DEŠAVANJE IZJAVE LJUBAVI…

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.

Foto ilustracija: Bora*S

Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…

Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:

Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!

Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?

Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.

Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!

Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.

A o čemu vi možete pisati?

O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?

Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.

Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.

Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.

Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…

I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…

Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“

Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…

Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.

Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?

Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.

Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…

Anton Pavlovič Čehov

---

 

ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“

---

 

BELEŽNICA IZ OGLEDALA DUŠE…

Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE

Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje

I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije nameću autoritete i događaje, te kreiraju trendove sa kojima se čovek indentifikuje i tako sam sebe lišava SLOBODNE VOLJE  jer, identifikacija je lažna sloboda.

 To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najopasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

SAMOOBANA kao robovanje lažnom sistemu vrednosti:

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokušava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.

Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkriće naučnika da je čak i univerzum možda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji čak i kod veoma primitivnih živih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“

Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

ŠTA JE LAŽNA LIČNOST

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna lično st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.

NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)

Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, već i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“.  Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:

SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POČETAK A ZA POČETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ali da li ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

izvodi iz klnjige  Ogledalo duše

Priredila: Ljiljana Tatić

Izvor:beleznica

_____________________________________________________________

OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

Živimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

Kada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

ŠAJKAČA…

POREKLO I ZNAČAJ SRPSKE KAPE

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje.

Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama.

No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr. šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Sama, pak, reč čoha je persijska (izvorno: čuha, u značenju: sukno bolje vrste, mekše i lepše), a ušla je u naš jezik posredstvom Turaka. Dakle, u oba slučaja, kao vrste valjane tkanine, šajak i čoja se identifikuju kao sukno.

Reč sukno za naziv vunene tkanine od valjane, najčešće ovčje, dlake — praslovenska je i sveslovenska reč, a vuče koren od glagola sukati. Sukati (u smislu: uvrtati, vrteti, izvijati) znači: presti žicu, izvijati pređu, uvrtati dlake ka vrhu. Stara naša reč sukno (neutrum koji označuje materiju) osnova je iz koje je izvedena reč suknja, i ona je, kako navodi Skok, „jedina sveslavenska riječ, koja je iz poljskog i južnoslavenskog prodrla (za vrijeme križarskih ratova) na zapad preko sjeverne Italije i Njemačke“, odakle se vraća u naše susedstvo, gde je primaju Grci i Rumuni.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Kako je zapazio Joakim Vujić u svom putešestviju po Srbiji tridesetih godina prošlog veka, „svaka Srpkinja svog muža od ušiju do pete odene“, jer ona, između ostalog vunu operja, uredi, oprede, otka, pak od sukna šije odelo, a „gdi koja od crnog sukna napravi svome mužu i kapu“. U prošlom veku, kako svedoči istoričar Živan Živanović, sećajući se živo svog šumadijskog detinjstva, „sve što su ondašnji seljak i njegova domaća čeljad na sebi nosili, bilo je proizvod domaće radinosti: sukno od domaće vune i platno od težine tkano je u svakoj kući“.

Grublje i deblje domaće sukno je ponekad nazivano i aba (arapska reč, koju su Turci preuzeli), pa su po njoj i suknari nazvani abadžije, tj. zanatlije koje prave odela od abe (sukna). Kape koje su oni pravili nazivane su abenjače (po materijalu), ili, u narodu, suknjenjače, kakve su pravljene u Starom Vlahu do sredine prošlog veka (s ravnim dnom, od belog ili crvenog sukna, a okolo od vranog).

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj (Hercegovina).

Sa ovima imaju velike sličnosti kape koje su nošene u starim srpskim predelima, kakvi su potkraj srednjeg veka bili predeli Prizrena, Debra i Prilepa (u Marijovu se nazivaju starski kapi).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“

Znajući da se crnogorska i hercegovačka kapa naziva šišak, Vuk zapisuje da se takva kapa u Srbiji zove kariklija, koju ovako opisuje: „Kariklija je od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, na koju se odozgo može što zadjesti (gdjekoji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im priručniji nego u kesama).“ Očito, ne treba truda da bi se u šišku, zavratki ili karikliji prepoznala šajkača.

Pridodajući ovome način pravljenja zavratke ili kariklije (zavrtanjem donje polovine preko gornje), imamo jasan način dobijanja šajkače.

