PRIGOVOR BEZ VREĐANJA…

tamoiovde-logo

Prilikom interakcije i komunikacije sa drugima, dolazi do suočavanja dve ili više ličnosti i njihovih mišljenja, osećanja i ponašanja, a kao što svi znamo iz svog iskustva, svaka osoba ima svoje sopstveno viđenje sebe i sveta oko sebe.

you-154080_640Za ovo individualno viđenje sebe i sveta ne možemo reći da je dobro, loše, adekvatno, neadekvatno, ispravno ili pogrešno – možemo samo reći da je drugačije od našeg. Isto tako, mišljenja i stavovi drugih mogu biti potpuno različiti, ili se skoro u potpunosti poklapati sa našim.

Dakle, možemo reći da se u manjoj ili većoj meri slažemo, tj. ne slažemo sa drugim ljudima, što je bitna stvar prilikom međuljudske komunikacije.

Međutim, često se dešava da nas drugi ubeđuju kako su njihova ponašanja i stavovi ispravniji, bolji i adekvatniji od naših, te da ih trebamo prihvatiti; ili se dogodi da se nama ne sviđa tuđe ponašanje / stav/, te ako nas još i ugrožava, dolazimo u situaciju da moramo reagovati.

Kao što smo videli u prethodnim člancima, adekvatno i taktički dobro isplanirano reagovanje na druge, prilikom komunikacije, je ključna stvar – pogrešna reakcija može odvesti komunikaciju u neželjenom smeru i otvoriti prostor za ugrožavanje našeg bića.

Pitanje koje postavljamo u ovom tekstu je: kako asertivno izreći prigovor na tuđe (verbalno ili neverbalno) ponašanje. Pitanje je kako prigovoriti nekom i staviti mu do znanja da nam se ne sviđa to što radi ili govori, a da ga ne uvredimo?

Kada izričemo prigovor u komunikaciji, prva i najvažnija stvar je usmeriti prigovor na ponašanje koje nam smeta i ni na šta drugo.

Od krucijalne važnosti je ne uplitati tu druge stvari, kao na primer, ličnost onoga čije nam ponašanje smeta („ti si ovakav ili onakav“).

Argumenti kojima kritikujemo celokupnu ličnost nisu adekvatni prosto zato što mi skoro nikad ne možemo potpuno poznavati nekog, te stoga ne možemo usmeriti kritiku na celokupno njegovo biće.

Drugo, napadanje ličnosti je suviše uopšteno i nije usmereno na konkretan problem – suviše je generalizovano, te time ništa ne rešavamo.

Treće, „napad“ na ličnost će obično izazvati automatsku i momentalnu odbrambenu reakciju osobe, staviti je u položaj da brani svoj ego (a znamo koliko ljudi obožavaju da brane svoj ego) i naterati je da podigne gard, te možda i da pređe u kontra-napad.

Očigledno je da će uopšteno i nespecifikovano kritikovanje i prigovaranje koje nije usmereno na konkretno ponašanje samo doprineti tome da se komunikacija zaoštri, a tenzija poveća. Dakle, prigovor se upućuje samo na ponašanje koje nam smeta i on treba biti što specifičniji. Potrebno je tačno identifikovati koje ponašanje nam smeta i to navesti u prigovoru.

Na primer, ukoliko ste u zatvorenoj prostoriji sa drugom osobom, ona pali cigaru za cigarom, a vi ste nepušač i smeta vam dim, ne bi bilo dobro da idete na generalizovan i ličnosno-napadački prigovor tipa „gospodine, kako možete biti tako bezobzirni, zadimili ste celu prostoriju i briga vas“, već možete reći, „gospodine, smeta mi dim, da li mogu da vas zamolim da ugasite cigaru?“. Razume se, što je kompleksnije ponašanje, to prigovor mora biti specifičniji, da bi druga osoba tačno znala šta vam smeta i kako da rešite problem.

