LEKOVITE VODE SOKOBANJE…

 

tamoiovde-logo

Dejstva lekovitih voda Sokobanje

348159504766 Mineralna voda Sokobanje deluje svojom toplotom, hemijskim sastavom, elektrommagnetskom i osmotskom snagom jonizacije i vrši uticaj na ljudski organizam na dva načina- direktno i indirektno.

Direktni uticaj vrši se preko receptornog aparata kože ili preko sluzokože želuca ili sluzokože disajnih puteva. Idirektni uticaj ispoljava se nešto kasnije, delovanjem na nervni, endokrini sistem, tkiva ćelija mozga, mišića… Tokom banjske procedure, svaki organizam pokazuje specifičnu reakciju kao odgovor na nadražaj. 

Na početku lečenja organizam reaguje time što uvećava snagu i mogućnost prilagođavanja, nadoknađivanja i zaštite, a tokom lečenja kasnije dolazi do celokupne otpornosti organizma u povoljnom smislu. Kod zdravog organizma, pod uticajem toplote i fizičkih i hemijskih osobina vode, nastaje promena nekih funkcija organizma zbog prilagođavanja na uticaj vode.

Primena lečenja termalnim vodama potrebna je kod hroničnih i manje akutnih faza bolesti, dok još postoje mogućnost i snaga prilagođavanja i osposobljavanja, koje treba trenirati, povećavati i učvršćavati. Ovoj činjenici u prilog govori banjska reakcija prvih dana lečenja. Usled napora ili prenaprezanja organizma nastaje pogoršanje znakova bolesti.

Kod mnogih bolesnika se potpuno povoljan rezultat lečenja javlja ne za vreme trajanja lečenja, već na kraju ili izvesno vreme nakon završetka lečenja. U vezi sa ovim, vrlo je važno da se banjske procedure (kupanje,inhalacija i sl.) odrede u onoj meri i jačini i količini koja najbolje odgovara pojedinačnom bolesniku i njegovom stanju.


Mineralne vode se u organizam mogu uneti inhalacijom, kupanjem i pijenjem.

31849626356Kupanje je najčešći oblik lečenja i predstavlja spoljašnju upotrebu termalne vode. Za primanje, tranformaciju i prenos podražajnog dejstva glavnu ulogu igra koža.U samoj koži se najpre izazivaju promene funkcije i razmene materija.Sem promena u samoj koži, još važnija je uloga kože kao prolazne sredine za ulazak u organizam biološki aktivnih materija .

Pijenje vode  je takođe u upotrebi pri banjskom lečenju ali u manjoj količini i samo kod određenih bolesti. Pijenjem ove vode izaziva se hipertermija, širenje krvnih kapilara sluzokože želuca i creva. Tople vode umiruju motalitet, grčenje želuca i creva, a hladne draže i pojačavaju periklistiku.

Pijenjem mineralne vode unose se u organizam razni elektroliti i organske materije. Posle prelaska iz creva u krv, voda deluje svojim materijama putem kojim i prolazi. Uneseni u krv i razneti po organima i tkivima aktivni elementi mineralne vode utiču na sve osnovne procese razmenu ugljenih hidrata, belančevina, masti, minerala, na taj način što ih povećavaju, smanjuju ili prenose. Utiču na odnos soli i vode u organizmu.

Svaka pojedinačna voda ima svoje dejstvo, čiji je rezultat lekovitost. Inhalacijom se vrši udisanje gasova, pare ili raspršenih čestica mineralne vode. Udisanjem se omogućava unošenje i lokalno dejstvo na slutokožu bronhija i alveola. Druga povoljnost je u tome što neke materije lekovitog dejstva bolje prolaze kroz pluća nego kroz organe za varenje i kožu. Inhalacijom mineralnim sastojcima izazivaju se promene mineralne ravnoteže u organizmu a razne soli nanete na sluzokožu disajnih puteva mogu uticati na lučenje sekreta i iskašljavanje. Inhalacijom mineralnom vodom raspršenom specijalnim aparatima, samim gasovima i isparenjima iz prirodnih izvora, postiže se dvostruko dejstvo, primarno, lokalno na sluzokožu disajnih puteva i alveola i kasnije sekundarno dejstvo pojedine organe i tkiva.

