BOL NEVOLJENE DECE…

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?“

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

„Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?“

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

„Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…“

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe

---

 

NA ODNOSIMA TREBA RADITI…

 Šta to znači?

 Tema ovog članka je nastala nakon što je na jednoj od psiholoških seansi, Anastasija rekla potpuno mirno,  da već nedelju dana ona i muž ne pričaju.

Šta se desilo? U stvari – ništa posebno. Prosto, Oleg se nije ponašao onako kako je ona želela: nije rekao ono što je Nastja očekivala od njega da čuje…

Ljudski odnosi – jedan od razloga ogromne radosti i, istovremeno, uzrok velikog emocionalnog bola, patnje. Nastja i Oleg su sasvim nedavno osnovali porodicu. Ali zašto se to dešava? Oboje su želeli da budu srećni; oboje su se nadali da će u porodici vladati  ljubav, radost, razumevanje, nežnost.

Najviše me je zapanjilo što mi je to Nastja rekla potpuno uobičajenim glasom, kao da je ne pričati s mužem nedelju dana nešto potpuno normalno, ništa važno.  Jer, on je kriv. On nju mora da razume.

Tu seansu smo posvetili međuljudskim odnosima. Mnogo toga je za Nastaju bilo začuđujuće, o mnogo čemu je ona čula po prvi put.

Na primer, da se ono što se trenutno dešava između nje i Olega naziva – manipulacija. Zašto ona pokušava s njim da manipuliše. Upravo, da kod muža izazove osećaj krivice. Umesto da otvoreno rasprave šta se među njima desilo, da otvoreno govori o svojim očekivanjima i potrebama, Nastja ćuti.

Zašto se to dešava? Negde na nesvesnom nivou ukorenila se jako psihološko ubeđenje: on mora…, on je dužan… Mora šta? Bilo šta. Na primer, da razume kako je njoj teško. Ili da se doseti šta njoj treba, šta ona želi… Takve misaone konstrukcije ona nikad nije razmatrala niti proučavala.

Ali zašto on mora ili je dužan? On je takav kakav je. On se može dosetiti, a može i da se ne doseti. On može da razume, a može i da ne razume. On se ponaša onako kako on shvata za sebe tu realnost. On očigledno ne može da se ponaša drugačije. To je veoma važno da se razume. Svaki od njih dvoje je doneo u svoju novu porodicu određene modele ponašanja iz svojih roditeljskih porodica.

Za Nastju je bilo potpuno normalno da može i da je čak i dužna da svog partnera kažnjava ćutanjem. Za Olega je isto normalno da ćuti, ako oseća da ga ne razumeju. I njoj i njemu se to ne sviđa, ali oni drugačije ne znaju. Čak i ne osećaju da je taj model ponašanja neprihvatljiv, ako uistinu žele da postanu bliski. Oni tek treba da nauče da razgovaraju. Trenutno joj se taj zadatak ne čini nimalo lak, ali to je moguće. I uopšte nije strašno.

Sami od sebe odnosi se nimalo neće promeniti.

Na odnosima treba raditi. Ali kako? Odgovor je jednostavan.

Ako upravo Nastja trenutno posećuje psihologa, ako je trenutno ona u mogućnosti da raspravlja o onome šta se događa, onda i odgovornost za odnose ona preuzima na sebe. I to nije prosto podela 50 – 50. Svu odgovornost, 100% preuzima ona. To je veoma važno da se razume. Takođe se to tiče i vas, vas koji čitate ovaj tekst, kome je bliska ta tema.

Ako ovaj članak čitate, onda taj posao treba da radite upravo vi. Duboki i divni odnosi među ljudima se grade. Oni ne dolaze sami od sebe. To je zaista stvaralački zadatak nad kojim je potrebno dobro se potruditi. Ali je vredan toga. I samo u tom slučaju može se govoriti o pravoj ljubavi.

Građenje odnosa između mene i mojih bliskih može da bude jedan od najvažnijih zadataka u mom životu. Tim pre za čoveka koji ispoveda hrišćanstvo.

Niko taj posao neće odraditi umesto vas.

Kada preuzimamo odgovornost za svoje odnose sa bliskim čovekom na sebe, mi shvatamo da je to upravo naš zadatak. To je ono što Gospod od mene očekuje. I tada se pojavljuje motivacija da na tome radimo dobrovoljno i radosno. Bez raznih: ali, on treba da razume… Ne, ništa on ne treba i nije dužan. On je takav, kakav je. Sa svojim problemima, svojim dečijim traumama, svojim načinom komunikacije koje je poneo iz porodičnog doma. On je takav. Takva je realnost.

Koji je prvi korak? Ja smireno prihvatam tu realnost. Znači, ja mogu da odgovaram samo za sebe. Znači da upravo vi (ne on ili ona) morate da odradite taj posao… Čak i ako vam se čini da je s vama sve u redu. Tim pre, ako vam tako izgleda…

Psihološki zakon ovako glasi: ako želiš da promeniš nekog, počni od sebe. U navedenom slučaju to znači da ne treba da pritiskate partnera, ne treba da ga molite da radi na odnosima zajedno s vama. Počnite da radite na odnosima sami i videćete kako će vaš partner takođe početi da se menja. A ako ste i dalje sami, onda će u vašem životu početi da se pojavljuju oni ljudi koji su vam potrebni.

Mi to radimo radi sebe

Važno je da shvatite da smo odlučili da se bavimo poboljšanjem odnosa radi sebe. To je upravo nama neophodno. To je naš unutarnji motiv (sopstvena namera). Takav pogled na problem nam daje snagu. Sve je dovoljno prosto. Taj čovek, koji se pojavio u vašem životu, nije se pojavio slučajno. I sigurno, ne da bi vama ugađao. Onda zbog čega?

Moguće da i nije u vama uzrok svega što se među vama događa. I da su mnoge te osobine, koje se vama kod njega ne sviđaju, upravo njegove karakteristike i njegove crte ličnosti. Ali vi morate imati hrabrosti da prihvatite, da ga upravo vi izazivate da pokazuje te ružne osobine. Zašto se to dešava? Šta je u vama to što ga tera da to radi, da tako postupa, da tako govori?

Postavljanje pitanja sebi i traženje odgovora – nije dovoljno.

Ako nešto želim da izmenim najpre proučavam sam proces. U navedenom slučaju – to su odnosi. Proučavamo šta se dešava, na koji način nastaju svađe, kakva je moja uloga u svemu tome? Sve vreme istražujemo. I da ne bi skretali s puta, moramo se sećati zbog čega ja sve to radim. Drugim rečima – sećati se svog motiva. I verovati da će rezultat doći. I pri tom se ne bojimo da menjamo strategiju, da napuštamo pređašnje stereotipe ponašanja, ako vidimo da oni ne rade.

Ali za početak treba odustati od destruktivnih modela koje smo preuzeli iz svoje roditeljske porodice. Potrebno je oslanjati se na pozitivna iskustva iz svoje porodice. Čak iako vam se čini da ih nije bilo, nešto pozitivno, što je postojalo u našoj porodici se može naći. Moguće da je za Nastju sada važno da razume, da ona sasvim mora odustane od manipulacija. Upravo to treba istraživati. Kako se to dešavalo u njenoj porodici, među njenim roditeljima? Kako ona to koristi za psihološki pritisak na Olega. I što je veoma važno da razume – to da za tim stoji povređeno samoljublje.

Treba shvatati razliku između manipulacije i komunikacije. I težiti da se grade odnosi na partnerstvu, prijateljstvu, zajedničkim interesima.

Otvorena i direktna komunikacija – to je ono što je važno da bi se osećali srećnim.

Tome treba da se učimo. I kao uvek, sve počinje od nas samih. Ništa nećemo uspeti, ako ne budemo poznavali sebe. Treba da iskreno i duboko gledamo unutar sebe. I to nije jednostavno. Zato što je u svakom od nas je mnoštvo strahova. Ljudi se boje bliskih i otvorenih odnosa, zatvaraju se, kao po pravilu, upravo iz tog razloga. Ali mi možemo u tome uspeti, ako budemo imali strpljenja i smirenja. Jasno je da se takvi odnosi ne daju na dar, bez truda.

