OVA SRPSKA KUĆA ODUŠEVILA JE CEO SVET…

tamoiovde-logo

I vi ćete odlepiti kada je vidite!

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine Maljen i uzidana je u padinu, zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara

kuca-na-planini-maljen-5-620x350

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Koliko vremena je prošlo otkako ste poslednji put videli neku malu kuću, a toliko lepu i utopljenu u prirodu da ste ostali bez komentara? Ne znamo kada vam se poslednji put desilo tako nešto, ali smo sigurni da ćete upravo sada ostati bez komentara.

Naime, na planini Maljen sagrađena je mala vikendica koja je toliko jednostavna, a toliko posebna, da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, pa čak ni one koji vole luksuz i raskoš.

Da li biste živeli u ovakvoj vikendici?

Da živim usred ničega okružen/na šumom i životinjama? Nikada!

Mogao/la bih da provedem neko vreme, ali ne bih mogao/la da živim tu

Obožavam prirodu tako da verujem da bih bio/la veoma srećan/na u njoj

kuca-na-planini-maljen-2

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Tijana i Andreja Mitrović, koji se bave projektovanjem i dizajniranjem su tvorci ove vikendice koja je trebalo da pokaže kako moderna i tradicionalna arhitektura može da se spoji, pa su za krajni rezultat svoje ideje dobili vikendicu na obroncima Maljena, koja se savršeno uklapa u okolinu.

Inspirisani su bili srpskom tradicionalnom brvnarom, a planinski objekat je dimenzijama usklađen s prirodnom vegetacijom, niskim zimzelenim rastinjem, dok je njegov oblik proistekao iz planinskih uslova i uklopljen je u otvoreni, strmi i kameniti teren.

kuca-na-planini-maljen-3

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine i uzidana je u padinu zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara, a njene fotografije su objavljenje na OVOM BLOGU.

Verovali ili ne, iako deluje kao veoma mala, ova vikendica može da primi i do sedam ljudi. Na dva sprata je, pa je u njenom donjem delu smeštena kuhinja, dnevna soba i trpezarija, a na spratu se nalazi kupatilo i velika prostrana spavaća soba iz koje se pruža predivan pogled na pejzaž.

kuca-na-planini-maljen-4

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Sve ovo je deo projekta mladih arhitekata Srbije, a koliko je uspešan i koliko je zadivio svet pokazuje činjenica da su vest o ovoj vikendici preneli i vodeći svetski magazini iz sveta arhitekture “Wallpaper” i “Archaily“.

kuca-na-planini-maljen-1

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Nadam se da se i vama dopala kao što je i nama.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Izvori: kutaknet (Telegraf /4. novembar 2015.)

________________________________________________________________________________

Advertisements

FROJDOVSKI POGLED…

tamoiovde-logo

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Sigmund_Freud_LIFEIako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

POGLED KOJI IZAZIVA VRTOGLAVICU…

 tamoiovde-logo

 Seriju fotografija od kojih nekoga može i „štrecnuti“ u stomaku, načinio je u Velikoj jabuci.

Projekat koji traje duže od tri godine nazvao je „Lepota i Njujork“ i sadrži već više od 150 fotografija lepih, oskudno odevenih devojaka na krovovima zgrada, raznoraznim simsovima, ogradama…

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-1

Ideju je dobio tražeći novi način da slika grad. Zatim je nekoliko svojih radova okačio na društvene mreže, tačnije Instagram, pa su njegovi pratioci (kojih sada ima 80.000) počeli da mu se prijavljuju, sa molbom da i njima omogući da iskuse „visine Njujorka i neverovatan pogled“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-2

Kada sam doveo neke od ovih ljudi na krov, odmah su počeli da prave selfije. Živimo u selfi epidemiji“, smatra Mar.

To ga je navelo da doda osobe u kadrove, u pokušaju da „osveži, smisli neki novi selfi“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-3

Bio je siguran da će to učiniti fotografije lepšim, drugačijim, kreativnijim.