____________________________________________________________________________________________

Znamenite ličnosti u Sokobanji

Lekovitost termalnih izvora, klima, geografski položaj, turistička ponuda i mogućnost za odmor i rekreaciju odavno su bili razlozi za dolazak u Sokobanju .

Još davne 1663. godine u Sokobanji je boravio poznati turski putopisac Evlija Ćelebija i o tome ostavio vredne zapise.

U Sokobanji je boravio nemacki Baron Fon Herder. Ovde se upoznao sa svojstvima mineralnih izvora, pa je kasnije, pišući o tome, sokobanjske izvore uporedjivao sa izvorima u Bad Gastajnu.

Nemački oficir Smetau, koji je sebe smatrao Srbinom i potomkom kneza Lazara, ovde je boravio 1773. godine i zapisao: „Ovamo Turci dolaze sa svih krajeva, pa čak i iz Azije“.

871030051881Srpski Knjaz Miloš Obrenović ovde je bio 1860. godine, radi odmora i lečenja.

Nas poznati i u svetu priznati istraživač, geograf i putpoisac, Jovan Cvijić, vrsio je istraživanja na terenu današnje opštine Sokobanja i to objavio u knjizi „Naselja i poreklo stanovništva“. Čitajući ovu knjigu saznajemo da je većina sokobanjskih sela, pre nego što su ostala na današnjem terenu, bila na drugom mestu.

Preseljavanje je bilo uslovljeno traženjem pogodnijeg položaja, koji bi odgovarao ekonomskim potrebama, ili političkim prilikama (bežanje od Turaka). Neka grupisanja vršili su i Turci, a i knez Miloš je naredio „da se grupišu raštrkane kuće“.

Pojedina naselja su postojala jos za vreme Rimljana (Sokobanja i Vrmdža), ali nema podataka kakvo je bilo stanovništvo. U sastav sokobanjskog stanovništva, piše Cvijić, ulazi pet-šest struja, a najbrojnija je šopsko-torlaćko-zagorska, a za njom je dinarska.

Sokobanja je bila i stecište srpske inteligencije. Pored Nušica, Sremca i Andrića , u njoj su i rado boravili i Pavle Popović, Dobrica Milutinović, Bogdan Popović, Pjer Križanić, Aleksandar Belić, Rodoljub Colaković, Isidora Sekulić i mnogi drugi. O njihovom boravku svedoče zapisi, anegdote, fotografije i sećanja meštana sa kojima su se družili.

586194652132Poznatu krilaticu „Sokobanja-Sokograd, dodjes star-odešmlad“, koja je postala sinonim Sokobanje, napisao je Branislav Nusić jednom svom banjskom prijatelju na razglednici, da bi je lakše prodavao.

Stari Sokobanjci zapamtili su Branislava Nusića i kao čoveka koji je umeo da okupi i zabavlja društvo raznim šalama i dosetkama. Jedna od tih šala je aluzija na inhaliranje: „Mačka na rupi miša čeka, a mi-zdravlje“.

683446602431 Ivo Andrić, naš poznati književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, više puta je boravio u Sokobanji. Stanovao je u hotelu „Moravica“, a slobodno vreme provodio u šetnji, posmatrajući Sokobanju, okolinu i njene ljude.

O tome je ostalo i nekoliko zapisa. U knjizi „Znakovi pored puta“, Andrić je zabeležio: „Da ga uzmeš za noge i izvrneš naopako, pre bi mu istresao dva oka nego dva dinara iz džepova“. (Čuo u Sokobanji 1972. godine) U njegovoj zaostavštini pronadjena je beleška i o lepoti Ozrena: „Na visoravnima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta božur, njegovi cvetovi liče na krupne rane i imaju boju teške tamnocrvene krvi“.

Poznati Srpski književnik Stevan Sremac je, takodje, boravio u Sokobanji. U leto 1906. godine iznenada se razboleo, kratko bolovao i umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića.

Pjer Krizanić, nas poznati karikaturista, bio je čest gost Sokobanje.