Upravo potrudivši se na odnosima (u prvom redu na sebi), počećete da osećate bespogovornu podršku onog drugog. Postaćete najbolji i najvažniji ljudi jedno za drugo, koji mogu da budu jedno celo, sposobno da zajedno preživi sve teškoće koje snalaze svakog čoveka i sve porodice. Prizvani ste da to postanete.

Prošavši određeni period teškoća, odjednom ćete osetiti da je Gospod s vama, da je blagodat Duha Svetog prisutna u vašoj porodici.

U zaključku želim da primetim da je ovaj članak pisan na konkretnom primeru Anastasije i Olega. Oni su se dugo spremali, da bi došlo do njihovog braka. Za njih je porodica – svestan izbor dvoje odraslih ljudi. Uprkos tome, oni su se skoro odmah posle svadbe sudarili sa teškoćama. Pritom, kod njih zaista postoji potencijal za razvoj njihovih odnosa. Ne bi da uopštavam i govorim da je svaki odnos sposoban da se razvije. I da svaka porodica može i mora da bude sačuvana. Ipak, dužni smo da uradimo sve moguće, što zavisi od nas.

Čak iako ne uspemo, čak iako se odnosi razruše, svejedno će to biti važno lično iskustvo psihološkog i duhovnog uzrastanja. Vaš rad na sebi i na građenju odnosa neće propasti. To će biti drugačiji.zalog toga da će drugi odnosi, koji će se pojaviti u vašem životu, zaista biti.

psiholog Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130

Izvor: poznajsebe

---

---

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapa – STABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapa – NOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapa – DEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapa – NADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapa – NOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapa – ZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapa – ISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osma – INTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapa – STABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

– Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

– Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

– Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

– A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

– A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

– Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

– Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

– Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/

---

Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše

---

 

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

Mi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

Mi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

Mi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

ŠIZOFRENIJA…

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

SOCIJALNA FOBIJA…

Socijalna fobija (nekad nazivana i socijalna anksioznost) jedan uobičajen i relativno nov konstrukt u psihopatologiji.

Ovaj poremećaj smo izabrali kao prvi u ovoj seriji, jer je u velikoj meri povezan sa temom o kojoj smo do sad pisali, dakle sa samopouzdanjem. U stvari, ne samo da je usko povezan, već da je potpuno nemoguće sagledavati izvan konteksta samopouzdanja, slike o sebi i funkcionisanju ega. To ćemo objasniti kasnije, prvo da počnemo sa definicijom i objasnimo šta je u stvari socijalna fobija.

Socijalna fobija se karakteriše intenzivnim strahom od socijalnih situacija – tj. bilo kakvih situacija koje uključuju interakciju i komunikaciju sa drugim ljudima. Veliki strah izaziva i samo razmišljanje o ovakvim situacijama, pogotovo ukoliko bi osoba bila u centru pažnje.

Strah je najviše vezan za ponašanje osobe, kroz koje bi se ona eventualno obrukala ili osramotila pred drugima – strah da će reći nešto neprikladno, da će joj se drugi smejati, da će joj ispasti nešto što drži, da će joj spasti pantalone, da će se saplesti, itd.

Strah postoji i od toga da će kroz ponašanje pokazati da se plaši i da je anksiozna, što bi opet moglo dovesti do toga da je drugi ismevaju. Zamišljanje ovakvih situacija izaziva ogromnu nelagodnost kod osobe; u isto vreme, njoj se čini da postoji velika verovatnoća da se upravo tako nešto desi. Stoga će izbegavati da uopšte ulazi u ovakve situacije, izbegavaće ljude i komunikaciju, tj. bilo kakvu mogućnost da ima interakciju sa drugima. Naravno, samo izlaganje socijalnim situacijama (što se uglavnom dešava ukoliko za nju nema drugog izbora) dovodi do intenzivnog osećaja straha i neprijatnosti.

Ako se pak stvarno desi da se osoba izbruka pred drugima (ili umisli da se izbrukala), može se dogoditi da se anksioznost, usled naglog povećanja intenziteta, razvije u paničan strah, tj. početak paničnog napada. Kada su „primorane“ na interakciju sa ljudima, ove osobe će na sve načine pokušavati da pobegnu iz situacije, ili će na neki drugi način pokušati da smanje „rizik“ od toga da se izblamiraju i budu ismejani.

Ovo može uključivati ćutanje ili minimalno obraćanje drugima, zauzimanje mesta unutar prostorije (ukoliko se interakcija dešava negde unutra) gde će biti najmanje „izložena“ drugim ljudima (npr. stajaće u ćošku tako da smanji mogućnost da joj drugi priđu i započnu razgovor).

Ukoliko neko započne sa njom interakciju, gledaće da na svaki način okonča razgovor što pre (pre nego što se obruka ili je sagovornik ismeje). Strah je intenzivniji ukoliko je više ljudi oko osobe, tj. ako je u grupi – jednostavno postoji više mogućnosti da je neko od njih ismeva i ponizi. Osobe koje imaju socijalnu fobiju ne vole da budu posmatrane, te će se najradije izolovati od pogleda drugih.

Fizički simptomi koji se uobičajeno javljaju kada je osoba izložena stimulusima od kojih se plaši (dakle, kada razgovora sa drugima, ili je posmatrana od drugih, ili je u fokusu pažnje) su crvenilo, znojenje, ubrzan rad srca, drhtanje i mučnina. Sve su to, naravno, fizičke manifestacije intenzivne anksioznosti koja je izazvana radom određenih mentalnih mehanizama, posebno intenzivnim zamišljanjem nelagodnih situacija i projekcijama o nekakvoj „katastrofi“ koja se može dogoditi.

Termin „katastrofa“ je namerno upotrebljen, jer je tu na delu jedan mentalni mehanizam koji spada u domen iracionalnog mišljenja, a koji se u bihevioralnoj psihologiji naziva „katastrofiziranje“. Dakle, osoba ne samo što umišlja gomilu neprijatnih situacija (što spada u domen obsesivnih misli) već preuveličava kako same situacije, tako i njihove posledice. Intenzivan, skoro paralizujući strah nije u proporciji sa stvarnim posledicama situacije – ovakav strah je normalan samo ukoliko se radi o situacijama opasnim po život. Naime, šta god da se desi prilikom socijalne interakcije, uglavnom nije ni blizu opasnosti po život. Osim, možda ako je ta interakcija sa serijskim ubicom. Što je veoma malo verovatno.

Iracionalan i ne-proporcionalan strah ovakve vrste je karakterističan za sve fobije, ne samo za socijalnu fobiju. Ono što je interesantno za stanja ovakve vrste je to osoba na nekom nivou shvata da je strah iracionalan i da se verovatno neće dogoditi to što ona umišlja. Međutim, ona u isto vreme ne može da utiče na taj strah, jer se on skoro automatski javlja prilikom pomisli ili izlaganju datim situacijama.

Zašto se ovo dešava? Za javljanje i nastanak ovog automatskog straha (tj. fobije) psiholozi su predložili različite mehanizme, koji se međusobno prepliću i zavise jedan od drugog (inače, ovi mehanizmi stoje iza svih fobija). Prvo i najrasprostranjenije objašnjenje nastanka fobija je mehanizmom uslovljavanja.

Najprostije rečeno, negativno iskustvo (ili iskustva) koje je osoba imala u jednoj (ili više) socijalnih situacija je delovalo kao okidač za nastanak fobije, jer je bilo vrlo traumatično po osobu. Osoba se tako uslovljava da reaguje strahom na svaku socijalnu situaciju, jer je asocira na prošlu traumatičnu situaciju. Na primer, kada nam neko donosi čokoladu svaki put kada ga vidimo, mi ćemo se svaki put unapred radovati viđanju sa njim. Počećemo i da „gotivimo“ tu osobu i osećamo prijatna osećanja prema njoj. Naime, mi smo sada povezali, asocirali tu osobu, kao i situaciju viđanja sa njom – sa čokoladom, tj. nekim zadovoljstvom i pozitivnim iskustvom. Ta pozitivna iskustva i osećanja se sada prenose na čitavu situaciju i na samu osobu. Isto tako, ali obrnuto, dešava se kod nastanka neprijatnih osećanja, pa na kraju i fobije.