Zakleti protivnici islama Srbi su kao dobrovoljačka vojska rado pristajali da stupaju u hrišćansku austrijsku vojsku, naraštajima sanjajući da će tako osloboditi i vlastitu zemlju od Turaka, što je bečki dvor vrlo vešto koristio.

Opisi nošnje u austrijski frajkor zavrbovanih Srbijanaca, čije je vojničko odelo bilo narodno, ističu da je ovim vojnicima glava „červenom šepicom pokrivena“. U izveštajima toga vremena, objavljenim u Novakovićevom listu Slaveno-serbskija vjedomosti (Beč, 1792—1793) ističe se nošnja srpskih frajkoraca, koja ih je u tirolskom gradu Insbruku učinila posebno zanimljivim.

Njihovu neobičnu nošnju su poredili sa nošnjom Trenkovih pandura, a čuđenje je izazivalo i to što „glava im je do polak ošišata, i šepicom červenom pokrivena“. Srpski frajkorci su se razlikovali od ostalih, regularnih austrijskih trupa, po odeći, u kojoj je šepica bila posebno uočljiva. Tokom XVIII veka Srbi graničari su nosili kao „uniformu“ svoja narodna odela, koja su pravili ili dobavljali o vlastitom trošku.

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali.

Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije.

Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku.

Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Da je šajkača ušla u srpsku vojsku kao odevni deo preuzet od graničara šajkaša (a ne kao kapa od šajka, tj. čoje) najrazgovetnije potvrđuju izvorni vojni propisi o njoj u samoj Srbiji. Tako u pravilima o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju, između ostale spreme, za glavu — šajkašku kapu. Takođe, u ratnu spremu vojnika i komore, spadala je između ostalog što država daje šajkaška kapa.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje.

Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Međutim ne sme se prenebregnuti jedno značenje reči šajka sačuvano u ruskom jeziku. Kako stoji u Dalja, šajka (ruski: šajka) znači skupinu rđavih ljudi, najamničku rulju, pljačkašku bandu, lopovsku družinu, društvo varalica. Reč je uvek o više udruženih ljudi, koje predvodi ataman šajke. Šajkom se, dalje, naziva i vučji čopor, jer vuci lutaju šajkom, tj. kao šajka, ili u šajci, što će reći u skupini.

Šajka je u ruskom, dakle, razbojnička skupina. Iz ruskog reč šajka prelazi u druge jezike, ali je, kako Fasmer primećuje, vrlo bitno da je u nastanku ove reči Preobraženski pretpostavio prvobitno značenje „razbojniče sudno“, što znači: razbojnička lađa.

Na šta su, uostalom, naši hrabri graničari šajkaši i mogli da liče dvoličnom Beču, kad su išli, za razliku od regularnih trupa, u svom narodnom odelu, kao dobrovoljci, kojima je ratovanje na vodi protiv Turaka bilo zanimanje, a često ekonomska dobit tzv. „herojsko privređivanje“ ili pljačkanje neprijatelja?

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipa šišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.

Dolazeći na Balkan Srbi su, između ostalih zanatskih veština, iz prapostojbine preneli i suknarska i kožuvarska znanja. Kako je među Slovenima bilo kapa ravnog dna (cilindričnog oblika, kao u Rusa, ili nalik presečenoj kupi, poput grčkog fesa, kao u Ukrajinaca), to je prirodno da je takva kapa opstala, tim pre što je kapu ravnog dna imalo i stanovništvo ovde zatečeno.

U ovoj vrsti kapa izdvaja se kapa šajkaša, koja će se staviti na glavu srpskog vojnika u ratovima 1876—1878, a njenu slavu će proneti u dva balkanska rata osvetnici Kosova i u Prvom svetskom ratu solunci.

S obzirom na sve rečeno, pogrešno je reći da je šajkača, kao izrazita i imenovana vrsta plitke kape ravnog dna, postala svenarodna kapa i nacionalno znamenje. Naime, ona je to bila, jer njeno postojanje je neprekinuto, vekovno.

Mile Nedeljković

OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS

Fotografija: IP Mladost — Milan Simić, Ilija Dimitrijević
SERBIA National Tourism Organization of Serbia

Izvor: riznicasrpska

__________________________________________________________________________________________

„Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? — upita načelnik… vidiš li ti ovo? — pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu.