Do sada mu je poziralo oko 50 modela, a svakoga dana dobija zahteve da nekoga fotografiše u neverovatnom ambijentu.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-4

Ne reklamiraju odeću, naglašava. Neke devojke je i nemaju na sebi… Bitno je samo da je u pozadini panorama najpoznatije američke metropole.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-5

Ono što me najviše fascinira u ovom gradu u kojem živim već 20 godina je što uvek nađem novi pogled. Danas ću možda naći neki koji nije postojao juče“, objašnjava Širasuna.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-6

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

tamoiovde-logo

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

darvinO poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

dela1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

________________________________________________________________________________________

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

tamoiovde-logo

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

1760Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.ostrvo_goree

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

r4iohkc6Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

ZAJEDNO, A SAMI…

tamoiovde-logo

Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

alone-together-bookRazvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama.

Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima.

Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu.

Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste?

Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom?

Zajedno, a sami?

Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
  psihobrlog.wordpress.com

Izvor: kljucnekosti

________________________________________________________________________________________

POMERANJE CENTRA SVETA…

tamoiovde-logo

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.

268652_2079860270086_1052407793_2405715_3598846_n

Foto ilustracija: vesnamihajlovicblog.wordpress.com

Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.

Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.

Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.

Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.

Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.

Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.

U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Matija Bećković

_________________________________________________________

POGLED NA RAVNICU SA VRŠAČKE KULE…

tamoiovde-logo

Vršačka kula posle deceniju otvorena za posetioce

Simbol grada iz 15. veka posle šestogodišnjih radova konačno obnovljen. Karte do septembra besplatne. Staro zdanje moderna lepotica sa tri unutrašnja nivoa i Kapija-kulom

v-28-VRSAC_620x0Na ulazu u Vršačku kulu, koja sa strmog brda stražari nad Vršcem već šest vekova, više od deset godina je stajao natpis „Ne penji se, opasno po život“.

Napuštena i zapuštena, tako je nemo svedočila o prošlim vremenima sve do 2008. godine, kada su gradski čelnici konačno rešili da je ponovo vrate u život. Ipak, niko od građana tada nije očekivao da će prepoznatljiva kula sa „zubima“ dobiti potpuno drugačiji izgled – i to onaj iz 15. veka, kada je sagrađena kao deo Vršačkog utvrđenja.

Obimna rekonstrukcija završena je posle šest godina, pa je kula od petka konačno otvorena za javnost. Za to vreme, staro zdanje je postalo moderna lepotica sa tri unutrašnja nivoa i dodatnom Kapija-kulom, ali jedan detalj iritira mnoge – krov od šindre, koji je prekrio „zube“ na vrhu i učinio je neprepoznatljivom.

U lokalnoj samoupravi se pravdaju da se nisu mešali u posao struke. Projektanti iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture pak ističu da postoje pretpostavke da je Kula prvobitno bila natkrivena, te da u ovom „radikalnom“ potezu nema ničeg spornog. Kako god, ovaj srednjovekovni simbol Vršca zauvek je izgubio stari šmek, ali će mu nove generacije, koje se ne sećaju kako je Kula nekada izgledala, sigurno udahnuti novu dušu, koja će ubuduće privlačiti turiste.

– Bilo je dosta polemika, ali smatram da nismo pogrešili što smo u dogovoru sa pokrajinskim zavodom odlučili da na temeljima nekadašnjeg utvrđenja, koji su otkriveni tek pre petnaestak godina, podignemo novi zamak. Kula je samo prva faza u oživljavanju ovog srednjevekovnog objekta – naglasio je predsednik opštine Vršac Čedomir Živković.

SEOBA REPETITORA?

TIK uz samu Vršačku kulu i temelje budućeg utvrđenja nalazi se repetitor, koji ne samo što zaklanja pogled na panoramu celog Vršca i vizuelno narušava koncepciju starog zdanja, već je, kažu nadležni, bez ikakvih dozvola šezdesetih godina prošlog veka podignut usred arheološkog nalazišta. Lokalna samouprava zato smatra da bi taj objekat, koji je, inače, prvi u Srbiji počeo da emituje digitalni signal, trebalo premestiti na drugu lokaciju.

v-37-VRSAC---Vrsacka-kula_620x0Veruje se da je Vršačko utvrđenje podigao despot Đurađ Branković oko 1439. godine, sa težnjom da sebi obezbedi sklonište s druge strane Dunava pod naletom Turaka na Smederevo.

Od polukružne kule, kamenih zidina i unutrašnjih prostorija, jedino je sadašnja kula preživela brojna ratna razaranja tokom vekova, pa čak i bombardovanje 1999. godine, kada je potpuno uništen obližnji repetitor.