Ako nas je neko ponizio i izblamirao, pa smo se osetili veoma neprijatno i nelagodno, to će učiniti da razvijemo negativna osećanja prema toj osobi i situaciji interakcije sa njom. Ako imamo učestala negativna iskustva prilikom komunikacije sa ljudima, onda ćemo te situacije postepeno povezati sa negativnim osećanjima – osećaćemo se nelagodno kada treba da se nađemo u takvim situacijama.

Ukoliko su ta iskustva bila traumatična, utoliko će pre nastati i strah od tih situacija. Kasnije ćemo svaku sledeću situaciju gledati kao na neku od prošlih i očekivati da se isto desi, jer jednostavno imamo takva iskustva. Istraživanja su pokazala da ljudi koji su okarakterisani kao oni sa socijalnom fobijom, uglavnom imaju negativna iskustva u detinjstvu gde su maltetirani i zlostavljani od strane vršnjaka, imaju prestroge i preterano kritikujuće roditelje, kao i kod onih koji su bili odbačeni i ignorisani od strane roditelja ili vršnjaka.

Ipak, nije dovoljno da nam se samo dešavaju loše stvari i da se stalno blamiramo pa da se stvori fobija. Iako je moguće da jedna situacija značajno utiče na razvoj fobije, ono što je važno naglasiti, to je da je ta situacija najverovatnije delovala samo kao okidač i podstrekač naglijeg razvoja poremećaja, a ne kao jedini i glavni uzrok.

Da bi to bilo moguće, potrebno je da se neprijatna situacija dogodi u tzv. kritičnom periodu razvoja (uglavnom u detinjstvu i u adolescenciji), da osoba već ima generalno nisko ili sniženo samopoštovanje i samopouzdanje, te da ima i „pogodnu“ genetičku konstituciju. Ukoliko osoba „prođe“ detinjstvo i adolescenciju bez ovakvih situacija i ukoliko ima „dobru osnovu“, onda je vrlo mala verovatnoća da se kasnije razvije socijalna fobija. Međutim, ukoliko se te dve stvari poklope, onda je verovatnoća da se javi fobija, a najverovatnije i neki drugi poremećaj, velika.

Nisko samopouzdanje, visok nivo samokriticizma, opterećenost slikom o sebi i emocionalna osetljivost su ključni faktori koji dovode do toga da osoba razvije neadekvatan odnos prema okolini i kasnije reaguje nekim poremećajem. Deca koja su maltretirana i ponižavana od strane vršnjaka, u školi, ili što je najgore, od strane svojih roditelja, imaće lošu sliku o sebi. Kao što smo videli, osobe koje imaju socijalnu fobiju stalno se plaše kako će da ispadnu glupi, ružni, nesposobni, itd. One zamišljaju i uverene su kako će situacija ići tim smerom, kako će ih drugi tako okarakterisati – baš zato jer to u stvari sada misle sami o sebi.

Dakle, može se reći da je socijalna fobija, pored ostalog, upravo ekstremna manifestacija manjka ljubavi i poštovanja i vere u sebe, te negativnih osećanja usmerenih prema sebi, koja se kasnije projektuju na druge. Psihički svet osobe se gradi postepeno i tokom celog života, a kada je temelj neadekvatno izgrađen onda će cela kuća biti nestabilna, pa je dovoljan i blag vetar da je zaljulja, što je u najvećem broju slučajeva, dobra metafora nastanka svih vrsta fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (1)

Prethodni članak:VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA

_________________________________________________________________________________________

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________

KORENI SAMOPOUZDANJA-RODITELJSKI STILOVI…

Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.

Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.

Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.

Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.

Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.

Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.

Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa  dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.

Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.

Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.

U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.

Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.

Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.

Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.

Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.

Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).

Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.

Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.

Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.

Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.

Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (2)

Prethodni članak

LEPO I LAKO, ALI KAKO…

Kako usvojiti veštinu komuniciranja

U tekstovima do sada govorili smo o asertivnoj komunikaciji, njenom značaju i nužnosti poznavanja ovog načina komunikacije. Asertivnost je jedan od najefikasnijih načina ostvarivanja svojih ciljeva, ostvarivanja sebe i svojih potencijala, izražavanja sebe na pravi način – sve to uz, kao što smo više puta napomenuli, poštovanje ciljeva i ličnog izražavanja drugih. Isto tako, pominjali smo i neke konkretne tehnike i načine izlaženja na kraj sa specifičnim situacijama prilikom komunikacije.

Sve to lepo (i lako) zvuči na papiru, ali kako sve to postići u praksi?

U ovom tekstu ćemo dati neke od smernica, ukazati na određene momente koji su bitni prilikom usvajanja asertivnog načina komuniciranja i pružiti neki zaključni okvir kada je reč o formiranju veštine asertivne komunikacije.

Prva i najvažnija stvar kada je reč o usvajanju i učenju veštine asertivne komunikacije je, kao i kod svega ostalog – konstantna vežba. Možemo mi ovde pisati i pisati, a vi možete osedeti čitajući, sve će to biti uzalud ukoliko sami ne primenjujete to što pročitate u praksi.

Ovo se pogotovo odnosi na nešto što je funkcija i odraz spoljneg ponašanja i na nešto što uključuje druge ljude, kao što je komunikacija.

Ne možete sedeti sami sa sobom, čitati knjigu i odjednom postati ekspert za komunikaciju. Komunikacija, kao fenomen, je isključivo vidljiva u spoljašnjem ponašanju i u prilikom interakcije: ključna komponenta su dakle verbalna i neverbalna dimenzija. Takođe, da biste znali da li nešto radite kako treba, potrebna vam je povratna informacija od drugih. Ne možete znati da li je tehnika uspešna ili ne, ukoliko se ispostavi da je tako u realnoj situaciji.

Dakle, nužno je sve ovo što ovde piše proveriti u praksi, tj. ne verovati na reč, već samome sebi i sopstvenom iskustvu.

Takođe, još jedna ključna stvar koju treba imati u vidu je podatak da je veliki deo komunikacije neverbalni deo, tj. da se komunikacija velikim delom odvija i izvan izgovorenih reči. Poznato je da je govor tela veoma moćan „alat“ i ponekad ključan deo komunikacije. Jednostavno je nemoguće adekvatno komunicirati ne koristeći govor tela – izraze lica, gestikulaciju, pokrete, itd.

Zamislite situaciju da vam neko ispriča vic, ili napravi neku šalu sa vama, a pritom ostane „mrtav“ ozbiljan u licu – ili, još gore, vi ispričate vic u društvu, a svi ostanu ukopani u mestu i neizmenjenog izraza lica. Bez obzira šta bi vam oni u tom trenutku rekli, ovakav prizor (hladnih lica) će vam govoriti mnogo više i imati veći uticaj na vas nego puke reči. Isto tako, znamo da se kroz govor tela šalju „iskrenije“ poruke nego jezikom. Telom je mnogo teže slagati nego ustima, mnogo je teže isfolirati emocije.

Laž se najčešće otrkiva opažanjem poklapanja ili nepoklapanja verbalne i neverbalne komunikacije (čovek može da vam priča laži i bude odličan u tome, ali ako ne zna da iskontroliše svoje telo, to ga može dovesti u opasnost da bude „provaljen“.) Nužno je da se govor tela i verbalna komunikacija poklapaju, da bi poruka delovala iskreno i konzistentno. Dakle, ako smo asertivni i hrabro stupamo u komunikaciju, sa ciljem da izrazimo svoja osećanja iskreno, u to moramo biti potpuno sigurni. Ako želimo da delujemo samouvereno, moramo to stvarno i biti – ili biti ekspert u tome da se predstavimo drugima kao takvi. U suprotnom, poruka koju prenosimo, iako je možda blizu savršenstva po svim standardima asertivne komunikacije (pratili smo do tančina sve poznate tehnike), neće biti adekvatno prihvaćena.

