ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

AUTIZAM…

tamoiovde-logo

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

einstein1_7(1)Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

LEPOTA ĆE SPASITI SVET…

tamoiovde-logo

Učite decu da tragaju za lepotom

Lepota će spasiti svet!“ kazao je Dostojevski.

U tekstu koji sledi, Žana Borisavljević predlaže kako da kroz jednostavnu vežbu jačanja osećaja za lepo, kod sebe i dece podižemo psihološki imunitet i jačamo osećaj sopstvene vrednosti i doživljaj smisla.

butterliesKada bi vas pitali da se setite nekog trenutka u kojem ste bili zadivljeni pred lepotom nečega, koji biste trenutak izabrali? Zastanite pre nego što nastavite da čitate ovo i prisetite se nekog takvog trenutka.

Ovo je pitanje koje postavljamo učesnicima naših seminara za roditelje i učesnicima programa za lični razvoj pre nego što uvedemo temu psihološkog imuniteta. Kao što je važno da nam fizički imunitet bude jak da bismo dobro funkcionisali, neophodno je da nam bude jak i psihološki imunitet.

Fizički imunitet jačamo vodeći računa o ishrani, snu, provođenju vremena na zdravom vazduhu, uzimajući razne mulitvitaminske preparate, odmarajući se….

Psihološki imunitet jačamo tako što biramo iskustva i bavimo se stvarima koje nas pune radošću, ljubavlju, entuzijazmom, inspiracijom…

Kao odgovor na zadatak da se prisetimo trenutka kada smo nečim bili zadivljeni, najveći broj ljudi navodi neka iskustva u kontaktu sa prirodom – pogled na veličanstven vodopad, izlazak sunca itd. Sledeće na listi su iskustva vezana za ljude koje volimo, kao što je uzimanje novorođenčeta u ruke, a zatim dolazi prisustvo nekom događaju u kojem se manifestuje velika hrabrost, ljubav, požrtvovanost.

Nikada nam se nije desilo da neko da primer situacije kada su kupili neku „markiranu“ stvar ili bili na nekom posebno popularnom mestu za izlaske. S druge strane, često smo svedoci naglašenog pokazivanja divljenja deci zato što nose neki deo garderobe ili drže neku igračku („Jaaaao, što imaš lepe pantalone! A vidi tek taj Hello Kitty kaiš!“).

Naravno, niko to ne radi zlonamerno, ali naglašeno divljenje odeći, igračkama, predmetima i konzumentskim iskustvima („Blaaaago tebi što ideš da gledaš Harija Potera!“) vodi do toga da dete svoj osećaj vrednosti dovodi u direktnu vezu sa onim što nosi na sebi, poseduje i konzumira.

Očigledno je da ne možemo menjati karakteristike vremena u kojem živimo i potrošačke tendencije u svom okruženju, ali svakako možemo u svoj život uneti neke male promene. Jedna takva promena je uvođenje vežbe „Traganje za trenucima lepote“ u svoju dnevnu rutinu. Ideja je da svako veče pred spavanje pogledamo unazad svoj dan i pronađemo u njemu tri lepe stvari koje smo doživeli ili videli.

Vežba je naizgled jednostavna, ali ona pokreće veoma duboke procese u nama i utiče na to da nam se menjaju navike u razmišljanju. Veliki broj ljudi koji su je radili su primetili da im je prvih dana bilo teško da pronađu bilo šta lepo na kraju dana (usled konstantnoj izloženosti negativnim vestima, smanjen nam je osećaj svesti o lepom), da im je posle nekoliko dana već bilo lakše, a da su posle nekog vremena počeli da primećuju lepe stvari oko sebe sa svešću da su to trenuci kojih će te večeri da se prisete i da ih zabeleže u svoje dnevnike.

Izvođenje ove vežbe doprinosi jačanju psihološkog imuniteta kod odraslih, a izvođenje ove vežbe zajedno sa decom je kao neka vrsta seruma koji im dajemo. Ono što dobiju kroz iskustvo prisećanja lepih trenutaka na kraju svakog dana će ih usmeriti na prave vrednosti tako da lakše mogu da razvijaju osećaj sopstvene vrednosti i da ga održe na putu odrastanja u potrošačkom okruženju u kojem živimo.
Izvor: deteplus.rs


UTIŠAJTE SRCE…

tamoiovde-logo

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Li-Cing-JenKako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________

PTICE PRESEČENIH KRILA…

tamoiovde-logoU Kragujevcu, u Šumaricama, nemački fašisti su 21. oktobra 1941. streljali preko 7.000 nedužnih žitelja grada.