– Sve to, ali i višedecenijska nebriga, ostavili su traga na Kuli, pa je rekonstrukcija bila veoma zahtevna. Čak smo nabavili i autentičan sivi kamen, koji smo donosili iz kamenoloma Ram – kaže Dragiša Vučinić, savetnik predsednika opštine, dodajući da je ukupna vrednost dosadašnjih radova bila oko 70 miliona dinara.
Kula sada ima tri nivoa. Na trećem je napravljen zatvoreni vidikovac, sa kog pogled „puca“ na ceo grad i nepreglednu banatsku ravnicu.

RADNO VREME

VRŠAČKOM kulom će gazdovati Gradski muzej u saradnji sa TOO Vršac. Oni će, za početak, preko projekta javnih radova angažovati troje ljudi, koji će brinuti o zdanju. Ideja je da Kula bude samoodrživa, pa će se ulaz naplaćivati 100 dinara, ali će promotivni period trajati do kraja avgusta.

Radno vreme će biti svakog dana, osim ponedeljka, od 10 do 17 časova.

Jelena Jovanović
Izvor: novosti.rs| 02. jun 2015.

_________________________________________________________________________________________

 

IMGP1688

Moje vreme na Vršačkom bregu

_________________________________________________________________________________________

LJUBAV NA PRVI POGLED…

tamoiovde-logo1Nećete ni primetiti kada vam se to tačno dogodilo, ali će vam se Krf uvući pod kožu toliko da ćete poželeti da mu se vratite.

To se naročito odnosi na sam grad Krf, koji na prvi pogled podseća na italijanski gradić, sa ljupkim fasadama, čestim trgovima, uličicama koje su pravi mali lavirint. 117135_PICT0095-1281520476_af
U koju god ulicu da skrenete, nećete pogrešiti, jer svaka vodi ka nekom, neotkrivenom parku ili delu grada u čijoj ćete arhitekturi uživati. Krf je dobio ime po Kerkiri, ćerki rečnog boga Asopa, koju je bog mora Posejdon, oteo i zatočio na ostrvu.

117021_ALIM0411-1281647775_afOboriće vas s nogu šarm grada koji je najveći sačuvani srednjevekovni grad u Grčkoj. Ako ste smešteni u blizini grada Krfa, gotovo sigurno ćete svakog dana ili večeri odlaziti tamo u provod, na kriglu piva, neki od specijaliteta ili savršene sladolede. Restorani i poslastičarnice se nalaze na svakom ćošku, neke od njih, naizgled, stidljivo skrivene od očiju javnosti, ali uvek pune parova i porodica.

67864_katsommers--uske-ulice-grada-krfa_afPosebnu čar Krfu daju uske uličice, mali trgovi puni zelenila, sačuvane stare kamene zgrade, čije su žaluzine prefarbane u zelenu ili belu boju. Da li zato što ste na odmoru, ili zato što vam je grad osvojio dušu, neće vam smetati čak ni kada budete morali da se sklonite u stranu, dok uskim ulicama prolaze automobili ili motociklisti. Najpoznatija crkva je Crkva svetog Spiridona, zaštitnika ostrva koji je prema predanju spasio ostrvo od napada Turaka, kuge i kolege, a koji se proslavlja 12. decembra.

117140_P9170037-1282148862_af  Grad Krf nema svoje plaže, ali zato jedna od najlepših plaža sa toplim morem nalazi se u Dasiji. More je blistavo plavo, zeleno, a palme prave prijatan hlad. Ukoliko želite bogat noćni život, pravi izbor je Ipsos, u kom “vri” od mladih koji žele da se zabave. Jedino što može da vas iznervira na ostrvu su komarci, jer je zabranjeno prskanje zbog milion stabala maslina koje ovde uspevaju.

Takođe, treba da znate da voda sa česme nije za piće, a preporuka je da se koristi isključivo flaširana koja se može kupiti u svim supermarketima, pakovanje od devet litara košta oko 1,20 evra.

Prodavnice u gradu ponedeljkom, sredom i subotom rade jednokratno do 14 sati, utorkom, četvrtkom i petkom rade dvokratno od devet do 14, i od 18 do 21 sat. Kartice za telefon možete kupiti na svim kioscima, turistima se preporučuje FACE kartica koja se može nabaviti po najnižoj ceni od pet evra.

