LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

LJUTNJA I BES…

tamoiovde-logo

Čak i kada je slabog intenziteta ljutnja je jedna od emocija sa najsloženijim posledicama kako za pojedinca koji je oseća, tako i za okruženje. Može se reći da je ljutnja, a naročito bes jedna od društveno najnepoželjnijih emocija. Stoga psihijatri, psiholozi i savetnici na različite načine pokušavaju pomoći ljudima da upravljaju svojom ljutnjom i besom (da je razumeju, prepoznaju, kontrolišu, usmeravaju).

Jedna od glavnih ideja jeste da se akcenat stavi na ponašanje, odnosno ispoljavanje ljutnje. Tako postoje razni oblici tzv. ventilacije besa kroz ponašanja koja nisu ugrožavajuća ni za koga. Međutim, iskustvo govori da to predstavlja samo privremeno rešenje  i da nije dovoljno da bi se rešio problem.

Ljutnja (kao i sve ostale emocije) obuhvata telesne reakcije, misli i ponašanja koja su se formirala kroz duti vremenski period. Zato rešenje treba da uključi percepciju i interpretaciju, ponašanje i fiziološke reakcije. Tehnike relaksacije i ventilacije jesu korisne i dovode do olakšanja. Međutim, neophodno je da ih prati i razmatranje obrazaca mišljenja i tumačenja ukoliko se želi postići dugoročna promena u psihičkom funkcionisanju.

Ideja efikasne intervencije jeste da se:

pomogne osobi da prepozna i razume obrasce mišljenja koji generišu ljutnju i bes

osoba nauči tehnikama ventilacije i relaksacije kako bi se brzo smirila

osoba nauči novim oblicima ponašanja

U velikom broju slučajeva osoba koja se obrati za pomoć smatra da je ona jednostavno takva i da je ljutnja nešto što ne može da kontroliše. Veoma je važno razbiti ovu zabludu i omogućiti povratak osećanja kontrole.

Kako to postići?

Iako se nekom može činiti da je besan/a sve vreme i u svim situacijama, uvek je moguće otkriti tipične situacije i “okidače“ besa i ljutnje. Zato je prvi korak dobro upoznati svoju ljutnju:

Koji su najčešći okidači?

Koliko se često pojavljuje?

Koliko je ljutnja intenzivna?

Koliko ljutnja traje?

Kako se ponašamo u situaciji kada smo ljuti?

Ovo će brzo dovesti do toga da osoba uoči pravilnost u pojavljivanju ljutnje i besa. Na taj način će se demistifikovati intenzivna emocija i povećati mogućnost izbora da se reaguje na jedan ili drugi način.

Treba podsetiti da je ljutnja prirodna reakcija u situaciji kada procenimo da su naša prava, vrednosti i integritet ugroženi. Upravo ova procena jeste ono što snažno utiče na učestalost i intenzitet naše ljutnje. Ukoliko procenimo nečije ponašanje kao namerno i motivisano da nas povredi, bes će biti intenzivniji i dugotrajniji. Ova procena, naravno, nije apsolutna istina i stoga je veoma važno da budemo svesni da je to naš ugao gledanja i da za nečije ponašanje prema nama mogu postojati i druga objašnjenja.


vukovi (1)Osobe koje su hronično ljute obično interpretiraju postupke drugih ljudi kao „bezobzirne i sebične“ tako da njihov bes izgleda potpuno opravdan. Upravo u toj navici krije se i rešenje problema sa ljutnjom i besom. Potrebno je podstaknuti ih da prepoznaju usvojeni način razmišljanja i da uvide vezu sa emocionalnom reakcijom. Logička analiza uobičajenih obrazaca mišljenja i pomoć u izgradnji novih dovešće posredno do promena u učestalosti, intenzitetu i trajanju osećanja.

Na kraju, možemo zaključiti da moderne tehnike savetovanja osoba sa problemima kontrole besa obuhvataju prevenciju odnosno, izbegavanje pojave ljutnje promenama navika mišljenja, kontrolu intenziteta, kroz tehnike relaksacije i učenje novih oblika ponašanja kojima se izbegavaju impulsivne agresivne reakcije.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor: Odknjigedoduše

________________________________________________________________________________________

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

tamoiovde-logo

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

ZAŠTO SE RUGAMO GOVORU „JUŽNE PRUGE”…

tamoiovde-logo

Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu?

tanja-petrovich

Tanja Petrović (Foto R. Krstinić)

Debata o privatnim i društvenim vrtićima na Novom Beogradu, koju je 2013. godine pratila na društvenim mrežama, u kojoj jedan roditelj objašnjava da se u državnom obdaništu u paketu dobijaju „južnjački dijalekat i Pink repertoar”, naveo je antropologa Tanju Petrović da istraži zašto se pojedini jezički varijeteti, kao što su oni sa juga Srbije, unapred povezuju sa niskim kulturnim vrednostima.

Rezultate je objavila u knjizi „Srbija i njen jug – južnjački dijalekti između jezika, kulture i politike”, u izdanju „Fabrike knjiga”. Tanja Petrović diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost, gde je i magistrirala. Radila je u Institutu za srpski jezik SANU, a doktorirala je u Ljubljani gde je danas saradnica Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka. Objavila je pet knjiga, između ostalih „Zdravica kod balkanskih Slovena” i „Juropa: jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima”.

– Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu? – pita Tanja Petrović.

Periferne oblasti poput juga Srbije, kako objašnjava, često se smatraju za zaostale i marginalne, ne samo geografski, što je univerzalna pojava svuda u svetu, a južnjački govor u Srbiji se doživljava kao smešan, neobrazovan, primitivan, „posvađan” s padežima. Zašto je „što južnije, to tužnije”?

– Jug je najduže bio pod osmanskom vlašću i zato se u kolektivnoj imaginaciji zamišlja kao veliko zaostalo seosko područje. Iako Bosna i Makedonija imaju još jače osmansko nasleđe, to nikada nije povezano sa ruralnom kulturom. Štaviše, osmansko nasleđe ostavilo je mnogo izrazitiji trag na gradsku kulturu, nego na seosku tradiciju. Najzad, nijedan drugi deo Srbije nije u 20. veku intenzivnije industrijalizovan od juga – Niš, Leskovac, Vranje, Jagodina, Kruševac, Ćuprija. Čak je i među lingvistima rasprostranjeno da govornici sa „južne pruge” ne mogu da nauče standardni srpski jezik u potpunosti, pa profesori na Filološkom neretko s podsmehom prokomentarišu na ispitu: Vranjanka, došla da studira srpski! – ističe Tanja Petrović, dodajući da su u Sloveniji dijalekti kulturna vrednost i da se većina političara ne trudi da sakrije dijalekatske osobine svog govora.

Lingvista Nedeljko Bogdanović napisao je da ukoliko neko izvodi i tragediju na dijalektu, svi će da se smeju uprkos ozbiljnom sadržaju. Ali, sa dijalektima Crve Gore ili Hercegovine to nije slučaj. „Kada Matija Bećković napiše niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još) te pesme ne zvuče smešno. Isto tako, Crnogorac, kada se preseli, nema potrebu da promeni svoj govor, dok južnjaci žele da se hitno prilagode.”

