ČOVEK KOJI JE TRPEO PONIŽENJA ZBOG SVOG KIŠOBRANA…

tamoiovde-logo

Oko 1750. godine, Englez po imenu Džonas Hanvej vratio se sa svog putovanja po Francuskoj odakle je doneo kišobran, čudnu spravu koju je počeo da nosi sa sobom po kišnim danima.

Ugledavši Hanveja sa kišobranom u rukama, ljudi su ostali u šoku. Neki su mu zviždali i rugali se dok je prolazio, dok su drugi jednostavno zurili u neverici, pitajući se ko je taj čovek koji ni malo ne mari što je počinio toliki društveni greh.

Džonas Hanvej bio je prvi čovek koji je sa kišobranom u rukama bez stida paradirao ulicama Engleske 18. veka. Mnogi Englezi su upotrebu kišobrana videli kao simbol slabosti karaktera, a naročito je bilo apsurdno videti jednog muškarca sa takvim gnusnim, ženskim predmetom u rukama.

Inspirisan suncobranom, izumom koji je vekovima čuvao plemstvo dalekog istoka od sunca, kišobran je počeo da se koristi u Francuskoj početkom 18. veka zahvaljujući trgovcu Žanu Mariusu. On je osmislio laganu verziju suncobrana koji je mogao da se sklapa, dodavši pritom hidroizolacioni materijal čija je namena bila da korisnika zaštiti od kiše i snega.

Godine 1712, jedan od Mariusovih kišobrana pazarila je francuska princeza Palatin i ovaj predmet ubrzo postaje najpopularniji modni dodatak među plemkinjama širom Francuske. Marius je od kralja dobio petogodišnje ekskluzivno pravo proizvodnje i prodaje kišobrana, a 1759. francuski naučnik Navaro predstavio je mehanizam koji je otvarao kišobrane pritiskom na jedno dugme.

Tokom godina, Hanvej je zbog svog kišobrana trpeo različite oblike nasilja od prolaznika koje je sretao na ulici, a najgore pretnje dolazile su od kočijaša.

U Engleskoj tog doba, primarni oblik transporta bila je konjska kočija koja je imala dva točka i kabinu i u kišnim danima posao kočijaša bi cvetao. Međutim, jedan čovek i njegov kišobran pretili su da ugroze posao. Plašeći se da će ostati bez prihoda, kočijaši su Hanveja ponižavali gađajući ga smećem, a zabeleženo je i da je jednom prilikom jedan kočijaš pokušao da ga pregazi svojim vozilom. Hanvej je ostao nepovređen, ali mu je vratio tako što ga je istukao kišobranom.

Kočijaši zaista jesu imali razloga za strah jer je vremenom sve više i više ljudi počelo da nosi kišobrane. Interesovanje za ovim, nekad osporavanim predmetom, toliko je poraslo da je tri meseca nakon smrti Džonasa Hanveja 1786, u novinama objavljena prva reklama jednog proizvođača koji je nudio kišobrane sposobne da se otvore i zatvore sa velikom lakoćom zahvaljujući inovativnoj ručki sa oprugom. Ne nose svi junaci ogrtače, neki nose i kišobrane.

Izvornik:  kafenisanje.rs

______________________________________________________________

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

LET U STRANU I UNAZAD…

tamoiovde-logo (1)

Kako kolibri leti i unazad?

Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.

kolibridef

Kolibri poseduje osam pari rebara

Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!

Za  izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.

Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.

Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.

Najmanja ptica na planeti 

Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.

S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.

Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.

Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!

Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.

Autor: Maja Stojanović

Izvor: RTS

__________________________________________________________________________________

 

 

IZNAD VODE…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJLEPŠI most na svetu

Oblast Hubei u centralnoj Kini može da se pohvali najlepšim pontonskim mostom koji kroz prelep pejzaž prati tok reke.

6d9ab6b752cdc366edcc98fc20b0a80f

Foto: Facebook Pontonski most u Kini

Ovaj živopisni i bajkoviti predeo je ranije bilo moguće videti samo iz čamca.

Drvena promenada u Šiziguanu, prvi put je snimljena u subotu, da bi već sutradan, 1. maja na međunarodni praznik rada, otkrivena javnosti.

Dužina ovog mosta iznosi 500 metara, a njegova linija prati reku zavijajući između planina koje je okružuju.

13076974_1151834588201690_261675010393683706_nPosetiocima je omogućeno da šetaju u oba smera preteći tok reke. Pošto most pluta na površini, turisti stiču utisak kao da hodaju po vodi.