Poslednjih godina često je u Sokobanji boravio Miodrag Radovanović-Mrgud, nas poznati pozorisni i filmski glumac iz Beograda. On je ovde okupio glumce-amatere, osnovao „pozorišnu radionicu“ i u toku leta organizovao nekoliko uspešnih predstava, na zadovoljstvo meštana i turista.

____________________________________________________________________________________________

Kako doći u Sokobanju

68296153815Sokobanja je smeštena u kotlini, u jugo-istočnoj Srbiji i administrativno pripada Zaječarskom okrugu Timočke Krajine. Okružena je planinama, Ozrenom, Leskovikom, Devicom, Krstatcem, Slemenom, Rtnjem i Bukovikom.

Sokobanji najbliži gradovi su: zapadno, Aleksinac 30 km, na severu, Boljevac 27 km i istično Knjaževac 47 km. Preko Aleksinca Sokobanja izlazi na autoput Beograd – Niš i tako je spojena sa svim delovima južne, zapadne i severne Srbije.

674613151294Od Niša je udaljena 60 km, a od Beograda 240 km. Preko Boljevca Sokobanja se spaja sa magistralnim autoputem Paraćin – Zaječar i dostupna je iz svih gradova Timočke Krajine i Braničevskog okruga.

Jedino u zimskim mesecima kada su velike snežne padavine, put Sokobanja – Boljevac, preko Rtnja, nije prohodan. Iz pravca Zaječara, u Sokobanju se dolazi i regionalnim putem preko Knjaževca, oko 90 km, a od Knjaževca, preko Kalne, Banja pod Ozrenom je spojena sa Pirotskim krajem i Starom planinom.

Dakle, svi putevi vode u Sokobanju! Vidimo se u Sokobanji.

Izvor:sokobanja.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LEČENJE UZ POMOĆ RIBICA…

tamoiovde-logo

Ribice Garra Rufa ili “doktori  ribice”, dostupne su, već nekoliko meseci i pacijentima  u Brestovačkoj banji  nadomak Bora

TamoiOvde-DSC_7660Pacijent stavlja ruku ili nogu u akvarijum u kojoj su ribice, koje se za to vreme hrane ljuspama kože i ispuštaju enzim ditranol koji usporava razvoj oboljenja. Jedan tretman traje 20 minuta, a potrebno je proći najmanje pet tretmana da bi lečenje bilo efikasno.

Lečenje ribicama je bezbolno, čak prijatno pacijentima, između ostalog  i zbog temperature vode od oko 32 stepena – govori nam Dejana Tufegdžić, v.d. direktorka „Brestovačke banje  – Srpske krune“.

 Ove, kako kažu „čudotvorke“, imaju jednu zaista neverovatnu osobinu. Preferiraju “grickanje” površinskog sloja ljudske kože kao dopunu u svojoj ishrani, da bi nadomestile nedostatak belančevina.

TamoiOVDE-DSC_7642Zazvrat, svojim enzimima, leče i neguju obolelu kožu ljudsku. Pokazalo se da je tako. Kažu.

No, ono što je zaista nesumnjivo, je, da vode termomineralnih izvora ove bаnje spаdаju u red nаjlekovitijih u nаs.

To su pokazale prve analize koje su urađene 1834. godine na Bečkom medicinskom fakultetu, gde su po nalogu kneza Miloša otpremljene ,zajedno sa vodama Sokobanjskim, Palanačkim, Višnjičkim, Jošaničkim i Ribarskim. Od svih ispitivanih, najviše ocene su dobile upravo vode Brestovačke.

Čuveni bаron Johan Volfgang Herder je već naredne godine, na svom „rudarskom putu“ po Srbiji ispitivao mineralne i termomineralne vode, potvrdio ovo saznanje.

Po balneološkim svojstvima u to vreme Brestovačka banja je svretavana u rang sa najznamenitijim toplicama evropskim (Badan-Baden,Bormio,Visbaden, Teplic…).

TamoiOvde-DSCN1731malaBаnjske vode pomаžu u lečenju oboljenjа kičmenog stubа, kostiju, zglobovа, mišićа, kože, opšte iscrpljenosti orgаnizmа, posledicа povredа, reume, bolesti nervnog sistemа, oboljenjа perifernih krvnih sudovа i zаpаljenjа ženskih polnih orgаnа.