Video sa se ja sa njim tri puta — reče Milutan. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna — i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko’ i moji stari. Nama je, gospon’ načelniče, ‘vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje…“

Knjiga o Milutinu, autora, Slobodana Popovića Danka

---

 

ĆILIBARSKA SOBA…

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Ćilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Pojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

U Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

---

---

SAMO ZA TVOJE OČI…

OGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

ALPSKO RASKOŠNO OGLEDALO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Jezero Komo

Italijansko jezero Komo je najdublje i po mišljenju mnogih najlepše u Evropi. Slovilo za „italijanski Versaj“. Tu se odmarao i Julije Cezar

UKOLIKO ste istinski ljubitelj putovanja, treba da bar jednom u životu posetite čarobno italijansko jezero Komo, najdublje i po mišljenju mnogih najlepše jezero u Evropi!

Prirodna lepota glečerskog jezera Komo, plavetnilo njegove vode u kojoj se ogledaju vrhovi Alpa, okovani večnim snegom, i luksuzne vile okružene prelepim vrtovima, koje su se kao niska perli prosule po njegovim obalama, zaista nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Zbog njegove nestvarne lepote, bilo da je ona delo prirode ili ljudskih ruku, ovde vlada posebna atmosfera koja od starog Rima do danas neodoljivo privlači vladare, aristokratiju, umetnike i sve ostale sanjare i romantičare ovog sveta. Tokom istorije, mnogi od njih su baš tu nalazili inspiraciju i nadahnuće za svoja najbolja dela.

Tu se odmarao Julije Cezar, živeo i stvarao rimski pisac i naučnik Plinije Stariji koji je, inspirisan lepotom ovog mesta, ovde napisao svoje čuveno delo „Upoznavanje prirode“. Francuski pisac Stendal je na obale ovog jezera smestio radnju jednog dela svog romana „Parmski kartuzijanski manastir“, kompozitor Đuzepe Verdi je tu komponovao operu „Travijata“, a Belini „Normu“. Ovo jezero obožavali su i Mocart i List koji je tu komponovao svoju sonatu posvećenu Danteu, „Posle jednog čitanja Dantea“. Lepotama jezera Komo su se istim žarom divili i slavni romanopisci Gistav Flober i Ernest Hemingvej, kao i pesnici Vordsvort, Bajron ili Šeli koji ga je nazvao „najlepšim mestom na svetu, nečim što nadmašuje svo njegovo dotadašnje poimanje lepote“. Nadahnuće za svoja veličanstvena dela na obalama jezera Komo potražio je i Leonardo da Vinči – ovdašnji planinski potoci i vodopadi poslužili su mu kao pozadina za čuvenu sliku „Bogorodica među stenama“.

Jezero Komo je treće po veličini jezero u Italiji i glečerskog je porekla. Obala mu je duga 170 kilometara, a duboko je 410 metara. Od glavnog grada Lombardije, Milana, udaljeno je svega 45 kilometara i zahvaljujući izuzetno blagoj, gotovo mediteranskoj klimi, preko čitave godine privlači putnike iz celog sveta.

Jer, malo je mesta na planeti koja se mogu pohvaliti tako bogatom istorijom i tako velikim brojem savršenih turističkih aduta – pejzažem kao iz bajke, smeštenim u podnožju veličanstvenih Alpa, blagom klimom, slikovitim naseljima, rasutim po njegovim uvalama i obalom načičkanom luksuznim vilama, istinskim graditeljskim remek-delima. Tokom letnje sezone na Romantičnu, ili kako je još zovu Zlatnu obalu jezera Komo – desetak kilometara dugačak delić njegove zapadne obale – sjate se milioni turista iz svih krajeva sveta.