602Među streljanima se nalazilo tri stotine đaka i njihovih profesora, od kojih se samo njih 38 spasilo bekstvom sa stratišta.

Spomen-park Kragujevački oktobar, gde su streljani i sahranjeni kragujevački rodoljubi, prostire se na površini od preko 350 ha. Na njemu se nalazi 30 humki, od kojih su umetnički oblikovane: Spomenik streljanim đacima, rad vajara Miodraga Živkovića, koji kroz pticu presečenih krila simboliše presečenu mladost; Spomenik otpora i slobode, rad vajara Ante Gržetića, koji se sastoji od dve figure – jedne pokošene rafalom i druge raširenih ruku koje simbolizuju slobodu; Spomenik čistačima obuće (Kristalni cvet), rad arhitekte Nebojše Delje, u obliku belog pupoljka sa tamnom čašicom cveta simbolizujući nevinost i ten stradalih Roma; Spomenik bola i prkosa, rad vajara Ante Gržetića, koji kroz kontrast dve figure pokazuje prkošenje smrti; Kameni spavač, rad arhitekata Jelice i Gradimira Bosnića. Sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine podignut je spomenik Sto za jednog, rad Nandora Glida, a sredstvima stiglim iz Hrvatske spomen obeležje koje su uradili Vojin Bakić i Josip i Suzana Sejsel.

U okviru kompleksa se nalazi i muzej „21. oktobar“, delo arhitekte Ivana Antića, koji dodaje monumentalnost celom kompleksu. Autor je simbolizirajući humke naglasio vertikale na građevini, tako da izgleda kao da izranjaju iz zemlje i streme ka visini.

U okviru kompleksa se nalaze i spomenik streljanim Slovacima za vreme I svetskog rata i Staro vojničko groblje iz Prvog svetskog rata sa spomenikom srpskom vojniku. Urbanističko rešenje kompleksa delo je arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.

Izvor:spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs

______________________________________________________________________________________________

Der Film entstand als Produkt der Jugendbegegnung Menschen in finsteren Zeiten III.

______________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

 

A BLOODY FAIRYTALE

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

They were all born
in the same year
their school days passed the same
taken together
to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.

And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.

Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
A pile of the same dreams
and the same secrets
patriotic and romantic
they clenched in the depths of their pockets.
and it seemed to everyone
that they will run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
are completed.

It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.

Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.

Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.

Desanka Maksimovich

________
Translation from Serbian language:
© 1999 Sarah O’Keeffe
E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

 

КРОВОВАя СКАЗКА

(отрывок)

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.

. . .

Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.

За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.

Десанка Максимович

 

______________________________________________________________________________________________

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih.
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“
U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema

1015560_36-14Lebac sutra nemojte poslati

Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu.

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih.

U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.
Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena.

Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.
Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala.

Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.
Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao.

Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.

Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca.

Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.
Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda.

Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.

Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora.

Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.

Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju.

Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.
O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi.

U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300.

Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“

U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina.

Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena.

Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata. 1015560_36-13

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.
Jovana Gligorijević

______________________________________________________________________________________________

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača

Nada Naumović (1921–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“.
Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.
Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.
Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.
Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.
Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.
Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine.

Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“
Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.

Milica Veljković (1896–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.
Ona je živela u Beogradu.

Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“
Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.

Dragoljub Milovanović (1895–1941)
Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok.

Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.

Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“
Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.

______________________________________________________________________________________________

Dragiša Nikolić (1923–1941)
„Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.
U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“
Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.

Lazar Pantelić (1893–1941)
Kragujevac streljanje 1941„Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao.

Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“
Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.

 

