OLOVKA PIŠE SRCEM…

tamoiovde-logo

Nekada veoma popularna knjiga- zbirka zabeleženih iskrenih dečjih misli koje u svakom čitacu izazovu istovremeno i unutrašnju tugu i osmeh na licu…

Bora*S


Foto ilustracija Bora*S

Olovka piše srcem

Radeći na statističkoj obradi podataka jednog teksta za merenje dečje inteligencije u Istitutu a psohologiju, listajući protokole, naišli smo na čitavo blago dečjih odgovora.

Ispitivanjem je bilo obuhvaćeno oko 2000 devojčica i dečaka iz Srbije uzrasta od 4 do 14 godina.

Prilikom odabiranja nije nas interesovalo da li si to odgovori samo mudri ili samo smešni, niti da li dobijaju poene u testu – mi smo, jednostavno, želeli da sačuvamo tu izvornost ito bogatstvo.

Tako odabrani odgovori, uz naznačen pol i uzrast deteta, objavnjivani su tokom 1967. i 1968. godine u listu „Svest“.

Nekoliko godina kasnije, praveći od tih odgovora celine, trudili smo se da u što većoj meri očuvamo autentičnost. Neke od tih celina nastale su od više dečjih odbovora na jedno pitanje., dok je za druge korišćen namo jedan odgovor.

Knjiga koja je tako izašla doživela je deset izdanja.

U XI, XII i XIII izdanje uvrstili smo one odgovore koji ranije nisu korišćeni kako bi smo još bolje ilustrovali dečje shvatanje sveta.

Zahvaljujemo Institutu za psihologiju u Beogradu, koji nam je omogućio da koristimo ovaj materijal, a posebno Ivanu Iviću, bez čije pomoći ove knjige ne bi ni bilo.

Vanja Rupnik Rašić
Budimir Nešić


IZNENAĐENJE

kad se iznenada iznenadiš i samo vikneš joj

kad oćeš da sedneš na stolicu

a neko ti izvuče

kad oćeš da jedeš kolače

a ono ih pojeli razni u kući

kad ti neko podmetne nogu

a ti slomiš ruku

kad nekog potegneš kamenom

a on kukavica pa pušti krv

kad nađeš iznenađenje kao rupa

pa upadneš

kad nekog udariš po uvetu

da te ne čuje što si ga udario

kad dođu gosti pa neće da idu

najviše se iznenadiš.

Iz knjige Olovka piše srcem


KRAVA

krava je za pašnjak

na pašnjaku ona pase

pa onda žvaće

žvakaću travu

krava je jedna domaća životinja od mesa

rodi se na selu od teleta

muze mleko

daje kajmak i sir

a posle opet pravi tele

ima razne krave

tako ima jedna krava

što uvek dođe kad imamo goste

da traži nešto od mame

krava je jedna što pravi sir

jedna što jede i kad spava

ona nam daje rogove

ona nije dobra jer se ne jaši

krava je ženski vo

krava je domaća životinja

sa repom za muve

krava je mnogo lepa stvar

zato što ima lepo telence

iz nje se sipa mleko

za sir i doručak

to je jedna

što stalno viče MUU

a ti je ništa ne razimeš

krava je najveća stoka

u naše selo.

Iz knjige Olovka piše srcem


Predgovor
Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE, obratite se maloj deci, jedinim živim i autentičnim svedocima onoga dramatičnog trenutak kada još nerazvijena čula i svest prvi put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.

Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lepo i uzbudljivo detinjstvo reči. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i reč – ti slikoviti predeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog detinjstva.

Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovde, deca pipaju očima, ušima, svim čulima, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrednosti i karakteristike.

Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumevanja. Ta jedna mala reč, to jedno, subjektivno i delimično tumačenje – tu je sve bogatstvo sveta i naših doživljaja.

Samo još na početku otkrivanja i sazrevanja naši doživljaji imaju temerature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.

Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji.

Oni najpre ne znaju ništa a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju „sve“.
I tu se završava najlepša čovekova avantura, posle svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja.