To su pre svega ljubitelji istorije i umetnosti, zatim prirode, planinarenja vodenih sportova, ali i oni koje privlači luksuz i glamur. Od polovine devedesetih godina prošlog veka, kada je vilu na jezeru Komo kupio čuveni kreator Đani Versaće, ovde svoj odmor redovno provode pripadnici svetskog džet-seta – od modnih dizajnera Done Karan, Ralfa Lorena, Kelvina Klajna i Oskara de la Rente, preko holivudskih zvezda Dženifer Lopez, Toma Kruza i Džordža Klunija, koji se tu i trajno nastanio, do moćnih biznismena Ričarda Bronsona i kazahstanskog naftnog magnata Murlana Kaparova, pa, naravno, i političara. Ali, jezero Komo može da pruži mnogo više od slučajnog susreta sa slavnom filmskom zvezdom ili najbogatijim čovekom na svetu.

Samo sat vremena vožnje vozom od Milana stiže se u provincijski gradić Komo na obali istoimenog jezera kojeg su osnovali stari Rimljani. Staro jezgro grada sa ostacima drevnog rimskog naselja pretvoreno je u pešačku zonu u kojoj se ljupkošću izdvaja Crkva San Fedele sa malim trgom okruženim savršeno očuvanim srednjovekovnim građevinama, kao i katedrala Duomo podignuta u 15. veku, čije veličanstveno renesansno pročelje predstavlja pravo remek-delo lombardijske umetnosti toga vremena.

Na nekoliko koraka od ovog trga nalazi se i muzej svile, u kome može sve da se nauči o različitim tehnikama obrade svile i istoriji proizvodnje odeće od ovog skupocenog materijala, pošto je od 16. veka do danas gradić Komo centar za obradu svile u Italiji. I baš zahvaljujući bogatstvu stečenom trgovinom i obradom svile, ovaj italijanski gradić je u doba renesanse postao omiljeno mesto za odmor pripadnika milanske aristokratije. Tada je na obali jezera počela izgradnja velelepnih građevina, po uzoru na toskanske palate i vile rimskih patricija.

U njihovim raskošno uređenim salonima, oslikanim pozlaćenim freskama sastajali su se pripadnici aristokratije, intelektualne elite i umetnici iz cele tadašnje Evrope, pa je tokom 17. i 18. veka Komo uživao reputaciju „italijanskog Versaja“. Graditelji ovih vila i njihovi vlasnici nisu nimalo štedeli ni na uređenju vrtova koji ih i danas okružuju. Sva lepota boja i mirisa klasične italijanske, francuske i engleske pejzažne arhitekture najbolje se može doživeti u proleće i leto kada su u punom cvatu bezbrojni rododendroni, azaleje, magnolije i kamelije. Mnoge od najstarijih vila na jezeru Komo i danas su u vlasništvu potomaka prvobitnih vlasnika.

Neke od njih su pomalo oronule, dok su druge, kao raskošna Vila Deste u mestu Černobio, pretvorene u izuzetno luksuzne hotele namenjene gostima sa veoma dubokim džepovima. Međutim, za obične smrtnike svakodnevno se organizuju turistički obilasci najpoznatijih vila i njihovih vrtova. Najpopularnija je vila Balbiano iz 18. veka, sa čijih se terasastih vrtova pruža savršen pogled na jezero. Nešto dalje, u mestu Tremeco, nalazi se spektakularna palata Karlota, izgrađena 1690. za milanskog markiza Đorđa Klerićija. Okružena je veličanstvenim botaničkim vrtom u kojem raste čak 150 različitih vrsta rododendrona i azaleja. Vrt je ukrašen fontanama i skulpturama čuvenog italijanskog vajara Antonija Konove, a deo vile je pretvoren u muzej u kojem su izloženi raskošni gobleni iz 18. veka.

Čak iako nikada niste posetili jezero Komo, moguće je da ste neke od njegovih skrivenih lepota već videli a da toga niste ni svesni. Naime, pošto svedoče o bogatstvu i sjaju prošlih vremena, neke od najlepših vila na jezeru poslednjih godina poslužile su i kao raskošan filmski dekor za pojedine scene velikih holivudskih hitova kakvi su bili „Igraj svoju igru“, „Ratovi zvezda“ i „Kazino rojal“.

