ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

tamoiovde-logo

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today


Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

KAKO PISATI TERAPEUTSKA PISMA…

tamoiovde-logo

Praksa pisanja terapeutskih pisama pomaže, kada:

  • Osećate da imate mnogo neiskazanih reči, emocija i bola prema nekom čoveku;
  • Ne možete da rešite problem u odnosima s nekim čovekom, zato što vam se ne otkriva ili vas ignoriše;
  • Potrebno vam je rešiti problem u odnosima, ali ne želite da uvlačite druge ljude

Kako pisati terapeutska pisma: instrukcija

1. Kupite posebnu svesku A4 formata.
2. Napišite pismo maksimalno iskreno, nemojte da filtrirate ništa, nemojte se ograničavati literalnim jezikom.
3. Za vreme pisanja nemojte se vraćati na već napisano, nemojte redaktirati.
4. Poželjno je da rukopis bude čitljiv.
5. Posle završavanja svog pisma možete početi pisati odgovor od lica drugog čoveka.
6. Vodite prepisku dok se ne razreše svi konflikti u odnosima.
7. Kada je ispisano sve što ste imali reći, pisma se mogu spaliti.

Terapeutsko pismo se sastoji iz šest delova

U prvom delu ispišite gnev i krivicu koju osećate prema konkretnom čoveku, – sve šteo vam dolazi u glavu. Nemojte da se stidite u izrazima: u pismu je veoma važno izraziti sve nakupljene emocije.

Možete koristiti izraze:

«Strašno mi smeta kada…»

«Užasno me ljuti kada…»

«Do smrti mi je dosadilo kada…»

«Kako si mogao…»

«Veoma sam se umorila od toga, što …»

«Ne mogu da trpim kada ti…»

  1. U drugom delu iskažite uvređenost i gorčinu koja je u vama unutra. Te emocije ste se bojali ispustiti, one su vas polako uništavale, nanosile vam bol. Kada se setite nečeg vezanog sa osećanjem gorčine, u duši osećate tugu i teško vam je na srcu. Budite maksimalno iskreni sa sobom.

Na primer, kroz sledeće fraze:

«Vređa me kada…»

«Teško mi je kada…»

«Osećam se užasno, zato što…»

«Na smrt sam se uvredila, zato što…»

«Veoma sam razočarana time što…»

  1. U trećem delu pišete o strahovima i brigama koji su se u vama nakupili. To što ste odavno hteli reći, izraziti, no bojali ste se zbog raznih okolnosti i razloga.

Možete početi ovako:

«Bojim se da…»

«Strašno mi je od toga što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

    4. U četvrtom delu izrazite vaše pokajanje i osećanje odgovornosti za to, šta je proizlazilo u vašim odnosima. Moguće je da ćete u toku pisanja postati svesni i svoje krivice u nečemu, pojaviće se nove saznanja. Napišite, za što ste vi bili odgovorni u tim odnosima, moguće je da ste sami nešto uradili neispravno.

Evo nekoliko fraza, koje vam mogu pomoći da započnete taj deo:

«Žeo mi je, što…»

«Veoma mi je žao u vezi toga, što…»

«Molim te oprosti mi to, što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

  1. U petom delu iskažite namere i želje po povodu vašeg daljeg opštenja s tim čovekom, kakve odnose biste hteli.

Fraze koje možete da iskoristite:

«Ja hoću…»

«Meni bi želeo da…»

«Ja se nadam da…»

«Bilo bi dobro, ako bi mogli…»

  1. U šestom, završnom delu veoma je važno izraziti ljubav, opraštanje, razumevanje i zahvalnost. Moguće je da ćete na kraju pisma shvatiti koliko su važne lekcije, koje ste naučili zahvaljujući tom istom čovekom, i budete mu iskreno blagodarni za to – tada je potrebno zapisati i te reči, takođe!

Varijante za izražavanje tih osećanja:

«Ja te volim zato što …»

«Hvala ti zato što…»

«Ponosna sam na tebe, zato što…»

«Ja prekrasno shvatam da…»

«Ja ti opraštam to što…»

Nekoliko saveta pri pisanju terapeutskih pisama

Dobro bi bilo ako svi delovi vašeg pisma budu primerno iste veličine.

Nemojte se zaustavljati prilikom pisanja pisma, nemojte praviti pauze – pišite pismo odjednom do kraja. Ako prekinete pisati pismo pre nego pređete k poslednjoj tački o ljubavi, sav smisao propada. Smisao je u tom, da se kroz sve emocije dokopamo do ljubavi.