67895_riccardo-t.--plaa-glifada_afPosetiti

Vodeni park
Jedan od najvećih vodenih parkova u Evropi, površine oko 75.000 kvadratnih metara koji se nalazi na devet kilometara od grada Krfa. Svojim sadržajem sa oko 36 tobogana zadovoljava ukuse posetilaca koji vole igre na vodi, gde podjednako uživaju odrasli i deca.

117137_ALIM0119-1281647412_afŠta videti

Kanal ljubavi
Plaža Sidari je posebno interesantna onim hrabrima koji se udostoje da preplivatju “Kanal ljubavi”, uz koji se veže jedno neobično, ali akoje verovati Grcima istinito verovanje.

Dakle, ko prepliva kanal i kaže ime svoje simpatije doći će do srećne ljubavi koja traje do kraja života.

Doživeti
Vidikovac sa Zlatne lisice
Sa popularnog vidikovca Zlatna lisica vidi se cela Paleokastrica sa sedam, “ušuškanih” uvala sa finim plažama, okruženih visokim liticama, maslinjacima, limunom i čempresima. Najlepši pejzaži na Krfu se mogu videti upravo ovde. Ipak, imajte na umu da je more ovde hladnije.

Probati
Domaće pivo
“Corfu beer” je odlično domaće pivo koje baš i nije tako jeftino. Najbolje je crveno pivo od pola litra, koje u kafićima košta šest evra.

117136_09-1281616193_afSrpska kuća i ostrvo Vido
Nema smisla otići na Krf, a ne posetiti mauzolej srpskih ratnika iz I svetskog rata u kome su sahranjeni posmrtni ostaci oko 8.000 srpskih vojnika, koji su posle albanske golgote umrli na Krfu. Ostrvo Vido je oko 800 metara udaljeno od grada Krfa, a prilikom vožnje brodićem predviđeno je i odavanje pošte i polaganje cveća u Plavu grobnicu. Povratna vožnja brodićem košta dva evra.

117138_POGLED-KROZ-LOZU-1281716921_af  U gradu Krfu smeštena je Srpska kuća – muzej, koja je ujedno i počasni konzulat naše zemlje.

Jedina zamerka je što kuća nije obeležena, ali ćete je prepoznati po brojnim suvenirnicama, gde je sve ispisano na našem jeziku, sa velikim brojem suvenira rađenih povodom obeležavanja stogodišnjice I Svetskog rata.

117139_suc51013_hl  Čim kročite u kuću, nećete moći da obuzdate emocije, kao ni suze, od potresnih prizora stradanja našeg naroda predstavljenih na fotografijama, na kojima je ratnik “manji od puške” – najmlađi vojnik, dvanestogodišnji Momčilo Gavrić, zatim fotografija oca petoro dece, koji je na Krf stigao samo sa 27 kilograma, tu su i prve fotografije izmorenih Srba koji su stigli na Krf.

Izložena su pisma vojnika u kojima kažu da su “otišli da se ne vrate”, tu je i pesma Milutina Bojića “Plava grobnica”, kao i još potresnih povesti o stradanju ispisanih “krvavim” perom preživelih heroja.
SuperOdmor.rs / Nikolić, Bulatović

________________________________________________________________________________________________

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi’te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ’ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Milutin Bojić

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

PADNEM LI, TI PRODUŽI DALJE – O MOMČILU GAVRIĆU -tamoiovde.wordpress.com/2012/01/17/padnem-liti-produzi-dalje/

_________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SRODNE DUŠE…

TAMOiOVDE-logoVerujete li ?

Različiti stručnjaci već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo

connect-20333_640

Foto: PublicDomainPictures/pixabay.com

Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve – rekao je pre nekoliko decenija američki pisac i filozof Ričard Bah…

Termin “srodne duše” odslikava večito traganje za našom polovinom koju smo rođenjem izgubili, a možemo da budemo kompletni samo ako je pronađemo, uvreženo je mišljenje. Ipak, ovo neizvesno putovanje mnoge je koštalo sreće u ljubavi, braka i potomstva, jer im je duša koju su tražili ostala nedostižna. Da li zaista postoji naša idealna polovina, zapita se svako najmanje jednom u životu, a mnogi odu korak dalje i pomisle: A šta kada se sretnemo, kako ćemo da budemo sigurni da je to naša druga polovina i da li je to dovoljno da budemo srećni u ljubavi?