Ipak, vile nisu jedina niti najveća turistička atrakcija jezera Komo. Putevi oko jezera su odlični i sva mesta na njegovoj obali lako se mogu obići autobusom, iznajmljenim automobilom, motorom, pa čak i biciklom. Međutim, najlepši utisak o samom jezeru i mestima koja ga okružuju steći ćete ukoliko ga oplovite brodom ili se od mesta do mesta provozate trajektom. Na njegovim obalama smeštena su brojna ljupka ribarska sela koja takođe vredi posetiti. Belađo je, po mišljenju mnogih, najlepše među njima, ali, zbog najezde turista u letnjim mesecima, bezbroj prodavnica suvenira, butika i ekskluzivnih restorana, ovo mestašce izgubilo je svoju autentičnost i danas neodoljivo podseća na Sen Trope na francuskoj Azurnoj obali. Oni koji više vole nešto mirnija turistička odredišta, treba da posete slikovite gradiće Leko, Černobio, Laljo ili Varenu, srednjovekovno seoce sa kamenim kućama i uskim uličicama koje od obale jezera vijugaju ka vrhu planine, gde se nalazi dvorac Vecio i odakle se pruža panoramski pogled na najlepši deo jezera.

Postoji međutim i druga, manje elitistička strana jezera Komo. To je njegov severni deo, Alto Lago, u koji turisti ređe zalaze. Ovo je manje naseljen deo jezera u kojem ne možete osetiti duh glamurozne Romantične obale, ali tu, u podnožju planina Brenjano i Lenjone, između gradića Menađo i Gravedona, naići ćete na svu lepotu netaknute prirode. Ovde u miru, okruženi savršenom prirodnom lepotom, možete jedriti, pecati, veslati, planinariti, oprobati se u alpinizmu, ili se, jednostavno opustiti i uživati. U ovom delu jezera Komo svakako vredi ostati nekoliko dana i obavezno posetiti gradić Gravedonu. Prošetajte uskim, kamenom popločanim uličicama ovoga mirnog ribarskog gradića, siđite do obale jezera, prošetajte šarmantnim šetalištem duž njegove obale, skrenite do vrtova renensansne palate Galio i lagano, bez žurbe, nastavite šetnju do crkvice Santa Marija del Tiljo, pravog malog dragulja rimsko-lombardijske arhitekture iz 12. veka. U jednom od malobrojnih restorana u Gravedoni, svakako probajte lokalne kulinarske đakonije. Uživajte u pršutu, njokama od bundeve, palačinkama sa šumskim voćem, ali neizostavno probajte i specijalitet od sušene, usoljene jezerske ribe, začinjene lorberovim listom, koju služe sa kačamakom zapečenim u rerni.

Jezero Komo nalazi se na svim listama mesta koje obavezno treba posetiti bar jednom u životu. Pitanje je samo kada tamo treba otići? Da li u aprilu kada se u parku hotela Deste održava izbor najlepšeg oldtajmera među automobilima, ili u letnjim mesecima kada se na šetalištima oko jezera može naleteti na porodicu Bekam, na Breda Pita i Andželinu Džoli sa decom, a o Džordžu Kluniju koji se ovde već sasvim odomaćio da i ne govorimo? Možda je jezero Komo ipak najbolje posetiti zimi, kada slavni i bogati gotovo da i ne dolaze. Možda je zbog umerene klime, zahvaljujući svom specifičnom geografskom položaju, jezero Komo baš tada idealno mesto za odmor. Ali, odgovor na sva ta pitanja je vrlo jednostavan – jezero Komo treba posetiti čim vam se i kad vam se za to pruži prilika.

HRAM POSVEĆEN VOLTU

U gradiću Komo, na obali jezera podignut je i Voltin hram, muzej posvećen jednom od najslavnijih stanovnika ovog mesta Alesandru Volti, slavnom fizičaru po kojem je i oznaka za merenje napona električne struje dobila ime.

Ž. Dulić | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---

DALEKO JE SUNCE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Norveški gradić prvi put obasjalo Sunce

Tehnika je učinila čudo za stanovnike Rjukana, norveškog gradića udaljenog 150 kilometara zapadno od Osla

Foto Tanjug

 Smeštena u dnu doline, ova varoš bila je stalno u senci tokom dugih zimskih dana, ali zahvaljujući džinovskim ogledalima, stanovnike sada greju sunčevi zraci.

 Često se zimi žalimo na manjak sunčanih dana, ali to nije ni približno problemu s kojim se suočavaju pojedine oblasti u skandinavskim zemljama.

