SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana

---

 

BELEŽNICA IZ OGLEDALA DUŠE…

Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE

Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje

I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije nameću autoritete i događaje, te kreiraju trendove sa kojima se čovek indentifikuje i tako sam sebe lišava SLOBODNE VOLJE  jer, identifikacija je lažna sloboda.

 To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najopasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

SAMOOBANA kao robovanje lažnom sistemu vrednosti:

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokušava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.

Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkriće naučnika da je čak i univerzum možda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji čak i kod veoma primitivnih živih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“

Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

ŠTA JE LAŽNA LIČNOST

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna lično st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.

NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)

Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, već i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“.  Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:

SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POČETAK A ZA POČETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ali da li ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

izvodi iz klnjige  Ogledalo duše

Priredila: Ljiljana Tatić

Izvor:beleznica

_____________________________________________________________

ODLAZITE NA VREME, NE ZADRŽAVAJTE NIKOGA…

Sve dolazi kad treba!

Odlazite na vreme. Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle žurke, iz gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.

Odlazite na vreme. Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji sa neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih. Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.

Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni  za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva.  Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove – sam život i sposobnost  da voli.

Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti  nečiji život,  živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj  realnosti. Nije čak teško  to zahtevati i želeti.

Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.

Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I ne postoji druga odgovornost, sem lične.

 

Sve što se dešava u našem životu, sve što se dešava oko nas i na udaljenim Galapagoskim ostrvima Ekvadora, dešava se sa našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu da dominira u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.

Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega. Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira ko šta kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, prosto, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje je nastojte sanjati, nastojte probati. Ne plašite se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne uradite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.

Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda. Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenario života se prepisuje, i to, za druge ljude.

 Izvor: kreativnisvetbalkana/UspesnaZena.com

---

---

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

„Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.”

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

---

---

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

Trideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

DA LI SU BASNE I BAJKE POUČNE…

 KAO ŠTO SMO MISLILI?

 Čitanje dečjih knjiga je neizostavni deo detinjstva, iako svakako privlače pažnju i odraslih. Pored zabave, tradicionalne priče i bajke su najbolji način da decu naučimo važnim lekcijama i da ih pripremimo za odraslo doba.

Promovišu brojne moralne i kulturne vrednosti, važno su sredstvo socijalizacije, motivišu i inspirišu na pozitivne akcije. 

Brojni roditelji ali i autori, smatraju da je puko čitanje sasvim dovoljno za formiranje ličnosti i moralnog karaktera, pa čak i da nije poželjno da roditelj pojašnjava poentu i poruku priče, jer je akcenat isključivo na dečjoj mašti.

Tek kada su istraživači uzeli stvar u svoje ruke, takve pretpostavke i očekivanja su dovedeni u pitanje.

Prvo se pokazalo da razumevanje teksta zavisi od veštine čitanja i prethodnog znanja o svetu. Čitalac nije pasivan, već aktivno koristi prethodno znanje i strateški konstruiše značenje teksta, uklapa ga u svojeviđenje sveta. Ukoliko je tema poznata, tekst se mnogo lakše shvata, a što je dalja od dečjeg uma, veće su šanse da ga pogrešno zapamte, pogrešno tumače ili iskrive sećanja kako bi ih uklopili u postojeće šeme.

Otkrivanje teme, tj. poente priče pokazalo se kao nimalo lak zadatak čak i za decu od 9 do 10 godina. Čak i kada imaju odgovor na pitanje „Šta sve ovo znači?“ obično je iz perspektive autora ili odraslog- pogrešan.

 Narvaez je radio istraživanje na deci predškolskog uzrasta, čitajući im priču Majmun i zec. Iako su neki odgovori bili slični odraslim, većina se razlikovala. Imali su svoje lične interpretacije, i svakome se priča obraćala na drugačiji način. Recimo, osnovne poruke koje su deca navodila su- „Nikada ne budi sam u džungli!“ ili  „Nemoj da se češeš i gledaš okolo dok jedeš!“.

Postoje individualne razlike među čitaocima- psihološke, emocionalne, kulturne, socijalne- koje utiču na razumevanje tekste. Uostalom, kao i kod odraslih.

Isto tako, i moralne poruke zavise od moralnog razvoja i veštine čitanja. To je ono što možemo da pripišemo samom čitaocu, ali šta je sa sadržajem priča? Kang Lee i saradnici su se u svom istraživanju fokusirali samo na klasične priče koje decu uče o posledicama laganja i vrlinama iskrenosti, i zapitali su se da li one zaista promovišu iskrenost.

Dečja literatura je prepuna „lažova“, dece ili odraslih, koji doprinose stvaranju zapleta i određuju moralnu dimenziju teksta. U Guliverovim putovanjima, na primer, susrećemo se sa plemenom Huinhmi, koji nisu ni imali reč za laganje, već postoje samo „stvari koje jesu“ i „stvari koje nisu“.

U ovom istraživanju, uzorak su činila deca uzrasta od tri do sedam godina. Upravo oko treće godine se javlja osnovno razumevanje laganja, iako je potrebna još skoro decenija da u tom pogledu dostignu zrelost, tj da budu u stanju da uzmu u obzir i namere, moralne vrednosti i kontekst, kako bi odlučili da li je nešto laž ili ne.

Kako deca rastu, počinju da razlikuju laži od slučajne greške, nagađanja, preterivanja, sarkazma i ironije. Sa tri godine, znamo da su deca veoma loši i lako provaljivi „lažovi“, i koriste ih da izbegnu kaznu, da se zaštite od neželjenih posledica ili da postignu prednost.