Druga, važna stvar, je korišćenje jasnih i nedvosmislenih „ja-poruka“. Dakle, staloženo izraziti ono što želite, a ne agresivno ispoljiti ono što ne želite. Na primer, „ja se osećam loše kad to radiš“ a ne „ne sviđaš mi se kada to radiš, ti to loše radiš, loša si osoba jer to radiš, itd“.

Ono što je takođe veoma bitno, a što je poznato svakom ko je iole nešto čitao ili čuo o psihološkim principima nagrađivanja i kažnjavanja ponašanja, to je da bilo kakva reakcija na tuđe ponašanje, kojom želimo uticati na to isto ponašanje (u bilo kojem smeru), mora biti ispoljena odmah nakon ponašanja kako bi efekat bio najveći. Ovo je, kao što smo napomenuli, ključno pravilo u psihologiji učenja, bez obzira da li je reč o ljudima ili životinjama. Kada vam je pas neposlušan (recimo, napravio je neku štetu) nužno je da „kaznite“ (šta god to podrazumevalo u vašem slučaju) za to ponašanje odmah nakon što je napravio štetu. U suprotnom, kazna neće imati efekta. Ne možete ga kazniti pre učinjenog ponašanja, ali nije dobro ni kazniti ga dosta posle učinjenog ponašanja – pas jednostavno kasnije neće imati predstavu zašto ga kažnjavate.

Isti princip se primenjuje i kada je reč o ljudskom ponašanju. Ukoliko želimo izreći prigovor na nečije ponašanje, to moramo učiniti što je pre moguće nakon što je ponašanje izvršeno.

Svako odugovlačenje će umanjiti efekat, a prigovor koji sledi predugo nakon određenog ponašanja će u najboljem slučaju zbuniti osobu. Može se desiti i da je osoba zaboravila na situaciju, na to što je uradila ili rekla, a što se vama nije svidelo, te se proces dodatno komplikuje.

Razmislite o tome kako bi vama zvučalo da vam neko dođe i kaže „e, jel’ se sećaš onoga što si u ponedeljak rekao? E, pa to mi se nije svidelo.“ Pored toga što se možda nećete sećati i što će vam sad prigovor delovati nevažno jer je situacija odavno prošla, možete se zapitati zašto je osoba to tek sada rekla. Znači, ona je sve vreme držala to u sebi i samo mislila na to kako će vam prići i saopštiti da joj nešto kod vas smeta – sada će vam osoba čak delovati i čudno. Na kraju krajeva, niko ne voli ljude koji kriju svoja prava osećanja i onda iznenada i neočekivano „puknu“.

Na kraju, nužno je obratiti pažnju i na socijalnu komponentu. Naime, ljudi će više reagovati na kritiku i prigovor koji im uputite pred drugima, tj. reagovaće odbrambenije. Zašto? Pa jednostavno zato što je sada njihov celokupni imidž i status u društvu doveden u pitanje, te osećaju da moraju da ga brane. Može se desiti i da u sebi misle da ste u pravu, ali vam to neće priznati, prosto zato što su drugi tu, a osoba ne želi da drugi misle da je „slabić“ i slično. Dakle, zaključujete i sami, prigovor, kao i svaku negativnu zamerku, najbolje je obaviti u četiri oka, jer će tako prigovor biti adekvatnije prihvaćen.

Pomenimo i to da je, kada pohvaljujete drugog, to bolje učiniti u prisustvu drugih, jer će pohvalu čuti i drugi, te će osoba imati osećaj da se sada njen ugled popravio i kod drugih, a ne samo kod vas.