Udaljimo se od detinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti detinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.

Tu se i dodiruju poezija i ova orginalna i poučna knjiga. I biće malo i pogrešno ako se ovi dragoceni dokumeti budu registrovali samo kao cake ili štosovi.

Ne, ovo je knjiga za razmišljanje i otkrića.

Dušan Radović


Iz knjige

VERNOST

to je kad se neko voli
pa se piše sa pismima
vernost je koliko vredimo
ja nisam veran
to je kad ti tata nešto kaže
a ti mu ne veruješ
pa te on povuće za nos
i onda sve veruješ
vernost je
što se majmun vere
vernost je
veliki nos
kada sam ja uverena
u svoju drugaricu
kada nešto uverimo
u knjižicu đačku
vernost je kad se
veri devojka

BEGUNAC

begunac je neko veliko i krivo drvo
begunac je jedan što ima brkove
begunac je jedan što vata žabe
to sam ja što sam krao jagode
pa sam posle bio begunac
begunac je ovca ili ovan
kad mu se tako nadene ime
kako se poznaje begunac
ako ideš napred
i sve brzo ideš
a svi viču drž ga


VUK I LISICA

vuk je sav dlakav
a lisica kao crvena
vuk menja dlaku
a lisica kokoške
vuk ima strašne oči
a lisica lisičje
vuk se sanja
a lisica ne mora

vuk i lisica
isti su kao braća
jer su lajavi i strašno zinu
jer im rastu repovi pozadi
jer stanuju u šumi
jer jure po mraku i svi su lopovi
jer pojedu koga ne poznaju
vuk crvenkapu
a lisica petla


DOLETETI

to je kad se penješ na drvo
pa padneš odozgore
pa doleti tvoj roditelj
da te prebije što si se penjao

GOMILATI

kad se ugomilaš u pesak

pa te posle sve svrbi

kad se neko golica

pa se posle miluje

to je kad se gomilaju ljudi

ili druga stoka

ili krompir

kad je veče nagomila se mrak

gomila se znanje

što nisi naučio

kad mnogo pojedeš

pa stomak nagomilaš

gomilati to je nešto sramotno

 


 

TAJNI ŽIVOT DRVEĆA…

tamoiovde-logo
Prijateljstvo

“Ali jedno je bilo jasno: okolne bukve su ga snabdevale rastvorom šećera da bi ga održale u životu. Ponekad se na padina­ma kraj puta može videti drveće međusobno spojeno korenjem, pošto kiša spira zemlju i otkriva podzemnu mrežu.

Foto ilustracija Bora*S

Naučnici su u Harcu ustanovili da je većina isto­vrsnih jedinki u jednoj sastojini zaista spojena u povezan sistem.

Izgleda da je razmena hranljivih materija, pomoć susedu u hitnom slučaju, zapravo pravilo, što je navelo stručnjake na zaključak da su šume superorganizmi, dakle tvorevine slične mravinjaku.

Naravno, takođe bismo mogli da se zapitamo da li možda korenje drveća raste prosto bez razmišljanja i besciljno kroz tlo i uvek se povezuje sa primercima iste vrste kada naiđe na njih.

 Od tog trenutka bi nužno među­sobno razmenjivalo hranljive materije, gradilo navodnu socijalnu zajednicu i pritom bi davanje i uzimanje bilo samo slučajno. Lepu sliku aktivne pomoći zamenilo bi načelo slučajnosti, premda čak i takvi mehanizmi imaju prednost u ekološkom sistemu šume.

Ali priro­da ne funkcioniše tako jednostavno, kako je Masimo Mafei sa Univerziteta u Torinu utvrdio u časopisu Maks Plank foršung (broj 3/2007, str. 65): biljke, prema tome i drveće, vrlo jasno razlikuju svoje korenje od korenja drugih vrsta, pa čak i drugih jedinki sopstvene vrste.

Ali zašto je drvo takvo socijalno biće, zašto deli svoju hranu sa jedinkama iste vrste i tako brižljivo neguje konkurenciju?