Sledeća stvar, bez koje ćemo vrlo teško biti asertivni, je znati šta se želi i znati biti jasan u prenošenju onoga što se želi reći. Ukoliko neko ne zna tačno šta mu je cilj u komunikaciji, ili ne zna šta tačno oseća, te ne zna ni koja osećanja da ispolji, ili ne zna šta mu tačno smeta, taj neće uspeti adekvatno da iskomunicira bilo šta sa drugima. Takvi ljudi će delovati konfuzno, zbunjivaće sagovornika, a ukoliko to duže potraje, komunikacija će otići u nekom potpuno „desetom“ smeru, koji je najverovatnije neželjen. Kako znati šta želimo, ko smo i šta osećamo je tema za poseban feljton (ili knjigu), i problem je na kome čovek treba raditi čitavog života. Upoznati druge nije lak zadatak, a upoznati sebe je često čak i teži zadatak. Ali onaj koji poznaje sebe, lako će upoznati druge, a takođe će i njega drugi lakše upoznati, što je siguran put ka otvorenijoj komunikaciji.

Takođe je važno i izabrati i adekvatno vreme i mesto za asertivnu komunikaciju. Naime, od konteksta u kome se osobe nalaze mnogo štošta zavisi. Samo vreme dana, ili vreme koje imamo na raspolaganju za prenošenje poruke prilikom razgovora, često može odrediti čitav tok i ishod komunikacije. Na primer, ako smo u žurbi, ili je druga osoba u žurbi, te je vremena za komunikaciju malo, može se desiti da se tenzija podigne čak i pre nego što se počne sa komuniciranjem. Kada su ovakve situacije u pitanju, treba se potruditi što je više moguće da se prvo ublaži tenzija, ili možda treba izbeći komuniciranje i zakazati razgovor za neko drugo vreme. Mesto takođe može odrediti pravac i ishod komunikacije.

Na primer, nije isto ako sa nekim pričate u vozu, na autobuskoj stanici, na sred ulice, u gužvi u prodavnici, u glasnom društvu ili u praznoj sobi ili kancelariji. Isto tako, od toga kako se trenutno osećate (i vi i druga osoba), zavisitće dosta toga . Ako ulazite besni ili suviše napeti u komunikaciju, ako je stresna okolina ili period, ako druga osoba ima lične probleme ili joj se nešto desilo, ovo će sve imati velikog uticaja na celokupan način i boju razgovora. Na veliku većinu ovih stvari vi ne možete uticati, niti se trebate isuviše truditi da ih promenite – jednostavno trebate biti svesni svega toga i sa tim stavom ulaziti u komunikaciju. Naravno, i druga osoba treba biti svesna toga kako bi komunikacija bila na optimalnom nivou. Ukoliko nije, mudro je pokušati ukazati joj na pravo stanje stvari.

Veoma važna stvar je takođe, biti spreman na „poraz“ u komunikaciji, delimični ili potpuni. Koliko god da ste dobri u komunikaciji, uvek će se desiti da vam ne uspe da se adekvatno izrazite ili da ne uspete da smirite situaciju, da ne uspete da ubedite osobu i adekvatno prenesete poruku, da budete pogrešno shvaćeni. Ovakve situacije su sastavni deo života i na njih moramo biti uvek spremni. Ponekad ishod i ne zavisi od nas i šta god da uradimo i kažemo, desiće se nešto što nam se neće svideti. Može se desiti da druga osoba unapred odluči kako će da reaguje šta god mi da kažemo, te nam to što smo asertivni neće mnogo pomoći.

Često će se desiti da će osoba odreagovati potpuno suprotno onome što očekujemo, ili onome kako je napisano u literaturi. Međutim, stanje uma u kojem mi unapred prihvatamo sve moguće ishode i spremni smo na svakavu moguću reakciju, će nas osloboditi od straha, sprečiće kontra-reagovanje i razbuktavanje situacije i pružiće nam prostora da ipak pokušamo da usmerimo situaciju u pravom smeru.

Slušati druge prilikom komuniciranja je nešto što se ne može dovoljno naglasiti. Slušanje i opažanje reakcija drugih na ono što pričamo je veoma bitno i takođe može odrediti čitav tok komunikacije. Dobro je imati neki plan šta i kako ćemo reći, tj. poznavati tehnike komunikacije, ali ako samo naklapamo ono što imamo, bez obraćanja pažnje na reakciju drugoga, ili na ono što on želi da kaže, možemo sebe dovesti u nezgodnu situaciju. Kao što smo već pominjali, kod asertivnog komuniciranja ključna stvar je to da svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, jer je to jedini način da svi budu zadovoljni. Komunikacija u kojoj vi ostvarite to što želite i kažete to što mislite, a da pri tom povređujete prava druge osobe ne može se nazvati asertivna komunikacija.

Na kraju, imajte na umu da postoje ljudi koji, isto kao i vi, znaju različite tehnike komunikacije, ili su čak eksperti u ubeđivanju i manipulisanju rečima, tako da će možda zloupotrebiti te tehnike da i vas izmanipulišu. Postoje osobe koje znaju pravila asertivne komunikacije ali se ne obaziru na aspekt koji govori o (ne)ugrožavanju prava drugih, te će pokušati iskoristiti iste te tehnike kako bi se dočepali nekog svog cilja ili vas povredili. Izvrtaće vaše reči, praviće se da vas razumeju, a nije ih u stvari briga šta želite reći, praviće se da vas slušaju, a ne slušaju vas već samo čekaju momenat da kažu ono što imaju, filozofski će iskorišćavati vaše reči protiv vas, delovaće iskreno dok su u isto vreme cinični, itd.

Ne dozvolite biti izmanipulisani i zbunjeni tako što ćete biti sigurni u ono što želite reći i tako što ćete se držati toga dokle god je potrebno. Ne potpadajte lako pod tuđ uticaj i ne dozvolite drugoj osobi da vas stavi u defanzivnu zonu, jer će to dovesti do iskrivljavanja komunikaciije i neadekvatnog ishoda.

Uvek tražite povratnu informaciju u smislu da li je drugoj osobi jasno šta želite reći i da li vas razume, kao i njen pogled na situaciju. Sve to ima za cilj da otvori komunikaciju i podstakne iskrenost i međusobno poštovanje, što su dve najvažnije stvari u komunikaciji.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija komunikacije (6)

Prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

PRIGOVOR BEZ VREĐANJA…

Prilikom interakcije i komunikacije sa drugima, dolazi do suočavanja dve ili više ličnosti i njihovih mišljenja, osećanja i ponašanja, a kao što svi znamo iz svog iskustva, svaka osoba ima svoje sopstveno viđenje sebe i sveta oko sebe.

Za ovo individualno viđenje sebe i sveta ne možemo reći da je dobro, loše, adekvatno, neadekvatno, ispravno ili pogrešno – možemo samo reći da je drugačije od našeg. Isto tako, mišljenja i stavovi drugih mogu biti potpuno različiti, ili se skoro u potpunosti poklapati sa našim.

Dakle, možemo reći da se u manjoj ili većoj meri slažemo, tj. ne slažemo sa drugim ljudima, što je bitna stvar prilikom međuljudske komunikacije.

Međutim, često se dešava da nas drugi ubeđuju kako su njihova ponašanja i stavovi ispravniji, bolji i adekvatniji od naših, te da ih trebamo prihvatiti; ili se dogodi da se nama ne sviđa tuđe ponašanje / stav/, te ako nas još i ugrožava, dolazimo u situaciju da moramo reagovati.

Kao što smo videli u prethodnim člancima, adekvatno i taktički dobro isplanirano reagovanje na druge, prilikom komunikacije, je ključna stvar – pogrešna reakcija može odvesti komunikaciju u neželjenom smeru i otvoriti prostor za ugrožavanje našeg bića.

Pitanje koje postavljamo u ovom tekstu je: kako asertivno izreći prigovor na tuđe (verbalno ili neverbalno) ponašanje. Pitanje je kako prigovoriti nekom i staviti mu do znanja da nam se ne sviđa to što radi ili govori, a da ga ne uvredimo?

Kada izričemo prigovor u komunikaciji, prva i najvažnija stvar je usmeriti prigovor na ponašanje koje nam smeta i ni na šta drugo.

Od krucijalne važnosti je ne uplitati tu druge stvari, kao na primer, ličnost onoga čije nam ponašanje smeta („ti si ovakav ili onakav“).

