveno opravdano. Strah i nada su počesto ljudske tvorevine, one dolaze iz vremena čovjekovog djetinjstva i boravka u džungli. Za čovjekovo oslobađanje od strahova potrebna je prije svega istina o samom sebi, a ne tradicionalni i nepotrebni mitovi.

Ljudski duh, kao i tijelo, ima dvije komponente – nasljednu i stečenu. Dok je za tijelo bitna nasljedna, za duh je važna stečena komponenta. Duh i njegova sposobnost učenja su ono najvažnije po čemu se čovjek razlikuje od životinje. Prema nekim antropolozima razvoj čovjeka i njegovog mozga trajao je oko 500 000 godina, od tada se čovjekova prirodna inteligencija nije bitno promijenila. Najbolji dječak od prije 500 000 godina, koji bi imao sve uvjete za školovanje, uspio bi u učenju kao i njegov suvremeni vršnjak.

Russell ističe da je moguće mijenjati ljudsku prirodu i da se ljudska bića mijenjaju brže no životinjske vrste, a civilizirani čovjek brže od neciviliziranog. Prema Russellu, isto kao i prema shvaćanjima francuskih materijalista XVIII. stoljeća, svako je ljudsko biće produkt nasljeđa i utjecaja okoline, odgoja i mogućnosti za akciju. Stoga Russell baš kao i oni zahtjeva promjenu okolnosti putem odgoja ljudi, premda nije jasno – tko će odgajati odgajatelje, kad su i oni produkt sredine koju treba preodgajati. Russell prihvaća da postoje stanovite prirodne predispozicije, različite kod različitih naroda, a koje zajedno s vanjskim uvjetima stvaraju određene karaktere, ali on kategorički odbacuje tvrdnje da se ljudska priroda ne može ni malo promijeniti. Doduše, on priznaje da promjenjivost ljudske prirode ima i svoje granice.

Istražujući ljudsku prirodu, odnosno čovjeka kao vrstu među drugim vrstama, Russell je došao do zaključka da su u osnovi svih ljudskih aktivnosti prirodni impulsi (pri čemu ne pravi razliku između tih impulsa i instinkta, ostavljajući nas u neizvjesnosti da li je instinkt u osnovi ljudske prirode kao i kod životinja, ili je impuls za ljude ono što je instinkt za životinje, a ne znamo niti da li je impuls ili instinkt onaj posljednji element koji se ne može svesti na nešto još osnovnije ili elementarnije).

Ti impulsi su usađivani duboko u ljudsku prirodu, kroz stoljeća čovjekovih odnosa s prirodom, s drugim drugim ljudima i sa samim sobom, i to kroz selekciju. Po svojim impulsima čovjek je kompleksniji od svih drugih životinja. Nije poželjno slabljenje tih impulsa, nego njihovo upravljanje prema životu i rastu, njihova konstruktivnost. U tome mogu ključnu ulogu odigrati odgoj i obrazovanje, kako u djetinjstvu i mladosti, tako i, kasnije, kroz društvene institucije i cjelinu društvenih odnosa.

Razum, inače, nije niti može biti uzrokom ljudske aktivnosti, nego samo njen regulator. On nema veze s izborom cilja – izbor cilja određuju impulsi, razum ima presudan značaj u izboru sredstva, puta prema ostvarenju cilja koji se želi postići. Impulsi po sebi, kao i priroda po sebi, etički su neutralni. Ali je na ljudima da na osnovi impulsa učine što mogu od svog života. Pri tome važno je istaći, drži Russell, da se ništa dobro, vrijedno i sretno ne može postići protiv impulsa. Russell se oštro suprotstavlja onim koncepcijama života, naročito religioznim, koje čovjeka određuju kao prije svega duhovno biće, te ignoriraju životne impulse.

Premda je po svojoj instinktivno-impulsnoj strukturi čovjek sličan životinjama, ima, drži Russell, i bitnih razlika između čovjeka i životinja. Neke od tih razlika su emocionalne, a neke intelektualne. Jedna od emocionalnih razlika je da su neke ljudske želje, u odnosu na životinjske, u biti bezgranične, nemoguće ih je u potpunosti zadovoljiti. Imaginacija neumorno tjera i iscrpljuje ljudska bića. Ono što je čovjeku potrebno za sreću čovjeku je nemoguće ostvariti, jer su zemaljske mogućnosti ograničene. Ljudi se žele proširiti dokle god im seže mašta, a životinje su zadovoljne s postojanjem i reprodukcijom.

Što se čovjekove društvenosti tiče ona nije specifično ljudska osobina. Suradnja i jedinstvo grupe imaju osnovu u instinktu koji nalazimo kod svih društvenih životinja (najpotpunije kod mrava i pčela). Ali socijalni život mravi i pčela je mehanički i statičan, dok ljudi, premda nalaze korisnim živjeti u zajednici, imaju uglavnom individualne želje. Otuda teškoće socijalnog života i potreba za stanovitom vlasti u zajednicama. Čovjek, naime, nije potpuno društven, kao što su to pčele i mravi, nego je poludruštvena životinja. Neki su mu impulsi društveni, a neki individualni. Pri tome, prema Russellu, ne može se reći da je samački dio ljudske prirode manje vrijedan od socijalnog. Mistici, pjesnici, umjetnici, znanstvenici – u svom najunutrašnjijem biću su osamljeni.

Od svih socijalnih grupa nesumnjivo je instinktivno najjača obitelj. Za potpunu harmoniju u obitelji bio je dovoljan incest-tabu, ali je on za pleme morao biti proširen raznim složenim pravilima egzogamije i dopunom u vidu običaja i moralnih normi. Tu su običaji održali pobjedu nad instinktima. Pri tome jedna plemenska pravila vrijede za članove plemena, a druga za strance izvan konkretne plemenske zajednice, na jednoj strani stoji solidarnost, a na drugoj sumnjičenje, rivalstvo i rat.

Sve što je pogrešno u ljudskim odnosima, misli Russell, dolazi otuda što individualistički impulsi pretežu nad grupnim ili obratno. Socijalna kohezija ne može biti efikasna ako nema psihološku dopunu u osjećajima pojedinaca. Socijalna kohezija je djelomično instinktivna, a djelomično razumna. Socijalna kohezija je započela lojalnošću prema krvnoj grupi, ona je bila pojačana strahom od neprijatelja, te je rasla djelomično prirodno, a djelomično namjerno, dok nije dostigla velike sinteze kakve danas poznajemo u vidu nacija.

Russell drži da najvišu vrijednost treba tražiti u pojedincu, a ne u kolektivu. Dobro društvo je samo sredstvo za dobar život pojedinaca koji ga čine, a ne nešto što ima vrijednost samo po sebi. Russell smatra slobodu pojedinca glavnim uvjetom ostvarenja dobrog života.