– Ako pogledamo naše serije, Srećko Šojić izašao je iz sela, ali je ostao neuklopljeni polutan. On je bizarno smešan lik. Ima „aspiracije”, teži nečemu višem nego što jeste, i južnjački dijalekti su simbol upravo te neuspešne modernizacije i urbanizacije. Radašin iz Petlovca iskazuje narodnu mudrost na svom govoru iz okoline Trstenika, ali čim izađe iz sela ispada glup i ne ume da razgovara sa lekarom i sudijom. A dijalekat Petrije, seljanke iz Pomoravlja, iako je radila u kafani i morala je da dođe u kontakt sa ljudima iz raznih krajeva, ostaje netaknut i autentičan. Monološka forma koju je izabrao Mihailović i čistoća dijalekta nisu slučajni, i jedino tako je Petrija mogla da ostane kompleksan književni lik i izbegne prizvuk smešnog i bizarnog – objašnjava Tanja Petrović.

Ona nas podseća i na polje muzike i grupu „Rokeri s Moravu” koja je od 1977. do 1991. pevala isključivo na kosovsko-resavskom dijalektu. Opevali su selo u susretu sa modernizacijom, motokultivatore, zapadne serije, ali to nije bilo isključivo podsmevanje. Kombinovali su tekstove narodne muzike sa referencama na globalnu pop kulturu („ja Tarzan, a ti Džejn, lele dunje ranke”). Poigravali su se sa kičem, mada su često i njih tretirali kao kič. Južnjački dijalekat odigrao je ovde neočekivanu ulogu – bio je razlog za smeh, ali i osnova za intimnost i solidarnost.

– Ako pogledamo vlasotinačku hip-hop grupu „Southentik Crew”, u stihu: „Ovo je druga država, iako ne’amo pasoši. Vi ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu, vlasotinački uključujemo u nastavu” oni se otvoreno suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unošenjem svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Nerazumljivost dijalekta često je uzrok nesporazuma, i ako gledate njihov video, treba vam pet-šest taktova zakašnjenja da shvatite o čemu pričaju, jer su brzi, inteligentni, elokventni i pevaju o globalnim fenomenima. Oni nedvosmisleno definišu dijalekatsku pripadnost: „ A prike (kvo?), snajke (kude?), bracke (z’što?) d’ugare (eve?), rođo (kam si?), vuči (koje?). Vlasotince sleng lajk dis”. Svojom muzikom svesno zaobilaze nacionalni centar, dok Marčelo, koji je iz Paraćina, ali deluje u centru, ne repuje na dijalektu svog kraja, nego na neutralnom, standardnom jeziku – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, zbog negovanja jezičkog monopola, jug Srbije oseća se inferiorno u odnosu na druge govornike. Zato, dodaje, treba prevazići okvire u koje su dijalekti nasilno smešteni, kako južnjaci ne bi imali utisak da su prokleti geografijom.

– Momak iz Niša drugačije će proći kod devojke nego Splićanin, jer je za nas splitski seksi – to je čovek sa mora, dok je Nišlija „seljak”. Iako je i Split u Hrvatskoj periferija, percepcija Dalmacije i juga Srbije kod nas je drugačija. Na nivou zajednice moramo da razmišljamo o mehanizmima takvog jezičkog isključivanja. Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.

Autor: Mirjana Sretenović 

   Izvor: Политика

Posted by Od knjige do duše

_______________________________________________________________________________

A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

tamoiovde-logo

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

savetiTakvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

downloadPravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

d0bad183d0bfd180d0b5d0b9d0bad0b8d0bdd0b0-d18ed0bbd0b8d18f

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

RUKOPIS govori mnogo o vašem KARAKTERU ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene PROBLEME

Neverovatno je koliko toga možete saznati o ljudima samo posmatrajući njihov rukopis.

Rukopis-ff-600x397Kao i govor tela, rukopis govori mnogo o vašem karakteru ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene probleme.

Bright Side donosi najdominantnije karakteristike kaligrafije koje definišu vašu ličnost/karakter.

Veličina je bitna

Kada analizirate rukopis, veličina je krucijalna. Ako pišete krupnim slovima, vi ste ekstrovertni. Volite da izlazite, imate samopouzdanja, i vrlo lako uspostavljate kontakt sa drugim ljudima. Nije vam strano da budete u centru pažnje. Ako pišete sićušnim slovima, vrlo verovatno ste introvertnog karaktera. Fokusirani ste, brižni i stidljivi. Uvek vodite računa o detaljima i analizirate ljude pre nego što steknete samopouzdanje i osecaj sigirnosti u njihovom okruženju.

Razmaci između reči i slova

Široki razmaci između reči nagoveštavaju da imate problem poverenja.Skloni ste samotnom životu i izbegavate kontak sa ljudima. Srednje široki razmaci pokazuju da se osecate komotno sa drugim ljudima. Ako radije birate uže razmake u pisanju, moguće da ste nestabilni ili emotivno ili u razmišljanju. Osećate da morate biti u blizini drugih ljudi i ne možete podneti da budete sami.

Prosečni razmaci među slovima naglašavaju vašu samouverenost i individualnost. Slova pisana bliže jedna uz druga pokazuju da se osećate neprijatno sa samim sobom i verovatno imate manjak samopouzdanja.

Zakošenje slova

Ako ne kosite slova, vi ste praktična, logična i balansirana osoba. Imate kontrolu nad vašim emocijama i situacijama u vašem okruženju. Ako, međutim, naginjete slova na desnu stranu, verovatno vas je malo teže kontrolisati i otvoreniji ste prema novim iskustvima. Ali tu je i treća opcija: ako naginjete na levu stranu, verovatno ste više oprezni i plašljivi. Ne volite da budete u centru pažnje ali ste dobri u timskom radu.

Tačkice na slovu i

Tačka na i se čini kao nebitan detalj, ali ćete se impresionirati kada čujete koliko to govori o vama. Ako tačku postavljate visoko, vrlo verovatno imate bujnu maštu. Vi ste uobičajeni sanjar sa glavom u oblacima. Ako koristite kratku crticu, previše ste kritični i obraćate pažnju na sve. Gurate sebe u krajnosti i uvek osećate da možete bolje. Kružić ili neki drugi simbol umesto tačke pokazuje da ste kreativni i često detinjasti. Volite da se igrate i koristite svaku priliku koja vam se otvori da ostavite svoj lični pečat na bilo šta što radite.

Pritisak

Pritisak koji ostavljate na papiru govori o vašoj vitalnosti i unutrašnjoj sigurnosti. Jako utisnuta slova govore o vašoj snazi, visokom samopouzdanju i selosti. Veoma ste posvećeni/odani i uvek gledate napred. Ali ako je pritisak na papir nežan, veće su šanse da ste osetljivi i empatični. Uvek sumnjate u sebe i teško donosite odluke.

 Izvor: vestinet.rs (B92, foto: pixabay)

_________________________________________________________________________________

 

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

tamoiovde-logo

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

CBT-vladimir-204x300Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________

EFEKAT POSMATRAČA…

tamoiovde-logo

 Zašto baš ja?

