JUNAK NAŠEG DOBA…

tamoiovde-logo

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze.

Foto: knjizara.com

Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je “suvišan čovek”.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. “Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.”

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. “Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…”

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. “Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.”

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. “Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!”

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

“Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.” Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov

Beleška o autoru

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.

Foto: 6yka.com

Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu “Pesnikova smrt” i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu.

Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman “Junak našeg doba”. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.

Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Izvor teksta: lektire.rs

Foto ilustracija: Bora*S 

______________________________________________________________

 

 

Advertisements

ISTINSKI HEROJ…

tamoiovde-logo

Šavarš Karapetjan je 1976, sa 23 godine bio sportska zvezda SSSR-a. Kako i ne bi, kada je do tada 11 puta rušio svetski rekord, 17 puta bio prvak sveta, 13 puta evropski šampion i 7 puta prvak SSSR-a.

Šavarš Karapetjan

Dok je trenirao pored jezera u Jerevanu, začuo je buku i video kako se autobus prepun putnika survao u jezero, potonuvši u dubinu od oko 10 metara. Dotrčao je i bez razmišljanja skočio i zaronio u mutnu jezersku vodu. Doronio je do autobusa, nogama razbio prozor, a onda počeo da vadi jednog po jednog putnika.

Dok je imao snage izvukao je 30 od 92 putnika, ali je „samo“ dvadeset preživelo. Isečen od stakla, inficiran prljavom vodom i muljem, Šavarš se onesvestio dok je izvlačio tridesetu osobu. Od posledica zaranjanja zaradio je zapaljenje oba plućna krila i sepsu. Bez svesti, između života i smrti, probudio se posle 46 dana. Preživeo je, ali je na žalost njegovoj plivačkoj karijeri tada došao kraj.

Kad su ga kasnije pitali šta mu je bilo najstrašnije, Šavarš je odgovorio: „Znao sam da mogu da zaronim samo ograničen broj puta, i plašio sam se da ću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da ništa nisam video. Jednom sam umesto putnika izvukao sedište … Mogao sam da spasem još jedan život. To sedište me još uvek progoni u snovima.

Međutim, za Šavarša je herojstvo način života. Kada se 1985. našao pored zgrade u plamenu, nije ga zaustavilo sećanje na posledice podviga iz 1976. Uleteo je u zgradu i počeo da iz nje izvlači ljude. Zadobio je teške opekotine, zbog kojih je proveo dane u bolnici.

Šta je posle bilo s ovim herojem? Postao je političar? Slavni sportski trener? Ljubimac TV kamera? Ne. Šavarš je otišao u Moskvu i otvorio fabriku obuće kojoj je dao ime „Drugi udisaj“. Običan život.
Kasnije je dobio i medalju UNESCO-a za poštenu igru i junaštvo, a jednom asteroidu dali su ime Šavarš.

Izvor: radioaktivnikomarac /2017/04/20/

________________________________________________________________

 

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

POBEĆI NEGDE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________

Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog  pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.

Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.

No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).

Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata  svojih prijatelja.

Bora*S

 izvor:You Tube

ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE

lav_1357408717_420x0Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.

Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.

Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.

– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.

Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.

Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.

Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga.   izvor:www.nadlanu.com

priredio: Bora*S