U prirodi je čovjeka da stalno bude u konfliktu s nečim. Borba u kojoj je čovjek angažiran je trostruka: 1. čovjek i priroda, 2. čovjek i čovjek, 3. čovjek sam sa sobom. Konflikt s prirodom čovjek vodi pomoću znanosti i tehnike. Konflikt s drugim čovjekom vodi se politikom i ratom. Unutrašnji konflikt do sada se vodio putem religije. Konflikt s prirodom Russell smatra u izvjesnom smislu temeljnim, jer je pobjeda u ovom području bitna za održanje i povećanje broja ljudskih bića. Ali, drži Russell, dolazi vrijeme kada čovjek može postati bogatiji putem sporazuma s prijašnjim protivnikom, nego putem konflikta s njim. Zahtjev je modernoga doba da se konflikti umanje i ublaže, kako konflikti čovjeka s čovjekom tako i konflikti čovjeka sa samim sobom (konflikti u čovjeku). U unutrašnjoj borbi jedna je strana nazvala drugu grijehom i odlučila je pobijediti je. istina, ta pobjeda nije nikada bila tako potpuna, kao pobjede u vanjskim konfliktima, i poslije svake pobjede sebe samog, grijeh bi uvijek iznova pokazao svoju ružnu glavu.

Russell zagovara rješavanje spomenutih konflikata uspostavljanjem harmonije, sklada. To je tim lakše postići što čovjek bolje poznaje pozadinu konflikata. Nakon što je postalo moguće osigurati dovoljno hrane za sve, nakon što je tehnika omogućila suradnju na širokoj osnovi, konflikti čovjeka s drugim čovjekom postaju anakronizam, treba ih prevladati političkim i ekonomskim ujedinjenjem, takvim kakvo predlažu zagovornici svjetske vlade. Ali, harmonija među ljudima ne može biti dovoljno stabilna, sve dok svaki čovjek ne postigne iskrenu harmoniju sa samim sobom, dok sebe ne prestane promatrati kao neprijatelja koga treba savladati.

Konflikti između čovjeka i čovjeka, odnosno između raznih ljudskih grupa, izazvani su ekonomskim interesima, rasnim ili vjerskim razlikama. Cilj rata je – obično – postizanje veće moći i bogatstva. Ali na djelu je i zadovoljstvo primjenjivanja vlasti nad drugima i življenja na račun tuđeg rada. Međutim, prema Russellu, odlučujući podstrek ratu daje impuls koji predstavlja ispunjenje jedne strane ljudske prirode. Ratove je teško suzbiti upravo zato što izviru iz impulsa više nego iz kalkulacije o isplativosti rata. Ona ista vitalna energija koja proizvodi sve što je najbolje, proizvodi i rat te ljubav prema ratu. Taj impuls prema konfliktu s drugim čovjekom, odnosno prema ratu, na djelu je kod velikog broja ljudi. Stoga je rat permanentna društvena institucija svih slobodnih zajednica, i pored činjenice da je najveći broj nacija najviše vremena u stanju mira. Premda ratove proglašavaju vlade, ratovi su rezultati akumuliranih strasti u ljudima. Zato, da bi se rat odbacio kao sredstvo rješavanja konflikata, potrebno je prije svega očistiti ljudska srca od otrova koji vode ratovima: od pretjeranog ponosa i straha, od zavisti, pohlepe, prezira i mržnje. Oni čine rat razložnim. Rat je okružen opsesijom tradicije, svetih knjiga, obrazovanja, mitova o junaštvu itd.

Pri tumačenju rata Russel posebno ističe moment straha, duboko usađenog u čovjekovu mentalnu strukturu. Strah je, po Russellovom shvaćanju, praiskonski teror koji čovjek nosi sa sobom iz džungle. On razlikuje strah kao emociju i strah kao racionalno predviđanje opasnosti. Dok je ovaj posljednji realan i kao mjera opreza do izvjesne mjere nužan, strah kao emocija, animalna reakcija i predrasuda je velika prepreka čovjekovom slobodnom razvoju. Iz straha nastaju mržnja i zavist, ali i podređivanje vođama u vrijeme opasnosti. Strah je, pak, duboko prirodna psihološka karakteristika čovjeka. On se manifestira u atmosferi ratne groznice iz koje rat neposredno nastaje, a koja, kao izraz straha, ima duboke korijene u povijesti, sve od divljaštva i barbarstva.

Na istoj liniji Russell tumači i rasni antagonizam, kao iracionalno nasljeđe koje potiče od naših animalnih predaka, jer je i njemu korijen u instinktivnom strahu od stranog i nepoznatog, koje se ne može procijeniti, pa stoga izgleda opasno. Upravo taj iracionalni strah, a ne hrabrost, u osnovi su svih progonitelja i tlačitelja (npr. Hitler).

Dosadašnja suradnja u društvu bila je gotovo potpuno temeljena na sili; sila je vladala čak i u seksualnim odnosima, jer su zarobljene žene uzimane u konkubinat. (Uopće, za podređenost žene muškarcu Russell nalazi razlog u jačim muškarčevim mišicama.) Tek od 1918. godine počinje postupna suradnja između žena i muškaraca. Ali, to je više posljedica tendencije da se sva moć koncentrira u rukama države: žene su se emancipirale od muškaraca u onoj mjeri u kojoj su i žene i muškarci postali robovi države. Otakako je nastala država, smatra Russell, čovjek je počeo činiti mnoge grozote, kao što su: rat, ropstvo, podjarmljenost žena, masovno uništavanje protivnika… Svemu tome Russell vidi kao primarne ne društvene uzroke, nego psihološku građu čovjeka, njegovu impulsivnu prirodu.

Običan čovjek ne može živjeti sretno bez natjecanja, jer je od njegovog nastanka to bio oblik njegovog života. Ali ta sklonost natjecanju može poprimiti manje štetne oblike u sportu, u znanosti, u umjetnosti… Zanimljivo je da niti odsutnost svih opasnosti ne znači automatski punu sreću za čovjeka, kojemu su, pored elementarne sigurnosti potrebne i – avanture. Stvaraoci utopija i socijalni reformatori, prema Russellu, redovito zaboravljaju da veliki dio ljudske sreće ovisi o aktivnosti, a samo mali ostatak da je sadržan u pasivnom zadovoljstvu.

Od nebrojenih čovjekovih želja (impulsa) glavne su želja za moći i za slavom, smatra Russell. Te dvije želje nisu identične, ali su vrlo srodne. Čak i kad ljudi dostignu priličan stupanj udobnosti, i pojedinci i zajednice teže daljem uvećanju svoje moći, odnosno bogatstva. To, međutim, nipošto nije ekonomski motiv. Moć, baš kao i energija, ima različite oblike: bogatstvo, naoružanje, vlast, utjecaj na javnost… Ipak, ljubav prema moći, premda je jedan od najjačih ljudskih motiva, vrlo je nejednako raspoređena te je ograničena raznim drugim motivima, na primjer: ljubavlju prema zadovoljstvu i lagodnosti, čak i ljubavlju prema suglasnosti. U smislu Adlerove podjele na podređujuće i podređene tipove ljudi, Russell smatra oba tipa nepoželjnima, naročito u njihovim ekstremnim oblicima, te prednost daje trećem tipu, koji odbija i vodstvo i podređenost, ali se takvi ljudi teško uklapaju u društvo, te nalaze slobodu u samoći. Samo, nerijetko oni koji se povlače u samoću nisu iskreno indiferentni prema moći, nego su često nesposobni osvojiti je uobičajenim načinima.