Ubistvo Kiti Đenoveze ne bi bilo toliko neobično da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nije nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva

PosmatračKiti Đenoveze je bila obična devojka iz Njujorka. 1964. godine ubijena je na ulici. Ipak, ovaj događaj je, za razliku od sličnih, bio pokretač istraživanja, polemika, novih pitanja pa je ostao upamćen i 50 godina kasnije.

Naime, novinski članci tada nisu preneli samo vest da je devojka ubijena, već da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva, iako je napad trajao 30 minuta.

Javnost je bila iznenađena ovakvim ponašanjem svedoka, pripisujući im različite osobine, a psiholozi su se zapitali da li bismo se zapravo svi ponašali isto u ovakvoj situaciji.

Iako je kasnije utvrđeno da komšije nisu bile nemi posmatrači ubistva, već da nisu bili svesni šta se događa, priča koju su mediji prvobitno preneli je direktno uticala na veliki broj psiholoških istraživanja kojima je potvrđen fenomen poznat u socijalnoj psihologiji kao efekat posmatrača.

bystanderZašto baš ja?

Psihološki eksperimenti koji su usledili nakon događaja iz 1964. godine, doveli su istraživače do zaključka da od broja prisutnih ljudi zavisi da li ćete pomoći osobi u nevolji.

Efekat posmatrača ukazuje da ukoliko je prisutan veći broj svedoka, manje su šanse da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pružiti pomoć onome kome je potrebna.

Prva istraživanja ovog fenomena sprovodili su šezdesetih godina Bib Latane i Džon Darli. Prilikom jednog od svojih eksperimenata, oni su pozvali studente da popune anketu, a zatim je prostorija ispunjena dimom.

Uslovi nisu bili isti za sve ispitanike, pa su tako neki od njih bili sami u prostoriji, dok su drugi intervjuisani u grupi kolega, ili u grupi u kojoj se nalazi neko od saradnika na eksperimentu i ignoriše dim. Prisustvo dima su studenti koji su bili sami u prostoriji prijavili u 75 odsto slučajeva, dok su oni koji su se nalazli u grupama obavestili istraživače o dimu u 38 odsto slučajeva u drugoj, i samo deset odsto u trećoj grupi.

Ovim i nizom drugih eksperimenata, utvrđeno je da prisustvo drugih ljudi stvara takozvanu difuziju odgovornosti, pa posmatrač, deleći odgovornost sa svima, ne oseća pritisak da upravo on bude aktivan. Osim toga, ukoliko niko iz grupe svedoka ne reaguje, svako od njih će zaključiti da ne treba ni on. Dakle, uverenja da će neko drugi pomoći i da situacija nije ozbiljna ukoliko je ostali ignorišu, utiču na pasivnost svedoka.

Difuzija odgovornosti

odgovornost1Latane i Darli su nakon niza eksperimenata utvrdili da osoba koja se nalazi u vanrednoj situaciji treba da donese niz odluka. Pre svega, posmatrač mora da uoči problem i da proceni da li postoji opasnost, a zatim sledi preuzimanje lične odgovornosti i odluka o sledećim koracima.

Difuzija odgovornosti može da prekine ovaj niz odluka, a prema istraživanjima Latanea i Darlija, ova difuzija raste ukoliko posmatrač ne poznaje žrtvu i ukoliko mu nije jasna situacija u kojoj se nalazi. Sa druge strane, difuzija će biti manja ukoliko žrtva zamoli određenog svedoka za pomoć i ukoliko je ta osoba sposobna da pomogne.

Slučaj Kiti Đenoveze značajan je za socijalnu psihologiju ne samo zato što su nakon njega usledila istraživanja efekta posmatrača, već i zato što označava početak drugačijeg razmišljanja o društvenim grupama i mogućim opasnostima. Prvi put je uočeno da pasivnost grupe može biti opasna koliko i agresivnost ili druga ponašanja koja su ranije već ovako okarakterisana.

Gregori Rutkovski je utvrdio da na efekat posmatrača utiču odnosi koji su uspostavljeni u grupi, ili njena kohezivnost. Prema njegovim tvrđenjima, kohezivnija grupa će pre pokazati odgovornost i reagovati na vanrednu situaciju, nego što će to učiniti grupa prolaznika koji nemaju izgrađene međusobne odnose.

Eksperimenti koji potvrđuju efekat posmatrača deluju zastrašujuće i obeshrabrujuće, ali poznavanje uslova u kojima on nastaje pomaže ljudima da ga prevaziđu.
Tekst: Jovana Nikolić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

 

PRIGOVOR BEZ VREĐANJA…

tamoiovde-logo

Prilikom interakcije i komunikacije sa drugima, dolazi do suočavanja dve ili više ličnosti i njihovih mišljenja, osećanja i ponašanja, a kao što svi znamo iz svog iskustva, svaka osoba ima svoje sopstveno viđenje sebe i sveta oko sebe.

you-154080_640Za ovo individualno viđenje sebe i sveta ne možemo reći da je dobro, loše, adekvatno, neadekvatno, ispravno ili pogrešno – možemo samo reći da je drugačije od našeg. Isto tako, mišljenja i stavovi drugih mogu biti potpuno različiti, ili se skoro u potpunosti poklapati sa našim.

Dakle, možemo reći da se u manjoj ili većoj meri slažemo, tj. ne slažemo sa drugim ljudima, što je bitna stvar prilikom međuljudske komunikacije.

Međutim, često se dešava da nas drugi ubeđuju kako su njihova ponašanja i stavovi ispravniji, bolji i adekvatniji od naših, te da ih trebamo prihvatiti; ili se dogodi da se nama ne sviđa tuđe ponašanje / stav/, te ako nas još i ugrožava, dolazimo u situaciju da moramo reagovati.

Kao što smo videli u prethodnim člancima, adekvatno i taktički dobro isplanirano reagovanje na druge, prilikom komunikacije, je ključna stvar – pogrešna reakcija može odvesti komunikaciju u neželjenom smeru i otvoriti prostor za ugrožavanje našeg bića.

Pitanje koje postavljamo u ovom tekstu je: kako asertivno izreći prigovor na tuđe (verbalno ili neverbalno) ponašanje. Pitanje je kako prigovoriti nekom i staviti mu do znanja da nam se ne sviđa to što radi ili govori, a da ga ne uvredimo?

Kada izričemo prigovor u komunikaciji, prva i najvažnija stvar je usmeriti prigovor na ponašanje koje nam smeta i ni na šta drugo.

Od krucijalne važnosti je ne uplitati tu druge stvari, kao na primer, ličnost onoga čije nam ponašanje smeta („ti si ovakav ili onakav“).

Argumenti kojima kritikujemo celokupnu ličnost nisu adekvatni prosto zato što mi skoro nikad ne možemo potpuno poznavati nekog, te stoga ne možemo usmeriti kritiku na celokupno njegovo biće.

Drugo, napadanje ličnosti je suviše uopšteno i nije usmereno na konkretan problem – suviše je generalizovano, te time ništa ne rešavamo.

Treće, „napad“ na ličnost će obično izazvati automatsku i momentalnu odbrambenu reakciju osobe, staviti je u položaj da brani svoj ego (a znamo koliko ljudi obožavaju da brane svoj ego) i naterati je da podigne gard, te možda i da pređe u kontra-napad.