Vidimo, dakle, da upućivanje prigovora i ukazivanje pažnje drugima na neke aspekte njihovog ponašanja takođe zahteva strpljenje i pažnju, kao i određen nivo socijalne inteligencije. Situacije u kojima smo ugroženi i kada nas ponašanje drugih ometa u adekvatnom funkcionisanju se dešavaju manje-više svakodnevno. To je jednostavno nusproizvod toga što živimo u društvu sa velikim brojem članova, a problem je veći u sredinama gde vlada dosta opšte tenzije (zbog manjka novca, uskih rokova, društvenih pritisaka i raznih drugih problema). Ukoliko dozvolimo da nas ovakva situacija ponese i ukoliko doprinosimo tenziji tako što agresivno reagujemo na druge, problem će se samo povećavati, a rešenje će biti još dalje.

Čuvanje svojih granica i ukazivanje drugima na ponašanje koje nas ugrožava je nužno, ali podizanje tenzije i izbijanje konflikta nije. Tako nešto je moguće, a upravo nam komuniciranje na asertivan način nam pruža tu mogućnost.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: psihologija komunikacije (5)

Prethodni članak:ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“

___________________________________________________________________________________

GREŠKE I TEŠKOĆE U KOMUNICIRANJU…

tamoiovde-logo

Ako ste pokušali vežbati asertivnu komunikaciju sa nekom osobom u svom okruženju (ili još gore, sa nekim strancem) možda ste primetili da to nije baš tako lako kao što zvuči u teoriji i na papiru. Pogotovo ako je u ovako skraćenoj formi kao ovde.

800px-Conflict_1936_1-300x239Mi naravno, ne možemo ovde preneti u potpunosti sve aspekte tema o kojima govorimo, ali se trudimo da čitaocima predstavimo najvažnije elemente u što sažetijoj i informativnijoj formi. Stoga, o asertivnoj komunikaciji se ne može govoriti u par pasusa, niti se ona može „naučiti“ samo kroz iste.

Takva vrsta komunikacije se vežba nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, a teorijski se može razglabati u nedogled – sam fenomen ljudske komunikacije kao tema za sebe je poprilično opširna oblast, da ne govorimo o težini podučavanja nekoga da adekvatno komunicira. Isto tako, neki ljudi koji znaju teoriju koja stoji iza asertivne komunikacije i dalje ne znaju, ili jednostavno nemaju živaca, da je primenjuju u praksi. To je posebna situacija o kojoj nećemo sada govoriti.

Sad možemo nastaviti dalje razmatranje principa asertivne komunikacije nadovezujući se na opažanja iz prvog pasusa. Naime, komunicirati asertivno nije lak zadatak, a ponekad je teško u nekoj situaciji ne odreagovati „po instinktu“ tj, po našim dosadašnjim, čvrsto uvreženim obrascima ponašanja. Neki i nisu svesni da su ti obrasci loši, pa im to uopšte nije problem – oni nikad ne moraju ići i raditi nešto što nije u skladu sa njihovim dotadašnjim razmišljanjima i delima. Međutim, naša dužnost prema sebi samima je da spoznamo sebe kako bi se unapredili.

Nije opravdanje ako neko prekrši zakon samo zato što ga nije znao. Isto tako, nije opravdanje za nekog da se, na primer, ponaša agresivno samo zato što nije svestan šta radi i da povređuje druge, ili da može bolje od toga.

Ono što ćemo u ovom članku da naglasimo, to su neki aspekti i konkretne „zamke“ u koje možemo upasti kada komuniciramo, a da toga nismo svesni. Komunicirati asertivno podrazumeva da smo svesni kako naše reči utiču na druge i šta želimo postići. Zato je nužno vežbati, jer se kroz vežbu mogu primetiti neke stvari i uobličiti tako da svaki put komunikacija ide sve bolje. Takođe, dobro je i pre toga imati neku teorijsku osnovu kako bismo ubrzali proces i znali na šta da obratimo pažnju.

Zašto smo „potrošili“ par pasusa govoreći kako asertivna komunikacija i slanje „ja-poruka“ nije nimalo laka stvar kao što je možda izgledalo? I zašto smo govorili o njima kao da su nešto jednostavno? Prvo, morali smo se upoznati sa osnovnim principima u što kraćoj, informativnoj formi jer jednostavno nemamo prostora za detalje u par novinskih strana. Drugo, „ja-poruke“ jesu jednostavna stvar kada se navežbaju i kada imamo dobru osnovu.