I dok većina ovoj uvek intrigatnoj temi pristupa sa romantičnim predrasudama, psihijatri i psiholozi su mnogo racionalniji. Različiti “stručnjaci za dušu” već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…?
Ovo je zahvalna tema za istraživanje jer može da joj se pristupi iz različitih apekata, pa ne čude brojna dokazivanja i opovrgavanja fatalnosti srodnih duša.

Noviji zaključci naučnika i stručnjaka pokazuju da zaista postoji ljubav, odnosno neverovatna privlačnost već na prvi pogled, pa čak se ona oseti i u virtuelnoj komunikaciji putem poruka, ali da taj teret sudbinske ljubavi nije lako izneti u savremenom svetu. Grupa kanadskih bračnih terapeuta smatra da mnogi pojedinci danas ne znaju da se snađu u vezi sa srodnom dušom i ona na kraju puca, ostavljajući dva srca da lutaju dalje tražeći takvu bliskost koju ne nalaze više nikad, a po njima je to i razlog što su mnogi nesrećni u ljubavi. Njihovo istraživanje obuhvatilo je, s razlogom, samo dve kategorije – stariju populaciju i mlade do 23 godine. Prvi su mogli da sa distance sumiraju svoj emotivni život, a drugi su dovoljno zreli da mogu da osete srodnost duša, a dovoljno mladi da nemaju predrasude.

Možemo da kažemo da sudbinski susreti, kao i srodne duše, zaista postoje, ali ih često propustimo, nekad mislimo da to ipak nije to ili ne želimo da nešto žrtvujemo ili se nečega odreknemo da bi se ljubav realizovala u zajednicu za čitav život. Srodna duša nam je neko ko nam je apsolutno blizak, sa kojim se osećamo kao ni sa jednom drugom osobom i imamo osećaj da se znamo oduvek iako smo se možda tek upoznali. Naša istraživanja pokazala su da je većina ljudi srela tokom života takvu osobu, ali je mali procenat to realizovao u doživotnu vezu. Današnji čovek je prilično egoističan, a nekada su zbog ljubavi ljudi umirali, menjali veru, odricali se krune, bogatstva, porodice, zemlje. Sada je komoditet uzeo primat, pa ne samo da nikakva velika odricanja ne dolaze u obzir, već i udaja ili ženidba predstavljaju mnogima problem, tvrde stručnjaci.

Posle susreta sa srodnom dušom, pošto se ispostavi da nam ta osoba ipak ne čita misli, ne ignoriše sve naše mane i ima svoju ličnost, dolazi do prvih problema. Romantična slika puca poput razbijenog ogledala i mnoge ostavlja u šoku, a posle takve sudbinske ljubavi koja je uprkos svemu pukla, lakše se ređaju naredne veze i ljubavi znatno manjeg intenziteta, a neka od njih se završi brakom. Takođe, egoizam savremenog čoveka može i da ugrozi vezu sa srodnom dušom i na drugi način – da dođe do zasićenja jer kad nam je neko apsolutno blizak i delimo gotovo iste stavove, vrednosti, imamo sličan ukus, takav odnos teče glatko i bez trzavica i svađa, a mnogi to ocenjuju kao kolotečinu i kreću u potragu za izazovima.
Čak i u poslu i prijateljstvu srodnost duša ima značajnu ulogu. Istraživanja pokazuju da osobe koje su bliske mentalno i duhovno mnogo brže i preciznije rade u tandemu, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su odlična podrška jedno drugome. Međutim, negativna strana u poslu je što su slični karakteri manje kreativni budući da posmatraju problem iz istog ugla i pristupaju mu sa istog stanovišta.

heart-195147_640

Foto: Sharky/pixabay.com

Ipak, postoje i stručnjaci koji smatraju da je termin “srodne duše” samo mit i ništa drugo.

Frank Pitmen, psihijatar iz Atlante, na osnovu dugogodišnjeg istraživanja zaključio je da ništa nije donelo toliko nesreće i nezadovoljstva čoveku koliko potraga za srodnom dušom, koja je najčešće neuspešna:
Ljudi bi trebalo da prestanu da veruju u mit o srodnoj duši, jer je zamišljaju kao nekoga ko je potpuno isti, a činjenica je da svi imamo različite rezvojne puteve, potičemo iz različitog društvenog miljea, porodica i imamo različita vaspitanja, viziju sveta, braka, ljubavi, vernosti” tvrdi Pitman.