Ceo predeo je okružen šumom u neverovatnim tonovima zelene boje koja pruža osećaj spokojstva i mira, piše Dejli mejl.

Izvor: blic.rs/Daily mail , M. B.  | 02. 05. 2016
________________________________________________________________________________

Kinezi iznad vode otvorili ekološki auto-put

U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.

566ce5b8fbd0e2b3e04bf18c98d38a7dU Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.

Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.

On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.

Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.

Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.

Pogledajte kuda će se voziti vozači u Kini:

Izvor: blic.rs/B92 | 18. 08. 2015 

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠIROM OTVORENIH OČIJU…

tamoiovde-logo

Možete li naučiti da gledate pod vodom?

“Kad je naišla plima, deca su počela da plivaju, ali ne na način koji je bilo ko od nas video ikada ranije. Ličili su na morska stvorenja, ronili su širom otvorenih očiju – bili su kao mali delfini”.

144937539256d56f2891966702705995_v4_big

Foto: James Chew / Flickr.com

Duboko u arhipelagu u Andamanskom moru, nedaleko od obala Tajlanda, živi malo pleme Moken naroda.

Ovi morski nomadi od malih nogu uče svoju decu da love ribu roneći i najveći deo dana provode na moru u potrazi za hranom.

Deca stiču i jedinstvenu “opremu” za to: njihov vid pod vodom je perfektan.

Ispostavlja se da bi uz malo vežbe, bilo koja mlada osoba mogla da stekne njihove jedinstvene sposobnosti.

Ana Gislen sa Lund univerziteta u Švedskoj 1999. je istraživala različite aspekte ljudskog vida, kada joj je jedan kolega predložio da ispita ovu .

Sedela sam u mračnoj laboratoriji tri meseca, pa sam s oduševljenjem odlučila da idem u Aziju”, kaže Gislen.

Ona je sa šestogodišnjom ćerkom putovala na Tajland i zajedno s njom provela neko vreme u Moken plemenu, prateći ih u njihovom lovu i borbi za opstanak.

Ustanovila je da oni mogu da uhvate ribu, zato što je primete i na više metara dubine, što je sposobnost koju Gislen i njena ćerka nisu imale.

Onda je pokrenula eksperiment, kako bi ispitala kako ta deca zaista vide. Dete bi zaronilo i postavilo čelo na jednu ploču. Odatle bi mu bila prikazana karta sa vertikalnim ili horizontalnim linijama. Svaki put kad bi zaronili, linije bi postajale sve tanje i zadatak da odrede položaj linija postajao je sve teži.

Međutim, ispostavilo se da Moken deca vide dva puta bolje od malih Evropljana, koji su kasnije učestvovali u istom eksperimentu.

Šta je tako posebno u njihovim očima?

Gislen je zaključila da su se deca kroz mnogo decenija, pa i vekova prilagodila na gledanje pod vodom, a da to ne ugrozi njihov opšti vid.

Ispostavilo se i da zenice ovih mališana mogu maksimalno da se prošire i skupe, kao i da njihovo očno sočivo može da promeni oblik. Na sličan način se prilagođavaju oči foka i delfina.

U normalnim okolnostima, kada pokušavate da gledate pod vodom, sve je toliko mutno, da oko čak i ne pokušava akomodaciju. To nije uobičajen refleks”, kaže Gislen. “Ali Moken deca mogu i da smanje zenice i da promene oblik svog sočiva”.

Ona je testirala i odrasle Mokene, ali oni nisu pokazali nikakve posebne sposobnosti, kada je reč o gledanju pod vodom, možda zato što odrasli love prvenstveno kopljem nad površinom vode.

Kako starimo, naša očna sočiva postaju sve manje fleksibilna, pa je razumljivo što odrasli gube ovu sposobnost”, kaže Gislen.

Što je najzanimljivije, Moken deca nemaju nikakve genetske predispozicije za dobar podvodni vid. Drugi eksperiment koji je podrazumevao treniranje malih Šveđana da gledaju pod vodom pokazao je da i oni mogu steći podjednako dobre rezultate. Ipak, njih su pekle oči zbog soli u vodi, ali Mokeni nisu imali taj problem.

Gislen se nedavno vratila na Tajland da obiđe svoje prijatelje, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Cunami je 2004. potpuno razrušio dom Mokena. Od tada je tajlandska vlada vredno radila da ih preseli i zaposli u Nacionalnom parku.