Polazeći od toga da su klasične priče odlično sredstvo za lekciju o iskrenosti, i da je ovo ujedno najpogodniji uzrast, Kang Lee i saradnici su poredili efikasnost klasičnih moralnih priča u prenošenju ovih važnih poruka.

Mali ispitanici su pozvani da učestvuju u zadatku o laganju gde treba da prikriju svoj prestup. Igrali su igru u kojoj je trebalo da pogode koja je igračka u pitanju samo na osnovu zvuka koji proizvodi. Tokom igre, eksperimentatori bi ih ostavili same po jedan minut, uz upozorenje da za to vreme ne vire i ne gledaju u sakrivenu igračku.

Unapred se zna da je za decu ovo veoma primamljiva situacija i da malo ko od njih odoli da ne vara.

Pre nego što su ih upitali da li su tokom njihovog odsustva virili, pročitali su im jednu od tri priče (plus kontrolnu priču za četvrtu grupu): bajku Pinokio– koja govori o negativnim posledicama laganja, jer njegov nos svaki put postaje sve veći; basnu Dečak koji je vikao vuk– koja opet promoviše negativne posledice laganja, jer je dečak toliko lagao da mu niko nije poverovao onda kada ga je vuk stvarno napao; anegdotu Džordž Vašington i trešnjino drvo– koja se razlikuje od ostalih priča jer naglašava pozitivne posledice iskrenosti. Džordž govori istinu o tome kako je posečeno trešnjino drvo, i otac ga pohvali za iskrenost.

Rezultati su pokazali da bez obzira na uzrast, ni Pinokio ni Dečak koji je vikao vuk nisu uspeli da smanje laganje, dok priča o Džordžu jeste. Čak i onda kada je ova anegdota izmenjena tako da naglašava negativne posledice laganja, efekat promovisanja iskrenosti se izgubio.

Suštinska razlika je u tome što samo anegdota o Džordžu motiviše decu da budu iskrena. Očigledno je efikasnije stavljati akcenat na iskrenost nego naglašavati negativan uticaj laganja, iako i sami roditelji obično rade suprotno.

Kažnjavaju laži a mnogo manje nagrađuju iskrenosti, misleći da tako najbolje uče decu da nije lepo lagati. Lee na kraju zaključuje da „ne treba slepo prihvatati klasične moralne priče kao edukativne samo zato što imaju dugu istoriju upotrebe“.

Ako se osvrnemo na laganje uopšte, treba imati u vidu da postoje dva tipa laži. One koje su po prirodi prosocijalne, kojima želimo da pomognemo drugima a ne da im nanesemo štetu (pravimo se da nam se poklon dopada kako ne bismo povredili tuđa osećanja), i one koje su antisocijalne, koje krše moralna pravila je nam donose korist na štetu drugih.

Upravo ove druge laži se trudimo da obeshrabrimo još u najranijem detinjstvu, ali i one mogu biti normalan deo dečjeg emocionalnog i intelektualnog razvoja. Ne moraju biti odmah ocenjene kao ozbiljan problem u ponašanju.

Prva laž u životu deteta može nam biti odličan pokazatelj razvojnog dostignuća, jer označava dečje otkiće da im se mišljenje razlikuje od mišljenja roditelja. Inteligencija, teorija uma, nezavisnost, perspektiva, radna memorija, emocionalna kontrola i mnogi drugi psihološki procesi višeg reda potrebni  su da bi dete bilo u stanju da upotrebi laž.

Antisocijalne laži smanjujemo vremenom vaspitanjem i promovisanjem pozitivnih posledica iskrenosti, a to ćemo najbolje učiniti ukoliko i sami pružimo odgovarajući model ponašanja- iskrenošću, pouzdanošću i poverenjem.

Piše: Sanja Dutina

Izvor:psihobrlog.wordpress.com

---

---

 

REĆI „NE” DA ZVUČI KAO „DA”…

Svako ima pravo da ne da za pravo šefu, važnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Pogotovo ako želi da ostane pošten prema sebi čak i kada može da ugrozi i svoju budućnost. Kako da to izvede?

Veština komuniciranja je put ka uspehu

Sigurno se svakoga dana neko nađe u situaciji da treba da kaže „ne” prijatelju, članu porodice, šefu, kolegi, pa čak i samom sebi. Da li i kako govorimo „ne” od suštinskog je značaja za kvalitet života te osobe.

To je reč koja mora da se kaže dostojanstveno i delotvorno, a ljubazno.

Psiholozi kažu da je veština izgovoriti pozitivno „ne”, jer je uostalom i čitav život balans između „da” i „ne”.

Ne čudi da se ova tema našla među koricama knjige „Moć pozitivnog ne” dr Vilijama Jurija, antropologa, konsultanta i medijatora, svetskog stručnjaka za psihologiju pregovaranja angažovanog od Ujedinjenih nacija da posreduje u rešavanju sukoba, počev od rudarskih štrajkova do građanskih ratova širom sveta. Harvardski profesor čitaoce upućuje kako da iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugih kažu „ne” svemu što ih ugrožava, što im ne odgovara ili im je neprijatno.

„Ne”, najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku, danas je ujedno i najdestruktivnija reč, pa je mnogima teško da je izgovore. Univerzalni problem nastaje u situacijama kada je treba izgovoriti krojačima sopstvene sudbine, to jest ljudima od kojih zavisimo.