Argumenti kojima kritikujemo celokupnu ličnost nisu adekvatni prosto zato što mi skoro nikad ne možemo potpuno poznavati nekog, te stoga ne možemo usmeriti kritiku na celokupno njegovo biće.

Drugo, napadanje ličnosti je suviše uopšteno i nije usmereno na konkretan problem – suviše je generalizovano, te time ništa ne rešavamo.

Treće, „napad“ na ličnost će obično izazvati automatsku i momentalnu odbrambenu reakciju osobe, staviti je u položaj da brani svoj ego (a znamo koliko ljudi obožavaju da brane svoj ego) i naterati je da podigne gard, te možda i da pređe u kontra-napad.

Očigledno je da će uopšteno i nespecifikovano kritikovanje i prigovaranje koje nije usmereno na konkretno ponašanje samo doprineti tome da se komunikacija zaoštri, a tenzija poveća. Dakle, prigovor se upućuje samo na ponašanje koje nam smeta i on treba biti što specifičniji. Potrebno je tačno identifikovati koje ponašanje nam smeta i to navesti u prigovoru.

Na primer, ukoliko ste u zatvorenoj prostoriji sa drugom osobom, ona pali cigaru za cigarom, a vi ste nepušač i smeta vam dim, ne bi bilo dobro da idete na generalizovan i ličnosno-napadački prigovor tipa „gospodine, kako možete biti tako bezobzirni, zadimili ste celu prostoriju i briga vas“, već možete reći, „gospodine, smeta mi dim, da li mogu da vas zamolim da ugasite cigaru?“. Razume se, što je kompleksnije ponašanje, to prigovor mora biti specifičniji, da bi druga osoba tačno znala šta vam smeta i kako da rešite problem.

Druga, važna stvar, je korišćenje jasnih i nedvosmislenih „ja-poruka“. Dakle, staloženo izraziti ono što želite, a ne agresivno ispoljiti ono što ne želite. Na primer, „ja se osećam loše kad to radiš“ a ne „ne sviđaš mi se kada to radiš, ti to loše radiš, loša si osoba jer to radiš, itd“.

Ono što je takođe veoma bitno, a što je poznato svakom ko je iole nešto čitao ili čuo o psihološkim principima nagrađivanja i kažnjavanja ponašanja, to je da bilo kakva reakcija na tuđe ponašanje, kojom želimo uticati na to isto ponašanje (u bilo kojem smeru), mora biti ispoljena odmah nakon ponašanja kako bi efekat bio najveći. Ovo je, kao što smo napomenuli, ključno pravilo u psihologiji učenja, bez obzira da li je reč o ljudima ili životinjama. Kada vam je pas neposlušan (recimo, napravio je neku štetu) nužno je da „kaznite“ (šta god to podrazumevalo u vašem slučaju) za to ponašanje odmah nakon što je napravio štetu. U suprotnom, kazna neće imati efekta. Ne možete ga kazniti pre učinjenog ponašanja, ali nije dobro ni kazniti ga dosta posle učinjenog ponašanja – pas jednostavno kasnije neće imati predstavu zašto ga kažnjavate.

Isti princip se primenjuje i kada je reč o ljudskom ponašanju. Ukoliko želimo izreći prigovor na nečije ponašanje, to moramo učiniti što je pre moguće nakon što je ponašanje izvršeno.

Svako odugovlačenje će umanjiti efekat, a prigovor koji sledi predugo nakon određenog ponašanja će u najboljem slučaju zbuniti osobu. Može se desiti i da je osoba zaboravila na situaciju, na to što je uradila ili rekla, a što se vama nije svidelo, te se proces dodatno komplikuje.

Razmislite o tome kako bi vama zvučalo da vam neko dođe i kaže „e, jel’ se sećaš onoga što si u ponedeljak rekao? E, pa to mi se nije svidelo.“ Pored toga što se možda nećete sećati i što će vam sad prigovor delovati nevažno jer je situacija odavno prošla, možete se zapitati zašto je osoba to tek sada rekla. Znači, ona je sve vreme držala to u sebi i samo mislila na to kako će vam prići i saopštiti da joj nešto kod vas smeta – sada će vam osoba čak delovati i čudno. Na kraju krajeva, niko ne voli ljude koji kriju svoja prava osećanja i onda iznenada i neočekivano „puknu“.

Na kraju, nužno je obratiti pažnju i na socijalnu komponentu. Naime, ljudi će više reagovati na kritiku i prigovor koji im uputite pred drugima, tj. reagovaće odbrambenije. Zašto? Pa jednostavno zato što je sada njihov celokupni imidž i status u društvu doveden u pitanje, te osećaju da moraju da ga brane. Može se desiti i da u sebi misle da ste u pravu, ali vam to neće priznati, prosto zato što su drugi tu, a osoba ne želi da drugi misle da je „slabić“ i slično. Dakle, zaključujete i sami, prigovor, kao i svaku negativnu zamerku, najbolje je obaviti u četiri oka, jer će tako prigovor biti adekvatnije prihvaćen.

Pomenimo i to da je, kada pohvaljujete drugog, to bolje učiniti u prisustvu drugih, jer će pohvalu čuti i drugi, te će osoba imati osećaj da se sada njen ugled popravio i kod drugih, a ne samo kod vas.

Vidimo, dakle, da upućivanje prigovora i ukazivanje pažnje drugima na neke aspekte njihovog ponašanja takođe zahteva strpljenje i pažnju, kao i određen nivo socijalne inteligencije. Situacije u kojima smo ugroženi i kada nas ponašanje drugih ometa u adekvatnom funkcionisanju se dešavaju manje-više svakodnevno. To je jednostavno nusproizvod toga što živimo u društvu sa velikim brojem članova, a problem je veći u sredinama gde vlada dosta opšte tenzije (zbog manjka novca, uskih rokova, društvenih pritisaka i raznih drugih problema). Ukoliko dozvolimo da nas ovakva situacija ponese i ukoliko doprinosimo tenziji tako što agresivno reagujemo na druge, problem će se samo povećavati, a rešenje će biti još dalje.

Čuvanje svojih granica i ukazivanje drugima na ponašanje koje nas ugrožava je nužno, ali podizanje tenzije i izbijanje konflikta nije. Tako nešto je moguće, a upravo nam komuniciranje na asertivan način nam pruža tu mogućnost.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: psihologija komunikacije (5)

Prethodni članak:ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“

___________________________________________________________________________________

ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“…

Svi smo mi svakodnevno u situacijama da drugi zahtevaju nešto od nas.
Bilo da je to prijatelj kojem treba novac na zajam, bilo da je komšija da mu pozajmimo neki alat, bilo da je rođak kome treba da plaćamo račune koje on nije stigao da plati ili zahtev od vršnjaka da se ide „negde“ i uradi „nešto“.

Mogu to biti i svakodnevni sitni zahtevi i očekivanja socijalne sredine, kao što je način oblačenja, slušanje muzike, frizura, mesto za izlazak, itd. Ali, može to biti i zahtev od strane šefa, da potpišete neki dokument za koji ne znate odakle potiče, o čemu se tačno radi i kakve su posledice potpisivanja po vas.

Ili bilo kakav drugi zahtev od bilo koga, čijim biste prihvatanjem doveli sebe u vrlo neprijatnu situaciju, a posledice po vas bi bile veoma loše.

Bez obzira o kakvom se zahtevu radi, ključna stvar je umeti reći „ne“, ukoliko ne želite ispuniti zahtevano. Ovo zvuči kao jednostavna stvar, ali ako malo bolje pogledamo shvatićemo da zapravo uopšte nije tako, te da mnogi ljudi nisu ni svesni da se često ponašaju neadekvatno u takvim situacijama.

Prva stvar koju bi smo napomenuli, a koja je primetna u različitim situacijama je to da se često dešava da ljudi ne kažu „ne“ na nešto što ne žele (iz raznoraznih razloga), a takođe i da neki ljudi jednostavno ne znaju da kažu ne. Oni će pristati na skoro svaki predlog, ispuniti svaki zahtev, uslišiti svaku molbu. Kao da reči „ne“, „ne želim“ ili „ne mogu“, a da ne govorimo o otvorenijem i direktnijem „neću“ ne postoje u njihovom rečniku.