Izvor:vreme.co.rs/br.1085/20 .oktobar 2011./

______________________________________________________________________________________________

 Spomen-park »Kragujevački oktobar«
Ustаnovа Spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr“ osnovаnа je 1953. godine. Prostor nа kome je izvršeno streljаnje pretvoren je u memorijаlni pаrk od 352 hektаrа. Urbаnistički projekаt uređenjа memorijаlnog pаrkа delo je аrhitekаtа Mihаilа Mitrovićа i Rаdivojа Tomićа. Memorijаlni pаrk obilаzi se kružnim putem, dugim oko 7 kilometаrа, koji posetioce vodi u doline Erdoglijskog i Sušičkog potokа, gde su izvršenа streljаnjа i gde se nаlаzi trideset mаsovnih grobnicа. 1015576_36-16Nа ulаzu u Memorijаlni pаrk izgrаđenа je zgrаdа Spomen-muzejа 21. oktobаr, аutorа аrhitekаtа Ivаnа Antićа i Ivаnke Rаspopović. Muzej je otvoren 15. februаrа 1976. godine. Crvenа ciglа аsocirа nа prolivenu krv, 33 kule rаzličitih ili istih visinа simbolično povezuje u jedinstvenu celinu 30 grobnicа u Šumаricаmа i 3 grobnice u okolnim selimа.
Muzej nemа prozorа, što simbolično dočаrаvа bezizlаznost situаcije u kojoj su se nаšli ovi ljudi, brutаlno osuđeni nа smrt. Osnovа muzejа, to jest njegov temelj, urаđenа je u obliku krstа, hrišćаnskog simbolа strаdаnjа.
1015560_36-13

 Spomenik streljanim đacima i profesorima
Najpoznatiji spomenik, simbol Šumarica. Delo vajara Miodraga Živkovića, postavljeno 1963. na mestu streljanja velike grupe učenika i profesora.
1015576_bolprkosmaliSpomenik bola i prkosa
Najstariji spomenik u memorijalnom kompleksu, postavljen 1959. godine. Delo vajara Ante Gržetića predstavlja figure muškarca i žene pogođenih rafalima.
1015576_dosadivetKristalni cvet
Spomenik podignut u čast malih čistača obuće. Autor je arhitekta Nebojša Delja, a spomenik je postavljen 1968. godine.
1015576_mnogosHHHtrukiSto za jednog
Bronzanu skulpturu koja predstavlja ljudske figure u samrtnom ropcu koje formiraju krošnju drveta, autora Nandora Glida, Kragujevcu je 1980. poklonio grad Modriča.

1015576_socivoSpomen-obeležje hrvatskog naroda („Hrvatski spomenik“)

Spomen-obeležje nаrodа Hrvаtske (Vojin Bаkić, vаjаr, i Josip i Silvаnа Sаjsl, аrhitekte, 1981. – poklon Republike Hrvаtske) sаstoji se od sedаm čeličnih diskovа nejednаke veličine i predstаvljа svetlosnu žižu tri grobnice oko njegа.

1015576_malispavacKameni spavač

Arhitekte Gradimir i Jelena Bosnić 1970. godine izradili su spomenik posvećen streljanima u selima oko Kragujevca.

1015576_maliukosoSpomenik Srbima i Jevrejima

Nalazi se van kompleksa Spomen-parka, na mestu streljanja 20. oktobra. Rad je vajara Milorada Zorbića, a 1991. Kragujevcu je poklonjen od izraelskog grada Bat-Jama.

1015576_malipipakSpomenik otpora i slobode

Delo Ante Gržetića iz 1966. predstavlja bronzanu figuru umirućeg čoveka iznad kog se diže veliki obelisk.

1015576_sudjeniceSuđaje

Nalaze se ispred Muzeja „21. oktobar“. Skulptura inspirisana slovenskom mitologijom, po kojoj suđaje posećuju novorođenče i dodeljuju mu sudbinu. Ako su lepe, sudbina je dobra, ako su ružne, dete će pratiti zla sudbina. Šumaričke suđaje su mršave, ispijene, stare i groteskne figure.

1015576_prijmaliSpomenik prijateljstva

Otvorena knjiga raširenih listova koji formiraju broj 21, delo arhitekte Antona Stojkua, Kragujevcu je 1994. poklonio rumunski grad Pitešti.

1015576_malifantomProtiv zla

Spomenik „Protiv zlа“ (Miguel Romo-Meksiko, vаjаr, 1991) isklesаn je u jednom mermernom bloku umetničkim stilom drevnog južnoаmeričkog nаrodа Mаjа, аli je njegovа temа hrišćаnskа.

http://www.vreme.co.rs

TRAGOVI PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

POTRESLE KRALJEVINU SRBIJU I JUGOSLAVIJU: Sedam  najvećih korupcionaških afera u istoriji!