Znajte jedno: čovek ne može suviše da se razljuti, još više da se uvredi, ako te emocije nisu zasnovane na ljubavi. Budite trpeljivi, pišite pismo do kraja.
Možete se vraćati ranijim tačkama, ako se pojave emocije vezane sa njima.
Emotivna napetost može biti skinuta samo ako čovek dosledno prođe kroz sve grupe emocija, koje leže povrh ljubavi.
Ako «preskačete» neki iz emocionalnih slojeva, konflikt se neće razrešiti do kraja i unutar vas će se i dalje nagomilavati emocionalna napetost

Posle pravilno napisanog pisma mogu biti tri stanja:

1. Stanje opustošenosti unutra. Pri sećanju o konfliktnoj situaciji iz prošlog unutar vas će biti sve prosto spokojno, emocije će potpuno isčeznuti iz sećanja.

2. Stanje lakoće. Setivši se situacije, unutar vas će se pojaviti prihvatanje i komfort.

3. Ozarenje. To je nešto slično blesku u saznanju: «Eto zašto je sve tako proizašlo!» – shvatićete, zašto je sve proizašlo tako, a ne drugačije, unutar vas će se pojaviti blagodarnost i ljubav!

Kada ste već napisali sve šta ste hteli adresatu, treba da napišete sebi odgovor od njega. Za to uzimite opet čist list papira i počnite pisati pismo adresirano sebi.

Na primer „Draga ćerko, Polina…“ I počinjete da zapisujete misli koje vam dolaze u glavu. Možda ćete se zadiviti tome šta pišete, ali ćete na kraju zasigurno dobiti odgovor na svoja pitanja i shvatićete poziciju drugog čoveka.

Shvatićete motive njegovog odnosa prema vama. Pisaćete to što vam nikada ranije nije dolazilo u glavu. Osetićete ogromno olakšanje. U duši će vam se pojaviti ljubav i uvaženje. U realnom životu odnosi će biti uspostavljeni ponovo. To je razultat koji ćete imati.
Ponekad je potrebno napisati nekoliko pisama tamo i nazad. Ponekad se taj posao oduži, posebno ako su u pitanju odnosi sa roditeljima. Ali to je vredno tog truda.

VažnoPre nego što počnete da pišete, neophodno je da vi realno želite da izmenite odnose s ličnošću kojoj planirate da pišete. Zato što je očišćenje i praštanje, koje proishodi pri pisanju pisma, dovoljno bolno. Ispliva mnogo suza i boli koje smo pokušavali da ne proživimo i koje smo pažljivo čuvali u svojim grudima. Sve to ćete da „izbacite iz srca“ i da tamo nađete ljubav! Ona se sakriva iza ogromnog sloja boli i uvreda. Neophodno je da želite da volite! Inače nema smisla da se piše.

Kome se mogu pisati pisma? Roditeljima, bivšem mužu, načelniku, drugarici, detetu, sestri (bratu). Svima onima na koga ste uvređeni ili koga ste vi uvredili.
Kakve teškoće mogud a se pojave?

Mnogi počinju da pišu i ne dolaze do kraja. Praksa pisanja je dovoljno prosta, ali istovremeno može da se pojavi mnogo pitanja. Može da se pojavi mnogo razloga da to ne radite, da ne pišete, da ne preživljavate bol. Može vam se odjednom učiniti da je i tako već dovoljno dobro. Razloga će se pojaviti ogromno mnoštvo, samo da se ne piše.

Molim vas, nemojte odustati. Pišite pisma, sve dok se ne pojavi ljubav prema vašem adresatu.

Metoda radi odlično i predstavlja alternativu poseti psihologu.

To je veoma efektivna praktika i pomogla je već mnogima.

Neka pomogne i vama!

http://www.facebook.com/womansanga

Izvor:  poznajsebe


PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

tamoiovde-logo (1)

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

e165ebd51fae0b08e461271f3863c63c„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240eMi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

ee71815aedc47d823da89d73d1d2618fMi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

ef0670594944361bdf160c5525a178fdMi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

d0b3d183d0bbd0b8d0bdd181d0bad0b0d18f-d181d0b2d0b5d182d0bbd0b0d0bdd0b0Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

ULOGA MAJKE…

tamoiovde-logo

Sada ćemo malo više pažnje posvetiti osobi koja je ključna za razvoj deteta – majci. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

mother-kissing-baby-87129433012057tKada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete. Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno. Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme. Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega. Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od drugih majke, a kasnije ni ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

__________________________________________________________________________________

MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

LJUBAV SE NE UČI…

tamoiovde-logo

VELIKI STEVO ŽIGON: Ljubav se ne uči, jer to onda više nije ljubav, nego veština!