Kada dr Juri pita učenike na svojim seminarima za izvršne menadžere zbog čega im je teško da kažu „ne”, najčešći odgovori su: „Ne želim da mi propadne posao, ne želim da pokvarim odnos sa njim, ne želim da ih uvredim, plašim se da bi mogli da mi se osvete…”

I tu svi upadaju u trostruku zamku. Kažu „da”, mada žele da kažu „ne”, samo da bi ugodili onom drugom, kupujući lažni privremeni mir. Kada šef zamoli saradnika da radi tokom vikenda, a planirao je da sa partnerom negde otputuje, zaškrgutaće zubima i pristati, plašeći se da će ostati bez unapređenja koje želi, čak i po cenu da zapostavi sopstveni porodični život.

Suprotno ugađanju je napadanje. Ugađanje proističe iz straha, a napadanje iz ljutnje, naravno, kad čovek plane i kažemo „ne” na način koji će povrediti drugog i koji je loš po njihov odnos. Svaki put kad ljudi napadnu jedni druge, koju poruku zapravo šalju? U srži svakog destruktivnog sukoba na svetu, bio on veliki bilo mali, nalazi se toliko pominjano „ne”. Šta je terorizam nego velika pretnja savremenog doba, ako ne i užasan način da se kaže „ne”!

Treći uobičajen pristup je izbegavanje. Ne kažemo ni „ne” ni „da”. Izbegavanje je vrlo česta reakcija na sukobe u današnje vreme, posebno u porodicama i radnim kolektivima. Ali, izbegavanje može osobu da košta zdravlja, podiže pritisak i stvara čireve, a može da košta i zdravlja firmu, jer se problemi množe dok ne prerastu u neizbežnu krizu. Kao što je Martin Luter King jednom rekao: „Naši životi počinju da se završavaju onog dana kada počnemo da ćutimo o onome što je važno.”

Ipak, kada neko ume pravilno da koristi „ne”, ova reč ima moć da iz korena promeni njegov život. Ako čovek nauči da kaže „ne” vešto i mudro, moći će da stvori ono što želi, zaštiti ono što mu je važno i promeni ono što ne funkcioniše. To su, smatra dr Juri, tri velike prednosti pozitivnog „ne”. Jer, kada jednom ovlada veštinom pozitivnog „ne”, ona može da mu pruži nešto neprocenjivo: slobodu da bude ono što zaista jeste i da uradi ono zbog čega je ovde.

Verovatno je najveća greška koju pravi onaj ko nekome izgovara „ne” baš to što počinje od „ne”. Preformuliše li svoje „ne” zvučaće kao da je rekao „da”. Umesto: „Nema igranja dok ne završiš domaći”, svom detetu može reći „Možeš da se igraš kad završiš domaći”. Pozitivno „ne” zahteva da osoba uradi upravo suprotno – da zasnuje svoje „ne” na tome za šta zapravo jeste.

Sada se zapitajmo koje „da” se krije iza našeg „ne”, preporučuje konkretno dr Vilijam Juri. Odgovor nije uvek očigledan. Iako uglavnom znamo svoj stav, često ga ne ispitamo kako bismo otkrili svoje dublje interese i potrebe i pokazali naš sistem vrednosti.

Sledeći izazov je da pripremimo drugog da kaže „da” našem „ne”. Drugim rečima, kako da olakšate drugome da prihvati vaše odbijanje i uvaži vaše potrebe? Tajna nije u tome da ga odbacimo, već da uradimo suprotno – da ga poštujemo. Pod poštovanjem se ne podrazumeva ugađanje, već to da nekoga cenimo kao čoveka, ljudsko biće, isto kao što bismo voleli da drugi cene nas. To je za naše dobro. Očigledan razlog jeste taj što je delotvorno. Recimo, ako imamo posla s naoružanim kriminalcem, prvo pravilo je da budemo učtivi. Zvuči banalno, ali to su izuzetno opasni i anksiozni ljudi. Da bismo smirili situaciju, prvi korak je ukazivanje poštovanja.

Saopštavanje pozitivnog „ne” zahteva veštinu i taktičnost. Zamislimo, na primer, da dobijemo poziv da govorimo u organizaciji u lokalnoj zajednici, a to ne želimo. Evo kako to saopštiti? „Drago mi je što ste se javili i što čujem da da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.”

Kada bi morao da sažme veštinu pozitivnog „ne” u metaforu, dr Juri bi je opisao kao štit. On štiti nas i naše „da”, a ne povređuje drugog.

Nasuprot tome, negativno „ne” je mač odbijanja. Napada i ne obazire se na odnos. Koliko god bilo primamljivo da odbijemo i napadnemo kada kažemo „ne”, ne treba da smetnemo s uma da je naša osnovna namera i suština da zaštitimo i odbranimo sebe, a da ne povredimo drugog.

Drugi možda neće želeti da čuje naše „ne”. Možda će da poriče i da bude šokiran. Možda će da se pretvara da nas nije čuo ili da je zaboravio šta smo rekli. Ponekad zato moramo da kažemo „ne” nekoliko puta dok drugi ne shvati poentu.

I sledeći objašnjenja i tumačenja dr Jurija, došli smo do poslednje faze pozitivnog „ne”. Vreme je da požnjemo ono na čemu smo vredno radili. Jer, cilj nije samo reći „ne” nego reći „ne”, a ipak doći do „da” – pregovaranjem.