Prva stvar koja je nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju i uspešno slanje „ja-poruka“ je tzv. empatičnost, tj. mogućnost da pošaljemo empatičnu poruku drugoj osobi. Biti empatičan znači biti sposoban „hodati tuđim cipelama“, tj. saosećati sa osobom. Konkretno, prilikom komunikacije, ovo znači biti sposoban sagledati situaciju iz ugla druge osobe, biti svestan kako se ona oseća, kako otprilike razmišlja, kako će reagovati, itd. To je, složićete se, veoma korisna osobina, nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju.

Dakle, kada šaljemo „ja-poruku“, tj. kada pokušavamo iskazati svoje potrebe i stavove i postići ono što želimo u komunikaciji, ona mora biti empatična – ne samo što je moramo formirati na ovim osnovama, već i drugoj osobi pokazati i preneti joj da smo svesni kako se oseća, ili kako bi se mogla osećati. To šalje jednu pozitivnu vibraciju drugoj osobi, što će automatski preduprediti nastanak tenzije i konflikta (naravno, uvek ima „onih“ osoba, koje su se namerile da urade ili kažu nešto bez obzira šta vi radili ili rekli).

Setimo se ponovo da ovde govorimo o iskazivanju sopstvenih potreba i sopstvenog bića, te nije dovoljno samo biti empatičan, već treba znati kako to uklopiti u celinu koja će reći drugoj osobi šta želite. Empatičnost je ovde samo korak koji vodi do toga da ostvarite sebe, nije cilj za sebe. Ako vam nešto smeta, ali ste samo empatični i dajete do znanja drugima da znate ili pretpostavljate kako se osećaju i tolerišete njihove postupke (nepoštovanje vaše ličnosti, vremena, stavova, osećanja, itd) samo zato što oni imaju svoje probleme, to vas neće daleko odvesti. Možete čak i ispasti submisivni i otvoriti vrata drugoj osobi da vas još više ne poštuje.

Stoga, empatična asertivna poruka se treba sastojati iz dva dela – prvo, bitno je prepoznati situaciju, ukazati na ponašanje koje je neadekvatno. S tim u vezi, prateći korak bi bio opaziti osećanja i stanje druge osobe i to joj adekvatno preneti. Drugi deo se sastoji od adekvatnog izražavanja i predstavljanja svoje strane, svojih stavova i osećanja, tj. posledica koje takvo ponašanje ima po nas.

Na primer, ako nam prijatelj / partner često kasni na viđanje/ sastanak/ i želimo mu ukazati na to da nam se to ne sviđa i da je to loše (bez onoga optužujućeg „ti si neodgovoran“ itd.), možemo to uraditi na sledeći način: „Vidim da si zakasnio/la pola sata (dajemo do znanja da smo primetili kašnjenje). Razumem da imaš dosta obaveza i da ti je teško da sve postigneš na vreme (empatična izjava, stavljamo se u njegovu kožu i dajemo do znanja da smo svesni njegove situacije). Međutim, osećam se neprijatno kada stojim toliko dugo sam/a na ulici. Voleo/la bih da odvojiš vreme za naše viđanje i držiš se dogovorenog termina.“ (izjava kojom pokazujemo kako se mi osećamo povodom toga i šta želimo).

