JUNAK NAŠEG DOBA…

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze.

Foto: knjizara.com

Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je “suvišan čovek”.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. “Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.”

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. “Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…”

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. “Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.”

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. “Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!”

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

“Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.” Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov

Beleška o autoru

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.

Foto: 6yka.com

Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu “Pesnikova smrt” i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu.

Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman “Junak našeg doba”. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.

Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Izvor teksta: lektire.rs

Foto ilustracija: Bora*S 

---

---

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

---

---

HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić 

„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

DVE SREĆE NIGDA NEMA ZA ČOVEKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

Za nevine si odveć ti mila.
Ljubazna odveć,  ljubavi da se latiš!
Za pola sveta ti bi sreća bila,
Al’ sama nikad sreću nećeš znati;

Dve sreće nigda nema za čoveka –
Jesi li videla brzu, moćnu reku?

Obale cvatu, ali celim tokom
Dno joj je uvek hladno i duboko!
M.J. Ljermontov