Jedan od najranije zabeleženih pregovora opisuje kako Avram odvažno pregovara s Bogom. Kada se Bog poverio Avramu da će uništiti gradove Sodomu i Gomoru zbog grehova njihovih građana, Avram se usudio da božjem planu kaže „ne” na pozitivan način upitavši: „Da li ćeš uništiti i nedužne s krivima?” Ovim „ne” Avram je zapravo rekao „da” – za vrednost ljudskog života. Dakle, uz pozitivno „ne” moguće je zauzeti se za ono što je ispravno bez ugrožavanja dragocenog odnosa. Moguće je reći „ne” i najmoćnijem biću, a ipak doći do „da”.

Ljudi imaju običaj da se udalje jedni od drugih nakon što kažu „ne”. Međutim, pozitivno „ne” nam omogućava da imamo čak i bliži i autentičniji odnos s drugim ukoliko je to ono što želimo.
Treba vežbati. Dobro je reći „ne” makar jednom dnevno u slučajevima koji su značajni. Nema sumnje da pozitivno „ne” zahteva hrabrost, viziju, saosećanje, doslednost, strpljenje i istrajnost. Ali, upamtimo, imamo pravo da kažemo „ne” šefu, ključnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Zapravo, imamo dužnost prema sebi da kažemo „ne” onda kada je to zaista potrebno.

Način na koji kažemo „ne” ponekad deluje zanemarljivo, ali s vremenom može da zauzme značajnu ulogu u našim životima. Kada na pozitivan način kažemo „ne”, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pri tom čuvamo prijatelje, kolege, klijente… Ukratko, ostajemo dosledni sebi!
D. Stanković
Izvor: politika.rs (16.02.2015.)

________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

---

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

Ježurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

---

 

JEŽEVA KUĆICA 

SLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

KOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

PRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

---

 

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

---

 

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

---

 

VREME VELIKIH LAŽI I OBMANA…

Veliki slikar  Ljubomir Ljuba Popović, rođen je na današnji dan, 14. oktobra 1934. godine

__________________________________________________________________________________________________

LJUBA POPOVIĆ

Popović Alekse Ljubomir, zvani Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. u Tuzli, u Jugoslaviji, od roditelja Srba.

Njegov deda, sa nadimkom Đavo, bio je sveštenik u jednom zabačenom bosanskom selu. Govore da je isterivao demone iz seljana i da je imao neobičnu naviku da sam šeta po dubokim šumama koje su okruživale selo. Učestvovao je u sarajevskom atentatu…

1945/1952. pohađa valjevsku gimnaziju. To su godine kad boluje od čmičaka, kapci su mu natečeni; to je i doba protivljenja političkim angažmanima, prezira prema delovanju Omladinskog komiteta.

Rešava da promeni izgled svoga tela radeći fizičke vežbe. Ovladavajući svojom fizičkom snagom, stiče smisao za akciju i disciplinu. Fizičke vežbe zamenjuje druga aktivnost: rad na stripu. Crta filmske plakate kako bi mogao besplatno da prisustvuje projekcijama…

Stigavši (1953) u Beograd, saznaje da su prijemni ispiti već završeni i da mu valja sačekati sledeću godinu. Da ne bi gubio vreme, upisuje istoriju umetnosti i pohađa časove crtanja u Šumatovačkoj ulici. Modeli su mršave starice: njihova anatomija vređa mladićevu osetljivost. Odnos prema modelima ga nagoni da razmišlja o tome šta bi mogao biti svet pojavnosti. U njemu već postoji želja da živi i negde drugde osim na površini stvari. To je i doba kad kuje svoju volju i preispituje sebe sama. Pošto je protekla godina čekanja, koleba se između Likovne akademije i Akademije za primenjene umetnosti. Izlazi i prolazi na oba ispita.

Godine 1959. prvi put putuje u Pariz na petnaest dana, ide u Luvr, sreće Dadu Đurića.

Oktobra 1960. učestvuje na izložbi grupe „Medijala“ u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva, sa Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Mirom Glavurtićem, Sinišom Vukovićem, Svetozarom Samurovićem, Urošem Toškovićem, Milovanom Vidakom i Milićem Stankovićem. Učestvuje na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu. Izvodi sliku „Izlazak učaurenih“, koja predstavlja deo budućeg programa, nesvesnu liniju ka tajni tame.

Tokom 1963. godine Ljuba prolazi kroz ozbiljne psihičke krize; ulaže napore da ponovo uspostavi ravnotežu. To je i godina kad napušta „Kupolu“, Beograd, Jugoslaviju. S jeseni stiže u Pariz.

Sa sobom nosi pet urolanih slika i smešta se u hotelsku sobu koju mu je dao Berić, u pasažu Abes. Marko Čelebonović ga upoznaje sa Žinet Sinjak. Žinet Sinjak i gospođa Čelebonović ga predstavljaju Reneu de Solijeu u galeriji „Krezvo“; uz pomoć tumača vode razgovor. Galerija „Diro“ je jedna od pet koje je predložio Rene de Solije. Marsel Terbib zadržava donete slike. Ljuba tako dobija prvi novac neophodan da opstane u Parizu…

Dragan Gajer
Iz malog zavirivanja u „Odlomke iz slikarevog dnevnika“ | Ilustrovana politika
Fotografija: Fonet

Izvor:riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Hram mističnih

The Temptations, Afterwards (1988—89)

______________________________________________________________________________________________

Odisej i Kalipso | ulje na platnu 55 x 46 cm Opis: potpisano, naslovljeno, datirano „1992“

La jeunesse tourmentée de cavalier Georges (1998) | ulje na platnu 55 cm x 46 cm

_______________________________________________________________________________________________
VREME VELIKIH LAŽI I OBMANA

Slikar Ljuba Popović: U stalnoj smo stisci kom carstvu se privoleti: biramo najbolje od najgoreg

Ljuba Popović

Sunce nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube Popovića pada pravo na njegovu novu sliku „Ima li života posle smrti“, s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

■ Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta — kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“. — Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima krvavi mesec i figure koje pomalo asociraju na tri gracije. Širi svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.