Dosadašnji čovjekov konfliktni stav prema prirodi, prema drugom čovjeku i prema samome sebi, mora, prema Russellu, upravo s razloga čovjekova opstanka, iz kojeg se taj stav i razvio, biti zamijenjen sklonošću za suradnjom (s prirodom, s drugim čovjekom i sa samim sobom).

Russellova koncepcija moći naglašava ulogu impulsa, strasti, emocija, ličnosti, slučaja, forme, stihije i drugoga što je izvan bilo kakve povijesne zakonitosti. Russell je načelno odbacivao postojanje općih zakonitosti u povijesti, uključujući i teorije rasta i propadanja (u smislu pretjerane analogije s individualnim životom). Ipak, on primjećuje stanovito cikličko kretanje: rođenje, rast, opadanje i smrt – u imperijama i civilizacijama kao i u slučaju životinja u polju. Stare imperije Egipta i Babilona zbrisala je Perzijska imperija, Perzijanci su bili zbrisani od Makedonaca, Makedonci od Rimljana, Rimljani od Arapa i Teutonaca… Pri tome, nedvojben je stanoviti stalni napredak, posebno u dvije stvari: u unapređenju znanja i u rastu i širenju organizacija, naročito država.

Ipak, i znanost i države izvori su kako dobra tako i zla: znanost je učinila ratove destruktivnijima, a velike države – proširenijima. Jedini lijek za sprečavanje rata je stvaranje svjetske države ili superdržave, kadre da rješava međunacionalne sporove bez rata. No za to je, prema Russellu potrebna što veća povezanost ljudi na svim kontinentima te više ljudske solidarnosti. Russel, inače, nalazi da je demokratsko društveno uređenje, premda ne i savršeno i kompletno, ipak najbolje. Analizirajući propagandne, psihološke i edukativne uvjete kroćenja moći on se zalaže za princip objektivnosti informacija te za znanstveni pogled na svijet.

O suvremenoj civilizaciji, jednako kao i o dosadašnjoj povijesti, Russell nema visoko mišljenje, a budućnost je neizvjesna. Ipak, Russel misli da bi ljudi poučeni prošlošću, te svjesni suvremenih tendencija mogli izabrati sretniju budućnost. Da li će ljudi izabrati život ili smrt, sreću ili nesreću, ovisi o samim ljudima, drži Russell, a ne ni o kakvoj vanjskoj sili. Tendencije suvremene civilizacije vode kako dobru tako i zlu, strasti nas vode destrukciji, a inteligencija nas upozorava da bismo morali izabrati drugačiji način života, ukoliko želimo opstati. Sasvim je, međutim, neizvjesno, da li će uspjeti pobijediti razum ili će ovaj naš svijet završiti u katastrofi (kako je pretpostavljao Albert Einstein).

Ukazujući na granice i teškoće znanosti, Russell ipak ne vidi drugi način za zasnivanje istine i drugu osnovu za ljudska vjerovanja. On se svom snagom suprotstavlja pokušajima obezvređivanja znanosti, samo zato što na svom putu nije uspjela naći odgovore na još uvijek mnoga ljudska pitanja. Zalažući se za znanstveni stav u vjerovanju i djelovanju Russell se odlučno suprotstavlja svakom misticizmu. U znanstvenom mišljenju želje nemaju nikakvog udjela, te to olakšava sagledavanje objektivne istine, realnu orijentaciju u djelovanju i ostvarivanju sretnog života. Na žalost, uvođenje toga načina mišljenja napreduje vrlo sporo, jer je ljudima teže temeljiti svoje poglede na objektivnim dokazima nego na subjektivnim željama, odnosno nadama.

Znanost kao zadovoljenje intelektualne radoznalosti je vrijednost po sebi, ali ona je i izraz impulsa za moći, kada je primjenjujemo u proizvodnji. Međutim, upravo ta praktična strana i zabrinjava Russella, jer ljudi mogu s znanošću postupiti na različite načine. Ipak, on ne uzdiše za tzv. prirodnim životom (kao Lao Tse ili Rousseau). Russell zagovara znanstveni napredak, ali i ističe da znanstveni napredak sam po sebi nije dovoljan, te da je za stvarni napredak najbitnije napredovanje u mudrosti (pri čemu se misli i na intelekt i na emocije). Kako čovjek u svojoj biti nije racionalno biće, vrlo je važno da se odgojem, tj. obrazovanjem pobuđuju kod ljudi plemeniti ciljevi, plemenite emocije, konstruktivni (a ne destruktivni) impulsi.

Moderna tehnika dala je čovjeku nevjerojatno velik osjećaj moći, koji bitno utječe na njegov mentalitet. Moderni je čovjek toliko obuzet moću da se ne pita, kao antički čovjek, što je što, nego što se može od čega napraviti. Tako oslobođena ljubav prema moći potisnula je sve druge impulse, uključujući uživanje u ljepoti ali čak i roditeljsku ljubav. Dok je tradicionalna religija razvijala vjerovanje u čovjekovu ovisnost o Bogu, moderne ideje uzdižu čovjekovu beskrajnu moć. Ako se ljudi u međuvremenu ne promijene nabolje, te ne postanu plemenitiji, ljudski život može postati najgori od mogućih oblika života. Svjetska država u tom slučaju ne bi nimalo pomogla, nego upravo obratno. Vjerovanje da znanost sama po sebi donosi napredak, po Russellu je samo komotna iluzija XIX. stoljeća.

Stvarni napredak, u smislu stvarnog poboljšanja života, ovisi u prvom redu od samih ljudi, uvjeren je Russell. Treba, kaže on, mijenjati društvene institucije, odgojem, tj. obrazovanjem, poticati dobre strane čovjekove ličnosti, poticati kreativnost, ljubav, mudrost, i to uvjeravanjem i reformama, a ne revolucijama.

Russell je energično odbacivao silu (nasilje) kao sredstvo rješavanja društvenih pitanja, uključujući i ona međunarodna. On vidi izlaz iz začaranog kruga jedino u strpljivom aktivnom prosvjećivanju svih, od običnih ljudi na ulici do najodgovornijih državnika. On se u tom smislu ne oslanja ni na koju posebnu društvenu snagu, jer ona ne bi bila dovoljna garancija da će biti ostvareni principi humanizma i sretnog života na ovoj planeti punoj povijesnih naslaga mržnje, osvete i težnje za dominacijom nad drugima.