 Slučaj Rjukana je bio posebno akutan. Ovaj industrijski i turistički grad nije imao ni tračak sunca od septembra do marta kada su sunčevi zraci previše niski da bi se probili preko planinskog lanca na koji je grad naslonjen.

 Ovako duga i tmurna zima negativno je uticala na moral stanovnika, ali je i odvraćala potencijalne turiste.

  Pre oko sto godina, jedan od građana Rjukana predložio je da se visoko u planini postave ogledala od kojih će se odbijati sunčevi zraci direktno na grad. Čak je u tu svrhu pripremio detaljne nacrte.

Projekat je bio intersantan, ali zbog tehnoloških razloga nikada nije ostvaren.

U međuvremenu je izgrađena žičara, kojom su stanovnici lakše mogli da odu po neophodni melanin u predele pod suncem.

 

Senoviti gradić je tonuo sve dublje u depresiju sve dok vlasti nisu odlučile da prekopiraju projekat pomoću kojeg se jedan italijanski grad rešio sličnog problema.

Ogledal, postavljena na vrh planine, kontroliše kompjuter koji ih pomera u zavosnosti od položaja sunca, tako da grad uvek bude obasjan svetlošću. Solarne ploče, pak, obezbeđuju potrebnu energiju za automatsko pranje ogledala i njihovo daljinsko manipulisanje.

Stanovnici Rjukana kažu danas da im se život potpuno promenio. Centar grada postao je omiljeno mesto okupljanja, na kojem se deca rado igraju.

„Zaista je poseban osećaj osetiti tople sučeve zrake dok šetate trgom. Sve to smo učinili za naše bledunjave mališane„, kazao je u izjavi za londonski „Telegraf“ gradonačelnik Rjukana.

Izvor:novosti.rs/Tanjug | 24. oktobar 2013.

IMAJU LI ŽIVOTINJE SVEST…

TAMOiOVDE_____________________________________________

„Moj život nema smisao, ni pravac, ni cilj, ni svrhu, a ipak sam srećan. Ja ne mogu da ukapiram šta ja zapravo radim, jel tako? “ – Snupi

 Nema tog vlasnika psa koji ne veruje u to da ga njegov pas razume. Takvi ljudi su prosto ubeđeni da su psi skoro isti kao i ljudi, samo se nekako dogodilo da oni imaju četiri noge, da su obavijeni krznom i da govore drugim jezikom. Samo probajte da jednoj takvoj osobi kažete da njegov ljubimac nema emocije i da je potpuno nesvesno biće.

Za razliku od vlasnika kućnih ljubimaca, veliki broj naučnika (bar onaj deo koji vrlo verovatno nema kućne ljubimce) su mentofobičari. To je izraz koji je skovao biolog sa Harvarda, Donald Grifin, a koji označava praksu kritikovanja neljudskih bića kao stvorenja bez mogućnosti bilo kakve svesti.

Sa druge strane, Grifin ne tvrdi da životinje imaju visoko sofisticiranu i razvijenu svest kao što je imaju ljudi, ali on veruje da životinje ipak poseduju neku svest.

Pretpostavka da su životinje svesna bića sposobna da osećaju negativne senzacije i emocije je svakako centralna tema onih koji se bave zaštitom prava životinja. Teorije i tehnike kognitivne nauke svakako obećavaju nekakva nova otkrića u tom pravcu. Dokazi za postojanjem svesnih i nesvesnih kognitivnih procesa kod ljudi inspiriše sve veći broj naučnika da tragaju za sličnim procesima i kod životinja. Te i ti poduhvati logično otvaraju niz novih pitanja etike i morala u ophođenju prema našim malim ili velikim, čupavim ili glatkim zemaljskim komšijama.

OGLEDALO TEST

 Jednog dana ’60tih godina, dok se brijao ispred ogledala u kupatilu, psiholog Gordon Galup se zapitao, šta bi se dogodilo da stavimo svog kućnog ljubimca ispred ogledala.