ATELJE KAO MANASTIR

— Radim u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.

Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?

■ Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

Ali značajno utiču na njega.

■ Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

MUZIKA ZA OKO

— Slikarstvo se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.

Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?

■ Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao „Ko smo, šta smo i kuda idemo“. To sve govori.

I, kuda to idemo?

■ Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?

■ Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš. Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su „Mekdonaldsi“. Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se umnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

NOVA SLIKA — Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!

Gde smo mi Srbi u svemu tome?

■ Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

A ljudi?

■ Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

Ali zato nas je teško i voditi?

■ Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.

Šta treba da radimo?

■ Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?

■ Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili. Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija. Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?

■ Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.

NEMAM NAMERU DA VIŠE IZLAŽEM * Hoćete li „oprostiti“ galeriji SANU odlaganje vaše izložbe? — Pokušavam da im to sve zaboravim. Ali nisam planirao nikakve izložbe, niti imam nameru da više izlažem. Nemam više energije. Napraviću, možda, još jednu knjigu velikog formata. Reč je o monografiji o mojim velikim formatima, kojih je do sada bilo čak stotinu, u izdanju francuske kuće „Krug umetnosti“. I, to je sve.

Goran Čvorović | 17.03. 2012 |

Večernje novosti
_______________________________________________________________________________________________

Svežina tela 1995/96; ulje na platnu, 80,5×56 cm

Nevinost, 1998 ulje na platnu, 56×47 cm

________________________________________________________________________________________________

La Reve et la Ville, 2002 ulje na platnu, 35×27 cm

Alice est fatiguee, 2002 ulje na platnu, 54×45 cm

________________________________________________________________________________________________

Od Srbije nisam dobio ništa

Ja sam vaspitan na američkom filmu i kao mlad sam obožavao Ameriku. Moj omiljeni film oduvek je bio „Ko je ubio Liberti Valansa” Džona Forda, u kojem se sve vreme raspravlja da li je ubica pucao sleđa ili spreda. Danas te ubijaju s bezbedne daljine. Niti može žrtva da se brani niti se ubica kažnjava.

Foto: ljuba-popovic.com

Slikarstvo je danas izgubilo busolu, ali interesovanje za njega ne prestaje. Muzeji su dobro posećeni, a često se pred njima čeka u redu i po čitav sat. Naročito kad je reč o izložbama velikih majstora. Voleo bih da tako nešto mogu da konstatujem i kod nas.

Nažalost, naš muzej je zatvoren, a naši ljudi su verovatno zaboravili da su ga ikad i imali. Ovim rečima počinje razgovor za „Politiku” jedan od najvećih srpskih umetnika, i Ljuba Popović i dodaje da je nekoliko godina radio na slici „Ima li života posle smrti” koju opisuje kao umetnički testament.

Razgovor, vođen krajem prošle godine, počinjemo konstatacijom da je prošle godine napunio 50 rada u Parizu dok će ovde obeležiti 80. rođendan.

– Nisam ja otišao iz Srbije iz političkih razloga, niti zato što sam obožavao Evropu, a mrzeo komunizam, otišao sam zbog toga što je te 1963. godine nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu. Stigao sam u Pariz sa 100 franaka u džepu i odmah sam bio impresioniran nivoom kulturnog života. Na Sen-Žermen de Preu je bilo 14 galerija i tri ogromne knjižare. Danas galerija više nema, a od knjižara je ostala samo jedna. Pitanje je dana kada će se i na tu lokaciju useliti neka od poznatih modnim firmi. Nekada su tu bile umetnost i literatura, danas su ih zamenile luksuzne krpe, cipele i parfemi. Baš kao i u Beogradu – na mestu gde je bila Jugoslovenska knjiga, danas se prodaju pomade i sapuni. Tako mi to odumiranje kulture deluje slično ovde i tamo. Jedino što je Pariz veći i bogatiji, pa se šteta manje primećuje. Nije isto kad se zatvori jedan od deset muzeja i kad se zatvori jedan jedini.

Razmišljate li o tome kako će izgledati umetnost za 50 godina? Hoće li se umetnost svesti na dosetku, geg, hoće li svako ko ima mobilni telefon moći da snimi film?

Teško mi je da prognoziram. Samo vidim da se svet udaljava od umetnosti i kulture, a ja nekako verujem da kao rezultat tog udaljavanja imamo ratove, previranja, najezdu ekstremnih religija… A tu savremenu umetnost ne mogu da pratim, ne zato što je prezirem, već zato što mi je stalo da sačuvam mir i da me ne remeti u slikanju. Ona može da uništi čoveka baš kao i politika. Sećam se da mi je jednom Koča rekao da je vlast kao da si stalno pod temperaturom od 40 stepeni, a bez termometra u ustima. Govorio mi je da kad dobiješ vlast ne vidiš više ništa oko sebe. Kad sam mu jednom rekao da bi on bio idealan šef države kada Broz odapne, odgovorio mi je – nemaš ti pojma o tome, bolje se drži tvojih četkica. Ja bih bio trener bez igrača, a država ne može da se vodi ako nemaš tim.