Nа lekovitost vodа utiče sаdržаj i međusobni odnos rаznih hemijskih elemenаtа i mikroelemenаtа (kаlijum, kаlcijum, fluor, nаtrijum, silicijum, hlor, jod, brom, mаgnezijum, oksidi gvožđа, аluminijumа, litijumа, mаngаnа, cinkа, rubidijumа, kobаltа, bаkrа i fosfаtа, kаo i blаgo rаdioаktivni elementi urаn, rаdijum i rаdon).

Ovde postoji deset termominerаlnih izvorа (doduše većina je slabe izdašnosti), sа temperаturom vode od 32 do 40 stepeni Celzijusovih.

TamoiOvde-DSC03762  Brestovačka banja je jedno od nаjstаrijih bаnjskih lečilišta u Srbiji. Njen razvoj počinje za vreme vladavine Milošа Obrenovićа, dok puni procvat doživljava krajem 19. i u prvoj polovini 20.veka.

Od vremena kneza Miloša pa  do  sredine 20.veka, ova je Banja, pored Soko Banje bila pod neposrednom upravom srpskih vladara i srpske vlade (praviteljstva) i tako predstavljala ekskluzivno državno dobro.

 U bаnji su u funkciji  smeštаjni kаpаciteti: „Srpskа krunа“, „Klub RTB-а“, vilа “Toplicа“, „Lucijа“, „Košutа“, „Biljаnа“.

 Nalazi se u prekrаsnom аmbijentu, nа nаdmorskoj visini od 385m, sаmo 8 km jugozаpаdno od Borа, na putu Bor- Požarevac. Brzo i lako se stiže.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________

 GARRA RUFA RIBICE

Najnovija metoda za lečenje psorijaze, koja posle Turske postaje sve všse zastupljena Nemačkoj, Sloveniji, Poljskoj, Českoj i Hrvatskoj, a od skoro i kod nas odnosi se na terapiju Garra rufa ribicama.

slika-_original-1308042391-51704

Foto:zurnal24.si

Ribice su dugačke od 10 do 16 centimetara, a teške su svega 8 grama.

 Pripadaju vrsti Garra Rufa, iz porodice su Cyprinidae tj. šarana. Postoje 2 vrste ribica, napadači i lizači. Obe vrste ribica su omnivori. Boja im je srebrnkasto siva, zavisno od okoline. Imaju jednu vrlo čudnu osobinu: hrane se površinskim slojem ljudske kože i pri tome ispuštaju enzime koji ublažavaju tegobe bolesnika sa psorijazom.

Ribice Garra Rufa imaju prirodno stanište u termalnim vodama u kojima je temperatura vode od 28 do 38 Celzijusovih stepeni. Žive u slatkim vodama azijskog kontinenta kao što su Tigar, Eufrat i reka Jordan.

Terapijske sposobnosti ovih riba, da poboljšavaju karakteristike kože, je otkrilo lokalno stanovništvo malog mesta Kangal u Turskoj (u oblasti Anadoliji) u čijoj se blizini nalaze toplice sa ovom vrstom riba, te se zbog toga Garra rufa još nazivaju i Kangal fish.

Nemaju zube i zato su njihovi dodiri vrlo ugodni. Povišena temperatura vode ribicama  ubrzava rad metabolizma i zbog toga ogladne. Ribicama ljudska koža služi kao dopuna  nedostatka belančevina.One čiste rane i izlučuju enzim ditranol. Sinonimi za Garra rufa ribice su jos i nibble-fish, Dr fish i knabber fische.

Tretman Garra Ruffa ribicama se zasniva na uklanjanju promenjenih delova kože usled psorijaze ili drugih kožnih bolesti prirodnim putem.

Ovakva vrsta tretmana predstavlja jednostavnu saradnju između prirode i čoveka. Ceo proces je u potpunosti bezbolan i prilično ugodan. Pri tretmanu pacijent boravi u bazenu (gde je voda zagrejana na tempereturu od 34 do 36 Celzijusovih stepeni) u kojem mu jato ribica okružuje telo i gricka ga. Ribice preferiraju obolelu kožu, jer im je ona lako dostupna. Takođe, tokom boravka u vodi naslage na koži, koje nastaju kao posledica psorijaze ili drugih kožnih oboljenja, se razmekšavaju što ribicama olakšava “posao“.