To se često dešava i nama – ako malo zagledamo u našu svakodnevnicu, uvidećemo da postoji dosta „rupa“, gde smo radili nešto što ne želimo, jer jednostavno nismo umeli, hteli ili smeli reći „ne“. Ispunili smo nečiji zahtev ili uradili nešto pod nečijim pritiskom, a da to nismo stvarno želeli, čak smo možda želeli da uradimo ili kažemo nešto potpuno suprotno.

Da bismo shvatili važnost ovog problema i da bismo naučili da kažemo „ne“ moramo prvo shvatiti šta se dešava i zašto su ovakve situacije problem. Nekad nam se takvi „ustupci“ čine bezazleni („dobro ajde učiniću to, šta može loše da se desi). Možda stvarno i jesu „bezazleni“ u nekom površinskom i direktnom smislu, ali svaki takav akt sa naše strane predstavlja foliranje i neiskrenost.

Naime, kada uradimo ili kažemo nešto što ne želimo samo zato što to neko drugi zahteva od nas, mi lažemo i sebe, a lažemo i druge – to je definicija foliranja. U tom trenutku, mi nismo iskreni u vezi toga šta osećamo i šta mislimo. Isto tako, pod kontrolom smo osobe koja zahteva, ona kao da na tih par sekundi, minuta ili sati upravlja našim životima. Mi tako privremeno „gubimo kontrolu“ i nad sobom i nad svojom okolinom. Kada pristanemo na neko ponašanje iako to ne želimo, mi tada nismo svoji – to neko drugi radi kroz nas, neko drugi govori i misli.

Ovo, dakle, važi ne samo za konkretne zahteve i molbe, već i za pasivna očekivanja ljudi (društvene sredine) oko nas. Na primer, očekivanje da se obučete tako i tako, na šta vi pristajete jer postoji pritisak sredine, iako to ne želite. Može će to biti i čavrljanje u društvu, gde pasivno pristajete da govorite o nečemu o čemu vam se ne govori, ili da iznosite neke stavove koji zapravo nisu vaši lični stavovi, samo „zato što je takvo društvo“ u kojem se trenutno nalazite.

Takođe, kada se radi o direktnim zahtevima i ubeđivanjima, jedan ovakav postupak i ponašanje otvara vrata drugom. Postoje ljudi koji će iskoristiti tu vašu „slabost“ jedanput, pa će stalno tražiti nešto od vas. Ako ih sledeći put odbijete, gledaće vas čudno jer ste već pristajali na razne stvari u prošlosti. Isto tako, razvijate tu naviku pasivnog prihvatanja kod sebe, te će sve to skupa dovesti do toga da postajete pasivna osoba i sve manje znate odbiti zahteve okoline.

Kada smo uvideli važnost ovog problema, zapitajmo se zašto se ovo dešava – zašto nekad pristajemo na nešto što ne želimo i zašto postoje ljudi koji skoro uvek pristaju na skoro sve? Zašto nismo uvek svoji na svome, zašto ne iskazujemo sebe i svoja osećanja na pravi način, iskreno i sa samopouzdanjem? Postoji dosta razloga za to, ovde ćemo nabrojati samo neke. Prvi i najrasprostranjeniji je strah od konflikta i potreba za izbegavanjem konflikta.

Ono što se dešava, to je da nekad pristajemo na nešto zato što se plašimo da će ne pristajanje rezultirati izbijanjem tenzije i eskaliranja konflikta između nas i druge osobe (ili sredine). Kada kažemo konflikt, ne mislimo nužno na neke ekstreme – to može biti i jednostavno neslaganje, rasprava, prigovor druge osobe, itd. U ovom slučaju, moramo shvatiti da su konflikt, protest i neslaganje druge osobe nekad neizbežne posledice odbijana zahteva. Postoje različite osobe i svako će drugačije reagovati i mi tu ne možemo ništa. Neko će se na nas naljutiti iz čista mira, pa mi tu opet ne možemo ništa.

Moramo prihvatiti da ljudi imaju pravo na svoja osećanja i iskazivanje istih, isto kao što i mi imamo pravo da iskažemo šta stvarno mislimo i kako se osećamo. Ono što je najvažnije, to je da će taj trenutak neprijatnosti kada drugi negoduje zbog toga što smo mu rekli „ne“, najverovatnije biti mnogo manje neprijatan (i kraće će trajati) nego što će to biti onaj period nakon što smo pristali da radimo nešto što ne želimo. Jednostavno, gore ćemo se osećati ako radimo nešto protiv svoje volje, nego da saslušamo nekog kako negoduje i dok se ljuti. Taj će momenat proći, a ovako ćemo zauvek ostati sa samim sobom i sećanjem da smo učinili i rekli nešto što ne želimo.

Drugi razlog zašto nekad ne odbijemo zahteve drugih je osećaj krivice. Dakle, kada kažemo „ne“, mi osećamo krivicu jer smo možda povredili ili naljutili tu osobu našim odbijanjem. Međutim, zašto smo je naljutili? Pa zato što ne „igramo“ kako ona „svira“. Znači, mi se osećamo krivim jer nismo ispunili nečiju želju, kao da je to naša nužnost, te shvatamo da takođe nema potrebe ni za krivicom u ovakvim situacijama. Još jedan razlog koji ćemo ovde napomenuti (a ima ih još, kao što smo rekli) je potreba za održavanjem slike o sebi, nekog „imidža“ koji prikazujemo sredini i održavanjem mišljenja koje sredina ima o nama. Naime, kod nekih ljudi postoji potreba, koja često proizilazi iz osećaja nesigurnosti, da konstantno održavaju neku imaginarnu sliku koju projektuju na sredinu, te će pristajati na svašta samo da tu sliku održe.

Na primer, neko će stalno nositi ono što je u modi na Zapadu, iako mu se to ne sviđa, da bi ljudi mislili kako je on „ekstravagantna“ osoba ili da ne bi rekli da je „klošar“. Ova osoba očigledno nije dovoljno sigurna u sebe, jer sliku o sebi gradi na osnovu tuđeg mišljenja. Isto tako, neko će pristati da održi govor gde će podržati neki stav (iako ga u sebi ne priznaje) samo da ljudi ne bi pomislili ovo ili ono o njemu. Očigledno je, dakle, da nesposobnost da se kaže „ne“ potiče iz nekih konflikata koje imamo sami sa sobom, te je pokazatelj naše unutrašnje nestabilnosti, nesigurnosti u sebe i uplašenosti od okoline.

Dakle – kako reći ne?

Ovde ćemo se opet vratiti na princip asertivne komunikacije, o kojoj u stvari svo ovo vreme i pišemo, i utvrditi par ključnih momenata. Prvo, potrebno je odbijanje izraziti na smiren način, uz pokazivanje razumevanja druge osobe. Međutim, ovde je ključna stvar da se sa odbijanjem ne treba odugovlačiti i delovati nesigurno, jer će to onda srušiti čitavu koncepciju asertivnog iskazivanja „ne“. Znači, treba kratko i jasno reći „ne“, kratko navesti razlog odbijanja bez previše tumačenja i pravdanja. Isto tako, nemojte se puno izvinjavati (ukoliko nije neka posebna situacija ili ako je zahtev suviše direktan i sebičan, najbolje se uopšte ne izvinjavati).

Setite se, ključ je u tome da iskažete svoja osećanja i borite se za svoja prava, da iskažete pravog sebe – a ne treba se izvinjavati zbog toga što stvarno jeste. Ukoliko je moguće, možete ponuditi drugo rešenje, koje bi delovalo kao kompromisno (gde obe stvari ostvaruju svoja prava bez ugrožavanja tuđih) i na kraju – bez prebacivanja odgovornosti, upiranja prstom, konfliktnog reagovanja i „ti“ poruka.

Evo i primera: osoba traži od vas da joj pozajmite novac (koji imate ali i vama trenutno treba). Neasertivno odbijanje bi možda izgledalo ovako: „Izvini ali nemam pare da ti dam. Odakle mi bre? Nemam ni za sebe, a kamoli za tebe.“ (agresivno odbijanje sa lažnim izvinjavanjem). Vidiš da i ja trenutno sastavljam kraj s krajem, treba mi za decu, treba da popravim kola… (nepotrebno pravdanje). Uzgred, ti uvek tražiš novac, nikad ga nemaš, jel radiš ti nešto?“ (agresivne „ti“ poruke i optuživanje).