Moderna znanost i tehnika, odnosno tehnička civilizacija, smatra Russell, nosi sa sobom industrijalizam u ekonomici i povećanu organizaciju u cjelokupnom društvenom životu. Organizacijom društvo postaje jače, ali se umanjuje sloboda pojedinca, širi se sveopća uniformiranost. Nedvojbeno je da se industrijski svijet može održati samo uz još veću organiziranost nego što je danas imamo, ali ona treba biti samo sredstvo za bolji život, nipošto cilj po sebi. Postupci modernoga čovjeka determinirani su ne samo spontanim impulsima, nego i svjesnim ili nesvjesnim ujtecajem grupa kojima pojedinac pripada: kolektiva u kojem radi, sindikata, političke stranke, tiska, radija i televizije, škole, crkve i države – kao najdominantnije organizacije. Moderni je čovjek daleko manje individualan nego srednjovjekovni seljak ili zanatlija. Moderni čovjek sve više postaje rob države i njenog univerzalnog monopola. Država nadzire školu, sredstva masovnog komuniciranja, mladi dobivaju svoje ideale od holivudskih producenata nove religije obožavanja tehnike, bogatstva, moći, uspjeha, natjecanja, rivalstva…

Russell odbacuje princip individualne koristi ili zadovoljstva, koristi ili zadovoljstva pojedinca, kao ključni etički princip, inzistirajući na maksimalnoj sreći maksimalnog broja ljudi. On drži da nije moguća sreća pojedinca bez opće sreće. Ali, on je i protivnik neke apstraktne opće sreće, koja ne bi bila ujedno i sreća za pojedince koji čine konkretnu zajednicu.

Russellu je jasno da su moderne organizacije sa svojim izvršnim funkcionarima neminovne, ali je nevolja u tome što na njihovo čelo redovito dolaze ljudi vođeni ljubavlju prema moći. Protiv njihove moći pojedinac ne može ništa učiniti. Organizaciji se može suprotstaviti samo druga organizacija. Ali konflikti među organizacijama su vrlo opasni, to više što je veća njihova unutrašnja moć nad članovima. Država koja je iznutra despotska, biće i prema van ratoborna. Zato je važno maksimalno ograničiti kompetencije države u odnosu na pojedinca. Funkcije države su opravdane samo u mjeri pružanja potrebne zaštite prema unutra zakonom i policijom, a prema van – vojskom.

U suvremenim prilikama sloboda kao da je u opasnosti da nestane, ali Russell to ne smatra neizbježnim. Treba, po njemu, naći sredinu između željene pune slobode i realno ograničene slobode. U organizaciji u kojoj pojedinci sudjeluju sa živim interesom i u kojoj izvršni organi uživaju povjerenje, stanovito žrtvovanje slobode može biti podnošljivo. Premalo slobode u društvu dovodi društvo u stagnaciju, a previše u kaos. Važno je reći da je zadovoljenje fundamentalnih ljudskih potreba za hranom, pićem, zdravljem, odjećom, domom, seksom i roditeljstvom minimumom slobode, i onaj koji je lišen ma koje od ovih potreba nije slobodan, ma što se drugo uključivalo u pojam slobode.

Sloboda se ne može proširivati ukidanjem institucije vlasti, nego njenim ograničavanjem. Želje jednog čovjeka mogu biti potpuno suprotne željama drugog čovjeka, te bi anarhija, u stvari, značila slobodu za jače, a ropstvo za slabije. Sloboda ne znači pravo na vršenje presije nad drugim čovjekom, nego pravo da mislimo i da živimo kako izaberemo, s tim da to ne sprečava druge da čine isto. Princip slobode se svodi na jednostavnu mudrost i izreku: živi i pusti druge da žive!

Sve što je više od minimalnih potreba predstavlja komfor, te Russell smatra da je opravdano da se nekoga liši komfora kako bi se osigurale potrebe drugoga. Russell vidi jedino rješenje u demokraciji koja bi se oslanjala na znanost i u kojoj bi se sloboda pojedinca shvaćala kao „mogućnost za inicijativu“. Dakako, pored znanosti nužni su i moral, umjetnost, mudrost, plemenite emocije, pravične i efikasne društvene institucije – sve u službi dobre svrhe i ljudski opravdanog cilja.

Jednu od glavnih opasnosti u suvremenom svijetu Russell vidi u povećanju fanatizma. Suprotstavljeni fanatizmi izazivaju mržnju, sprečavaju slobodno istraživanje. Oni su u opoziciji prema znanstvenom napretku, oni progone suprotne poglede i sputavaju intelektualnu slobodu kao jednu od najvećih društvenih vrijednosti. Istina često nije prijatna nositeljima moći, i ako oni budu mogli sprečavati njeno otkrivanje i priopćavanje, uslijedit će novo mračno doba, poput onoga iza briljantnog razdoblja antike. Russell se najozbiljnije boji da bi bijela rasa mogla ponovno poći putem fanatizma kakav su kršćani preuzeli od Židova, vjerujući da je samo jedna religija istinita. Sada se tvrdi da je samo jedna ideologija istinita, ili samo jedan način života dobar, a da su svi drugi loši. U tome leži izvor netolerantnosti i velike opasnosti izbijanja rata.

Ljudi su skloni prihvaćati fanatizme, jer im oni daju osjećaje sigurnosti i suradnje u grupi, čiji su članovi udruženi temeljem oduševljenja za jednu stvar. Nasuprot fanatizmu Russel preporuča toleranciju, prije svega toleranciju u pogledima.

Ono što stoji na putu ozdravljenja nisu fizičke ili tehničke prepreke, nego zle strasti u ljudima, ljudskim duhovima: sumnja, strah, žudnja za moći, mržnja, netolerantnost…. Lijek je u ljubavi i suosjećanju. Svirepost, zavist, rivalstvo i traganje za iracionalnom sigurnošću dovele su čovječanstvo na rub katastrofe. Novi način života ne može biti uspješan tako dugo dok je to čisto intelektualno uvjerenje. On se mora duboko osjećati, duboko vjerovati, čak i u snu. Nedvojbeno ima stvari koje nije dobro činiti, ali najgori način da ih se izbjegava činiti je dati im etiketu grijeha, te ih tako učiniti neizdrživo atraktivnim.

Je li Russell bio socijalist? Premda nije prihvaćao ni jednu etabliranu socijalističku doktrinu, nego je nudio svoj koncept najboljeg uređenja društva, njega se bez sumnje može smatrati socijalistom. Bit njegova socijalizma čine sljedeći stavovi.

Profit kao ekonomska kategorija na određenom je stupnju razvoja bio društveno koristan, ali je danas štetan. Budući da kapitalist ne vodi računa o potrebama zajednice, nego o svom profitu, on je neminovno u sukobu s interesima zajednice. Osim toga jagma za profitom vodi iscrpljivajućem natjecanju, nemilosrdnoj konkurenciji i ekonomskom imperijalizmu, što se više jednostavno ne isplati.
Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je moguće s malo rada postići pristojan komfor. Russell drži da su četiri sata rada i potrebna i dovoljna za svakog zdravog čovjeka, i kad bi svi radili toliko, za sve bi bilo dovoljno dokolice. Na žalost u kapitalizmu i radnik i kapitalist žele duži radni dan, prvi da bi imao veću nadnicu, a drugi da bi imao veći profit, pri čemu nezaposleni ostaju praznih ruku. Je li to mudro? Što se tiče etike prema kojoj je radišnost vrlina, Russell je vidi kao etiku vladajućih za siromašne, robove, kmetove itd. Za civilizaciju je esencijalna dokolica, a ne rad. Bez stanovite dokolice čovjek je lišen najljepših stvari u životu.