Kada je počeo da govori na temu edukacije u ljubavi, svi u stidiju su zanemeli. Voditeljka čak nije mogla da postavi pitanje, a neki su se i postideli.

57362aa6e4b0433321b422dc

BKTVNews Ilustracija: BKTVNews, Eugène Delacroix, Alessandro Allori

Pre tačno 11 godina u emisiji „Klopka“ autora Olivere Kovačević koja se emitovala na neprevaziđenoj BK televiziji, jedan od gostiju bio je bard srpskog pozorišta, Stevo Žigon. Tema je bila ljubav i da li je moguće naučiti voleti.

Kada je Stevo počeo da govori, ostali gosti su jednostavno zaćutali, neki su pognuli glave, a voditeljka nije ni pokušala da ga prekine u izlaganju. transkript emisije prenosimo u celosti.

Stevo Žigon o ljubavi i seksu

Edukacija u ljubavi to vam je isto kao kad biste rekli da postoji negde škola za pesnike ili romanopisce. To se ne može naučiti. Ko je naučio slona kako se prave slonovi?

57362952e4b0433321b422dbU umetnosti nešto znači i ima vrednost samo ono do čega si sam došao. Falsifikat, oponašanje ili ponavljanje nečega nije stvaralaštvo. A ljubav jeste stvaralački čin i čovek mora sam da nađe svoj put, i u tome jeste anomalija čitave stvari – da jedan akademik govori da je za ljubav potrebna edukacija.

Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina. Ali, to je samo jedan mali deo, ljubav je pre svega milovanje, ljubljenje. Postoji nešto što se zove žudnja, neki to zovu nagonom, životinje to imaju samo u periodima, kaže se da je kuja „u teranju“, pa je mužjak juri samo tada.

Čovek je od produžavanja vrste napravio jedno duhovno i senzualno uživanje koje je samo njegovo, stvaralački čin čovekov. Nikad nisam voleo da gledam tuđe predstave jer sam znao da će uvek nešto što vidim da upadne u moju predstavu i da će da kvari homogenost moje misli.

Ljubav je nešto što čovek mora da stvori sam. Ako je to stvorio edukacijom, onda to više nije ljubav nego veština. U mom poslu se uči samo gluma, jer je to veština. Govorimo, na primer, da seks treba unaprediti, a zaboravljamo da su prešli preko ove planete jedna civilizacija mesopotamska koja je upravo propala kad joj je seksualna opsesivnost postala Sodoma i Gomora.

Prvi znaci propadanja Rima su počeli opsednutošću seksom. Ovo što se danas dešava sa porno industrijom, čak i sa tom edukacijom je jedan od znakova da ova civilizacija ide prema svom kraju. Ova civilizacija je počela sa Francuskom revolucijom. Ako se sećate, Delacroix ima sliku Marijane sa golim grudima na barikadi juri sa zastavom i to je bio simbol socijalne pravde.

57362765e4b0433321b422daStvar nije tako jednostavna, propalo je mnogo civilizacija i mnogo je opsesija seksom propalo i bilo uzrok propasti. Ne postoji edukaciuja za ljubav, možeš negde naučiti tehniku seksa, ali to vam neće pružiti užitak, nisu to vežbe na spravi da imaš trenera.

To mora svaki čovek sam da otkrije maštom i fantazijom, ne samo da učini život lepim, što je jedna od parola modernog vremena.

Život ne treba da bude lep, već sadržajan. Nekad je mnogo sadržajniji kad je bolan nego kad je prijatan. Ne mislite da se borim protiv prostitucije i pornografije, na pamet mi ne pada, upravo su prodavačice ljubavi bile poštovane žene u društvu jer su donosile ljudima ono što sami nisu uspeli da pronađu. One se zapravo bave plemenitim poslom, nadoknađuju nesposobnost muškarčevu; ali, hoću da vas upozorim da je to zamena za ono što bi trebalo, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć.

Ako hoćete da imate sadržajan život, a jedino ljubav može da vam ga da, vi morate da prođete kroz sve moguće muke i patnje, ljubomore, zavisti, kroz sve moguće neprospavane noći, da biste došli do spoznaje koliko je čovek čoveku potreba

Izvor: bktvnews.com

_________________________________________________________________________________