Asertivno odbijanje zahteva može izgledati ovako: „Ne mogu ti pozajmiti novac, zato što i meni trenutno treba. Međutim, mogu ti pomoći tako što ću te preporučiti mom prijatelju kojem treba da se uradi nešto i koji bi ti za to platio“ (naravno, drugo rešenje se pruža samo ako ga ima).

Vidimo da ovakav odgovor ostavlja malo prostora za konflikt i dalje nabeđivanje od strane osobe. Ukoliko nastavi sa zahtevom, jednostavno ponovite isto i delujte sigurno u sebe. Ako pak dođe do tenzije kod osobe zbog vašeg odgovora, šta god ta osoba posle toga rekla i kako god reagovala, njeno je pravo da ispolji osećanja. Ona tako iskazuje frustraciju jer nije uspela postići to što želi, a to nije vaš problem i ne treba da vas dotiče jer ne ugrožavate njena prava i ništa loše niste učinili.

Ispoljili ste sebe, svoje pravo mišljenje i bili ste iskreni – a tako treba i da bude.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (4)

Prethodni članak

____________________________________________________________________________________

(NE) BUDI SVOJ…

Obeležavajući (etiketirajući) sebe i druge, postoji opasnost da se identifikujemo sa lažnom slikom, prihvatimo tuđe ciljeve i udaljimo se od sebe i svoje suštine. 

Naš život može postati ispunjen postizanjem tuđih ideala, a sve to je praćeno strahom da će nas drugi okarakterisati kao „lude“ ili „čudake“ ako uradimo nešto što nije u skladu sa njihovim očekivanjima.

Videćemo i da postoje određeni termini i etikete koje su poželjne i koje se sve više ističu kao nešto što je ideal.

Konkretno, u današnjem svakodnevnom životu su najizraženije dve međusobno suprotne etikete: „ekstravert“ i „introvert“.

U modernoj civilizaciji, poželjno je da spadate u kategoriju “otvorenih” ljudi, tj. da vas drugi ljudi karakterišu „etiketiraju“ kao ekstraverta. Poželjno je da imate unapred definisan set određenih osobina koje krasi ovakav tip ljudi (stalno ste nasmejani, šalite se, uspostavljate komunikaciju, često ste glasni, probitačani, usmereni na spoljašnjost, itd.). Takvo ponašanje se očekuje od vas u mnogim kontekstima – bilo da tražite posao, partnera, da kupujete, prodajete, družite se izlazite – i biće nagrađeno od strane socijalne okoline.

S druge strane, ukoliko se ne ponašate i uklapate u poželjne šablone ekstraverzije, klasifikovani ste kao “povučena” osoba i od tog trenutka počinjete da osećate posledice kažnjavalačke moći društva. Pošto ljudi mahom ne vole kada neko “štrči”, kada se ne uklapa u norme i obrasce koje većina prati, onda često gledaju da na određen način vrate ovakve osobe natrag u konsenzus.

Koliko puta ste se našli u situaciji gde ste se udubili u razmišljanje ili sami obavljali neku aktivnost, ili neko vreme niste izašli i „proveli“ se, pa vam ljudi kažu „izađi, popij nešto“, „šta čitaš te knjige, idi zabavi se“ itd.

Ovakve osobe, ukoliko se desi da su okarakterisane kao “povučene” (introverti) tokom mladog doba, uglavnom na neki način doživljavaju pritiske od strane vršnjaka. Ovo je posebno očigledno ako je povučenost izraženija. Kada odrastu, prijaltelji, komšije i rodbina takođe često vrše pritisak na njih da se “vrate natrag” da “budu kao svi” i pokušava se na razne načine uticati na ove ljude.

Ako niko oko vas ne voli knjige, a vi ste izraziti ljubitelj, često se desi da vas okarakterišu kao „knjiškog moljca“, „štrebera“ i da vam ukazuju kako to, što provodite slobodno vreme čitajući, ne ide u vašu korist. Ljudi se unapred ponašaju kao da poznaju ovakve osobe, projektujući sopstvene konstrukte na njih i ulazeći u interakciju sa već izgrađenom slikom koja je uglavnom negativna.

Zato danas postoje raznorazni “self-help” kursevi i knjige, npr. “Kako steći prijatelje i uticati na ljude”, “Budite zvezda svake žurke”, “Kako komunicirati sa ljudima i ostvariti uspeh”, itd. u kojima ovakve osobe mogu naći konkretne obrasce kako da postanu deo kolektivnog, tj. kako da ukalupe sebe u uske algoritme ponašanja i u površne konstrukcije. Svrha svega toga je da ovakvi ljudi nauče da se ponašaju onako kako se to očekuje, kako bi ostvarili određene “ciljeve”.

Ovi “ciljevi” se uglavnom svode na to da se dobije određen status u društvu, tj. da se bude prihvaćen od strane određene fiktivne skupine ljudi, potreba u čijoj osnovi stoji potreba za validacijom i strah od odbacivanja. Dakle, čak su i ovi ciljevi često nečija tuđa projekcija (uglavnom materijalistička) i nametnuti od strane drugih, kao što smo videli.

Slična stvar je i sa stavovima i načinom razmišljanja. Iako se na sav glas govori o slobodi mišljenja, individualnosti (čujemo parole tipa “budi svoj” na sve strane), očigledna je tendencija ka „uprosečavanju“ i pokušaju „usličnjavanja“ načina gledanja na svet, razmišljanja i stavova kod ljudi. Svi smo svedoci toga šta se desi kada kažete nekom da nešto što nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja. Najčešće se dešava da ta osoba počne sa iznošenjem svojim stavova i to na način koji vas treba ubediti da odbacite svoje i prihvatite stavove te osobe.

Ovaj fenomen se naziva “ubeđivanje”, a kada obe osobe istovremeno pokušavaju ubediti jedna drugu da prihvate neki stav, onda to nazivamo “rasprava”. Isto, kao i sa osećanjima i ponašanjima, postoje načini razmišljanja i stavovi koji su poželjni, tj. očekivani, slični kolektivnom i oni koju su nepoželjni, koji to nisu.

Ono što je važno da ovde zapazimo je to, da u ovom domenu uglavnom nema konkretnog delovanja neke institucije ili pisanog zakona na ljude (osim u ekstremnim slučajevima). Ljudi su „policajci“ jedni drugima pa i sami sebi, te tako imamo jedan fenomen globalne autocenzure.

Zamislite sebe kako se spremate za izlazak u grad i razmišljate šta ćete obući. Već smo videli da ovakve situacije odlučivanja uvek podrazumevaju „konsultovanje“ iluzornih introjekcija sredine, a koje svi ljudi u socijalnoj sredini imaju u sebi. To može predstavljati automatske i podsvesne dijaloge sa socijalnim delom svoje svesti (egom), ili u formi eksplicitnih postavljanja pitanja „da li će ljudi misliti da lepo izgledam?“ ili „šta bi ovaj ili onaj rekao na ovo?“, itd.

Svako odlučivanje o načinu spoljne manifestacije našeg ega uključuje i zamišljenu reakciju okoline na to. Međutim, pored ovog unutrašnjeg dijaloga i zamišljanja pozitivnih ili negativnih reakcija sredina na nas, vrlo često dolazi i do suočavanja sa stvarnim negativnim mišljenjem okoline. Zamislite da sa prijateljima izlazite na neko mesto gde postoji određena implicitna konvencija šta treba da se nosi. Na primer, idete na večeru u restoran, i „normalni“ ljudi znaju da kad se ide u restoran treba izgledati „elegantno“, „uljudno“ ili šta god. Dakle, postoji ono što je „pristojno“ i ono što je „poželjno“.