A kako objašnjavate da je partizanska vlast, predvođena mašinbravarom, pokazivala znatno više razumevanja za umetnost i kulturu nego ova, demokratska vlast koja se davi u pričama o Evropi, razvijenim demokratijama?

Ali Tito je imao nekoliko veoma prosvećenih ljudi oko sebe, imao je Đilasa, Koču Popovića, Mošu Pijade, Tempa… Đilas mu je, recimo, predložio da se naprave majstorske radionice, a kad su obezbedili nekoliko velikih ateljea dodelili su ih zaista sjajnim slikarima, među kojima je samo Kun bio borac iz rata i komunista. I kad pogledate ko je sve u to vreme bio uticajan na planu kulture, složićete se sa Žikinom ocenom da je to bilo Periklovo doba. Tu su bili Oto Bihalji Merin, Aleksa Čelebonović, Vasko Popa, Žika Bogdanović, Aleksandar Stefanović, Zoran Mišić… Ako mene pitate, naša degradacija je počela kad je elita dopustila da Đilas tavori osam ili deset godina u svom stanu u Palmotićevoj, a da nikad niko nije osetio potrebu da s njim porazgovara. Stalno govorim da Srbija ima najjači kulturni potencijal u regionu. Izuzetak je samo Rumunija između dva rata, kad je imala veliki uzlet. I nikako ne razumem što se taj potencijal stalno rasipa, baca u blato, dok se istovremeno naklapa o nekakvom ulasku u Evropu. Ulasku s kim, s čim, zašto?

Mislite da te priče nemaju nikakvog smisla?

Te priče su mi apsurdne i smešne jer, ako ideš u neku sredinu koju ceniš, moraš da paziš šta nosiš u prtljagu. Ako očekuješ da i oni tebe cene, a ne da te upotrebe kao tegleću marvu ili da te koriste za neke druge prizemne ciljeve, moraš da poradiš na sebi i da razmišljaš šta te najbolje predstavlja u očima civilizovanog sveta.

Šta je, po vama, to što bi najbolje moglo da nas predstavlja u očima civilizovanog sveta?

Mi imamo više od 800 prevedenih knjiga na francuski, od Crnjanskog i Andrića do Danila Kiša, a nemamo mesto gde bismo to mogli da pokažemo. Imamo jednu od tri najbogatije svetske kinoteke – koja, u svojoj arhivi, poseduje jedini primerak Grifitove „Netrpeljivosti” u sepiji ili sovjetske propagandne filmove koje nema ni Rusija – a nismo našli način da to obelodanimo i pokažemo svetu. Evo, ja godinama već čekam da se neki gradonačelnik Beograda seti, tj. nađe za shodno, da obnovi Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, koji je, svojim kružnim izložbenim prostorom (osmišljenim pre Gugenhajma), bio jedan od najlepših u Evropi dok ga neka budala nije uništila postavljanjem one drvene skalamerije. U toj galeriji je u moje vreme održana velika izložba Henrija Mura, koji je njome bio toliko zadovoljan da je Beogradu poklonio jednu svoju skulpturu – koju je neki pametnjaković odbio. Sećam se da je Dado Đurić uspeo nekako da dođe do Henrija Mura i da mu pokaže svoje crteže. Henri Mur je bio oduševljen. Tada je u Masarikovom paviljonu, koga takođe više nema, bila izložena čuvena umetnička kolekcija barona Urvartera. Šejka i ja smo tamo svakodnevno išli i piljili u slike Salvadora Dalija „Dan” i „Noć”. Bila je tu i slika Đorđa de Kirika „Povratak bludnog sina”, pa ogromne apstraktne slike Roberta Mate, pa Labis, pa Pol Delvo… A danas nam objašnjavaju da će nas Evropa ili Zapad najbolje prihvatiti ako pređemo na Mekdonalds ishranu, kupujemo njihovu trećerazrednu robu ili imitiramo njihovo slikarstvo.

Ali vi u Evropi živite pola veka i sigurno ste čuli od naših ljudi da je vama lako da poručujete kako je Evropa smešna, promašena priča…

Da se razumemo. Jedno je živeti u nekoj evropskoj prestonici, izborivši se za neko mesto u njoj, a drugo zamišljati da će „ulazak u Evropu” omogućiti nekom autolimaru iz Lajkovca da se oseća kao da je u Parizu. Kao što su nas nekad zamlaćivali komunizmom. A što se mene tiče, ja sam u Pariz došao zbog Luvra, a ne zbog Francuza, njihove demokratije ili nekakve želje da se profinim. Kada mi je moj prvi galerista Marsel Zerbib rekao da bi trebalo da promenim ime jer će ga Francuzi izgovarati Žuba, rekao sam: „Naučiće, naučiće”. I naučili su. Kao što su naučili i da izgovore Đoković. Srbi su ljudi s jakim identitetom i ne baš mnogo praktični. Ne vidim kako bi mogli da se uklope u tu evropsku mašineriju, a da pri tom ne propadnu. Hrvatima je mnogo lakše, oni su naučili da se udvaraju moćnima i bogatima. Mesto uz skute uvek im je bilo dovoljno i prijatno… A kad pričam o savremenoj Evropi, uvek se setim velikog Siorana i njegovih reči, neposredno pred smrt. Rekao je da će doći vreme kada će nam Hitler i Staljin izgledati kao mala deca u poređenju s onim što nas čeka.

Šta je za vas prva asocijacija na reč evropske integracije?