Razlozi su isti kao u ljudskom društvu: zajedno je bolje. Jedno stablo nije šuma niti može da stvori lokalno uravnoteženu klimu, pa je prepušteno na milost i nemilost vetru i vremenu.

Nasuprot tome, veliki broj stabala stvara ekosistem koji amortizuje ekstremnu vrućinu i hladnoću, sakuplja veliku količinu vode i proizvodi veoma vlažan vazduh.

U takvom okruženju drveće živi zaštićeno i može dostići duboku starost.

Da bi se to ostvarilo, zajednica se mora očuvati po svaku cenu. Ako bi se sve jedinke brinule samo za sebe, onda mnoge bi ostarile. Stalno sušenje bi stvorilo velike rupe u vrhu krošnji, zbog čega oluje mogu lakše da prodru i obore još više stabala. Letnja žega bi dopirala do šumskog tla i isušila ga. Svi bi trpeli zbog toga.

Zato je za zajednicu svako drvo veoma vredno i zaslužuje da se sačuva što je duže moguće. Iz tog razloga se pomoć pruža čak i bolesnim jedinkama, koje se snabdevaju hranljivim materijama dok im ne bude bolje.

Sledećeg puta se situacija možda može obrnuti, pa stablu pomagaču zatreba pomoć. Debele, srebrnosive bukve koje se tako ponašaju podsećaju me na krdo slonova koje se na isti način stara o svojim članovima, pomaže bolesnima i slabima da stanu na noge, pa krajnje nerado ostavlja čak i mrtve. “


Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća


 

ŠTA IMA GLAVA…

tamoiovde-logo

šta ima glava

glava ima oči
oči paze da ne padneš na glavu
na glavi ima rupe
za uveta na stranama
glava ima brkove
za muškarca da se ženi
glava ima i rogove
ako je stoka

Foto ilustracija Bora*S/ skulptura Milrad Antić Pirke


čemu služi glava

da je peremo
da se klima
da pričamo sa njom
da je okrećeš na sve strane
da se u nju stavljaju lekovi
da se metne na jastuk kad spavaš

 

glava

sve što ima kapu to je glava

glava od stoke je
jedna izdužina od životinju
ona je korisna jer se jede

Foto ilustracija Bora*S/ skulptura Milrad Antić Pirke


glava od čoveka je 

jedna okruglina
ona nije korisna

ima glava od lava
ona je mnogo opasna

bez glave si gotov

glava je jedna glavna stvar
iz nje pamet dobijamo

sa glavom sve zapamtiš
da ne moraš da pitaš posle

kad si na moru
pliva ti glava na vodi
ako hoćeš da je nalepšaš
veže se mašna

glava je sprava za mislenje
ona nam služi za govor
tu se reči pretvaraju u rečenice

Iz knjige „Olovka piše srcem“ Vanja Rupnik i Budimir Nešić


 

ČOVEKOVA POTRAGA ZA SMISLOM…

tamoiovde-logo

ZAŠTO SE NISTE UBILI: Traženje smisla življenja

„Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu.

Foto ilustracija: Bora*S

Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju…

I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?“

Viktor Emil Frankl– iz predgovora knjige “Zašto se niste ubili“


 

TUNEL…

tamoiovde-logo

Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na  časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..

Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta. Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile?

Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru… Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život.

A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni.

Izvor fotografije: kultivisise.rs

Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima.

A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.

Ernesto Sabato/odlomak iz knjige Tunel


 

VASILISA I MONAH…

tamoiovde-logo

Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.

d0b1d180d0b0d0bdd0bad0be-d19bd0bed0bfd0b8d19b

„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij

Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.

S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?

Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.

Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.

— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.

Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.

Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.

Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:

— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?

Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.

Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:

— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.

Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:

— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.

Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.

Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila

— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.

Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:

— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!

— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.

Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?

Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.

— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.

Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?

Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.

— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.

— Caricu?

— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.

Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:

— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!

Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977

Izvor srodstvopoizboru.