Ribice grickanjem skidaju promenjenu kožu pri čemu nastaje prijatan osećaj. U isto vreme luče i ubrizgavaju sekret, koji sadrži enzim ditranol, koji redukuje neprijatan osećaj svraba koji prati ova kožna stanja. Tokom tretmana, „radom“ ribica, nastaje prijatan osecaj i opustanje, tzv. „mikro-masaža.“ Ova masaža ima naročito blagodetno dejstvo kod pacijenata sa neurodermatitisom. Od tretmana ribicama imaju korist ne samo bolesni, vec i zdravi ljudi. Ljudi sa zdravom kožom dolaze radi čišćenja hiperkeratinizovanih delova kože.

Tretman ribicama moze takođe biti primenjivan i kao alternativna nega za lepšu i čvršću kožu.

(Izvor:alternativa-forum.com)

_____________________________________________________________________________________________

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

04f01-Srpkinja-copy1Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
milica2I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.
    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…” Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”
    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”
    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

04f03--1vrdnik

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011

KUMOVA SEKIRA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Ubistvo koje je posebno upamćeno, mitologizovano i svakako  duboko urezano u  kolektivnu svest naroda.

artwork_979Realno, monstruozno ali i simboličko ubistvo.

Ubistvo Karađorđa Petrovića. 

U Radovanjskom lugu kod Velike Plane, 26. jula 1817. godine, po nalogu kneza Miloša u organizaciji kuma Vujice, glavnu ulogu izvršioca „glavoodsecanja“ usnulog čoveka, na podu kolibe prihvatio je i  uspešno odigrao sluga Nikola.

images

Na koji način i u kojoj meri se ovaj događaj, odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji?

Za ovim odgovorima se traga bezmalo dve stotine godina.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

***

Dragiša Spremo: Karađorđeva Topola čuva uspomene na svoje junake – ZLOČIN U RADOVANJSKOM LUGU

 Jula 1817. na prevaru je sačekan i mučki ubijen legendarni vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.

Taj sramni čin je najveća mrlja u istoriji Srbije XIX veka.
Svoj urbani i sveopšti uspon Topola je ostvarila u poslednje dve godine pod Karađorđem. Sve ono najznačajnije što je tada podignuto – Voždov konak, crkva, škola, kasarna, veliki konak za ustaničke vo|e i narodne predstavnike, kao i masivan sistem fortifikacija sa visokim kulama kojima je utvrđeni grad branjen – nastalo je uglavnom 1811. i 1812. godine.

U tek oslobođenoj zemlji društvene prilike bile su prilično rovite. Učestali napadi i prodori osmanlija na oslobođene srpske prostore nagoveštavali su nove nemire u narodu i nove žestoke obračune sa Turcima. Stoga je Karađorđe nastojao da Topolu i druge značajnije gradove u Šumadiji što bolje zaštiti od novih napada i pustošenja.
Voždova sumorna predviđanja pokazala su se kao tačna. Već naredne, 1813. godine, Turci su sa velikim vojnim jedinicama, u jakim formacijama, krenuli na Topolu, Valjevo, Kragujevac, Jagodinu… I do kraja te godine Srbija je ponovo bila pokorena.
Vožd Karađorđe i većina njegovih saboraca, istaknutih vođa iz Prvog srpskog ustanka, prešli su na drugu obalu Save i skloništa za izvsno vreme našli u susednim zemljama.
U novom osvajačkom pohodu Turci su iskazali najveći bes prema Karađorđevoj Topoli, koju su rušili, palili i do temelja ogolili.

Srbi time nisu bili obeshrabreni.
Naprotiv, ovo novo porobljavanje i pustošenje podstaklo ih je na još odlučnije sučeljavanje sa osmanlijama.

 Za kratko vreme svuda po Srbiji oglasile su se novouspostavljene ustaničke družine, tako da je već 1815. godine počeo Drugi srpski ustanak. Međutim, sve što se kasnije događalo nije vodilo ka željenom ishodištu.