Očigledno je da će uopšteno i nespecifikovano kritikovanje i prigovaranje koje nije usmereno na konkretno ponašanje samo doprineti tome da se komunikacija zaoštri, a tenzija poveća. Dakle, prigovor se upućuje samo na ponašanje koje nam smeta i on treba biti što specifičniji. Potrebno je tačno identifikovati koje ponašanje nam smeta i to navesti u prigovoru.

Na primer, ukoliko ste u zatvorenoj prostoriji sa drugom osobom, ona pali cigaru za cigarom, a vi ste nepušač i smeta vam dim, ne bi bilo dobro da idete na generalizovan i ličnosno-napadački prigovor tipa „gospodine, kako možete biti tako bezobzirni, zadimili ste celu prostoriju i briga vas“, već možete reći, „gospodine, smeta mi dim, da li mogu da vas zamolim da ugasite cigaru?“. Razume se, što je kompleksnije ponašanje, to prigovor mora biti specifičniji, da bi druga osoba tačno znala šta vam smeta i kako da rešite problem.

Druga, važna stvar, je korišćenje jasnih i nedvosmislenih „ja-poruka“. Dakle, staloženo izraziti ono što želite, a ne agresivno ispoljiti ono što ne želite. Na primer, „ja se osećam loše kad to radiš“ a ne „ne sviđaš mi se kada to radiš, ti to loše radiš, loša si osoba jer to radiš, itd“.

Ono što je takođe veoma bitno, a što je poznato svakom ko je iole nešto čitao ili čuo o psihološkim principima nagrađivanja i kažnjavanja ponašanja, to je da bilo kakva reakcija na tuđe ponašanje, kojom želimo uticati na to isto ponašanje (u bilo kojem smeru), mora biti ispoljena odmah nakon ponašanja kako bi efekat bio najveći. Ovo je, kao što smo napomenuli, ključno pravilo u psihologiji učenja, bez obzira da li je reč o ljudima ili životinjama. Kada vam je pas neposlušan (recimo, napravio je neku štetu) nužno je da „kaznite“ (šta god to podrazumevalo u vašem slučaju) za to ponašanje odmah nakon što je napravio štetu. U suprotnom, kazna neće imati efekta. Ne možete ga kazniti pre učinjenog ponašanja, ali nije dobro ni kazniti ga dosta posle učinjenog ponašanja – pas jednostavno kasnije neće imati predstavu zašto ga kažnjavate.

Isti princip se primenjuje i kada je reč o ljudskom ponašanju. Ukoliko želimo izreći prigovor na nečije ponašanje, to moramo učiniti što je pre moguće nakon što je ponašanje izvršeno.

Svako odugovlačenje će umanjiti efekat, a prigovor koji sledi predugo nakon određenog ponašanja će u najboljem slučaju zbuniti osobu. Može se desiti i da je osoba zaboravila na situaciju, na to što je uradila ili rekla, a što se vama nije svidelo, te se proces dodatno komplikuje.

Razmislite o tome kako bi vama zvučalo da vam neko dođe i kaže „e, jel’ se sećaš onoga što si u ponedeljak rekao? E, pa to mi se nije svidelo.“ Pored toga što se možda nećete sećati i što će vam sad prigovor delovati nevažno jer je situacija odavno prošla, možete se zapitati zašto je osoba to tek sada rekla. Znači, ona je sve vreme držala to u sebi i samo mislila na to kako će vam prići i saopštiti da joj nešto kod vas smeta – sada će vam osoba čak delovati i čudno. Na kraju krajeva, niko ne voli ljude koji kriju svoja prava osećanja i onda iznenada i neočekivano „puknu“.

Na kraju, nužno je obratiti pažnju i na socijalnu komponentu. Naime, ljudi će više reagovati na kritiku i prigovor koji im uputite pred drugima, tj. reagovaće odbrambenije. Zašto? Pa jednostavno zato što je sada njihov celokupni imidž i status u društvu doveden u pitanje, te osećaju da moraju da ga brane. Može se desiti i da u sebi misle da ste u pravu, ali vam to neće priznati, prosto zato što su drugi tu, a osoba ne želi da drugi misle da je „slabić“ i slično. Dakle, zaključujete i sami, prigovor, kao i svaku negativnu zamerku, najbolje je obaviti u četiri oka, jer će tako prigovor biti adekvatnije prihvaćen.

Pomenimo i to da je, kada pohvaljujete drugog, to bolje učiniti u prisustvu drugih, jer će pohvalu čuti i drugi, te će osoba imati osećaj da se sada njen ugled popravio i kod drugih, a ne samo kod vas.

Vidimo, dakle, da upućivanje prigovora i ukazivanje pažnje drugima na neke aspekte njihovog ponašanja takođe zahteva strpljenje i pažnju, kao i određen nivo socijalne inteligencije. Situacije u kojima smo ugroženi i kada nas ponašanje drugih ometa u adekvatnom funkcionisanju se dešavaju manje-više svakodnevno. To je jednostavno nusproizvod toga što živimo u društvu sa velikim brojem članova, a problem je veći u sredinama gde vlada dosta opšte tenzije (zbog manjka novca, uskih rokova, društvenih pritisaka i raznih drugih problema). Ukoliko dozvolimo da nas ovakva situacija ponese i ukoliko doprinosimo tenziji tako što agresivno reagujemo na druge, problem će se samo povećavati, a rešenje će biti još dalje.

Čuvanje svojih granica i ukazivanje drugima na ponašanje koje nas ugrožava je nužno, ali podizanje tenzije i izbijanje konflikta nije. Tako nešto je moguće, a upravo nam komuniciranje na asertivan način nam pruža tu mogućnost.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: psihologija komunikacije (5)

Prethodni članak:ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“

___________________________________________________________________________________

DECA SA AUTIZMOM…

tamoiovde-logo

Doživljavaju sliku i zvuk posebno

Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.

autizam-zvuk-i-slikaKod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju.

Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.

Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.

Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku.

Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči.

Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.

Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.
                                                                                                                           Hvala sajtu: drselakovic.rs

Izvor: roditeljsrbija.com

____________________________________________________________________________________

SMEH, RADOST, LJUBAV, SAOSEĆANJE I KREATIVNOST…

tamoiovde-logo

LEKAR-KLOVN PEČ ADAMS

 Hanter Doherti Adams je lekar, društveni aktivista, pisac, predavač i – klovn!

On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.

outreach-bannerPeč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.

O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.

Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!

Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.

Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).

Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.

Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.

1527669_755408447824967_1720052586_nGesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.

Srž svih aktivnosti čini šest načela:

  1. Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
  2. Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
  3. Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
  4. Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
  5. Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
  6. Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.

Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.

Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.

Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.

Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.

Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.

Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.

1172218_532206736900234_871121364_n Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenata kako bi se film dopao što većem broju gledalaca.

Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.

S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.

Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.