 

ISPRAZNI SE ČOVEK OD LAŽNIH LJUDI I DOGAĐAJA…

tamoiovde-logo

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja u svom životu i poželi malo mira

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja, isprazni se od uljeza u svom životu koji su kroz taj život promarširali bez ikakvih osećanja i oduzimali sve ono što je bilo lepo i vredno, i zaželi se na trenutak odmaknuti od svega i vratiti svoju staru moć, vratiti mir koji je imao.

Isprazni se čovek od razgovora koji su bili samo hrpe tračeva i ogovaranja, a zapravo vrlo daleko od bilo kog razgovora, razmene misli i osećanja i pita se kako su ga obične reči mogle tako umoriti i skršiti.

Isprazni se čovek od ljudi sa dva lica jer nikada nije mogao razumeti koje je lice tih ljudi bilo pravo, a još više od svojih nameštanja masaka kojih je imao u izobilju i nameštao ih po potrebi, umori se zato što nije bio iskren i uvek je morao paziti što kome govori.

 Isprazni se čovek što je svet samo gledao kao neko mesto pretnje, kao borilište u kojem se trebalo ratovati da bi se ispunile njegove želje, a nije video njegove lepe strane.

Isprazni se čovek kada se previše nada, kada previše veruje u ljude koji to ne zaslužuju, kada previše ljubi ljude koje je mislio da poznaje, a onda na kraju shvati da je većinu svoje energije potrošio uludo.

Mogao je dati onima koji su je potrebniji, mogao je dati onima koji bi je više cenili, a on je računao da dobro ne može biti bačeno uludo. Isprazni se čovek od toga što je previše živeo za neke druge ljude, a zanemario svoja osećanja, što se uvek prilagođavao drugima, a premalo tražio da ponekad bude po njegovom.

Kada ostane sam, shvati da je život mogao drugačije posložiti, da je o prioritetima mogao više misliti, da je vreme koje mu je dano mogao razboritije trošiti. No kako god bilo, nikada nije kasno da se malo povuče i pokuša stvari započeti ispočetka. Treba samo dane koji su pred njim drugačijim pogledom gledati i shvatiće da mu se život promenio i da je na greškama nešto naučio. Koliko god to kasno shvatio, nikada nije kasno za promenu.

Tekst napisao Mario Žuvela/ savjetnikuspjeha

Prilagodila ekavici Rea Mnc

Izvor: odknjigedoduse

____________________________________________________________________________________________

CRVENA KNJIGA FAUNE SRBIJE III PTICE…

tamoiovde-logo

Ovih dana iz štampe je izašla još jedna kapitalna knjiga za zaštitu prirode – Crvena knjiga faune Srbije III Ptice, u izdanju Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Univerziteta u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Prvo predstavljanje Crvene knjige faune Srbije III Ptice i prezentacija Crvene knjige faune IV Pravokrilci, biće održano 22. marta 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

Pisanje ove monografije predstavljalo je veliki izazov za sve učesnike u njenoj izradi. Tim za izradu Crvene knjige ptica Srbije imao je zadatak da prikupi, analizira, protumači i u izveštaje o riziku od iščezavanja sažme i pretoči gotovo nesagledivu količinu podataka i znanja o pticama Srbije, koje su tokom skoro tri veka prikupljali prirodnjaci i naučnici različitih profesija.

U knjizi su obrađene 352 pouzdano zabeležene vrste, procenjen je rizik od iščezavanja gnezdeće populacije 255 vrsta i negnezdeće populacije svih vrsta. Objavljivanjem Crvene knjige ptica Srbije stvoren je pouzdan instrument koji bi činio naučnu i stručnu osnovu za zaštitu i očuvanje divljih ptica naše zemlje.