Ponovo je testirala iste ispitanike koji su sad već tinejdžeri i ponovo su postigli vrhunske rezultate. Odrasle nije mogla da ubedi da i oni pokušaju da se testiraju, jer su bili suviše stidljivi. Ipak, sigurna je da su oni izgubili svoju sposobnost.

Mokeni su možda poslednji narod na planeti koji jasno vidi pod vodom, ali niko od njih više ne provodi mnogo vremena na moru.

Sumnjam da će neka od njihove dece koja danas odrastaju imati tako izuzetan vid”, kaže Gislen.

Izvor: b92.net

____________________________________________________________________________________

PRINCIP JEDNOG MINUTA…

tamoiovde-logo

Japanska metoda protiv lenjosti

Od ponedeljka počinjem novi život, ići ću u teretanu, vežbati jogu, raditi sklekove…“ – svako od nas povremeno postavlja neke ciljeve i ne dostigne ih, prenosi ih u sledeći mesec, za nekoliko meseci, za čitavu godinu.

JAPAN-10021

Foto: atma.hr

Ponekad, sa velikom voljom i revnosno počinjemo da radimo ono što smo zamislili, ali vežbavši, recimo, u teretani tri dana nedeljno nekoliko sata, zanemarujemo vežbe na duže vreme.

Zašto se ovo dešava? Zato što je opterećenje veliko, zato što dosadi, a navika još nije razvijena.

Metoda kajdzen ili princip 1 minuta

Postoji japanska metoda kajdzen, u koju je uvršten takozvani princip 1 minuta.

Suština ove metode sastoji se u tome da se čovek bavi konkretnom stvari tačno 1 minut, ali iz dana u dan, u isto vreme.

Minut vremena – to je sasvim malo, samim time, lako izvodljivo za svakog čoveka. Lenjost ne stoji na vašem putu. Te iste radnje koji niste želeli da obavljate pola sata, izmišljajući izgovore i opravdanja, sa lakoćom ćete uraditi za 1 minut.

Skakati na vijači, uraditi trbušnjake, uraditi vežbe za oči, vežbati jogu, pročitati knjigu na stranom jeziku, bilo šta – kada je vreme ograničeno jednim minutom, stvari ne izgledaju teško izvodljivima, a svakako, donose radost i zadovoljstvo.

Praveći male korake, postajete savršeni i postižete odlične rezultate.

Pobeđujete nesigurnost, oslobađate se osećaja krivice i bespomoćnosti, osećate uspeh i slobodu.

Inspirisani osećajem uspeha, postepeno povećavate jednominutne vežbe na petominutne, i tako dalje. Zatim ćete neprimetno stići do polučasovnih vežbi. Napredak je očigledan!

Kajdzen je nastao u Japanu. Ljudima zapadne kulture ova metoda se može činiti neefikasnom, jer je na Zapadu utemeljeno verovanje da se bez mnogo truda ne mogu postići dobri rezultati. Ipak, veliki programi, oduzimajući mnogo snage i energije, mogu slomiti čoveka i biti bez rezultata.

Kajdzen princip odgovara svima, i može biti primenljiv u mnogim životnim sferama.

Japanci, na primer, koriste strategiju postepenog i stalnog unapređenja u sferi menadžmenta.

Ostalo je samo da, prema vašim potrebama, počnete primenu metode kajdzen.

Izvor:uspesnazena

_________________________________________________________________________________________

SIN DRVETA, VLASNIK PLACA…

tamoiovde-logo

Stablo koje je vlasnik placa

U mirnoj gradskoj četvri grada Atins u američkoj državi Džordžija nalazi se stablo belog hrasta, verovatno najčudniji vlasnik zemljišta na svetu.

1777Priča o ovom neobičnom posedu datira iz 1890. godine kada je prvi put objavljena, i još uvek se čuva u arhivskom primerku lokalnih novina.

Davni vlasnik placa, pukovnik Henri Džekson, veoma je voleo stablo posađeno na njegovom posedu.

Negde između 1820. i 1832. godine pukovnik Džekson je preneo vlasništvo nad zemljištem u prečniku od 5 metara oko drveta na – hrast lično.

Krajem 1832. godine Džekson je prodao svoju kuću i plac, ali niko nakon toga nije posekao niti ugrozio život drveta koje je posedovalo svoje parče zemljišta.