Ili, još jedan primer: „Razumem da si trenutno slab sa finansijama te si možda u škripcu sa novcem za kiriju. Voleo/la bih da shvatiš da sam i ja u sličnoj situaciji i da mi je novac preko potreban, te bih voleo da nađemo način da to rešimo.“

Opet se vraćamo na to da ovo, iako zvuči jednostavno, nije toliko lako izvodivo. Još jedan momenat koji je veoma važan prilikom formiranja asertivne poruke je tačno identifikovanje ponašanja koje je problem. Ponekad je teško uočiti i prepoznati šta nam tačno smeta kod druge osobe. Šta je to što je rekla ili učinila što nas je „pogodilo“? Da li je to način na koji je nešto rečeno ili sama izjava – ili nas možda celokupna „predstava“ osobe nervira? Možda nas i sama osoba nervira čim je vidimo („organski“ je podnosimo), pa je teško razlučiti šta je tačno ono što je problem – a pogotovo je teško da se „pravimo“ kako nam je stalo do toga kako se ona oseća. Međutim, upravo ovde možemo napraviti grešku i neadekvatno preneti asertivnu poruku jer možemo lako preći u upiranje prstom i optuživanje, što će staviti drugog u defanzivan stav i zaoštriti komunikaciju. Isto tako, ako je u pitanju konfliktna situacija i ako postoji dosta tenzije „u vazduhu“ može biti teško opažati i analizirati koje nas tačno ponašanje i reč povređuje.

U takvim situacijama, postoji opasnost da se generalizuje, te se upotrebljavaju reči „uvek“, „nikad“, „stalno“, što neće nikud odvesti. To su one izjave tipa „ti me stalno napadaš“ ili „uvek si ovakav“ ili „nikad ne slušaš“ itd, koje će ponovo zamutiti komunikaciju jer su nerealne i samim tim deluju optužujuće. Razmislite, koliko je stvarno moguće da neko baš nikad ne sluša ili je baš u svakoj situaciji isti, 100% uvek identično odreaguje?

Dakle, fraze u kojima se koriste ove uopštavajuće reči će nužno delovati napadački te ih stoga trebamo izbegavati ako hoćemo da prenesemo empatičnu poruku i delujemo kao racionalne osobe.

Prilikom opisa sopstvenih osećanja, treba paziti da se ne upotrebi reč ili fraza koja je neadekvatna i koja deluje optužujuće. Na primer, ako upotrebimo reč „nervirati“ (u smislu „nervira me tvoje ponašanje“) opet možemo naići na poteškoću u komunikaciji, koju upravo želimo izbeći korišćenjem asertivnih izjava. Nekad je i nama samima teško tačno identifikovati sopstvena osećanja kao i adekvatno preneti jačinu osećanja. Ako vaš partner zakasni na sastanak, bitno je napraviti razliku između toga da li ste besni, ljuti, nervozni, zabrinuti, tužni, itd.

Vrlo je važno upotrebiti prave reči, ne bi li asertivna poruka delovala konzistentno. Primera radi, ako krenete sa empatičnom izjavom tipa „razumem da imaš svoje obaveze pa zato kasniš“ a onda kažemo „ali me to ipak mnogo nervira“ onda pobijamo ono što smo rekli u prvom delu rečenice. Ako razumemo da osoba ima obaveze, onda to ne može da nas „mnogo nervira“. Ako saosećamo sa nekim ko ima probleme u životu pa nema novca da nam plati kiriju, ne možemo mu to reći, a onda izjaviti kako smo besni ili ga mrzimo zbog toga.

To poništava „ja-poruku“, empatičnost i ugrožava optimalnost komunikacije. Takođe, sarkastičnost, cinizam ili korišćenje neprikladnih izjava može doprineti neadekvatnom prenosu empatične „ja-poruke“. Sarkazam može često biti znak pasivne agresije i ventil za ispoljavanje potisnutih osećanja, te nas „odati“ kao neiskrene i tako dovesti do pada kvaliteta komunikacije.