Crvenu knjigu napisao je tim od 36 autora: Dimitrije Radišić, Slobodan Puzović, Voislav Vasić, Marko Šćiban, Milan Ružić, Bratislav Grubač, Ante Vujić, Saša Rajkov, Radislav Mirić, Draženko Rajković, Miloš Radaković, Marko Tucakov, Uroš Pantović, Oto Sekereš, Atila Agošton, Daliborka Stanković, Goran Sekulić, Ivan Đorđević, Marko Raković, Nikola Stojnić, Jožef Gergelj, Nikola Matović, Nikola Stanojević, Milivoj Vučanović, Dejan Đapić, Ištvan Balog, David Grabovac, Ivan Medenica, Brano Rudić, Dragan Simić, Stefan Skorić, Dragan Gačić, Milica Radanović, Sandra Jovanović, Miroslav Vračarić, Anka Vuletić.

Urednici knjige su: Dimitrije Radišić, Voislav Vasić, Slobodan Puzović, Milan Ružić, Marko Šćiban, Bratislav Grubač, Ante Vujić.

Knjiga je pisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku i bogato ilustrovana kartografskim prikazima, fotografijama i crtežima.

Izvor: zzps.rs

________________________________________________________________________________________

 

 

PISMA O DOBROM I LEPOM…

tamoiovde-logo

Dimitrij Lihačov, ČOVEK TREBA DA BUDE KULTURAN

 Čovek treba da bude kulturan! A ako njegova profesija ne zahteva kulturu? Ako on nije mogao da stekne obrazovanje? Takve su bile okolnosti. Ako mu okolina to ne dozvoljava? Ako ga kultura učini „belom vranom“ među njegovim kolegama, prijateljima, rodbinom, počne da mu smeta u postizanju prisnosti s drugim ljudima?

Foto ilustracija: Bora*S

Ne, ne i ne! Kultura je neophodna u svim okolnostima. Ona je potrebna ljudima koji ga okružuju i čoveku samom.

To je veoma, veoma važno, pre svega da bi se živelo srećno i dugo – da, dugo! Jer kultura je ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi se živelo dugo, ne samo fizički već i umno. U jednoj drevnoj knjizi piše: „Poštuj oca i mater svoju, i dugo ćeš živeti na zemlji.“ To se tiče celog naroda, i pojedinaca. To je mudro.

Ali pre svega da odredimo šta je kultura, a zatim zašto je ona povezana sa „zapovešću o dugom životu“.

Mnogi misle: kulturan je onaj čovek koji je mnogo čitao, dobio dobro obrazovanje (pretežno humanističko, mnogo putovao, zna nekoliko jezika).

Međutim, moguće je imate sve to, i moguće je ništa od toga nemati u velikom stepenu, a biti ipak kulturan.Obrazovanje ne treba mešati s kulturom. Obrazovanje živi od starih sadržaja, kultura od novog i razumevanja starog kao novog.

Više od toga… Oduzmite istinski kulturnom čoveku sva njegova znanja, obrazovanje, oduzmite mu pamćenje. Neka je on zaboravio sve na svetu, neka ne zna književne klasike, neka se ne seća najvećih umetničkih dela, neka zaboravi najveće istorijske događaje, ali ako on pri svemu tome očuva sposobnost da shvati i doživi duhovne vrednosti, ljubav za sticanje znanja, interesovanje za istoriju, osećaj za lepo, može da razlikuje pravo umetničko delo od grube novotarije napravljene samo da šokira, ako može da uživa u lepoti prirode, da razume karakter i individualnost drugog čoveka, da se poistoveti s njegovom situacijom, a kad razume drugog čoveka da mu pomogne, da ne pokaže grubost, ravnodušnost, zluradost, zavist, već da dostojanstveno oceni drugog, kao pokaže poštovanjee prema kulturi prošlosti, vaspitanost, odgovornost pri rešavanju moralnih pitanja, prema bogatstvu i lepoti svog jezika, govornog i pisanog – to će biti kulturan čovek.

Kultura ne podrazumeva samo znanja, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se iskazuje u hiljadu sitnica: u umeću da se s uvažavanjem raspravlja, da se skromno ponaša za stolom, u umeću da se neprimetno (upravo neprimetno) pomogne drugom, da se štiti priroda, da se ne zagađuje svoja okolina – opušcima cigareta ili psovkama, rđavim idejama (to je takođe zagađivanje, i još kakvo!).