Stenice koje su na nas padale s plafona, za vreme nemačke okupacije, koje su nam pile krv i kojih nismo mogli da se otarasimo. Meni je jasno da je čitava ta ideja samo perfidno osmišljen mehanizam za izrabljivanje malih naroda, a u cilju da veliki, i sami ugroženi, nekako održe svoj standard. Prvo su ekonomski bacili na kolena Grčku, pa Irsku, pa Portugaliju, pa Sloveniju. To u 21. veku više nije moguće (bar ne u Evropi) postići oružanom silom, ali je i te kako moguće putem zaduživanja. Angela Merkel nema ni trupe, ni brkove, ali ima strašnu ekonomsku moć, od koje se i Francuskoj ljulja tlo pod nogama. Ali, ne sekiram se ja za Francusku.

Naši ljudi intimno više vole Rusiju, ali svejedno idu na Zapad da rade, tamo šalju decu na školovanje…

Rusi su naša braća, srodne duše, njihova kulturna tradicija je na najvišem nivou. Ali naš narod ima druge ciljeve i potrebe kad odlazi na tzv. Zapad. Treba znati i da smo tu poprilični mitomani. Niko neće da prizna da je tamo propao ili se muči, u tom bogatom svetu o kojem svi sanjaju. Sećam se da je jedan čuveni valjevski fudbaler otišao u Čikago i da se posle nekoliko godina pojavio u Valjevu s velikom limuzinom. On je taj ogroman auto dopremio brodom samo da bi u njemu paradirao valjevskim korzoom, onako s rukom ležerno izbačenom kroz prozor. A bio je običan geometar i tamo je živeo više nego skromno. Kada sam jednom novinaru rekao da smo mi treća liga među slikarima u Parizu, on mi je odgovorio da to neće da objavi, jer smo mi i za njega i za Srbiju prvi. Da ljudima ne treba kvariti snove.

Nismo prvi ni među prvima, to je realnost. Ne kažem da nismo postigli uspeh, da nismo ušli u antologije slikarstva, ali ne mogu ja da stavljam moje slike uporedo s nekim čija je cena 4 miliona evra i ko je već u svim svetskim muzejima. Ili sa imenima koja su već ušla u istoriju, čak i u slučaju da mi se njihovo slikarstvo lično ne sviđa.

Nedavno ste izjavili da vam pripadne muka kad čujete reč demokratija. Da li je taj prezir prema demokratiji nastao u sudaru sa stereotipima o Balkanu, malim narodima i velikim silama ili je reč o običnom, političkom sazrevanju ?

Ja sam vaspitan na američkom filmu i kao mlad sam obožavao Ameriku. Danas me je toga sramota, ali ja sam podržavao Makartura u ratu između južne i severne Koreje. Moj omiljeni film oduvek je bio „Ko je ubio Liberti Valansa” Džona Forda, u kojem se sve vreme raspravlja da li je ubica pucao sleđa ili spreda. Danas te ubijaju s bezbedne daljine. Niti može žrtva da se brani niti se ubica kažnjava. Za mene su i etika i demokratija postale samo suptilne propagandne formule, moćnije čak i od komunističke propagande – koja je bila toliko moćna da čak ni danas ne znamo skoro ništa o Kraljevini Jugoslaviji. Sovjetska propaganda danas deluje naivno i providno. Kao kad bi te neko lepo zamolio da poveruješ ono što ti servira. Današnja „demokratska” propaganda je opaka i arogantna. Čak i kad je njena manipulacija očigledna, silom si primoran da je progutaš.

Svojevremeno ste, u jednom intervjuu, rekli da je teško imati visoko mišljenje o kulturi, ako svako ko kupi ulaznicu za pozorište može da vidi golu stražnjicu ministra kulture. Da li vas je neki ministar kulture posle nekog intervjua pozvao i pitao za mišljenje?

Jedino Voja Brajović. Ali to je bilo više po valjevskoj liniji. On je mlađi od mene, a mi smo u Valjevu bili naučeni da poštujemo starije. Inače smo dobijali čvrge. Na stranu šala, on je bio jedini ministar koji je došao na otvaranje izložbe u valjevskoj Modernoj galeriji otkako ona postoji. Ta galerija, čiji sam ja osnivač i neka vrsta kreativnog direktora, inače, nikad nije dobila ni dinara od ministarstva kulture, a javna je tajna da je to najbolja galerija u Srbiji.

Znate šta, ja s vama mogu da pričam prijateljski jer se odavno poznajemo. Stalno se pominje taj moj konflikt sa SANU, koja mi je, u svoje vreme, ponudila status dopisnog člana. Zna se i da su moju retrospektivnu izložbu, u čije sam pripremanje uložio mnogo i vremena i truda, otkazali a da me o tome čak nisu ni obavestili. Isto tako, slavno je propao i naredni pokušaj. I sad se opet, tu i tamo, čuju neke priče o nekakvom jubilarnom izlaganju. Ja na to, naravno, više ne mogu da pristanem. Ja sam stekao određeno ime i reputaciju. To podrazumeva i određen odnos prema meni.

Sebi mogu da dozvolim da tako govorim jer od države Srbije ne samo da nikad ništa nisam dobio, nego sam imao i štete. U moj prvi atelje, Kupolu, provalilo je jedno državno preduzeće, prisvojilo ga i pobacalo na đubrište sve što se u njemu zateklo. Radove sa Akademije, na primer. Nekakvu nadoknadu sam dobio, ali je taj novac zadržala opet nekakva državna institucija, koja mi je obećavala novi atelje ili stan. Na kraju je sve skupa opet propalo. I tako dalje. A od mene se stalno očekuje da poturim leđa, a verovatno i da sam finansiram tu neku buduću izložbu.