Dakle, budite realni i trudite se adekvatno preneti svoja osećanja bez „folirancije“, neiskrenosti i uz smirenost. Prikrivena i potisnuta osećanja se moraju izneti na površinu i razgovarati o njima. Ona su često upravo proizvod nemogućnosti uspostavljanja realne, asertivne komunikacije sa drugom osobom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (3)

prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

UMEĆE KOMUNICIRANJA…

tamoiovde-logo

(Ne) umeće komuniciranja

Kao ljudska bića, nas i naše živote definišu misao i svest. Koliko nam je za sada poznato, ljudska bića su, pored još nekih naprednih životinjskih vrsta, jedina svesna sebe i sposobna za kompleksno mišljenje i rešavanje problema. Isto tako, ono što nas još definiše i razlikuje je to, što mi obavljamo kompleksnu komunikaciju sa svetom oko sebe, posebno sa drugim ljudskim bićima.

ilustracija-300x225Naravno, sva bića na planeti Zemlji komuniciraju sa okolinom, ali ne na način kako to činimo mi.

Naša komunikacija se odlikuje složenim sistemom simbola i može se odvijati na više nivoa, kao što su verbalni (putem govora), telesni, prostorni, itd.

Sposobnost za komunikaciju je možda i direktan preduslov i “uzrok” nastanka civilizacije i svega što imamo danas kao čovečanstvo. Stoga, komunikacija je jedan od najvažnijih fenomena i zaslužuje da se njome pozabavimo. Međutim, ovde se nećemo baviti filozofskim i naučnim korenima i aspektima komunikacije – to ostavljamo za naučne časopise i udžbenike.

Ovde ćemo se pozabaviti svakodnevnim životom i načinima komunikacije ljudi u svakodnevnim i uobičajenim situacijama. Takođe, ograničićemo se na neke specifične momente i aspekte, kao što su ostvarivanje uspešne komunikacije sa drugima – kako iskazati svoje stavove, potrebe i želje i ostvariti svoja prava, a da pri tom ne narušimo prava drugih.

Kao što sam naslov kaže, govorićemo o umeću, tj. ne-umeću komuniciranja ljudi među sobom, a posebno sa aspekta neadekvatnog postavljanja jedne osobe i njenih potreba naspram druge i njenih potreba.

Svako od nas ima ista prava kao i svi drugi na ovoj planeti. Svi ljudi su od “krvi i mesa”, što bi se reklo narodski. Svi imamo prava da iskažemo svoje mišljenje i stavove. Imamo prava da branimo svoja prava ako su ugrožena. Imamo pravo i normalno je da izražavamo svoja osećanja prema drugim osobama. Trebamo biti ono što stvarno jesmo i da se ne stidimo toga.

Iskrenost je pravo i potreba, a ne nešto što se vidi samo u posebnim slučajevima. Komunikacija između dve osobe bi trebala da bude ravnopravna, gde svaka strana, bez ugrožavanja druge strane, iznosi ono što ima da iznese. Međutim, ili nažalost, stvari nisu uvek ovakve i mnogi ljudi se ne ponašaju i ne igraju po ovim “pravilima”. Mnogi ljudi nisu svesni kako treba da se komunicira sa drugima i kako da ostvare ono što žele bez potrebe za nasiljem, ulizivanjem, ponižavanjem i sličnim manevrima.

Svako od nas je imao više prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume adekvatno da se izrazi prilikom razgovora, ili da ne ume (ili ne sme) da ispolji svoje mišljenje, da ne ume da odbije tuđe sugestije i “nagovaranja” ili odreaguje na način koji će ga kasnije naterati da se kaje, oseća krivim, itd. Svi smo mi bili u situaciji da nešto kažemo ili uradimo, da bi kasnije pomislili “nisam trebao tako” ili “ipak sam trebao biti čvršći i odlučniji” ili pak “dozvolio sam da me ponize i gaze”.

Međutim, neki od nas su konstantno u situacijama u kojima ne izražavaju svoje pravo mišljenje (iz straha ili iz navike), ne umeju da vode razgovor u onom smeru koji ih neće dovesti do podređene pozicije, što često dovoti do toga da ih drugi ljudi “iskorišćavaju” i ne poštuju, gde se osećaju uskraćenim za svoja prava koja zaslužuju i gde se osećaju povređeno i slabo.