 Piše: Aleksandra Lazić

Referenca: The Gesundheit! Institute. (2015). http://www.patchadams.org/

Photo credit: www.patchadams.orginstagram.com/gesundheitinstitute

Izvor: psihobrlog

________________________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

tamoiovde-logo

Do sada smo pominjali „individualni“ ego i kako svaka osoba sama sebe ubeđuje u ovo ili ono. Međutim, da li je za ovakvo stanje stvari kriv jedan ego, tj. da li ego svake osobe funkcioniše nezavisno od drugih?

tag-309129_1280-300x270Mi smo već odgovorili na ovo pitanje kada smo pominjali kolektivizam u razvoju ličnosti. Pored ovih strahova koje svaki ego sam sebi nameće, postoji ogroman uticaj socijalne sredine u razvoju ega. Prvo na šta moramo obratiti pažnju je konstrukcija realnosti kroz govor. U užem smislu to je definicija, tj. obeležavanje određenih aspekata ponašanja, razmišljanja i osećanja kao poželjnih ili nepoželjnih.

U društvu postoje definicije, tj. nepisana (a ponekad i pisana) pravila koje određuju kako se treba ponašati. To su tzv. socijalne konvencije, ili socijalno prihvaćena ponašanja.

To je skup normi i pravila kako bi ponašanje u socijalnom svetu trebalo izgledati, a oko kojih su se neki ljudi u jednom trenutku složili. U to spada način oblačenja, način govora, obraćanje, način obedovanja, način komunikacije u privatnosti i javnosti, način iznošenja neke tvrdnje, način hodanja, ponašanje u zavisnosti od situacije, demografskih, geografskih i temporalnih varijabli, itd.

Bukvalno, svaki aspekt ponašanja koji mogu videti drugi pripadnici socijalne okoline, definisan je skupom pravila od kojih odstupanja nisu poželjna. Ponašanje koje je u skladu sa svim ovim pravilima naziva se socijalno poželjno ponašanje, a ono koje nije u skladu – socijalno nepoželjno.

Ono što je ovde ključno, su posledice koje proističu iz pridržavanja ili nepridržavanja ovih pravila. Osobe koje funkcionišu u skladu sa ovim pravilima se nazivaju „normalnim“, „prilagođenim“, „finim“, „zrelim“, itd. Osobe koje ne funkcionišu po obrascima nazivaju se „čudacima“, „povučenima“, „nenormalnima“, itd.

Ovo su sve termini koji su veštački konstruisani za određene potrebe i unutar specifičnog konteksta, od strane određenih ljudi i ne znače ništa osim u ovom specifičnom kontekstu. Ponašanje koje je u skladu sa socijalnim normama je relevantno samo ukoliko postoje ostale osobe koje će opažati to ponašanje i koje isto tako funkcionišu po ovim normama.

Mi smo već pokazali da ova pravila postoje kako bi ego održao spoljašnjost nepromenljivu i lakše predvidivu. Ljudi se plaše onih koji se ponašaju izvan ovih normi, nazivaju ih „čudacima“ i izbegavaju ih, čak se često trude i da ih unište. Ovo su neprijatelji njihovih ega, neprijatelji njihovog sveta. Njihova spontanost doprinosi tome da se uzdrma njihov svet sna i da se podsete na to kako postoji neka suština od koje oni beže.

Ovakvi ljudi svojim ponašanjem, stavovima i egzistencijom ugrožavaju bezbednost tuđih ega, percepciju okoline kao predvidive i podsećaju osobu na sopstvenu iluzornost, izazivajući osećaj krivice. Iz ovoga proizilazi prvo, izbegavanje ovakvih osoba, a kasnije i pokušaj uklanjanja.

Zamislite sada da ste na ulici i da vam priđe čovek koji je obučen nesvakidašnje – na primer, nosi sako bez jednog rukava, pantalone sa raznobojnim nogavicama, ima dugu kosu i bos je. Približava vam se i vikne “ha” ili vas gleda netremice u oči ili ispolji bilo kakvo ponašanje koje vi ne očekujete od ljudi da obično ispoljavaju. Šta se tu desilo? Priznajte, osetili ste strah, osetili ste se neprijatno. Želite da pobegnete iz situacije, što ćete najverovatnije učiniti, ili se molite da priđe policajac i ukloni ovo čudno, nepredvidivo biće. Ali, zašto se tako osećate?

Već ćete pogoditi na šta ciljamo – da, ovakav čovek je nepredvidiv jer je spontan. Ne uklapa se u socijalnu konvenciju. Nema ulogu, ili je vi ne vidite. Ali voleli biste da je vidite, kako biste predvideli njegovo ponašanje u što boljoj meri. Verovatno nema iste stavove kao vi, ne voli stvari koje vi volite, ne razmišlja kao vi. Stran vam je. Ne znate šta će sledeće da uradi. A šta ako je taj čovek najveći genije koji je ikada hodao zemljom, genije koji bi vam možda dao neki savet ili vas naučio nešto što vas niko drugi ne bi naučio?

Želeći da svet oko nas bude potpuno predvidljiv, mi zapravo želimo da bude dosadan. Isto tako, imamo potrebu da kontrolišemo druge ljude i verovatno bi svako od nas rado prihvatio da prevaspita ovog čoveka i kazni ga za ovakvo ponašanje (kada ne bismo imali “pametnija posla”).

Dakle, vidimo da je priča oko normalnosti i nenormalnosti od starta simptom autoritarne i izbegavajuće strukture ega.

Ljudi će težiti da izbegnu interakciju sa ljudima koji se ne uklapaju u njihov svet. Jedan način da se ovakvi ljudi izbegnu je da se obeleže nekim terminom, simbolom koji će označavati nešto što je nepoželjno, neprihvatljivo i koji će pozivati ostale osobe da utiču na vraćanje „mira“ u socijalnu sredinu.

Takvi ljudi će se, dakle, obeležiti terminima kao što je „čudak“, „povučen“, „neprilagođen“, te na kraju „lud“ i „nenormalan“. Termini poput ovih služe da pokrenu razmišljanja i ponašanja ostalih ljudi u određenom smeru prilikom interakcije sa ljudima koji su njima obeleženi, a isto tako i da ponovo ukalupe svet u nekakve kutije.

Ovi termini ne znače apsolutno ništa sami po sebi i izvan konteksta socijalne sredine, isto kao što ni jedna reč ne znači ništa van konteksta, ili može imati potpuno različito značenje u različitim kontekstima. Na primer, uzmimo reč “sunce”. Ako kažemo “Sunce je zvezda”, reč “sunce” u ovoj rečenici ima konotaciju astronomskog objekta. Međutim, ako kažemo “ona je moje sunce” ista reč u ovom slučaju ima potpuno različito značenje koje nema veze sa astronomijom već se koristi kao sinonim za značajnu osobu, nekog ko nam je drag i koga volimo.

Ovde postoji kolektivni konsenzus (slaganje) oko toga šta reč “sunce” može značiti u različitim kontekstima i postoje pravila po kojima mi tu reč koristimo. Isto se može reći i za većinu reči u rečniku – one, pored toga što nam pomažu da se sporazumemo i da opišemo svet, predstavljaju specifične pakete pravila ponašanja prema objektu koji označavaju i pretpostavljaju neku akciju prema označenom, pravila oko kojih su se ljudi u jednom momentu složili.

Kada za nekog kažu da je povučen, prvo, uvek mora postojati lice koje je izvan i koje će obeležiti tog nekog kao takvog, a drugo, taj termin ima smisla samo ukoliko postoji definicija „povučenosti“. Dakle, mora postojati kolektivni konsenzus.