Smatram da sam dovoljno učinio za svoju zemlju time što sam uspeo da ostavim neki trag u svetskom slikarstvu. I što sam ovih pola veka u Parizu uvek s ponosom (ili inatom) isticao da sam Srbin jugoslovenskog porekla. Seo sam na glavu svim svojim prijateljima hvaleći Srbiju i braneći je. Jedan moj prijatelj i kolekcionar iz Normandije postao je veći Srbin od mene kad je u knjizi Vlaha Bukovca „Moj život” pročitao sledeću rečenicu: „Sretao sam i portretisao kraljeve, careve, kneževe, najbogatije ljude, ali nikada u životu nisam sreo čoveka koji je tako dobro poznavao slikarstvo kao kralj Milan”. O toj rečenici trebalo bi da razmišljaju i današnji političari.

Izvor: b92.net/politika.rs /

_________________________________________________________________________________________________

Oktobarske noći, 1992 ulje na platnu, 46×38 cm

Lekcija iz sodmije, 1974 ulje na platnu, 160×130 cm

________________________________________________________________________________________________

Izvor slika:arte.rs

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

NEMA EMPATIJE ZA ŽRTVE BRUTALNE EKONOMSKE POLITIKE…

Kada tranzicija ubija

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju.
Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora.

Tranzicionar-ulje na keramici /Autor: Bora*S

Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economic: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine.

Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala?

Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu.

Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5].

Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije.

Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra.

Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano.

Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
——————————————————————————————————————————————————————————————————
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.
[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.
[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofe http://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.
[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.
 Nebojša Katić

Izvor:nkatic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

Dozvolite sa platim

Reče Solomon: Ugostite me jabukama
jer sit sam ljubavi i nije mi lako,
A ja kažem: Do vrha mi nalijte pehar, jer sam sin bogataša
koji tvrde da su siromasi i ponašaju se tako.

Još nisam video nekog malog Kreza, ni blizu,
Čiji novčanik ne bi imao paralizu;
Još nisam s nekim parajlijom proveo veče u blistavim njujorškim klancima
A da plaćanje ceha nije prepustio svojim siromašnim ali gordim znancima.
Što pre tim bolje za skromnu decu
ako mi poklone malo vere
Kad im ukazujem na životnu istinu
da milijarderi troše novac samo na milijardere.

Bogati ljudi su oni prema kojima ste večito u nekoj obavezi i koje izvodite na večeru
i u pozorišta i u barove i svuda gde je skupo
jer znate da su navikli samo na ono što je najbolje,
i posledica svega toga je ta
da su vam sledećih mesec dana hleb i so jedina hrana;
A to je za vas bilo izvanredno veče dok je za njih bilo sasvim obično,
pa da vam se revanširaju uzgrednom napomenom da biste morali
svratiti kod njih na hladnu zakusku jednog dana.

Bogataši su, isto tako, oni što se neumorno žale na poreze
zbog kojih nemaju nikakvog užitka,
Ali se na kraju ispostavi da nikakav porez nisu platili još od 1929. jer im je tada
prihod spao na pedeset hiljada dolara godišnje
te im se porez
ne naplaćuje zbog pretrpljenog gubitka.

A vaš prihod i nije nikakav prihod, neto plata,
te čim prestanete da kulučite telesno ili duhovno i ona prestaje da stiže,
nego šta ste mislili, dragi moj gospodine,
Pa ipak plaćali ste porez redovno svake godine.

Te tako s porezom stvari stoje isto kao i sa večernjim izlascima
te se u tom pogledu siromasi iz dana u dan pate
Da bi bogataške cehove mogli da plate.

Jer sušta je istina: čim ljudi imaju dovoljno akcija i obveznica
u sefu ili u nekom ćupu u podrumskoj tami,
Oni naravno, ništa više ne plaćaju sami.
Ne, oni komotno mogu da slažu paru na paru i zabavljaju se time
Dok ih drugi mole za dozvolu da njihove račune na sebe prime,
Što im se i dozvoljava dakako,
Jer su siromasi i suviše gordi da bi dopuštali slične usluge
a bogataši, što se toga tiče
nisu gordi baš tako jako.

I zato krenimo u protivnapad, hladnokrvan i tih:
Predložimo da se izglasa Dvadest drugi amandman Ustava
po kome bi bogataši morali da troše na nas
isto toliko novca koliko i mi na njih.
O. Neš

Izvor:tamoiovde.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

 

UZMI ME ZA RUKU I MASKU MI SKINI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

ILI SE SA MASKOM IPAK, LAKŠE ŽIVI?

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

Autor: Suzana Radosavljeć
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Danas, 17. februara, godišnjica je rođenja dvojice velikana pisanih reči-RADOJA DOMANOVIĆA (1873.) i JOVANA DUČIĆA (1871.)

BLAGO CARA RADOVANA

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike.

Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima.

Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči.

Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali.

Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.

I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.

Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega. 

Jovan Dučić

---

JOVAN DUČIĆ se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju.

Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru.
Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.

Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada.

Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu.
Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju.
Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.        izvor biografije:femme.forum0.net

MOJA LJUBAV
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

***

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

---

TAJNA

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne
Dva crna pauna na zidu starinskom.

LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

---

---