Za ovakvo ponašanje u komunikaciji postoji psihološki termin i za njega kažemo da je submisivno ili pasivno ponašanje. Takvo ponašanje može biti uobičajeno u repertoaru nekih osoba i za njih se obično koristi izraz “inferiorne” osobe.

Isto tako, svi smo imali prilike da se susretnemo sa ljudima sa kojima je teško razgovarati, koji vas ne slušaju ili ih nije briga šta kažete. Jednostavno, oni gledaju da ostvare to što žele bez obzira šta vi rekli ili mislili. Često se viđa situacija gde jedan nabeđuje drugog kako je on u pravu, a ovaj nije. Neki ljudi automatski napadaju sagovornika šta god on da kaže. Ponekad i mi možda odreagujemo grubo, možda iz straha, možda iz neznanja ili nekog drugog razloga, povredimo osobu pa se posle kajemo. Za ovakvo ponašanje se kaže da je agresivno, dominantno, a osobe koje se ovako stalno ponašaju za sebe misle da su “superiorne”.

Ne moramo posebno dokazivati da su ova dva stila komunikacije neadekvatna; u stvari, ne zna se koji je od njih gori. Analizirajmo sada svaki stil ponaosob kako bi uvideli njihove slabosti. Psihološki gledano, submisivne osobe ili one koje se ponašaju submisivno ne poštuju dovoljno svoje vlastite potrebe i svoje vlastito biće. Ovakve osobe stalno udovoljavaju potrebama drugih, bez obaziranja na to koliko i na koji način ugrožavaju sebe. Isto tako, one neće iskreno izraziti svoja osećanja i mišljenja, već ih prilagođavaju sagovorniku ili društvu u kojem se nalaze. Ako se loše osećaju zbog toga što druga osoba priča, one im neće to reći ili naglasiti da im smeta.

Očigledan je strah od posledica ispoljavanja mišljenja: “šta će sad on/ona da kaže ako kažem da mi smeta to što priča? Bolje da ćutim i pustim da ispriča svoje, pa neka ide i na moju štetu.” Ako i izraze svoje potrebe i mišljenje, to rade uz izvinjavanje i uz povlačenje i to rade blago, tako da se drugi na to najčešće ne obaziru i ne shvataju ih ozbiljno. Često će poreći svoja prava osećanja i mišljenja, ako vide da drugi reaguju negativno na njih. Plaše se negativnih reakcija i konflikata, te uvek ostaju “po strani”. Stoga će gledati da izbegnu raspravu i svađu po svaku cenu, pa makar to značilo da se osećaju loše zbog sebe.

Priznavaće svoje greške čak i kada nisu pogrešili i kada znaju da su u pravu, uz dosta će izvinjavanja.
Psihološki gledano, postoji više problema i posledica ovakvog ponašanja. Prvo, osobe koje se ovako ponašaju su neiskrene, a grublje rečeno i “foliranti”. Ne samo što su neiskrene drugima, jer ne izražavaju svoje pravo mišljenje, već su neiskrene i foliranti prema sebi i same sebe ugrožavaju. Takođe, ovakve osobe imaju sniženo samopouzdanje, koje će se još više sniziti nastavljanjem komunikacije na ovaj način. Naime, ovakvo ponašanje drugima šalje poruku “Ja nisam važan, moje potrebe nisu važne, ono što ja radim i kažem je nebitno i ne treba da te interesuje. Ti si bitan/bitna, tvoje mišljenje je bitno, ti si u pravu. Izvini što postojim”.