Vremenom je ugovor o prenosu vasništva izgubljen u lokalnoj arhivi, a ni stari hrast nije sačuvao svoj primerak , ali je vlasništvo drveta nastavilo da se poštuje kao običajni zakon u gradu.

Originalni hrast, visok 30 metara, osušio se nakon što ga je izlomila oluja 1942. godine. Procenjuje se da je bio star oko 400 godina.

drvo_001Četiri godine prostor je stajao prazan, nakon čega je iz zaostalog žira počelo da niče novo stablo.

Damski baštovanski klub grada Atins je preuzeo brigu o mladom stablu i nazvao ga Sin drveta koje je samom sebi vlasnik.

Ovaj sredovečni naslednik i danas ponosno krasi ugao ulica Dearing i Finli i svedoči o ljubavi jednog čoveka prema stablu u svom dvorištu.

Izvor:medias.rs

____________________________________________________________________________________

NJEN SLUČAJ SE I DANAS PROUČAVA…

tamoiovde-logo

 OVO JE NAJMLAĐA MAJKA U ISTORIJI, imala je pet godina kada je rodila dete

Godine 1933. u selu Ticrapo u Andima, u siromašnoj porodici zemljoradnika, rođena je Lina Medina. Njen život se u početku nije ni po čemu razlikovao od života hiljada njenih vršnjaka koji su odrastali u ruralnom Peruu tog vremena. Ipak, kada joj je bilo pet godina, sve se promenilo! Medina je postala najmlađa osoba koja se porodila, a njen slučaj se i danas proučava u medicinskim školama širom sveta. Ovo je njena tragična priča…

lina-dnevne

Foto: Youtube screenshot

Kada je Medini bilo pet godina, njena majka je primetila da je devojčici stomak neobično porastao, a njena ćerka se žalila i na bol u predelu abdomena. Zabrinuti roditelji Linu su odveli u obližnju bolnicu kako bi je lekari pregledali, piše portal Allday.com.

U prvo vreme, doktori su bili ubeđeni da Lina ima tumor, ali nakon testova postavili su mnogo neverovatniju dijagnozu – Lina Medina je, nekako, bila u sedmom mesecu trudnoće!

Nekih mesec dana kasnije, 14. maja 1939. godine, devojčica je carskim rezom rodila dečaka. Bilo joj je 5 godina i 7 meseci, a karlica joj je bila suviše mala da bilo koja druga vrsta porođaja odim carskog reza dođe u obzir.

19903-lina-medina-580x0

Lina Medina neposredno posle porođaja

Medinin sin je bio potpuno zdrava beba teška 2,7 kilograma. Devojčica ga je nazvala Herardo, u čast Herarda Lozada, posvećenog doktora koji je bio uz nju tokom tog neverovatnog iskustva.

Tokom carskog reza, doktor je otkrio da je Lina imala potpuno razvijene i zrele seksualne organe. Devojčica je patila od retkog oboljenja preranog puberteta, ali je vreme u kome je počela da se razvija ostao neviđen u svetu sve do današnjih dana. Svoju prvu menstruaciju, Medina je dobila kada je imala samo tri godine.

Devojčicin otac je optužen za seksualno zlostavljanje i incest i uhapšen je. Međutim, nisu otkriveni nikakvi dokazi i ubrzo je pušten. Do danas okolnosti koje su dovele do trudnoće Line Medine nisu razjašnjene, a nepoznato je i ime oce. Devojčica o tome nikada nije želela da govori.

19902-lina-medina-580x0

Herardo Lina kada mu je bilo 18. Pored njega je Lina koja ima 23 godine

Akušer Hose Sendoval je 2002. godine objavio knjigu o slučaju Line Medine u kojoj je naveo da je, psihološki, bila reč o potpuno normalnom detetu. Zapravo, Medina je više volela da se igra sa lutkama nego sa svojim sinom.

Herardo Lina je odrastao u verovanju da mu je Medina sestra. Kada je imao 10 godina, otkrio je istinu.

Osim neobičnih okolnosti rođenja, reč je bila o potpuno normalnom i zdravom čoveku. Živeo je običnim životom i preminuo je 1979. godine kada je imao 40 godina.