Stalni strah od nezaposlenosti i neuspjeha u poslu, karakterističan za kapitalistički poredak, jedan je od uzročnika duševnih bolesti, a želja za bogatstvom je često samo izraz želje za nedostajućom sigurnošću. Stalna nesigurnost uzrokuje mnogo nesreće u svijetu. Raditi bi trebali svi koji su za rad sposobni, a nagrada bi trebala biti prema voljnosti za rad. 

Sustav odgoja i obrazovanja u kapitalističkom društvu je nepravedan i štetan. Kvalitetno obrazovanje imaju samo djeca bogatih, a talenti djece siromašnih propadaju. Russel drži da bi država trebala preuzeti na sebe troškove izdržavanja djece, te omogućiti udanim ženama rad izvan obitelji. Žene trebaju biti potpuno oslobođene ovisnosti o muževima. Umjetnici su u kapitalističkom svijetu poniženi jer rade za imućne pokrovitelje, koji su vrlo često neobrazovani. U modernom društvu širi se broj javnih ustanova i javnih službi, te je nad njima neophodna javna kontrola. Russell smatra da internacionalističko socijalističko društveno uređenje smanjuje vjerojatnost ratova, koji vrlo često imaju ekonomske motive. U kapitalističkom se društvu sve stvari mjere prema njihovoj uporabi, a trebalo bi ih mjeriti prema njihovoj pravoj vrijednosti.

Russell, dakle, doista preporučuje socijalizam kao najadekvatnije rješenje. Pri tome on ga ne povezuje s ovom ili onom društvenom snagom, nego ga preporuča svim klasama i svim pojedincima, odgovornim državnicima i običnim ljudima na ulici. Socijalizam koji Russell predlaže svojevrsni je kozmopolitski humanizam. Russell je pristalica socijalizma u razvijenim zemljama, koji bi se ostvario mirnim putem, uvjeravanjem i postupno. On osjeća simpatije za anarhizam, ali vidi ga samo kao ideal kojemu treba aproksimativno težiti, jer – kad bi se i ostvario – on bi se raspao za nekoliko godina. Russell ne prihvaća marksistički socijalizam jer u njemu ima preveliku ulogu moć države. On je pristalica tzv. gildskog socijalizma, koji usvaja sve što je vrijedno u socijalizmu i sindikalizmu. Taj socijalizam nije za ukidanje države, ali je za njeno konzekventno smanjivanje. Tvornice bi, prema tom modelu, bile slobodne odlučivati o vlastitoj produkciji. Vlasnik je država, ali upravljaju gilde plaćajući državi rentu. Svaka gilda samostalno odlučuje o raspodjeli zarade, prema samostalno utvrđenim principima nagrađivanja. Gilda je proizvođač, a država je potrošač. Parlament predstavlja potrošače na geografskom principu, a gildski kongres proizvođače na industrijskom principu. Iznad njih je zajednički tribunal i proizvođača i potrošača, koji odlučuje o spornim pitanjima, utvrđuje cijene i poreze, on ima autoritet i vlast.

Russell smatra da bi jedan minimalni dio prihoda morao biti osiguran za sve, bilo da rade ili ne, a prihod preko tog minimuma išao bi onima koji su voljni angažirati se na poslu koji zajednica smatra korisnim. Kvalificiraniji ne bi trebali biti bolje plaćeni, jer je njihov posao zanimljiviji i privlačniji. Pravednije je bolje nagraditi one koji su voljni raditi manje prijatne poslove. Russell zagovara omogućavanje samouprave svagdje gdje je to moguće. Socijalizam koji je bio na djelu u XX. stoljeću Russell je držao previše nestrpljivim, nadahnutim nestrpljivim idealistima, prorocima i reformatorima te je nalazio u njemu mnoge slabosti. Russell drži da su boljševici htjeli posao od nekoliko desetljeća i djelo generacija sažeti u nekoliko godina. Russell ne prihvaća Marksovu filozofiju i ekonomsku teoriju, odbacuje diktaturu proletarijata kao nedemokratsku, umjesto klasnog rata preporuča socijalističku promidžbu, a komunizam vidi kao svojevrsni fašizam, koji ograničava slobodu, paralizira napredak, njeguje mržnju itd. Ipak, Russell nalazi da i kod Marksa ima važnih istina.

Osnovni preduvjeti za stvaranje boljeg svijeta i života po Russellu su: 1. sprečavanje rata kao izvora nesigurnosti, straha od opće destrukcije, 2. uspostavljanje svjetske vlade koja bi jamčila mir i sigurnost te sprečavala podsticanje nacionalističkih strasti, nepovjerenja i mrženje među narodima 3. veliki posao educiranja ljudi u smislu tolerancije, kreativnosti i opće simpatije. Russell je duboko uvjeren da sve to treba i da je sve to moguće ostvariti u praksi borbe za bolji svijet, a jednom stvoreni bolji društveni uvjeti stvorili bi i nove karaktere ljudi, drugačije od današnjih.

Čovjek, prema Russellu, ne može ograničiti svoj pogled na vlastiti život, pa ni na samo svoju vlastitu zemlju, ili svoje vlastito doba, a da ne postane sterilan. Mi nismo samo pojedinci, mi smo i članovi vrste. Zato on procjenjuje narode i razdoblja ne samo po svakodnevnoj sreći njihovih pojedinačnih pripadnika, nego i po njihovom ukupnom doprinosu civilizaciji kao ukupnosti svih onih mentalnih vrijednosti koje dijele čovjeka od majmuna, a civiliziranog čovjeka od divljaka.

Russell je veliki protivnik religija uopće, a posebno religijskih moralnih dogmi. Za Russella je religija bolest rođena iz straha, a njen je izvor u ljudskoj bijedi. Ona je oličenje straha, mržnje i uobrazilje. Russell odbacuje religiju i sa znanstvenog i sa moralnog stajališta. Treba njegovati istinoljubljivost i dobrotu, ali prepreka prvome je u (religijskim) dogmama, a drugome – u vjerovanju u grijeh. Moralisti su, ističe Russell, dvije tisuće godina osuđivali čovjekovu težnju za srećom kao nešto degradirajuće i bezvrijedno, čime su samo svjedočili svoju mržnju na ljudski rod. Sreća je najviše dobro i smisao života, i ljudi moraju biti sretni da bi bili dobri. Da bi bili sretni ljudi se moraju osloboditi svega što čini život nesretnim: loših društvenih odnosa, loših navika, loših vjerovanja itd., te trebaju živjeti u skladu sa svojom prirodom, baziranom na kreativnim impulsima.

Russell stalno naglašava spontanu, prirodnu, instinktivnu radost, kao elementarnu, osnovnu (iako ne najvišu) vrijednost i sastavnicu sreće, zatim bezinteresno istraživanje istine, uživanje u umjetnosti, međuljudsku naklonost itd.