Poznavao sam na ruskom severu seljake koji su bili istinski kulturni. Njihove kuće su bile savršeno čiste, umeli su da cene lepe pesme, umeli su da pričaju o svakodnevnici (to jest o onom što se dešavalo njima i drugima), imali su sređeni svakodnevni život, bili gostoljubivi i ljubazni, s razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi i tuđoj radosti.

Kultura je sposobnost razumevanja, to jest tolerancija prema svetu i ljudima.

Kulturu treba u sebi razvijati, vežbati – vežbati duševnu snagu, kao što se trenira fizička. A vežba je moguća i neophodna u svim uslovima.

Da vežbanje fizičke snage doprinosi dugom životu razumljivo je. Daleko ređe se shvata da je za dugovečnost neophodan trening duhovne i duševne snage.

Reč je o tome da su zloban i zao odnos prema onom što nas okružuje, grubost i nerazumevanje drugih, znak duhovne i duševne slabosti, čovekove nesposobnosti da živi… U prepunom autobusu gura se slab i nervozan čovek, slabih živaca, koji na sve reaguje nepravilno. Sa susedima se svađa čovek koji ne ume da živi, duševno prazan. Čovek koji ne može da oseti lepo, nesrećan je čovek. Čovek koji ne ume da razume drugog takođe osiromašuje svoj život i smeta drugima da žive. Duševna slabost vodi u fizičku bolest. Nisam lekar, ali sam u to ubeđen. U to me je uverilo dugogodišnje iskustvo.

Predusretljivost i dobrota ne čine čoveka samo fizički zdravim nego i lepim.

Lice čoveka izobličeno beesom postaje ružno, a njegovi pokreti lišeni su lepote, i to ne smišljene lepote, već prirodne koja je daleko vrednija.

Čovekova posebna obaveza je da bude kulturan. To je dužnost prema sebi. To je zalog njegove lične sreće i „aura dobronamernosti“ oko njega i prema njemu (to jest okrenute prema njemu).

Sve o čemu govorim mladim čitaocima u ovoj knjizi poziv je na kulturu, fizičko i moralno zdravlje, lepotu  zdravlja (da budu kulturni, fizički i moralno zdravi, lepi u zdravlju).Budimo dugovečni kao ljudi i kao narod! A poštovanje oca i matere treba shvatiti široko, kao poštovanje svega našeg dobrog u prošlosti, u prošlosti koja je otac i majka naše sadašnjosti, velike sadašnjosti u kojoj je život velika sreća.

Dimitrij Lihačov, PISMA O DOBROM I LEPOM, Sl. glasnik, Beograd, 2017

Preveo: Novica Janjušević

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________________

Pisma o dobrom i lepom Lihačov je napisao 1985, kratko pre nego što je navršio 80 godina. U njima veliki naučnik sabira svoje dugo životno iskustvo i u obliku pisama upućenim prijateljima, u svojevrsnom srdačnom dijalogu sa zamišljenim čitaocem, govori na jednostavan način o krupnim filozofskim, moralnim i estetičkim pitanjima svoga i svakog vremena.

Ali tu su i nenametljivi saveti i sugestije o „običnim“ svakodnevnim pitanjima, reklo bi se svima poznatim, koji su upućeni pre svega mladim čitaocima. Međutim, i čitalac bilo kog uzrasta u njima će pronaći mnogo toga što će ga podsetiti, opomenuti, nad čim će se još jednom zamisliti.

Izvor: delfi.rs

_________________________________________________________________________________________

 

ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…

tamoiovde-logo

Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi

Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.

Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.

Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…

Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.

Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.

U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.

Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.

Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.

Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.

– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.

U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.

Izvor: odknjigedoduse

_____________________________________________________________________________________

U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ

Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef. 

Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.

– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.

Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice. 

Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović. 

Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. 
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru. 

Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.

M.B.

Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.