Umesto Karađorđa, koji se tada nalazio izvan Srbije, na čelu srpskog pokreta našao se Miloš Obrenović.
Vojvoda koji je tražio i našao način da se približi Turcima. A oni ga, zauzvrat, postave za obor – kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije.
Za ime kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića vezuje se i jedan tragičan događaj – ubistvo Karađorđa Petrovića. Taj sraman čin i najveća mrlja u istoriji Srbije 19. veka – sastanak na prevaru i ubistvo Vožda na spavanju, a onda odsecanje njegove glave i slanje sultanu u Carigrad, dogodilo se u letnjoj noći, u samu zoru 13. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane.
Prema istraživawima i zapisima Milivoja Gavrilovića, koji je između dva svetska rata rekonstruisao tragična zbivanja oko Voždovog ubistva, tragična storija započela je Karađorđevim tajnim prelaskom tursko – austrijske granice i dolaskom u zavičaj. Tu je trebalo da se sastane sa svojim kumom, vojvodom Vulićevićem, i ugovori sastanak sa knezom Milošem.

– U noći 1. jula po starom kalendaru 1817. godine sklonio se u Radovanjskom lugu Karađorđe Petrović sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio se da iz tih tišina ponovo podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića uživao je Karađorđe gostoprimstvo. Ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije sve vreme tu provodio. Silazio je do vode na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
Milivoje Gavrilović potom beleži:

– Uveče 12. (25) jula, bila je subota uoči letnjeg Sv. Aranđela. Po ugovorenom sporazumu sa vojvodom Vujicom Vulićevićem, Karađorđe sa Naumom Kanarom očekivaše pred Dragićevom kolibom Vujicu i vesti. Posmatrao je Dragića kako je s večeri podrezivao po koju košnicu medom u kovanluku ispred kolibe.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, nastanjen u Opariću, kome je Vujica krstio jedno dete.    Njegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj stoga smrtno mrzaše Karađorđa.
– Kroz celu noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pred samu zoru zaspi Vujica, a i sam vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zločinac Nikola Novaković, momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13. jula 1817, ugasio je život velikog Vožda. Udar je bio od samog kotlaca  ka vratu. Karađorđe pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu. Nikola odseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog Karađorđevog sekretara Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške…

Prema zapisima Gavrilovića, a na osnovu kazivanja ljudi ovog kraja i svedočenja savremenika, Karađorđevu glavu, njegovo odelo, sablju, orden koji je dobio od ruskog cara, kao i 4 000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gdje se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Lisoviću, a ovaj to odnese u Beograd knezu Milošu i veziru Marašali – Ali paši.

Obezglavljena tela Karađorđa i njegovog sekretara Nauma sahrane meštani u Radovanjskom lugu, na oko sto koraka od kolibe, ispod jednog granatog bresta, čije se suvo stablo sve do skoro tamo nalazilo.
Slično, gotovo istovetne opise o tragediji u Radovanjskom lugu daje i Slavko Šakota u svom prikazu iz šezdesetih godina prošlog veka. On kaže da je po nalogu kneza Miloša Karađorđeva glava odsečena i poslata u Beograd.
Tamo je neki ćurčija sa nje skinuo kožu, posle čega je napunjena pamukom i po naročitom kuriru otpremljena u Carigrad, kao očevidni dokaz sultanu da je nestalo velikog turskog protivnika.
-Ćurčija koji je obavio ovaj užasni posao sahranio je Karađorđevu lobanju uz uobičajeni verski obred, ali noću i u punoj tajnosti, kraj beogradske Saborne crkve. Godine 1819, na inicijativu kneginje Ljubice, preneto je Karađorđevo telo u Topolu i sahranjeno u njegovoj grobnici. S proleća 1820. knez Miloš je naredio da se i Karađorđeva glava iskopa i donese u Topolu. U Karađorđevoj crkvi uskoro je načinjena jedna nova grobnica, u priprati, s desne strane, kraj južnog zida, gde je po nalogu kneza Miloša postavljena mermerna ploča sa natpisom u transkripciji:
>Ovdi leže kosti Georgija Petrovića čarnago podavšago serbskomu narodu načatok ka izbavleniju u 1804 ljeta bivšago, potom verhovnim voždem i gospodarem do 1813 ljeta togože naroda…<
Danas se ova ploča i dalje nalazi na svom starom mestu iznad nekadašnjeg groba vožda Karađorđa, u njegovoj crkvi Sv. Bogorodice u Topoli, iako su Karađorćevi posmrtni ostaci kasnije preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde počivaju i ostali Karađorđevići.