Russell se ne oslanja ni na koju političku organizaciju, društvenu klasu ili sloj, on apelira na sve ljude dobre volje – jednako na lordove i proletere, na anarhiste i boljševike, na svećenike i slobodne mislioce, na bijele i obojene.

Da bi pojedinac živio dobar život, on treba imati prije svega dobro zdravlje, dovoljan prihod (sredstva za život), sretne osobne odnose (prijateljstva, ljubav, djecu – ako ih želi, posao koji nije nezanimljiv, a za sve to je uvjet – dobar odgoj i obrazovanje.

Russell ističe da sreća ne dolazi niti sama od sebe, niti od prirode, niti od nekog nadljuskog bića: ona ovisi potpuno i isključivo od samih ljudi, od svakog pojedinca ali i od ljudske zajednice u cjelini. Sreću, stoga, ne treba čekati, nego je treba osvajati, i to na ovom svijetu i u ovom životu, ne sutra nego danas, ne negdje tamo – nego tu gdje jesmo.

 IZ RIZNICE RUSSELLOVIH MISLI

Da je čovjek produkt uzroka koji nisu sadržavali predviđanje o rezultatima koji će se postići, da čovjekov postanak, njegov rast, njegove nade i strahovi, njegove ljubavi i vjerovanja nisu ništa drugo nego proizvod slučajnog grupiranja atoma, da nikakva vatrenost i heroizam, nikakva intenzivnost misli i osjećanja ne može sačuvati indiviudalni život s onu stranu groba, da su sav rad vjekova, sva posvećenost, sva inspiracija, sva podnevna svjetlost ljudskog genija osuđene na nestanak u ogromnoj smrti sunčevog sustava i da cijeli hram čovjekovog dostignuća mora biti neizbježno sahranjen na ruševinama razorenog univerzuma – sve ove stvari, iako ne sasvim nesumnjive, već su gotovo toliko sigurne da nikakva filozofija koja ih odbacuje nema nade održati se.

Postoje stvari koje znanost ne može tretirati, na primjer – sva pitanja vrijednosti: što je dobro a što loše (kao cilj). 

Ispravne želje su one želje koje mogu biti u skladu sa što je moguće više drugih želja, a pogrešne one želje koje mogu biti zadovoljene sputavanjem drugih želja.

Mudar čovjek misli o svojim nevoljama samo onda kad ima smisla o njima misliti, inače misli o drugim stvarima.

Mnoge se (čovjekove) nevolje mogu umanjiti shvaćanjem njihove beznačajnosti. 

Vrhovno moralno pravilo treba biti: Postupaj tako da proizvedeš radije harmonične nego disharmonične želje.

Dobar je onaj život koji je inspiriran ljubavlju, a vođen znanjem.

Ljubav je ne samo izvor slasti, nego je njeno odsustvo izvor boli.

Ljubav je prvi i najobičniji oblik emocije koji vodi prema suradnji.
Osjećajno i srdačno ponašanje prema drugim ljudima nije ugodno samo tim drugim ljudima, nego je i velik izvor sreće za čovjeka s takvim osobinama: on postaje predmetom opće ljubavi.

Jedan od glavnih uzroka odsustva (životnog) poleta je osjećaj da nas nitko ne voli, dok osjećaj da nas ljudi vole ohrabruje životni polet.

Ne možemo od drugih ljudi očekivati da misle o nama bolje, nego što mi mislimo o njima.

Što mi zovemo mišlju izgleda da ovisi o organizaciji veza u mozgu jednako kao što putovnja ovise o putovima.

Maksima da ljudska priroda ne može biti promijenjena, jedna je od onih dosadnih plitkosti, koje kod neznalica prikrivaju dubine njihovog vlastitog neznanja.

Cijeli naš život sagrađen je oko izvjesnog – ne tako malog – broja primarnih instikata i impulsa.

Samo ono što je na ovaj ili onaj način povezano s našim instinktima i impulsima izgleda nam poželjno ili važno.

Svako zadovoljstvo koje ne nanosi štetu drugima, dostojno je uvažavanja.

Naši motivi u dobročinstvima rijetko su tako čisti kao što mi zamišljamo da jesu.

Najveći dio aktivnosti čak i najplemenitijih ljudi ima u sebi nešto sebično, ali da nije tako – ljudski rod ne bi mogao opstati.

Nesumnjivo je da trebamo željeti sreću onih koje volimo, ali ne kao alternativu vlastitoj sreći.

Idealističke teorije nikada nisu toliko jake da bi mogle dovesti do velikih promjena, kada do velikih promjena dođe teorije koje ih pravdaju samo su prikrivene strasti.

Ne postoji moć bilo „razuma“ ili „vrline“, ili ma kako da se ona nazove, koja može izuzeti naš aktivni život i naše nade i strahove izvan područja koje je kontrolirano prvim pokretačima svih želja. 

Ono što uzdiže čovjeka iznad životinja je njegova mentalna sposobnost, koja je sa sobom donijela želje koje nisu čisto materijalne.

Uvijek kada prijeđemo granicu obitelji, vanjski neprijatelj je taj koji nam daje koheziju. 

Život bez avanture može lako postati nezadovoljavajući, ali život u kojem avantura uzme nekontrolirane forme, sigurno će biti kratak.

Od nebrojenih čovjekovih želja glavne su želje za moći i za slavom.

Ono što ljudi stvarno podrazumijevaju kada govore o borbi za opstanak, to je zapravo – borba za uspjeh.

Ono što suvremeni čovjek traži od novca, to je da mu donese još više novaca kako bi mogao da se razmeće, bliješti i pretekne one koji su bili s njim na ravnoj nozi.

Usvojeno je pravilo da je pametan onaj čovjek koji stekne mnogo novaca, a nitko ne voli da ga smatraju budalom.

Novac može povećati čovjekovu sreću, ali samo do izvjesne granice.

(Materijalni) uspjeh može biti samo dio sreće, i vrlo je skupo plaćen ako su mu za postizanje žrtvovani svi ostali (njeni) dijelovi.

„Zlatna sredina“ je često osporavana, ali u vrlo mnogim stvarima ona je točna.

Suvremeni muškarci i žene izgleda da su postali nesposobni za veća intelektualna uživanja.

Jedan od izvora nesreće, zamora i nervne napetosti sastoji se u nesposobnosti (suvremenih ljudi) da se zainteresiraju za bilo što što nije od praktične vrijednosti za njihov život.

Jedna od mana suvremenog visokog obrazovanja je u tome što je ono postalo previše upućivanje na stjecanje određenih znanja, a premalo na proširenje misli i osjećaja nepristranim pogledom na svijet.

Pripadnici inteligentne manjine trebaju nastojati međusobno se upoznati te uzajamno uživati u međusobnom druženju.

Sreća se uvećava druženjem s ljudima sličnih ukusa i sličnih mišljenja.