Galup je izmislio ono što se zove ogledalo test, po kom su primati koji su ranije izlagani sopstvenim obrisima u ogledalu,  pošto bi im u anesteziji obojili delove iznad obrva ili na uhu, idalje bili u stanju da prepoznaju svoj odraz u ogledalu. Tada su dve vrste primata, šimpanze i orangutani, u 75% slučajeva prošli ogledalo test – dodirivajući obojene mrlje na svom licu – što je za Galupa bio dokaz za njegovu tvrdnju da su ove vrste zapravo samosvesne.

Da životinje priželjkuju neke stvari dok od drugih strahuju, pokušava već dve decenije da dokaže i biolog sa Harvarda, već spomenuti Donald Grifin, koji je u trenutku nastanka ovog eksperimenta smatrao da nema puno smisla misliti da samo dve vrste primata, koje su prošle ovaj test, pokazuju tendenciju samosvesti, već tu osobinu moraju imati i ostale vrste majmuna, a vrlo verovatno i druge životinje.

Razvojni naučnici su poslednjih godina izlagali veliki broj životinja ovom testu i pokazali da se pored majmuna, u ogledalu prepoznaju i slonovi, delfini, kitovi ubice ali i vrane i svrake. Ono što je zanimljivo, a što tvrdi Danijel Povineli, kognitivni naučnik sa Univerziteta u Luzijani, je da čak mala deca koja su izložena ovom testu do određenog uzrasta, u velikom broju slučajeva, ne uspevaju da prođu ovaj test. 

KEMBRIDŽSKA DEKLARACIJA O SVESTI

  U julu ove godine pitanjem „svesti“ kod životinja se detaljlno bavila grupa naučnika okupljena na Kembridž Univerzitetu, na prvoj godišnjoj Frensis Krik Memorijalnoj Konferenciji. Krik, jedan od dva naučnika koji su objasnili strukturu DNK, je poslednje godine svoje karijere posvetio izučavanju svesnosti a 1994. je objavio i knjigu o tome, „Zapanjujuća hipoteza: naučna potraga za dušom“.

U Deklaraciji koju su potpisali tri eminentna neuro naučnika: Dejvid Edelman sa Neuro naučnog Instituta iz Kalifornije, Filip Lou sa Stanford Univerziteta i Kristof Koč sa Tehnološkog  Instituta kalifornijskog Univerziteta, se zaključuje  da „neljudska bića imaju neuroanatomsku, neurohemijsku i neurofiziološku podlogu za svesna stanja kao i kapacitet izvođenja namernog ponašanja. Shodno tome, težina dokaza ukazuje na to da ljudi nisu jedinstveni u posedovanju neurološke podloge koja generiše svesnost. Neljudska bića, uključujući sve sisare i ptice, ali i ostala stvorenja kao što su hobotnice, takođe poseduju neurološku podlogu“.

Budući da se ni sami naučnici ne slažu oko toga šta je tačno definicija „svesti“, tako ni ova Deklaracija ne iznosi tačno tvrdnju da „su životinje svesna bića“, već se autori u osnovi slažu da se mentalno nadovezuje na fizičko, tako da šta god da „svest“ jeste, ona mora da ima neurološku podlogu – neke delove mozga koji rade posao.  Poenta ove Deklaracije je zapravo, da šta god ti delovi bili, njih poseduju i životinje.

ARGUMENTI PROTIV

 U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Zašto su životinje važne: životinjska svesnost, zaštita životinja i ljudsko blagostanje“ Merijan Stemp Doukins sa Oksford Univerziteta tvrdi da se još uvek ne može sa sigurnošću reći da životinje poseduju svest i da po tom pitanju moramo ostati skeptični. Doukins smatra da je zapravo štetno po životinje da se socijalno blagostanje kreira na osnovu pretpostavke da životinje poseduju „svest“.

Kontroverzni stavovi na ovu temu će svakako uslediti, ali se postavlja pitanje da li će ova Deklaracija zapravo doprineti nekoj značajnijoj promeni? Šta će tačno ovi naučnici, i oni koji se slažu sa ovom Deklaracijom, učiniti po pitanju „svesti“ životinja?

Nadajmo se da će ova Deklaracija pomoći u borbi za zaštitu životinja, posebno onih koji u svojim kavezima čekaju na red da nad njima bude izvršeno neko medicinsko ili drugo istraživanje. Takvih životinja je preko 50 miliona godišnje.  Zapravo, neku precizniju brojku čak nije moguće ni dobiti, budući da miševi, pacovi, ptice i hladnokrvne životinje – koje čine 95% životinja nad kojima se vrše najrazličitiji ekperimenti, nisu ni najmanje zaštićeni Zakonom o zaštiti životinja, tako da ostaju neubrojeni. Ali ne ignorišu sve legislative nauku.