Osobina „povučenosti“ postoji samo u odnosu na nešto, na socijalnu okolinu. Ne možemo znati šta je povučenost ako ne znamo šta je ne-povučenost, tj. otvorenost i obrnuto, a znamo šta je povučenost jer se nekoliko nas složilo da je povučenost to, to i to, a otvorenost to, to i to. Postoji „dijagnoza“ povučenosti ukoliko osoba pokazuje većinu „simptoma“ povučenosti. Najkraće rečeno, introverti su osobe za koje se kaže (neko je nekad to rekao pa mi sad to znamo) da imaju sledeće „simptome“: nisu naročito komunikativne, ne prija im društvo drugih ljudi, teško izražavaju svoja unutrašnja stanja, više vole “maštu” od “realnosti”, itd.

Ekstraverti su, po klasičnoj definiciji, nešto što je suprotno od ovoga – takvi ljudi su komunikativni, lako i često započinju interakciju, imaju dosta prijatelja, teže novim iskustvima, lako ispoljavaju svoja osećanja, itd. Nećemo se sada baviti poreklom ovih termina, niti ulaziti u detaljne analize terminologije i njihovih definicija. Za sada je dovoljno samo da zapazimo da postoje termini kojima se ljudi kategorišu i opisuju, a koji vuku sa sobom određene “repove”.

Ovi i slični termini, kao što je “normalan” i “lud”, predstavljaju mnogo više od pukih reči kojima se opisuje priroda. Oni predstavljaju čitave konstrukte u kojima možemo naći definicije, tj. “uputstva” za obrasce ponašanja i komunikacije sa osobama koje su svrstane u ove kategorije, načinu razmišljanja i stavovima prema ljudima obeleženim ovakvim terminima.

Zapažanje da postoje “uputstva” u samim terminima za ponašanje prema osobama koje su obeležene tim terminima je još jedan bitan momenat u čitavoj priči obeležavanja, a problem je što ljudi nisu svesni da ona postoje. Prihvatajući jedan termin, mi prihvatamo njegovo korišćenje onako kako je definisano od strane socijalne sredine i ne možemo ga koristiti na drugačiji način.

Uzmimo za primer reč “nenormalan”. Kada kažemo za nekog da je “nenormalan” mi ga nismo samo opisali, već smo ga u tom trenutku obeležili, kao da smo mu zalepili neku etiketu, koja će biti vidljiva drugim ljudima (“za njega kažu da je nenormalan, u prevodu, kloni ga se”). Ova tzv. “mentalna etiketa” ima istu svrhu kao i fizička etiketa, nalepnica.

Etiketa na proizvodu služi da se ono, što je etiketirano, razlikuje od onog što nije i još važnije, da prenese poruku bilo kome ko ima kontakt sa proizvodom kako da koristi proizvod – bilo da ga opiše, bilo da se njome ukaže na neka upozorenja, rok trajanja, temperatura pranja, sadržaj proizvoda, poreklo, itd. Dakle, etiketa ne služi samo pukom obeležavanju proizvoda, već sadrži načine ophođenja prema proizvodu. Ako vidimo da je rok trajanja istekao, nećemo kupiti proizvod; ako je zemlja porekla neka zemlja koja nije poznata po tim proizvodima, bićemo u nedoumici oko proizvoda; po temperaturi pranja znaćemo kako da peremo proizvod, i sl.

Isto tako, etiketa “nenormalan” pretpostavlja načine ponašanja prema čoveku koji je “nenormalan”. Sa takvim čovekom nećemo ulaziti u komunikaciju, izbegavaćemo ga na ulici, sklanjaćemo se iz reda u kojem je on, nećemo raditi ono što on radi i ako se nešto desi u zgradi u kojem “nenormalan” živi, on će nam biti prvi osumnjičeni.

Očigledno je dakle, da reči predstavljaju mnogo više od pukih sredstava komunikacije, opisivanja i usklađivanja opažanja sveta sa ostalim ljudima. Takođe predstavljaju vrlo specifične komande, obrasce i zakone ponašanja prema ljudima, stvarima i pojavama koje opisujemo ovim terminima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

KAKO DA OSTRVO DONUS „ZACVRČI“…

tamoiovde-logo
Grčko ostrvo traži pomoć za raseljavanje cvrčaka

Stanovnici malog grčkog ostrva Donusa, u južnom delu Egejskog mora, pokušavaju da reše problem koji ih već neko vreme muči: nestašicu cvrčaka.

170813759155570fa2d4bfe523037183_v4_big

Foto: Thinkstock

„Već 45 godina dolazim na ovo ostrvo i nikada nisam čuo nijednog cvrčka. A leto u Grčkoj bez cvrčaka nije pravo leto. Hteo bih da ih čujem i na Donusi“, objasnio je za AFP Dimitris Kuklakis, 70-godišnji Grk koji pola godine provodi na ovom majušnom ostrvu od svega 13 kilometara kvadratnih.

Stanovnici Donuse uputili su apel solidarnosti, tražeći od drugih grčkih regiona, koji provode leto u zvuku cvrčaka, da im „u malim kutijama“ pošalju raspevane insekte kako bi i njihovo ostrvo „zacvrčalo“.

Veliko je pitanje, medjutim, da li je ikada bilo cvrčaka na Donusi.

„Stariji kažu da ih je bilo nekada davno, drugi pak tvrde da se nikada nisu čuli na ostvru“, navodi Kuklakis.

Zagonetka je tim pre veća što sva okolna ostrva, poput Naksosa i Amorgosa, imaju respektabilnu populaciju cvrčaka.

Apel ljubitelja cvrčaka na Donusi, ostva sa oko stotinjak stanovnika, objavljen je najpre u lokalnom listu, a zatim su ga preneli svi grčki mediji.

„Kontaktirao me je neko čak iz Južne Afrike“, tvrdi Kuklakis koji se nada da će na leto moći da se organizuje „velika fešta puštanja cvrčaka u prirodu“.
Izvor: b92.net (Tanjug, 16.05. 2015.)

____________________________________________________________________________________

EMOCIONALNA UCENA…

TAMOiOVDE-logoŠta je emocionalna ucena

Emocionalna ucena je vrlo snažan oblik manipulacije koji se ispoljava kroz direktne ili indirektne pretnje koje nam upućuju bliski ljudi.

Lonely-girlOve pretnje svode se na jednu osnovnu koja se izražava na različite načine. Ako se ne budeš ponašao kako ja želim, bićeš kažnjen.
Osobe koje nas emocionalno ucenjuju svesne su koliko je nama važan odnos sa njima, takođe su dobro upoznate sa našim slabostima, a obično znaju i neke naše tajne.

Ovim ljudima je takođe i stalo do nas, ali bez obzira na to, u trenutku kada se uplaše da nešto neće biti kako su one zamislile, koriste sva raspoloživa sredstva i počinju da nam prete kako bismo se prilagodili njihovim željama.

Zbog ovih ljudi mi počinjemo da razmišljamo: „Evo opet sam izgubila(o). Uvek se predam. Nisam rekla(o) ono što stvarno osećam. Zašto ne mogu reći šta mislim? Kako to da se ne zauzimam za sebe?