Članovi komisije, „manje važni“, primetili su da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127264-533049

Nikola Pašić Hvaljeni državnik bio je više nego blagonaklon prema sinovljevim gresima, pa ga je u Skupštini branio govoreći: „Šta ćete? Dete, pa vole šećer“

AFERA S MUNICIJOM

1. Od firme „Šnajder-Krezo“, poznate po davanju bonusa svakome kome je to bilo potrebno, Mihailo Rašić i Damjan Vlajić 1908. nabavili su škart topovske granate

Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstva iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog „Šnajder-Krezoa“, korporacije u rangu „Krupa“, „Škode“ i „Vikersa“. Svi oni imali su razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome je bilo potrebno.

Mnogo škarta

Godine 1908, pošto je posao utanačen, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njome je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega po činu Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.

Ubrzo su ostali članovi komisije, „manje važni“, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske.
O tome je s lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ništa nije preduzimalo.

Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine jedan poslanik pokrenuo je ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku. Njegov naslednik odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija utvrdila je da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno „protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način“. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.

Bez dokaza

Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Pukovnici Rašić i Vlajić uhapšeni su 1910. godine, ali već posle dve nedelje pušteni su da se brane sa slobode. U kasnijem procesu optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj i kasnije upućen u SAD, da naše iseljenike regrutuje za borbu. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog.
Danas jedna ulica u Beogradu i jedna u Šapcu nose njegovo ime.

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533053

Sumnjiva municija otkrivena tek pred rat

NAPREDAK U SLUŽBI

Mihailo Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog

AFERA S OPANCIMA

2. Srpski vojnici marširali su i po žegi, blatu i lapavici – gotovo bosi. Polovina ili čak dve trećine obuće isporučene vojsci bilo je neupotrebljivo

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533047

Zbog loše obuće stradali mnogi vojnici

Operacije austrougarske vojske protiv Srbije u Prvom svetskom ratu počele su 12. avgusta forsiranjem Drine. Od tada pa do 15. decembra 1914, kad je oslobođen Beograd, srpski vojnici marširali su i po letnjoj žegi, jesenjem blatu i zimskoj lapavici – gotovo bosi! Čak dve trećine opanaka koje su liferanti isporučili vojsci bilo je neupotrebljivo!

Ispitivanje

Dva meseca posle Cerske bitke, u novembru 1914. godine, predsednik Srpske socijaldemokratske partije Triša Keclerović tražio je od Narodne skupštine da obrazuje komisiju i istraži ovaj slučaj, u koji su, osim liferanata, bili uključeni industrijalci iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić, i pukovnik Dušan Popović.

Komisija koja je povodom njegovih tvrdnji formirana ustanovila je poražavajuće činjenice: za vojsku su opanci rađeni od „rđave trule kože, često i presovane hartije“; mnogi su bili „kratki, kao za decu“, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Vojsci su ih isporučili Milan i Vlada Ilić.

Za vreme evakuacije Niša oktobra 1915, po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju.

U ličnim beleškama kralja Petra I iz tog vremena, između ostalog, piše:
„U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani.“

Nova nabavka

Narodna skupština nije preduzela ništa ni protiv braće ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Popovića.

Naprotiv, Vlada Ilić februara 1915. dobio je novu porudžbinu za velike količine vojničkog veša, a Popović je kasnije unapređen u načelnika Ministarstva vojnog.
Vlada Ilić tridesetih godina biće gradonačelnik Beograda, cenjen i hvaljen. Stečeni kapital je umnogostručio, pa je uoči Drugog svetskog rata važio za najbogatijeg Srbina.

„Od svojih para, na svom zemljištu“, zabeleženo je, „otvorio je beogradski zoo- vrt“. Posle oslobođenja vlasti nove Jugoslavije konfiskovale su mu imovinu. Kažu da je umro u stanu jednog rođaka u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama. Rehabilitovan je 2009.

ZA LOPOVE NEMA APSA

Kralj Petar: U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani

AFERE S DRAGULJIMA I PLATINOM

3. Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade, hapšen je u vreme rata jer je u Parizu kupovao platinu, pa ju je prodavao nemačkim agentima koji su pravili municiju

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533051

Rade Pašić

Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je i sam bio alav na pare: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji“, piše Arčibald Rajs u svom testamentu. Taj i takav, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca“, od ratnih strahota sklonio u Pariz.

Grad svetlosti

U Gradu svetlosti Rade Pašić živeo je na visokoj nozi. Zahvaljujući autoritetu oca, predsednika vlade, saveznice Francuske u ratu, kod jednog juvelira kupio je dragi kamen vredan 350.000 franaka, ostavivši kaparu od samo desetine te sume. Kao garant da će ostatak biti plaćen naveo je adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici.