Odmah da napomenemo da ne govorimo o tome da li su ove konvencije dobre, loše, potrebne ili nepotrebne, već ih analiziramo. Za neke norme postoji i pisano pravilo (tzv.kodeks), ali za većinu ne postoji konkretna definicija, niti nas iko konstantno tera da ih se pridržavamo, a one ipak automatski i nesvesno utiču na nas, naše mišljenje i ponašanje.

Iako su termini kao što su „normalno“, „elegantno“, „kul“ vrlo magloviti i neodređeni termini, iza njih se skriva čitav algoritam i zakoni ponašanja. Na primer, kada se kaže „uljudno“ to nekako uvek implicira neko odelo, košulju i dugačke pantalone, zar ne? Međutim, to nigde ne piše kao zakon. Isto tako, postoje „prikladne“ boje, te ne možete ući u neki luksuzan restoran noseći fluorescentno zelenu majicu. Međutim, ni to nigde ne piše, ne postoji neki očigledan i pečatiran kodeks odobren od strane Ministarstva oblačenja ili tako neke institucije. Ponovo je očigledna autoritarnost i potreba za kontrolom koja vreba iza ovakvih i mnogih drugih, naizgled neodređenih i nedefinisanih termina.

Vratimo se vašem izlasku u restoran. Zamislimo da ste se odlučili da obučete flourescentno zelenu majicu sa kratkim rukavima i bermude. Ovo, kao što znamo, predstavlja kršenje nekog nepisanog kodeksa i te konvencije. Isto tako, rekli smo da ne postoji institucija koja će vas kazniti, niti neka „socijalna policija“ određena od strane države koja će vas upozoriti da kršite kodeks i legitimisati vas po ulasku u restoran. Mada, nije retka situacija da vam priđe šef sale ili neki sličan autoritet i ukaže vam da niste prikladno obučeni za događaj. Ipak, zamislićemo da osoblje ovog restorana trenutno ne zanima kako ste se vi obukli. Dakle, osoblje ne reaguje na vaš izgled, tj. „smilovalo“ se da vas pusti unutra. Ušli ste u restoran i tražite sto za kojem sede vaši prijatelji. Šta mislite, šta će se desiti kada priđete stolu?

Ukoliko vaši prijatelji nisu neke posebne, liberalne ličnosti, koje ne mare za socijalne konvencije, (ili ste svi zajedno neka družina buntovnika), sigurno možete očekivati neki komentar i opasku od njih (koliko god on bio „fino upakovan“). Neko od njih će vam možda postavljati neka indirektna pitanja, kako bi proverili otkud ta vaša „čudna“ odluka, neki će praviti indirektne komentare, a ako su to ljudi koji često govore ono što misle (što je danas vrlo retko), onda će vas direktno pitati zašto ste se tako obukli. Neki će vam ukazati na neprikladnost vaše odeće ili će se jednostavno osećati neprijatno u vašem društvu (pogađate, zato što ste sada verovatno okarakterisani kao „čudni“).

Dakle, upravo su ljudi koji su u vašoj najbližoj sredini ti, koji će prvi usmeriti snage da vas vrate tamo gde oni misle da trebate pripadati i ne dozvoljavaju vam da izađete izvan tih konstrukcija. Oni nesvesno (neki i svesno) smatraju sebe zaduženima za očuvanje mira, reda i jednoličnosti spoljašnjeg sveta.

Ljudi sami sebe međusobno kontrolišu, te nikakva eksterna i zvanična policija nije ni potrebna. I to ne bi bilo toliki problem kada bi to međusobno usmeravanje bilo u svrsi uspostavljanja nekih slobodoumnih tendencija, kreativnosti, poštovanja tuđih vrlina i mana, uzvišenih vrednosti i duhovnosti i sličnog.

Ne bi bio problem ako bi vam prijatelji ukazivali da skrećete sa puta duhovnosti i ličnog razvoja, već je problem ako vas „kažnjavaju“ ako ne pratite materijalističke i hedonističke projekcije. Ovakva situacija umnogome sprečava razvoj individue i spoznaju, a sprečava i razvoj jednog slobodnog, prirodnog i uzvišenijeg sveta.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

DUŠA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Otkriće veka: DUŠA POSTOJI!

 Naučnici dokazali- Stjuart Hamerof i ser Rodžer Penrouz došli do zaključka da se duša nalazi u mozgu, koji napušta nakon smrti čoveka i ostaje da živi u univerzumu

FINIKS – Veliki korak za nauku.

Priznati naučnici kvantne fizike uspeli su da daju odgovor na pitanje koje je mučilo sve religije i brojne filozofe: da li postoji ljudska duša? Američki doktor Stjuart Hamerof i britanski psihijatar ser Rodžer Penrouz naučno su dokazali da ona zaista postoji.

Mozak kao računar
Dva stručnjaka su autori nove kvantne teorije svesti, prema kojoj se naše duše nalaze u specifičnim strukturama nazvanim mikrotubule ili mikrocevčice, smeštene u ćelijama mozga, a odatle nakon smrti mogu da izađu i nastave da postoje u univerzumu.

Doktor Hamerof sa univerziteta u Arizoni i Penrouz radili su na toj teoriji od 1996, kad su krenuli od ideje da je mozak biološki kompjuter, sastavljen od gotovo 100 milijardi neurona, odnosno nervnih ćelija, i specijalnih, takozvanih aksonalnih varnica i sinaptičkih veza, koje se ponašaju kao informacione računarske mreže. Oni su želeli da dokažu da je naše svesno iskustvo rezultat procesa koji se odvija u mikrocevčicama, što su nazvali orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR).

Klinička smrt je ključ
Stručnjaci su izučavali slučajeve ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Njihove mikrocevčice iz ćelija mozga gubile su kvantne podatke, ali informacije u njima nisu bile uništene. Time su Hamerof i Penrouz potvrdili da duša ne umire, već odlazi negde u univerzum.

– Ukoliko nakon kliničke smrti lekari uspeju da ožive pacijenta, sve kvantne informacije vraćaju se u mikrocevčice, a osoba koja je bila na samoj ivici života tvrdi da ima osećaj kao da je zamalo umrla. Tako je moguće da, kada osoba zaista umre, njegove kvantne informacije potpuno napuštaju telo u vidu duše i nastavljaju da postoje u vantelesnom obliku negde u univerzumu – objasnio je doktor Hamerof.

 Duša u oku
Mnogi naučnici godinama su pokušavali da dođu do teorije kojom bi se moglo objasniti postojanje ljudske duše i otkriti gde se ona zaista nalazi.

Tako su psiholozi sa Univerziteta Jejl tvrdili da je ona smeštena u ljudskom oku ili oko očiju. Oni su sproveli istraživanje u kojem su velikom broju volontera prikazivali fotografije likova iz crtanih filmova, a na svakoj slici nalazio se mali objekat na različitim pozicijama na telu (blizu glave, torza ili nogu), ali uvek na istoj razdaljini.

Hipoteza naučnika bila je da će ljudi doživeti objekte bližim ako se nalaze kod duše. Većina je izdvojila fotografije na kojima je objekat bio kod očiju, pa su istraživači zaključili da se kod čula vida, a ne u mozgu, nalazi duša.

kurir-info.rs

---

 NAĐENO NAUČNO OBJAŠNJENJE PSTOJANJA DUŠE

Američki anesteziolog, doktor Stjuart Hamerof iz Arizonskog univerziteta predočio je naučnu teoriju koja potvrđuje postojanje života posle smrti i besmrtnosti duše. Prema njegovim rečima, kada ljudsko srce prestaje da kuca, informacija koja se čuva u velikom mozgu ne nestaje, već nastavlja da se širi u kosmosu. Kada lekari vraćaju čoveka u život, ta kvantna informacija koja lebdi u kosmosu se vraća u telo, i zato je čovek svestan neobičnog iskustva. Prema mišljenju naučnika, ova terija objašnjava činjenicu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt spominju „belo svetlo“ ili „tunel“ kojim su prolazili.

serbian.ruvr.ru

---

Ovo su saznanja i tvrdnje naučnika.

Nenaučno, od vajkada, često pominjana, opevana,  nevina, prodana, sitna, velika, prosta, plemenita, zalutala, izgubljena, prokleta, pokvarena, obojena, pojedena, poklanjana…

No, može li ona, duša, biti – odaslana?

  Bora*S

---