Večita je misterija i da li imamo više srodnih duša ili to može da bude samo jedna osoba? Psihoterapeut Odri Čepmen u svojoj knjizi “Kako stići do prave ljubavi” tvrdi da tokom života možemo da sretnemo nekoliko osoba koje ispunjavaju taj uslov i sa kojima smo apsolutno bliski. On to objašnjava tako što s godinama sazrevamo i menjamo se pa tako ako nam je neko apsolutno odgovarao u 17 godina, jer smo bili na istom mentalnom, duhovnom i emotivnom nivou, možda nam nimalo ne bi odgovarao u trećoj ili četvrtoj deceniji jer bi došlo do raskoraka u sazrevanju ili bismo evoluirali u različitim pravcima. Tako može da se dogodi da “savršenu ljubav” možemo da doživimo nekoliko puta u životu, a da nam neko koga smo doživljavali kao najbliskiju osobu po duši s godinama postane stranac.
Nije mali broj slučajeva da pojedini parovi na prvi pogled osete neverovatnu odbojnost i da odmah uđu u sukob, pa posle mnogo bure konačno uplove i u emotivnu vezu. Međusobna antipatija i nesuglasice koje se događaju već prilikom upoznavanja teško da mogu da ukažu na susret srodnih duša. Ipak, pojedini stručnjaci smatraju da to nije tačno i da je to zapravo mehanizam odbrane kod osoba koje misle da nisu spremne za fatalnu ljubav.

Nisu svi ljudi otvoreni za zaljubljivanje, naprotiv, sve je manje žena i muškaraca koji idu srcem kroz život i spremni su da ga daju nekome. Zato mnogi nisu u stanju da prepoznaju srodnu dušu svesno, ali nesvesno je prepoznaju i zato dolazi do veoma burnih reakcija kada se sretnu. Ogromna netrpeljivost između dve osobe na prvi pogled može da ukaže i na to da one nisu spremne na sudbinski susret koji se upravo dogodio, ali ne mogu ni da ostanu ravnodušne jedno na drugo, zato odmah nastaje tenzija, svađa, netrpeljivost i slične burne reakcije. Međutim, da nam je ta osoba “pogodila nit”, može da se vidi i po tome što ne možemo da je izbacimo iz glave iako nas nervira, što ipak želimo da je sretnemo opet, i opet i opet. Posle početne faze netrpeljivosti, koja je često posledica šoka i straha od ljubavi, strasti se smiruju i dolazi do realizacije emotivne veze”, naglašava američki terapeut za emotivne veze Irina Grin.

Uzburkane strasti na početku veze često ukazuju i na burnu vezu, pa svađe postaju neraskidivi deo odnosa. I dok jedni savetuju takvim parovima da se raziđu jer nema svrhe da budu u tako destruktivnom odnosu, oni najčešće odgovaraju da “ne mogu ni jedno sa drugim, ali ni jedno bez drugog”. Ipak, ovakve veze mogu da budu i vrlo konstruktivne, iako na prvi pogled tako ne izgledaju. Posebno su poželjne u poslovnom odnosu jer sukob u mišljenju i temperamentu može da donese nesvakidašnja rešenja, da pomogne da se stvari sagledaju iz svakog ugla i da se poslu pristupi na potpuno suprotan način.

U emotivnoj i bračnoj zajednici suprotne ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne samo ako su dovoljno zrele. Tada su u stanju da prihvate da partner ima drugačiji bioritam, želje i navike i da to iskoriste na najbolji način. Zato onaj koji je energičniji može da se posveti igranju sa decom i obavljanju obaveza koje zahtevaju brzinu i snagu, dok partner koji je mirniji može da se usredsredi na rešavanje problema u porodici, kućni budžet, kratkoročno i dugoročno planiranje…

Izvor:krstarica.com/Novosti.rs

_____________________________________________________________________________________________

SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Poljski umetnik Pawel Kuczynski napravio je niz ilustracija kroz koje propituje svet u kojem živimo.

Crteži zbog kojih ćete se zapitati o svemu pogrešnom u svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Izvor:6yka.com

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 fotka_1381830061_670x0Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE______________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

TamoiOvde-a522a6005d1cb428ea34ef1769cd7452_MZbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

zoran-milivojevic-foto-b-pe

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________