Kad ni posle dogovorenog roka dug nije izmirio, uhapšen je, a iz zatvora pušten kad je naše poslanstvo platilo. Poslanik Srbije u Parizu Milenko Vesnić kasnije je tvrdio da je od Pašića tražio da nadoknadi tu sumu, ali da je on odbio. Samo godinu dana kasnije, 1916, Rade Pašić uhapšen je opet – ovoga puta zbog trgovine s neprijateljem. Ustanovljeno je, naime, da je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku. Pašić i Gluščević tamo su je prodavali nemačkim agentima! Platina je neprijateljima srpske vojske bila neophodna za avionsku industriju i proizvodnju topovske municije.

Proteran na Krf

Francuzi su mladog Pašića proterali na Krf, a Gluščevića izručili srpskim vlastima. Njemu je suđeno još pre proboja Solunskog fronta, ali je oslobođen, s obrazloženjem „da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice sem možda carinske“.

Gluščević se posle rata vratio u Pariz, ali Francuzi mu nisu zaboravili saradnju s Nemcima. Uhapšen je 1919, a od Beograda je zatražena dokumentacija da bi mu oni sudili.

Štaviše, 1923. godine sud u Kraljevini SHS Gluščevića je oslobodio svih optužbi, a zaplenjena platina mu je vraćena!
KO NIJE ZA SEBE, NIJE…

Arčibald Rajs: Pašić je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji

AFERA SA STOKOM

4. Srpska vlada je stoku koju je dobila od Nemačke 1921. na ime odštete prodala Radivoju Hafneru, ortaku Radeta Pašića, i to po nezamislivo niskoj ceni

Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. na ime ratne štete od Nemačke stoku za onu koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici – 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rade Pašić izdejstvovao je kod ministra poljoprivrede u vladi svog oca da se ne razdeli osiromašenim seljacima i tako obnovi stočni fond, već da se proda konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.

Dali u bescenje

Tako je Ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb“ po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za goveče – u vreme kad je cena ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a govečeta 3.000!

Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu! Politika je u tekstu pod naslovom „Afera za aferom“ pisala: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već zemlja, moraće se zapitati: Pa dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikada do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.“

Rade prevarant

Beogradski dnevnik Radeta Pašića objavio je: „Drugi misle on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao s državom mora imati za svog člana i g. Radu Pašića – i ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.“

Kad je 1926. „stari g. Pašić“ umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo…

NEVIĐENO BOGATSTVO

Štampa je pisala da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu

AFERA SA ČESIMA

5. Po beskrupuloznosti mladom Pašiću bio je ravan jedino Milan Stojadinović, ali ovaj je po državu bio mnogo opasniji jer je zloupotrebljavao javne funkcije

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533055

Saradnici Milan Stojadinović i Ante Pavelić

Između dva svetska rata u Srbiji Rade Pašić, sin jedinac Nikole Pašića, svakako je bio upleten u najviše korupcionaških afera. „Kombinacije je završavao“, rečeno jezikom današnje finansijske elite, zahvaljujući svom ocu Nikoli Pašiću, koji je bio više nego blagonaklon prema jedincu.

Goran Antonić, istraživač korupcije, kaže: „Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić, slušajući teške optužbe protiv sina u Skupštini povodom malverzacija oko šećera, rekao: ‚Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!‘“

Bogata karijera

Mlađem Pašiću po beskrupuloznosti bio je ravan samo Milan Stojadinović, ali on je po državu bio mnogo opasniji – zloupotrebljavao je funkcije na kojima se nalazio. A bio je na najvišim: tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova! Imao je 34 godine kada ga je 1922. Pašić uzeo za ministra finansija, sa zadatkom da stabilizuje dinar. Stojadinović je uspeo u ovome i stekao veliku popularnost.

„Jedino što je Stojadinovića sprečilo da postane veliki državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar.
Može onda da se zamisli kakvi su Rade Pašić i Milan Stojadinović bili u paru! Afera „Adamstal“ to je i pokazala…

Umro kao bogataš

Jedno češko preduzeće iz mesta Adamovo (otud ime aferi) pristalo je posle Prvog svetskog rata da obnovi našu železnicu, ali da posao ne bude plaćen unapred, kako se tada radilo, već po završenom poslu.