Deklaracija Evropske Unije iz Lisabona, koja je na snazi od 1. decembra 2009. godine, prepoznaje životinje kao osećajna bića i poziva zemlje članice da „obrate punu pažnju i uzmu u obzir socijalne potrebe životinja“ u poljoprivredi, ribarstvu, transportu, istraživanju i razvoju i prostornim politikama.

Životinje očigledno nisu pametne kao ljudi: ne umeju da naprave automobile i ne organizuju se u političke partije, ali svakako umeju da pokažu vernost, da se igraju sa loptom, da osećaju krivicu i drhte od straha pred vama kada pred naletom nagona za preživljavanje prevrnu kantu za đubre. Ali će zato neke vrlo umeti da vam pomognu u nevolji, pa čak i spasu život. 

Tekst: Marija Nikolić / elementarium.cpn.rs

---

---

ČUDESNO SLANO OGLEDALO…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Salar de Ujuni, najveća slana ravnica na svetu, površine 10.582 kilometara kvadratnih, nalazi se u jugozapadnoj Boliviji i svake godine se prekriva tankim slojem vode.

Kada se to dogodi, ona se pretvara u najveće ogledalo na planeti, koje izgleda potpuno nadrealno.
Toliko je velika da se može videti čak i iz svemira.

Slana dolina je nastala od nekoliko praistorijskih jezera, koja su počela da se transfromišu preko 30.000 do 42.000 godina.

Mada u suvom stanju deluje kao pravi pakao, temperatura u njoj je zapravo veoma prijatna, i iznosi između 13 i 21 stapena Celzijusa.
Prekrivena je slojem soli debljim od jedanog metra, i tokom najvećeg dela godine je potpuno suva.
Izuzetak predstavlja samo kratak period godine, tokom kog je kiša pretvara u nešta zaista čudesno.

Dodatnu čar joj daje i to što u ovom periodu predstavlja mesto gnežđenja ružičastih flaminga – prelepih ptica koje se u letu ogledaju u njenoj blistavoj površini.

Reference: blic online/atlantisbolivia.org

---

NA PUČINI ŽIVOTA…

TAMOiOVDE

---

PLOVIDBA- Ulje na keramici      Autor: Bora*S

DA, ALI, TIH SE GLUPOSTI MNOGO NAMNOŽILO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

BALADA O  ŽABI

“ Ima li veće gluposti od žabe?

Svaka žaba je glupost za sebe.

Tih se gluposti mnogo namnožilo.

Uvreda za ptice, sopstvena zabluda,

žaba je budalaština, promašaj i besmislica!

Bolje je biti ništa nego žaba!

Suvišna na svetu,

pogledajte samo gde živi,

čime se bavi i čemu se ona raduje?!

Nepotrebna, plašljiva, ružna i zelena,

mala- zamalo pa da uopšte ne postoji,

potrebna samo žabama!

Ko može ustati u odbranu žabe?

Koga su zadužile, šta su učinile?

Šta hoće, šta predstavljaju?

Čime je ispunjen život žabe?

Žablji život je čisto gubljenje vremena?

Da nisu žabe, toga bi se stidele!

To što o sebi misle nas nimalo ne obavezuje!

Zato za nas žabe više neće postojati!

Ne treba obraćati pažnju na njih,

kao da ih uopšte nema!

Treba ih ignorisati, prećutkivati i zaboraviti!

To je najbolji lek protiv žaba!“

***

Odmah posle ove disertacije, čestitki i aplauza, slavila se pobeda nad žabama,

verovalo se da je makar sa žabama završeno, a iz obližnjih močvara, potoka, baruština,

iz bokala koji je stajao pred govornikom, iz čaša koje su u rukama držali slavljenici,

začu se kreket milijardi žaba, srećnih, bezbrižnih i gluvih-

za sve što nije žaba.

Jer je i najmanja žaba činjenica, veća od svake reči!

Matija Bećković

---