 CRKVA POKAJNICA

Poznata brvnara – Crkva Pokajnica, nalazi se između Velike Plane i sela Radovanja, u neposrednoj blizini mesta gde je Karađorđe mučki ubijen. Sagrađena je 1818. godine, a podigao je vojvoda Vujica Vulićević, jedan od Karađorđevih ubica, da bi time iskupio zločin. Vujica je bio učesnik Prvog srpskog ustanka, a potom i knez u Smederevskoj nahiji.
Posle ubistva    Karađorđa vojvoda Vujica je pao u nemilost. Bio je prezren i osuđen kao nečastan čovek. Ostatak života proveo je u siromaštvu i bedi, nastanjen u zaseoku Gračac sela Azanje.
Napušten, osamljen i od svih prezren, sam je poželeo da izgradi crkvu ,,Pokajnicu,, u čemu ga je narod Radovanjskog luga i ovog ustaničkog kraja jedino i podržao.

 Izvor: Glas dijaspore

„S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne.“ Radovan Samardžić

Napoleon se divio Voždu

Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Reference: glas dijaspore, orašac.rs i vesti online /Foto: orašac.rs

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JOŠ DA IMA CURA POMELJARA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

KUMOVA VODENICA

Na reci Toplici, u Markovoj Crkvi, kumovi od starina, Slavko Jovanović i Milan Pavlović, zasukali su rukave i obnovili više od tri veka staru, nekadašnju „Jeremića“ vodenicu.
Na tri kamena, odskora složno melju brašno, a zvuk vodeničkog čeketala, više nikada neće prestati. – B.Puzović

Kumova vodenica je najveća vodenica, brvnara na reci Toplici, koja  po stilu gradnje datira iz vremena početka 18. veka.

Zvaničnih podataka nema, ali po upamćenoj priči, čuveni trgovac iz vremena Obrenovića, Stevan Jeremić iz obližnjeg sela Ratkovac, otkupljuje vodenicu od Turaka oko 1800. godine. Vredna trgovčeva imovina, od koje i deo valjevskog „Grand“ hotela, 1/3 tamnavskog sela Sovljak, kasnije biva prodata, ali amanet (zakletva) da se „Jeremića vodenica“ ne prodaje, ostaje sve do 70-tih godina prošlog veka.

 Kumova vodenica pre obnove

Dugogodišnji vodeničar Radovan Milutinović, zvani „Šonđa“, iz sela Markova Crkva, vremenom postaje vlasnik većeg dela vodenice. Nemarom i neslogom vodenica 90-tih godina 20. veka biva zatvorena, zapuštena i dovedena do propadanja.
Sadašnji autentični izgled dobija zahvaljujući novim vlasnicima, kumovima Slavku i Milanu, koji su je otkupili i potpuno renovirali 2009. godine, a 2010. godine je pustili u rad i sa pravom i ponosom je nazvali „Kumova Vodenica“.

Poslednja na rečnom toku Toplice, ili prva od njenog ušća u Kolubaru, po prilivu i količini vode, logično i jeste najveća tj. jedina sa tri vitla (kola), ili tri kamena. Izgled i način rada potpuno odgovara provobitnom stanju, a kukuruz i pšenica prolaze od koševa, čekatala, između trsteničkog kamenja, pored drvenih okoliša, u hrastove mučnjake, baš na način koji su zamislili stari majstori.

 Kumova vodenica ponovo radi

Ambijent upotpunjuju priručni alati, drvena sita, stara vaga, originalno ognjište sa kubetom za dim i sušenje mesa.
Dokaz o originalnosti „Kumove Vodenice“ se može naći i u prvih par epizoda čuvene serije „Vuk Karadžić“, kao i u epizodi kultne serije za decu „Priče iz Nepričave“, sa Milenom Dravić i Zoranom Radmilovićem (u ulozi vodeničara).

 Dodjite i uverite se !!!

Upoznaj Srbiju

fotogalerija Kumove vodenice.