Posao je obavljen, ali isplatu je ministar Milan Stojadinović mesecima odlagao. Direktoru preduzeća iz Adamova, koji je doputovao u Beograd, sugerisano je da jedino Rade Pašić svojim vezama može da mu pomogne… I jeste: Stojadinović i Pašić podelili su mito, dug je Česima plaćen, ali je češka kruna, dok je Stojadinović otezao sa isplatom, upetostručila svoju vrednost!

Šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!

Kao političara naklonjenog Hitleru, Stojadinovića su Englezi držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga otputovao je u Argentinu, gde je 1954. s poglavnikom NDH Antom Pavelićem potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije. Milan Stojadinović umro je kao bogat čovek 1961. godine.

LIMUZINA ZA DINAR

Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“

AFERA S RATNOM ODŠTETOM

6. Zahvaljujući obveznicama za nadoknađivanje ratne štete građanima i preduzećima, radikalski prvaci naglo su počeli da dižu palate po Beogradu

Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu – bio je ministar finansija.

Podela obveznica

Pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, 1923. podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu s prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.

Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije ni bio vičan berzanskim poslovima, pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I, naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.

Kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost za 15 puta!

Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni u ovome čak nisu videli ništa sporno.

Svi pošteni

Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu:

„Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače… Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodah bonove. Moj osnovni kapital tako se upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.“

Ilustrativan je i ovaj primer. Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“. Svedoci su u Beogradu pričali da je naš predsednik vlade izvukao iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru. „Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno“, našalio se ovaj.
„Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur…“, uzvratio je Stojadinović ozbiljno.

BEZ GRANICA

„Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar

BROJNOST IH ŠTITILA

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak protiv Markovića je obustavljen. On je posle toga još tri puta bio ministar pravde
afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533043afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533045

AFERA MINISTRA PRAVDE

7. Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković

Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković – od 1921. do 1923. godine.
Opet su u pitanju bile zloupotrebe sa isplatom ratne odštete, što je u neku ruku i razumljivo jer su se u prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata tu vrtele najveće pare.

Mehanizam pljačke bio je prost: još od kraja 19. veka u Vučju kod Leskovca postojalo je preduzeće za proizvodnju gajtana i tkanina ortaka Ilića, Petrovića i Dimitrija Teokarovića. U ratu su im Bugari spalili jedan pogon, pa su ortaci, u skladu sa zakonom, u oktobru 1922. uputili molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu štetu. Nepunih mesec dana kasnije to uverenje je izdato – ali samo na ime Slavka Teokarovića, jednog od Dimitrijevih sinova i ministrovog prijatelja.

Obeštećenje

Ministarstvo je odredilo obeštećenje od 8.222.700 dinara, ali ministar pravde naložio je Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik Politika u februaru 1924. godine.

Paritet između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa ga je ministar Marković odredio sam, otprilike, i tako zapravo bar udvostručio, ako ne i utrostručio, iznos dodeljen Teokaroviću, pošto je nezvanično jedna zlatna marka vredela 18 dinara.

Tim parama su sinovi Dimitrija Teokarovića – Vlada, Laza i Slavko – osnovali u Paraćinu fabriku vunenih tkanina, kao i fabriku za preradu finog prediva, a deo mašina dolazio je iz kontingenta ratne odštete.

Izigrani ortaci

Izigrani ortaci Ilić i Petrović tražili su pravdu u Ministarstvu, pa se onda obratili novinarima. Zatim je došlo i do dvodnevne rasprave u Skupštini.

Isplivalo je da ministar Marković lično u novoj fabrici u Paraćinu ima znatan udeo u vlasništvu. Osim toga, obelodanjeno je da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosanskoj banci 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su za ono vreme bili ultramoderni i veoma skupi, i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak je obustavljen. Marković je posle toga još tri puta bio ministar pravde.

Piše: Mihajlo M. Popović
Izvor:kurir-info.rs /srpskaistorija.wordpress.com/

 

ČEMU SLUŽI GLAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

glava

images

Foto: javniservis.me

sve što ima kapu to je glava

glava od stoke je
jedna izdužina od životinju
ona je korisna jer se jede

glava od čoveka je
jedna okruglina
ona nije korisna

ima glava od lava
ona je mnogo opasna

bez glave si gotov

glava je jedna glavna stvar
iz nje pamet dobijamo

sa glavom sve zapamtiš
da ne moraš da pitaš posle

kad si na moru
pliva ti glava na vodi
ako hoćeš da je nalepšaš
veže se mašna

glava je sprava za mislenje
ona nam služi za govor
tu se reči pretvaraju u rečenice