Medina se kasnije udala za izvesnog Raula Hurada i 1972. godine dobila je još jednog sina. Sa suprugom i danas živi u siromašnom kraju Perua po nazivom „Mali Čikago“. Odbija sve intervjue i ne želi da ispriča svoju neobičnu životnu priču.
Izvor:dnevne.rs

_________________________________________________________________________________________

REKA SREĆU DONOSI…

tamoiovde-logo

Nakon 20 godina suše koritom potekla reka

Korito indijske reke Kalavapali u Antapuru već 20 godina je suvo, pa se lako može zamisliti kolika je bila sreća stanovništva kada im se izgubljena reka – vratila.

62854964355fc5a7b15328949593599_v4_big

Foto: Screenshot

Snimak trenutka u kojem voda ispunjava suvo korito reke Kalavapalli preplavio je internet i obradovao veliki broj korisnika Jutjub video servisa.

Na hiljade ljudi oduševila je reakcija lokalnog stanovništva koje nije skrivalo veselje zbog zaista značajnog trenutka za regiju u kojoj u proseku samo 34 dana godišnje pada kiša, piše australijski 9News.

Izvor:b92.net

_____________________________________________________________________________________

JAVNI FRIŽIDER SOLIDARNOSTI…

tamoiovde-logo

Zanimljiv izum za borbu protiv bacanja hrane

U baskijskom gradu Galdakaou krajem aprila ove godine na ulici je postavljen javni „frižider solidarnosti“ kako bi se smanjila količina bačene hrane, što se pokazalo kao uspešan potez.

thumbnail.php-hrana

Foto: Shutterstock

Frižider je bio ideja Alvara Saiza, koji je čitao o ovakvom projektu u Nemačkoj, nazvanom Foodsharing.de, koji pomaže ljudima da se reše neželjenih ostataka hrane koje bi drugi mogli želeti, te je takvo nešto poželeo implementirati i u svom gradu.

Rezultat svega bio je „frižider solidarnosti“ koji je gradonačelnik španskog grada Ibon Uribe entuzijastično podržao sa 5.500 dolara kojima je kupljen uređaj, plaćena struja, održavanje i studija zdravstvene sigurnosti.

Volonteri lokalnog udruženja kažu da ove namirnice najčešće koriste siromašni, a neki dolaze čak i iz drugih mesta. U frižideru završe i jela, salate, frapei, omleti ili cele korpe hrane koje ostavljaju stanovnici, ali i restorani i barovi. Na svakom proizvodu naznačen je rok trajanja.
„Dosad ništa nismo bacili“, ponosni su ovi humani ljudi.

Nema ograničenja u količini hrane ili napitaka koje se mogu uzeti iz frižidera, a uskoro bi još jedan takav frižider trebao biti postaljen u drugom delu grada.

Važno je dodati da volonteri redovno proveravaju svaki pojedinačni proizvod kako bi bili sigurni da ništa nije pokvareno. Dobrim ljudima sugeriše se da u frižider ne ostavljaju sveže meso, ribu niti jaja, a sve što je skuvano kod kuće mora imati adekvatnu nalepnicu na kojoj piše šta je i kad je napravljeno.

Samo u prvih pet sedmica od propadanja je spašeno na stotine kilograma hrane, a siromašni su nahranjeni.

Pokretač projekta kaže da su ga već kontaktirali iz brojnih drugih gradova koji su zainteresovani da pokrenu nešto slično.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

NESREĆNA DESPOTICA JERINA…

tamoiovde-logo

Istina o prokletoj Jerini: Da li je unesrećila Srbiju i svoju porodicu?

Tek se pre par godina počelo da  spekuliše o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković.

jerina-brankovic-1436454963-63064

Foto: Wikipedia

Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.

Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav.

Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.

Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva.

get_image_variation.phpVeliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.

Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.

Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini.

Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.

Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.

Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.

Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.

Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

Izvor: stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

tamoiovde-logo

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Promovise-ljubav-i-brak.gif

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

11150563_1043850215643998_8514644790284549140_nRazorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

______________________________________________________________________________________

ZAŠTO SE LJUDI TAKO PONAŠAJU…

tamoiovde-logo

NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE

Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.

images-2015-04-600450_psihoekspert_782482623Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.

1) Violinista u metrou

Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.

2) Klavir stepenice

Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.

3) Milgramov eksperiment

Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.

Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.

4) Efekat posmatrača

U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.

5) Ešov eksperiment usklađenosti

Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.

6) Stanfordski zatvorski eskperiment

Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.

Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.

7) Mali Albert

Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah.
On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.

8) Eksperiment nestalog deteta

Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta.
Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.

9) Podeljeno odeljenje

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.

Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.

10) Robers Kejv eksperiment

Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta.
Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.

Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________