Naklonost u smislu iskrenog uzajamnog zanimanja dvaju osoba jedne za drugu, ne samo na korist konkretnih dviju osoba, nego sa zajedničkom težnjom k općemu dobru, jedan je od najvažnijih elemenata stvarne sreće. 

Glupa, puna predrasuda ili svirepa sredina zaslužuje da se (inteligentan) čovjek s njom raziđe.

Za sretan život neophodno je umjeti podnositi izvjesnu mjeru dosade, i to je činjenica o kojoj valja poučavati mladež.

Pod pretpostavkom da nije pretjeran, i nadosadniji rad je većini ljudi manje neprijatan od nerada.

Dosada koju čovjek osjeća u nužnom i nezanimljivom poslu nije ništa u usporedbi s dosadom koju čovjek osjeća kada ne zna što učiniti s vremenom. 

Razum i znanstvena narav duha potrebniji su svijetu no što su to ikada ranije bili, jer su srušena sva vjerovanja i navike koje su se oslanjale na iracionalne autoritete.

Znanost je uvećala čovjekovu kontrolu nad prirodom, te bi se zato moglo pretpostaviti kao vjerojatno povećanje čovjekove sreće i blagostanja, i to bi bio slučaj – kada bi ljudi bili racionalni, no oni su ustvari bezgranični u svojim strastima i instinktima.

Ljudi će postići moć da mijenjaju sebe, i oni će je neizbježno upotrijebiti, ali što će oni učiniti od ljudske vrste – ne usuđujem se proricati. 

Tako dugo dok ljudski život traje, sloboda će biti bitna za mnoge od najvećih dobara što nam ih naša zemaljska egzistencija može ponuditi.

Sloboda ima izvor u jednom od najelementarnijih čovjekovih instikata.

Za racionalni duh nije pitanje: da li hoćemo organizaciju ili ne, nego – koliko mnogo organizacije hoćemo, i gdje i kada i koje vrste?

Civilizirano društvo je nemoguće zamisliti bez visokog stupnja sputavanja spontanih impulsa, jer je spontani impuls u stanju postići samo najjednostavnije oblike društvene suradnje, a ne i one vrlo složene kakve zahtjeva moderna ekonomija.

Prednosti koje proizlaze iz organizacije tako su velike i tako očevidne da bi bilo apsurdno željeti povratak na ranije uvjete, ali oni koji su svjesni samo prednosti, skloni su previdjeti opasnosti koje su vrlo realne i vrlo prijeteće. 

Ako ljudski rod odluči sebi produljiti život, morat će učiniti vrlo drastične promjene u svom načinu mišljenja, osjećanja i ponašanja.

Najinteligentniji zapadni narodi izumiru.

Opasnost za intelektualnu slobodu veća je u naše dane, nego je bila i u jedno vrijeme od 1660. godine, ali ona više ne dolazi od kršćanske crkve, nego od vlada, koje su zahvaljujući modernim opasnostima od anarhizma i kaosa, naslijedile svetost koje je ranije pripadala svećeničkom staležu. 

Dio je znastvenog stava da tvrdnje znanosti ne pretendiraju na to da su sigurne, nego samo da su najviše vjerojatne na temelju prisutne evidentnosti. 

Važna činjenica sadašnjega vremena nije borba između kapitalizma i socijalizma, nego borba između industrijske civilizacije i humanosti.

Moralni napredak je ono što je potrebno: ljudi moraju naučiti toleranciju i izbjegavanje nasilja, ili će civilizacija iščeznuti u univerzalnoj degradaciji i bijedi.

Nije država, nego zajednica, široka svjetska zajednica svih ljudskih bića, sadašnjih i budućih, ono čemu trebamo služiti.

Nema konačnog zadovoljstva u njegovanju samo jednog elementa čovječje prirode na račun (svih) drugih, niti u tome da se svijet svede na sirovinu za veličanstvenost vlastitog ja.

Ljudi u modernom svijetu nisu sretni, ili bar to nisu u velikoj većini slučajeva.

Stvari koje su za čovjekovu sreću neophodne jesu: hrana, stan, zdravlje, ljubav, uspješan posao i poštovanje zajednice (bez tih stvari mogu biti sretni samo izuzetni ljudi), ali ljudi koji imaju spomenute osnovne stvari ili ih mogu postići a nesretni su – pate od neke psihološke smetnje.

Ozbiljnije psihološke smetnje možda spadaju u djelokrug psihijatra, ali u običnijim slučajevima može ih izliječiti kod sebe i sam pacijent, pod pretpostavkom da je u stanju zauzeti pravilan stav prema stvarima. 

Naklonost roditelja prema djeci i djece prema roditeljima može biti jedan od najvećih izvora sreće, ali su u našoj današnjoj zbilji odnosi između roditelja i djece u devet od deset slučajeva izvor nesreće za obje strane, a u devedeset devet o stotine slučajeva – izvor nesreće za bar jednu od dviju strana.

Količina zadovoljstava u životu modernog čovjeka nesumnjivo je veća nego u primitivnim zajednicama, ali se povećala i svijest da bi ta količina mogla biti daleko veća.

Kako bi izašao iz očajanja, civilizirani čovjek morao bi proširiti i svoje srce, kao što je proširio svoj mozak.

Pored (stalne) zabrinutosti jedan od najznatnijih uzroka nesreće (suvremenih ljudi) je – zavist.

Zavidan čovjek ne samo da želi i izaziva nesreću drugoga, on je i sam nesretan.

Zavidan čovjek umjesto da osjeća radost zbog onoga što ima, pati zbog onoga što imaju drugi.

Jedini lijek protiv zavisti je sreća, ali je nevolja u tome što je zavist sama po sebi strašan neprijatelj sreće.

Zavist je prisutna i u temeljima demokracije.

Namjerno ili iz nužde, ali većina suvremenika vodi život koji uništava čovjekove živce.

Kad prijeđe izvjesnu granicu, želja za uzbuđenjem je znak nastranog raspoloženja ili nekog nagonskog nezadovoljstva.

Kakvog smisla ima praviti sve ljude bogatašima, kad su i sami bogataši jadni?

Ma što mi mislili, mi smo stvorenja Zemlje, naš je život dio života Zemlje.

Tajna čovjekove sreće je u sljedećem: treba koliko je to god moguće proširiti područja svoga zanimanja te se na stvari i osobe koje čovjeka zanimaju reagirati što više prijateljski, a što manje neprijateljski.

Život je prekratak da bismo se mogli zainteresirati za sve, ali je dobro biti zainteresiran za toliko stvari koliko može ispuniti naše dane.

U dobrom životu treba biti ravnoteže među aktivnostima, te nijedna ne treba uzeti toliko maha da smeta drugima.

Ako želimo da naši ukusi i želje budu izvorom sreće, oni trebaju biti u skladu sa zahtjevima zdravlja, s naklonostima onih koje volimo i s poštovanjem društva u kojem živimo.

Čovjekova sreća ovisi dijelom o vanjskom svijetu, a dijelom o samom čovjeku.