„U takvim situacijama osećamo frustraciju i ozlojeđenost, jer smo odustali od nečega što želimo, da bismo zadovoljili nekog drugog, ali obično ne vidimo drugo rešenje. Manipulatori znaju kako da nas uteše, tako što nam pružaju pažnju kada dobiju ono što žele, ali uvek prete da bi bilo po njihovom. Kada im se suprotstavimo, oni nas kažnjavaju osećanjem krivice i izazvanim samoprekorom.
Kada stvari posmatramo sa strane, možemo da se zapitamo, kako se to pametni i sposobni ljudi uopšte nađu u situaciji da su toliko zbunjeni i nemoćni u odnosu s nekom određenom osobom koja ih bukvalno ‘vrti oko malog prsta’.
To može biti naš partner, roditelj, brat ili sestra, prijatelj …

Kako to da ovi ljudi ne shvataju ponašanje koje je drugima toliko očigledno?
Autorke knjige „Emocionalna ucena“ Susan Forvard i Donna Frazier, smatraju da je osnovni razlog taj što manipulatori oko nas stvaraju neku vrstu magle, koja se sastoji od straha, osećanja krivice i obaveza. Na ovaj način oni su sigurni da ćemo popustiti njihovim željama, jer ćemo u suprotnom imati vrlo snažno osećanje krivice.

Evo nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći u otkrivanju jeste li u odnosu s ucenjivačem:
Rade li ljudi koji su vam važni u životu sledeće stvari:
• Prete da će vam zagorčati život ako ne postupate po njihovom?
• Stalno prete da će okončati odnos s vama ako ne bude onako kako oni kažu?
• Nagoveštavaju da će zanemariti ili povrediti sebe ili postati depresivni ako ne postupate kako oni žele?
• Uvek žele više, nezavisno od toga koliko dajete?
• Podrazumevaju da ćete im popustiti?
• Redovno zanemaruju ili omalovažavaju vaša osećanja i želje?
• Obećavaju vam kule i gradove, a onda ta obećanja retko ispune?
• Uporno govore da ste sebični, loši, gramzivi, bezosećajni ili nemarni kada im ne popustite?
• obasipaju vas pohvalama kada im popustite, a u suprotnom ih uskraćuju.
• Koriste novac da bi bilo po njihovom.?

Za emocionalnu ucenu je potrebno dvoje

Najvažniji korak koji treba preduzeti kako bismo okončali emocionalnu ucenu jeste da sami sebi razjasnimo šta se u stvari dešava. Ovo nije lako, zato što ucenjivač, stalno ubacuje nove slojeve magle u naš odnos i komunikaciju. Čak i kada smo svesni svojih emocija, raspoloženja i motiva, kada smo suočeni sa maglom, naša sposobnost za procenu postaje slabija.
Ucenjivači uvek prikrivaju pritisak koji vrše na nas, a takođe postoji ogromna razlika između onoga što oni rade i bezazlenog, ponekad i ljupkog ili šarmantnog načina na koji to rade. To nas čini zbunjenima, dezorijentisanima i ogorčenima.
Ključno je, međutim, da shvatimo da bez naše pomoći od ucene nema ništa!
Dakle, za ucenu je potrebno dvoje, jer je u pitanju transakcija. Kako bismo promenili odnos s ucenjivačem, ključno je otkriti kako mi sami doprinosimo tom odnosu. Ništa se neće promeniti dok mi ne promenimo svoje ponašanje.
Sama spoznaja šta se događa ne može učiniti ništa. Shvatanje zašto nešto radimo, uopšte nas neće sprečiti da nastavimo to da radimo. A emocionalna ucena značajno narušava naše samopouzdanje i samopoštovanje.

Karakteristike emocionalne ucene

Zahtev – nekada ucenjivači ne verbalizuju svoje želje jasno, nego ih moramo sami otkriti. Oni često inidrektno govore što žele – dureći se na pr. u određenim situacijama, a onda nam dozvole da iz njih izvučemo neki predlog.

Otpor – osećamo otpor u odnosu na zahtev koji nam upućuje ucenjivač.

Pritisak – neki ucenjivači pojačavaju pritisak tako što postojano insistiraju na nekom razlogu zbog kojeg je njihov predlog najbolji mogući, dok drugi to rade na prikriven način, lepim rečima.

Pretnje – obaveštavanje da nećemo proći bez posledica ako ne damo ucenjivaču ono što želi. Ucjenjivači mogu pretiti da će nas povrediti ili unesrećiti. Mogu nam govoriti koliko pate zbog nas. Oni nas znaju da muče i obećavaju nam više pažnje i ljubavi ako bude po njihovom.

Popuštanje – koliko god odolevali emocionalnoj uceni, na kraju popuštamo i činimo ono što naš ucenjivač želi od početka, bez obzira koliko se loše zbog toga osećamo sami sa sobom.

Ponavljanje – ova pobeda dovodi do mirnog perioda i na neko vreme pritisak popušta. Međutim, ucenjivač je našao siguran način da dobije ono što želi tako što će vršiti pritisak na vas i opteretiti vas strahom ili osećanjem krivice. Tako je postavljena osnova za obrazac zahtevanja, pritisaka i kapitulacije.

Na kraju, da spomenemo i šta nije emocionalno ucenjivanje.

Svi imamo pravo drugima reći da je neko njihovo ponašanje za nas neprihvatljivo.

Ako nam se neko suprotstavi na fer način, ma koliko da koristi snažne reči, ako nema pretnji i pritisaka, ne radi se o uceni.
Zdravo postavljanje granica nema veze sa prisilom, pritiskom ili negativnim karakterizacijom drugoga. Ljudi koji istinski žele da razreše sukob s nama pričaće otvoreno o sukobu, želeće da saznaju koja su naša osećanja i brige, prihvatiće odgovornost za svoje ponašanje u sukobu i težiće da saznaju zašto se opiremo onome što oni žele.
S druge strane, ako neko samo želi da ostvariti svoje ciljeve, on će nas pokušati da kontroliše uz ignorisanje naših protesta, inistiraće na tome da su njegovi motivi bolji od naših i izbegavaće odgovornost za zajedničke probleme.
Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Kako se suprotstaviti emocionalnoj uceni

Kao nastavak teksta „Šta je emocionalna ucena?“, prenosimo vam načine kako da joj se suprotstavite.

girlUcenjivači u našem životu imaju vrlo važno mesto i zato nam je često teško da ih prepoznamo kao ucenjivače.

Prepoznavanje je međutim neophodno, ako želimo da odnos postavimo na zdrave osnove. Iako nama ponašanje ljudi koji nas ucjenjuju može izgledati kao vrlo svesno osmišljeno, ono je najčešće dobrim delom nesvesno i zasniva se na informacijama o našim strahovima koje smo im sami pružili.

Oni jednostavno primećuju da mi bežimo od nečega što nas čini nervoznim. Bliski odnosi s ljudima iz nas izvlače naše najdublje strahove, jer smo tada najranjiviji. Strah dovodi do toga da razmišljamo vrlo isključivo, a često i katastrofično. Sve dok ne odlučimo da se suočimo sa svojim strahovima, mi će mo biti u opasnosti od emocionalne ucene.