 

šta ima glava

glava ima oči
oči paze da ne padneš na glavu

na glavi ima rupe
za uveta na stranama

glava ima brkove
za muškarca da se ženi

glava ima i rogove
ako je stoka

čemu služi glava

da je peremo
da se klima
da pričamo sa njom
da je okrećeš na sve strane
da se u nju stavljaju lekovi
da se metne na jastuk kad spavaš

glavonja

ima jedan branko što ima glavu
pa ga svi zato zovemo glavonja

Olovka piše srcemVanja Rupnik i Budimir Nešić

_____________________________________________________________________________________________________

 

LJUBAV BEZ NAMETNUTIH UKRASA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Šta plemena mogu da nas nauče o ljubavi

U Muzeju primenjene umetnosti je u toku izložba “Yilpinji: ljubav, magija i obredi”, umetnice Kristine Nikols, koja govori o ljubavnoj magiji aboridžanske zajednice.

“Aboridžini su bili spremni da pređu pola sveta zbog žene koja im se dopadne, a žene su pak to cenile i takve muškarce birale za sebe”, otkrila nam je Milica Cukić, savetnica u muzeju.

1184008-15

Ljubav | Foto: Profimedia

TAJNA – Pripadnici raznih plemena koja i dalje postoje, verovali ili ne, ponekad ljubav znaju da cene više nego mi koji živimo u modernom svetu.

– Često savetujem ljudima da odgovor na pitanje što je ljubav potraže gledajući dokumentarne filmove o primitivnim plemenima u kojima se ljubav pojavljuje u svojoj najčistijoj formi, bez ukrasa i kulturnih slojeva koje smo joj pripisali – napisao je prihoterapeut Zoran Milivojević u knjizi „Formule ljubavi”. 

Zulu (Afrika)
Ukoliko mladić želi da oženi devojku, mora da traži dozvolu njenog oca. Ukoliko on pristane da se njegova ćerka uda, prosac mora da pokloni ocu određen broj stoke. Devojka, nakon što se uda, u kosi mora da nosi perlice određene boje, kako bi se znalo da je sada udata žena.
Lekcija: Uvažavajte njene – njegove roditelje. 

Masai (Kenija)
Muškarci imaju pravo da imaju nekoliko žena. Zbog velike količine posla koji žena obavlja pa biranjem druge žene, žele da joj pronađu pomoć. Muškarci u ovom plemenu ne vole mnogo da pričaju o ljubavi, kažu da je ona komplikovana i da radije sa svojom devojkom “samo vode ljubav”.
Lekcija: Manje priče, više seksa.

Himba (Indija)
Datum rođenja deteta se ne računa od dana kada je ono došlo na svet, već od dana kada je dete postalo misao u majčinom umu. Kada žena odluči da želi da ima dete, ona odlazi i sedi sama pod drvetom, sve dok ne čuje “pesmu deteta” koje želi da dođe. Onda se vraća svom muškarcu, vode ljubav pevajući.
Lekcija: Pravite decu iz ljubavi.

Aboridžini (Australija)
Aboridžini su poznati po tome što su bili očarani ljubavlju. Muškarac je tajno pevao pesme ženi koja mu se dopada, kako bi je osvojio, ali i žena je mogla da radi isto. Partnera su zavodili i oslikavanjem svog tela posebnim slikama ili pravljenjem talismana.
Lekcija: Zavodite suptilno.

Autor: M. Kosanović/24sata.rs/

___________________________________________________________________________________________

UMETNOST GLEDANJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

U Kini deca ne nose naočare! Pored svih nastavnih predmeta, tamošnji školski program obuhvata obavezne vežbe za oči- 20 minuta pre i 20 minuta posle podne.
80407857

Radionicu održavanja dobrog vida, poboljšanja ili izlečenja uz dobro osmišljen program kod nas među prvima sprovodi dr Milka Ćosović, specijalista za očne bolesti, doktor tradicionalne medicine i specijalista za iris dijagnostiku (dijagnoza psihičkog i telesnog statusa organizma) iz „Kuće zdravlja” u Beogradu.


– Umetnost gledanja je psihofizička veština, kao i govor, hodanje, upotreba ruku. Stiče se u najranijem detinjstvu procesom nesvesnog samoučenja. Posle se izgubi zbog ritma života, novih tehnologija, informatičke blagodeti, hroničnog stresa, što sve nepovoljno utiče na funkcionisanje očiju i vida – kaže naša sagovornica.