Da bi čovjek bio sretan, naročito kada mu prođe mladost, važno je da sebe vidi ne kao izdvojenu jedinku čiji će dani ubrzo doći kraju, nego kao dio životne rijeke koja teče od prvog sjemena do daleke i nepoznate budućnosti. 

Svijet koji moramo tražiti je svijet u kojem će biti živ kreativni duh, u kojem će život biti avantura puna radosti i nade, koji će se više temeljiti na gašenju nego na neograničenom oslobađanju želje da zadržimo ono što posjedujemo ili da uzmemo ono što posjeduju drugi, to mora biti svijet u kome će naklonost imati slobodu igre, u kojem će ljubav biti očišćena od instikata za dominacijom, u kome će svirepost i zavist biti odstranjeni srećom i nesputanim razvojem svih instikata koji čine život i ispunjavaju ga duhovnim užicima; takav svijet je moguć, on samo čeka ljude da ga stvore.

Oni koji nalaze zadovoljstvo u građenju postižu veće zadovoljstvo, nego što ga ljubitelji rušenja mogu naći u rušenju.

Bolje je ne činiti ništa, nego činiti štetu.

Sretan život je u velikoj mjeri isto što i – dobar život.

IZVORI:
B. Rasel NAUKA I RELIGIJA, “Svjetlost” , Sarajevo 1976 .
B. Rasl OSVAJANJE SREĆE, “Minerva”, Subotica – Beograd 1982.

Izvor:web.archive.org

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OTIMANJE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Novi biznis „otimanje zemlje“

Milioni hektara zemlje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi prelaze u ruke investitora a to „otimanje zemlje“ najviše pogađa zemljoradnike i stanovnike sela.

TamoiOvde-16797127755259651db06a7895290120_640x439

Foto: (sxc.hu)

 Trajanje ugovora je 99 godina, pa i više, kamate za zakup su vrlo niske – delom niže od jednog evra po hektaru godišnje.

 Proteklih godina je 33 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato u zakup inostranim investitorima ili je prodato, piše Dojče vele pozivajući se na procene međunarodnih nevladinih organizacija.

 O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara.

 Fenomen „otimanje zemlje“ naglo se proširio od 2008, kada su cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, a sa njima i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.

 Među zainteresovanim „otimačima“ su i zemlje sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, a koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo.

I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu – na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.

Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela.

Stotine hiljada malih poljoprivrednika zbog toga je već izgubilo egzistencijalnu osnovu.

Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), ipak i dalje ističu šanse za te regione na osnovu investiranja u zemlju. Poručju da investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države, što malim poljoprivrednicima omogućava da uče o metodama velikih agrarnih preduzeća, i poboljšava infrastrukturu zemalja.

Stvarnost je drugačija.

Mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa sa „otete zemlje“, a mnogo manje za progres.

Izvor: b92.net (Tanjug)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 EVO KAKO JE PODELJENO SVETSKO BAGATSTVO

TamoiOvde-149834882952591ffea64e2951916773_orig

Piramida svetskog bogatstva

Ova piramida koju je izradio je Kredi Svis prikazuje kako je raspodeljeno svetsko bogatstvo, kao i ogroman jaz između bogatih i siromašnih.

Ova mala piramida prikazuje kako je raspoređeno svetsko bogatstvo između ultrasuperbogatih, superbogatih, bogatih, kao i svih ostalih.

Piramida koju napravio Kredi Svis pokazuje kako 32 miliona ljudi, odnosno 0,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše 98,7 biliona dolara ili oko 41 odsto svetskog bogatstva .

Na dnu piramide vidimo da 3,2 milijarde ljudi, odnosno 68,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše samo tri odsto svetskog bogatstva, ili oko 7,3 biliona dolara.

Izvor: b92.net (Tportal)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

The Cult – Saints Are Down

 

I’m so blind, I cannot see

You’re so warm to me

I’m not there and you are here

Please take me

 

Yeah, the saints are down

Oh, the saints are down

The saints are down

The saints are down

 

Life’s so long, or short should I say?

I am here to get it on with you today

Girl, you should know that I love you more than I can say

Sometimes I fear all those things that come down on us anyway

 

But I gotta tell ya that my

My saints are down

That my saints are down

Let me tell you why

Saints are down

The saints are down

 

Hey, pretty good, what do you got to say?

Whose fucking life is it anyway?

Don’t you know anything about anybody else?

You’re so wrapped up in your tiny self

 

Oh, let me tell ya

Saints are down, yes they are

Your saints are down

Your saints are down

The saints are down

 

They’re down

And they’re not coming round

Yeah, they’re not easily found

Buried

And they’re buried in the ground

Yeah, they’re buried upside down

 

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

 

The saints are down

Yes they are

Yes they are, well

You’ll never see them again, no

 

Your saints are down…

 _________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20

RADNICI I RADNICE, NE BUDITE GLADNICE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Danas je 1. maj.

Danas je Praznik rada. Danas će radnice i radnici u nepreglednim kolonama (zašto imam utisak da će najmnogobrojniji među  izletnicima biti upravo oni, oni koji su ostali bez posla ili nikad nisu imali status zaposlenog) poći u susret prirodnim lepotama. Da proslave.

 Stotine hiljada srećnih trudbenika „ s osmehem na licu”, „okupiraće “ puteve, staze i bogaze, Nacionalne parkove, zaštićena prirodna dobra prve, druge i ostalih kategorija, obale reka i jezera, podnožja i vrhove brda i planina, šumarke, poljane i livade nam cvetne…

Porodične idile, prijateljstva na nakovnju, partijski kružoci, demonstriranje imanja…

Slaviće se, uz potpaljene vatre i ognjišta, nataknutu na kolac jagnad, prasad i drugu živinčad, dim do neba i miris roštilja, „prigodan kulturno-umetnički program”, gajbe i flaše…

Što pretekne 1. dokusuriće se 2. maja. A onda će, neminovno doći i 3. maj. I računi.

Da. Da?

 Praznika rada.

„1. maja 1886.godine, stotine hiljada američkih radnika su izašli na ulice da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Čikago je bio centar pokreta. Radnici su tamo mesecima agitovali za osmočasovno radno vreme, i uoči 1. maja njih 50.000 je već bilo u štrajku. Novih 30.000 pridružilo im se sledećeg dana; to je dovelo veći deo čikaške proizvodnje do zastoja.
Strah od nasilnih klasnih sukoba obuzeo je grad. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja. Ali u ponedeljak, 3. maja tuča u kojoj su učestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) između radnika članova sindikata, koji su sprečeni da dođu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo.
Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče (4. maj) učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca.
Histerične gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.
11. novembra 1887. četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. Umrli su zbog svojih reči, ne zbog svojih postupaka.
250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Od kada je na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: “Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”. Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i sindikaliste širom sveta, Hejmarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Do današnjeg dana, kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga “Hejmarket”.
Nakon 50 godina komunističke vladavine, tokom koje je 1. maj slavljen kao veliki državni praznik u SFRJ, stanovništvo ovih prostora i dalje nije u potpunosti upoznato šta ovaj praznik predstavlja.“

Bora*S

Reference: vikipedija i dečiji kutak