Druga neprijatna emocija koju koriste ucenjivači je osećaj krivice.
Oni nas podstiču da preuzmemo opštu odgovornost za njihovu nesreću i samosažaljenje i stalno nam stvaraju osećaj krivice. Učinak je vrlo snažan, jer svi mi o sebi mislimo kao o dobrim osobama, koje vole druge i koje su vredne pažnje. Osećamo odgovornost za njihove muke i verujemo im kada nam govore da ih mučimo time što ne udovoljavamo njihovim željama.
Emocionalni ucenjivači takođe koriste spinovanje, stavljajući nam različite negativne etikete, govoreći nam da smo loši i bezosećajni, da smo ih razočarali ili povredili i slično. Ponekad nas okrivljuju da smo nesposobni u održavanju emotivnog odnosa ili prijateljstva samo zato što im se suprotstavljamo.
Emocionalna ucena uvek zvuči kao da je povezana s nama, ali to nije tako, barem većim delom. Ona, naime potiče od ucenjivača koji njome pokušava da pronađe sigurnost u sebe.Veći deo optužbi zbog kojih se osećamo loše, zasniva se na njihovom strahu i teskobi.
Emocionalna ucena ima više veze s prošlošću nego sa sadašnjošću i tiče se zadovoljavanja potreba onoga ko ucjenjuje.
Kada prepoznamo da smo u odnosu s ucjenjivačem i odlučimo da mu se suprotstavimo, vrlo je korisno da sa sobom napravimo ugovor. Ugovor nam pomaže da definišemo svoje ciljeve i predstavlja jaku poruku nama samima da smo spremni za promenu. Potrebno je takođe sebi ponavljati: „Izdržaću.“

Ova je reč vrlo efikasna jer se suprotstavlja uverenju koje nas navodi da pristanemo na zahteve ucenjivača, a to je da ne možemo izdržati pritisak: „Ne mogu podneti kad plače, ne mogu podneti da povredim njegove osećaje, ne mogu podneti krivicu, ne mogu podneti njegovu ljutnju … „

Sledeće što treba uraditi je jednostavno zaustaviti se. To znači da nećemo odmah doneti odluke. Koliko god da nam je u početku ovo čudno, važno je da istrajemo. Dakle, ključno je da sebi pružimo dovoljno vremena za razmišljanje, ali udaljeni od pritisaka.
Zato je potrebno naučiti ponavljati sledeće fraze:
• Trenutno nemam odgovor na tvoje pitanje. Treba mi malo vremena da razmislim.
• To je suviše ozbiljno da bih ti odgovorila(o) brzo. Daj da malo razmislim.
• Nisam sigurna(an) kako se osećam u vezi sa tvojim zahtevom. Daj da o tome popričamo kasnije.
Na ovaj način „kupujemo“ vreme iako će ucenjivač insistirati da odluku donesemo što pre.

Bez obzira na njegove zahteve, budite uporni i sebi ponavljajte: „izdržati ću“. Na ovaj način sebi dajemo šansu da osvestimo i doživimo vlastite misli, osećanja i želje. Ako i pored korišćenja ovih fraza osećamo pritisak prilikom odluke, možemo da se fizički udaljimo od ucenjivača. Fizičko udaljavanje od ucenjivača, pruža nam mogućnost emotivne distance.
Na kraju, kada se jednom udaljimo od drame koju stvara ucenjivač, nalazimo se u poziciji da skupljamo informacije koje će nam pomoći da odlučimo kako ćemo reagovati. Sada je dobar trenutak za posmatranje sebe i drugoga. Razmislite o zahtevu ucenjivača, ali to uradite sa neutralne pozicije. Dakle, neka vam pažnja ne bude usmerena na vaše osećaje.
Upitajte se – Šta želi ova osoba? Kako je taj zahtev izrekla, s ljubavlju, pretnjom …? Šta je uradila ako se nismo odmah složili?
Nakon toga se zapitajte šta ste vi mislili u toj situaciji i zapišite sve što vam padne na pamet, ali posebnu pažnju obratite na misli koje se ponavljaju. Ovo su neka od uobičajenih uverenja:
• Dobri ljudi, puni ljubavi trebaju usrećiti drugoga.
• Ako volim nekoga, odgovoran sam za njegovu sreću.
• U redu je da dajem puno više nego što dobijam.
• Nikada ga ne pobedim.
• Ako radim ono što stvarno hoću druga osoba će me smatrati sebičnom.

Sada se zapitajte kako se osećate pa onda napišite sve osećaje kojih ste svesni. Dok pregledate listu, pokušajte da odredite mesto u telu gde ste osetili neki osećaj, jer nam tela ponekad govore direktnije. Ovo je važno kako bismo utvrdili koje su naše reakcije na ucenjivačeve reči ili ponašanje. Sada sastavite listu ucenjivačevih ponašanja na koja ste posebno osetljivi, npr: vika, lupanje vratima, plač, uzdasi, ljutiti izraz lica, durljivost …
Na kraju, kada smo sebi dali vremena da razmislimo, možemo doneti svesnu, slobodnu odluku o svojim reakcijama, umesto da se gotovo refleksno pokoravamo željama drugoga.
Zahtevi ucenjivača obično spadaju u jednu od sledećih kategorija:
• Zahtev nije naročito važan.
• Zahtev se bavi važnim problemima i u pitanju je vaš integritet.
• Zahtev podrazumeva neko važno životno pitanje.

Možete odlučiti da se svesno pokorite zahtevu, pristanete na zahtev uz neke uslove, kao i da ne odlučite odmah. Kada donesete odluku, vrlo je važan način na koji ćete je saopštiti.

Najbolje je da na napade i etiketiranja od strane ucenjivača ne reagujete istom merom, već da kažete nešto ovako: Žao mi je što si uzbuđen(a) … Mogu razumijeti zašto tako to doživljavaš … Stvarno? Zanimljivo …. Popričajmo kasnije … Apsolutno si u pravu (čak i kada to ne mislite). Nikako se ne branite, niti objašnjavajte svoju odluku. Ponekad, može pomoći promena načina na koji razgovaramo, čak i poziv u pomoć, na primer: Možeš li mi pomoći da shvatim zašto ti je to toliko važno … Možeš li molim te da predloži nešto što će nam pomoći da rešimo problem … Pomozi mi da shvatim zašto si toliko ljut … Pitam se šta bi bilo ako bi …. Pitam se možeš li mi pomoći da vidim ….
Humor je odličan način da drugoj osobi ukažemo kako nam izgleda njeno ponašanje, naročito ako je u pitanju odnos koji je u svojoj osnovi dobar.

Na kraju potrebno je znati da promenu ne možete sprovestie odmah, u pitanju je proces.
Tokom tog procesa, ove veštine vam mogu koristiti, ali nećete uspeti svaki put. Svima se događa da ponekad oklevaju, uplaše se ili jednostavno promaše. Važno je da nastavite da se suprotstavljate uceni i da učite iz svojih grešaka, kao i iz uspeha. Budite strpljivi prema sebi. A kada vam se čini da nikada nećete uspeti, osvrnite se i pogledajte gde ste u odnosu na tačku s koje ste krenuli i videćete da ste zapravo uradili veliki napredak.

Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S