Namena

Metoda je namenjena onima koji žele da sačuvaju zdrav vid uprkos radu za kompjuterom, gledanju TV programa. Cilj je da se eliminiše barijera između uma i očiju. Umorne oči, umoran um i obratno.
Namenjena je i ljudima koji nose naočare, sočiva, koji žele poboljšaju vid, da skinu naočare. Jer, s obzirom na to da gledaju samo kroz centar sočiva i naočara, vidno polje je suženo i podložni su hroničnom zamoru. Zamor dovodi do grebuckanja, peckanja, osećaja stranog tela, javlja se crvenilo u očima, smanjena je koncentracija, javlja se glavobolja.
Vežbe su rešenje i za one koji boluju od degeneracije žute mrlje, glaukoma, hipertenzije, katarakte, dijabetične reginopatije i hronične upale i alergije očiju. Vežbe pomažu kod održavanja normalnog vida i za poboljšanje stanja organskog tkiva oka .

Koncepcija

Dr Milka Ćosović kaže da su za zdravo oko i dobar vid može učiniti mnogo upražnjavajući nekoliko tehnika, među kojima su:

1. jednostavne snažne vežbe koje može svako da uradi samostalno, poznate kao Bejtsove vežbe. Eliminišu neuromuskularnu napetost organa vida, poboljšavaju koncentraciju, pamćenje, cirkulaciju i vid. Kad naučimo da se opustimo vežbama eliminišemo napetost između očiju i uma, utičemo na poboljšanje pokretljivosti očnih mišića. To su mali i veliki okreti kad se celo telo okreće sa pogledom.

Radi se i vežba „dlanovanja“ koja se izvodi tako što protrljate dlanove toliko da se ugreju, a onda prekrijete oči tako što prste oslonite prste na čelo, a dlanove na jagodice. Oči su zatvorene, a vi opušteni zamišljate čistu crnu boju. Dok ste laktovima oslonjeni na sto, ramena treba da vise, jer će se tako opustiti i duh i telo – savetuje doktorka.

S obzirom na to da ljudi inače nisu opušteni i imaju barijeru između očiju i uma, videće maglu, sive oblačke, a da bi videli crnu boju treba potpuno da se opuste. Crna boja može jedino da opusti oči i da deblokira vezu očiju i uma. Kad, na primer, ne možete da se setite gde ste videli cipele koje sada želite da kupite, samo zamislite crnu tačku i setićete se.

U slučaju hroničnog zamora elastičnost mišića se gubi, pogled je ukočen, nema treptaja. Normalno je da ljudi koji nose sočiva trepnu 20 puta u minuti, a oni trepnu pet puta što remeti vaskularizaciju. Zato je gledanje gore, dole, levo, desno, u krug, odlična vežna za oči, ali i za vratne i mišiće glave i očiju – ukazuje dr Milka Ćosović.

2. autogeni trening – antistresna tehnika relaksacije.
To je metoda koja mobiliše snagu misli za opuštanje mišića lica, ruku, nogu, stomaka. Klijent uči kako treba da misli da bi mogao da izvede vežbe očnog treninga.

3. kineska akupresurna masaža tačaka oko očiju za energizaciju i tonizaciju organa vida: tačke oko očiju koje dodirom vraćaju snagu pogleda

4. kreativna vizuelizacija – otvaranje duhovnog oka, preventivna i terapijska metoda. Ako ste opušteni, um pamti i kada vizuelizujete sve će da izađe na vaš mentalni ekran. Na primer, studentu na ispitu dovoljno je da zatvori oči i da se seti strane i gradiva koje je podvukao žutom ili sa zelenom bojom.
Ž. Radulović /biljeizdravlje.rs

TAMNOOKI ZA PRIJATELJSTVO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

SVETLOOKI ZA LJUBAV

Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja

OCIOči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje. Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.
Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!

Koje lice uliva poverenje?

Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja.
Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva. Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.
Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!
U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.
Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki!
Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.

Da li su plavooke neverne?

Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje!
Zašto?

RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI

SLIKA13,1Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.
Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.

SLIKA13,2

—————–

   Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?
   Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!
   Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.
   Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne.   Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!
   Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:

 pesmica

 A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće:
   „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!”

Autor: Mirjana Ognjanović

Izvor:politikin-zabavnik.rs  broj: 3181     2013