Naravno, kada ovo osete, drugi će ih tek tada manje poštovati i reagovati upravo na onaj način koje ovakve osobe gledaju da izbegnu. Dalje, ovakve osobe će se uvek osećati bespomoćno, anksiozno i biti pod stresom kada treba da se obrate nekom za bilo šta. U ekstremnim slučajevima, neki od njih razviju i socijalne fobije i “strah” od ljudi i komunikacije. Uglavnom su vrlo usamljenje, jer ih drugi ne cene i ne interesuje ih njihova ličnost, život i problemi (a zašto bi ih i interesovalo, kada im prethodno pošalju poruku da ne treba da ih interesuje). Ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve u životu. Ukratko – vrlo su nesrećne, a život im je jedno veliko breme. Očigledno je, dakle, da ovakvo ponašanje ne vodi nikud i da nikako nije dobro po osobu.

Sa druge strane, agresivne osobe se ponašaju potpuno suprotno. Njihova prava i potrebe su na prvom mestu, pa tek onda prava i potrebe drugih. Ovakve osobe često izražavaju svoja osećanja tako što ugrožavaju osećanja drugih. Ne pokazuju dovoljno poštovanja za tuđe potrebe i stavove i konstantno teže da “pobede” u komunikaciji. To će često dovesti do toga da će gledati da izazovu bučnu raspravu i svađu, što će im omogućiti da “pogaze” tuđe stavove uz dizanje glasa i pretnje. Često će kontrolisati druge i namerno usmeravati komunikaciju u smeru gde će se druga strana osećati loše. Prebacuju krivicu i optužuju druge, jer su drugi uvek krivi i “loši”.

Postavljaju se naređujuće i komandujuće, jer je ostvarivanje njihovih interesa najvažnije. Arogancija i narcizam su česti pratioci ovakvog ponašanja. Takvo ponašanje šalje poruku “To što ja želim i mislim je najvažnije, a ono što ti misliš nije važno i glupost je”. Ovakve osobe su često vrlo zahtevne, gde će tražiti nešto od drugog bez obaziranja na to da li osoba to može, treba i želi da ispuni. Ne slušaju drugog već čekaju priliku da iskažu svoje, te će i prekinuti drugog da bi rekli ono što misle. Naravno, nikada neće priznati da su pogrešili, a reči “molim te”, “hvala” i “izvini” su u njihovim rečnicima onoliko koliko je morskih krava u Dunavu.

Za ovakvo ponašanje ne moramo posebno pokazivati koliko loših posledica ima i po tu osobu i po druge. I za ove osobe se može reći da su neiskrene, jer su često dvolične i sarkastične, insinuiraju i prebacuju krivicu na druge, čak i u situacijama kada su svesne da su krive. Ovo ih može dovesti do toga da ljudi izgube poverenje u njih i da ih izbegavaju (pa i plaše), što će opet dovesti do toga da su usamljene i da nemaju prave prijatelje.

Takođe, znajući kakve su, neke osobe koje ulaze sa njima u komunikaciju mogu automatski zauzeti defanzivan ili agresivan stav, kako bi sprečili njihovu agresivnost i odbranili sopstvenu ličnost. Često upadanje u svađe i konflikte ih može dovesti u neprijatne situacije, a stres i nervoza koja se tom prilikom stvara će uticati na to da se generalno osećaju još gore.

Dakle, ne valja ni jedno ni drugo – kako onda? Pa, kao što se u narodu kaže – zlatna sredina. Ne treba ići u ekstrem i ne izražavati svoje potrebe, potiskujući svoje biće i izvinjavajući se što postojite. Isto tako, nije dobro agresivno i uz konflikt nametati svoje potrebe, već dostojanstveno uspostaviti granice na početku i mirno saopštiti ono što imate, uz slušanje drugog i otvorenosti za kompromisom. Ovo se u psihologiji naziva asertivna komunikacija (za razliku od submisivne i agresivne).

U narednih nekoliko tekstova mi ćemo videti šta je asertivna komunikacija i detaljnije se pozabaviti konkretnim tehnikama, detaljima i savetima kako što uspešnije komunicirati s ljudima i kako ostvariti sebe bez ugrožavanja drugih. To je naše pravo i trebamo ga iskoristiti.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (1)

_________________________________________________________________________________________