______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru


____________________________________________________________________________________________

VRTOGLAVA – PRIČA O BIBLIOTEKARKAMA…

tamoiovde-logo

Zašto većina bibliotekarki nosi ravne cipele? Široke džempere, pantalone s faltama i suknje od tvida? Ozbiljan, strog, gotovo mrgodan izraz, nezaobilazan je na koži oko nosa, između brade i čela, na onom izražajnom delu tela koji se zove lice ili face; i koji, sa tim nedostatkom osmeha, nudi sve, osim izražajnosti.

Obilazim razne Biblioteke. Najčešća slika na koju nailazim je – ravna pojava, sa uredno začešljanom kosom, podignutom u rep ili punđu; u klasičnoj košulji i pantalonama muškog kroja. I, naravno, u tim, već pomenutim, ravnim cipelama. Jednolično, dosadno, izvesno, sa svih strana, pljosnato!

Potenciraju se akcije, kako vratiti knjige u ruke čitalaca. Šta uraditi da štampani listovi među koricama opet postanu čovekov najbolji prijatelj. Dobro, ne, bezuslovno najbolji, ali, da se bar vrati na tu prijateljsku listu, sa koje je neslavno i nesrećno sišla. I, sve te akcije, sa zvučnim krilaticama: „Ko čita, više i bolje vidi i razume“; „Čitajte, razumećete i između redova“; „Sa knjigom u ruci, u lepše sutra“; „Sa knjigom, među zvezdama…“ Odlične su! Lepe, zanimljive, zvučne i poetične! Ipak, ja bih ubacila i ovu:
„BIBLIOTEKARKE, PRESVUCITE SE I NASMEŠITE!!!“

Navucite tamne svilene čarape, preko čipkastog veša, koji i nije neophodan, ako je vrućina. Oko struka, obavezno širok kaiš, bezobrazno zategnut. Kosa uvijen na krupne viklere, ili razbarušena; očešljana snažnim, spretnim, muškim rukama, ukrašena pramenovima ili neobičnim perom. Za alergične na perad, tu je čipka, šnalica od cirkona, ili, neka moderna nijansa color šampona. Od dekoltea (to je onaj deo tela iznad grudi, koji ne mora uvek da bude zabarakadiran do brade) ništa neće da zaboli, a i knjigama u policama, prijaće promena. Osmeh na licu izaziva sjaj u očima (ako to ne uspe, postoje i odgovarajuća sočiva koja izvanredno deluju po pitanju sjaja i lošeg vida. U svakom slučaju, mnogo su bolja varijanta od plastičnih „socijalnih“ naočara). Nožice stavite u vrtoglave potpetice, neke efektne boje, i potrudite se da bude potpuno različita od boje lakovane tašne koju držite u rukama.

Na kraju, obavezno, parfem! Neki dobar, žestok i skup!

Mogla bih da se kladim – a opklade obožavam – da će na ulici da se okreću, kolege sapliću, koleginice zavide i imitiraju, a povećanje broja čitalaca biće za briljantan Izveštaj o radu i pravi statistički podatak.

P.S. (pre i posle svega)
Osmeh, šminka, krpice, doza erotike i samodopadljivosti ne umanjuju inteligenciju i ne atakuju na ličnost Žena.
Baš, naprotiv.


Iz knjige „Sočno i oporo… P.S. poverljivo“ književnice i bibliotekarke Danijele Milanove Božičković Radulović (Požarevac, 2012)

Posted by Od knjige do duše

____________________________________________________________________________________________

BELEŽNICA IZ OGLEDALA DUŠE…

tamoiovde-logo

Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE

Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje

I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije nameću autoritete i događaje, te kreiraju trendove sa kojima se čovek indentifikuje i tako sam sebe lišava SLOBODNE VOLJE  jer, identifikacija je lažna sloboda.

 To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najopasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

SAMOOBANA kao robovanje lažnom sistemu vrednosti:

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokušava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.

Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkriće naučnika da je čak i univerzum možda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji čak i kod veoma primitivnih živih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“

Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

ŠTA JE LAŽNA LIČNOST

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna lično st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.

NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)

Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, već i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“.  Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:

SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POČETAK A ZA POČETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ali da li ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

izvodi iz klnjige  Ogledalo duše

Priredila: Ljiljana Tatić

Izvor:beleznica

_____________________________________________________________

BURA INFORMACIJA…

tamoiovde-logo

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

NEKADA NI „SAVRŠENO“ NIJE DOVOLJNO DOBRO…

tamoiovde-logo

Većina ljudi svakodnevno doživljava pritisak da popravi sopstveno postignuće i da dostigne postavljene standarde. Od najranijeg detinjstva naši postupci su izloženi procenjivanju i korigovanju. Tokom odrastanja kontinuirano nas kritikuju i ispravljaju ili pak, odobravaju i nagrađuju. Negativne i pozitivne posledice direktno su povezane sa činjenicom da li smo ispunili nečija očekivanja ili ne.

Česti zahtevi da se dostignu postavljeni standardi nastavljaju se tokom čitavog života. Naša želja da ostvarimo ciljeve  dovodi do toga da budemo efikasniji i uspešniji u socijalnom okruženju. Treba reći da ljudi koji sebi ne postavljaju ciljeve obično postižu manje u životu.

Međutim, postoje situacije kada se zdrav motiv za postignućem pretvara u nešto drugo. Nešto što najčešće definišemo kao perfekcionizam i što u većini slučajeva ometa osobu u ostvarenju postavljenih ciljeva i uzrokuje kontinuirano negativno raspoloženje i nezadovoljstvo sobom.

Perfekcionizam možemo odrediti kao sklonost da se razmišlja u stilu “sve ili ništa“ i gde ukoliko nešto nije potpuno u skladu sa očekivanim postaje bezvredno. Perfekcionizam se može posmatrati  u odnosu na sebe, druge ili kao društvom nametnuto očekivanje. Mi ćemo ovde govoriti, pre svega, o perfekcionizmu usmerenom na sebe.

Kao što smo pomenuli, visoka očekivanja su često zaslužna za uspehe, ali mogu voditi i u stanja anksioznosti i frustracije. (Pre)visoki standardi i perfekcionističko razmišljanje mogu biti ograničeni na jednu oblast, odnosno ne moraju se pojavljivati u svim životnim aspektima.

Perfekcionizam ne znači, jednostavno, pokušavati da se bude savršen. Ogromna većina ljudi je svesna da je nemoguće biti 100% bezgrešan. Šta onda znači biti perfekcionista? Iako nema opšteprihvaćene definicije možemo reći da perfekcionizam obuhvata:

nepopustljivu težnju ka visokim standardima postignuća

procenjivanje sopstvene vrednosti pretežno na osnovu uspešnosti u ostvarenju ovih standarda

zadržavanje ovih standarda i pored mnogo negativnih posledica koje donose pojedincu

Mnogi ljudi veruju da je biti perfekcionista nešto pozitivno. Da je to način da se puno postigne u životu, da se bude efikasan, organizovan, spreman na sve. Međutim, preterana želja za ostvarenjem sve viših i viših ciljeva uglavnom dovodi do toga da se oni ne ostvare i da se osoba veoma retko oseti zadovoljna sobom. Umesto toga ovakav pritisak u većini slučajeva čini da bude napeta, pod stresom i da sebe doživljava kao neuspešnu.

Kao što smo već rekli, ključna karakteristika perfekcionizma jeste težnja da se slika o sopstvenoj vrednosti formira prevashodno na osnovu sposobnosti da se dostignu postavljeni visoki standardi i ciljevi. Ovo dovodi do nekih ponašanja koja su karakteristična za perfekcioniste.

Perfekcionistička ponašanja mogu se grubo podeliti u dve kategorije:

postupci usmereni ka dostizanju ciljeva i standarda (preterano proveravanje, detaljno organizovanje i planiranje, stalno ispravljanje sebe i drugih)

izbegavajuće ponašanje (odlaganje obaveza,  sporo donošenje odluka, lako odustajanje, naročito ako je mogućnost greške visoka).

Kao što vidimo perfekcionisti ispoljavaju mnoga (često neuspešna) ponašanja u cilju dostizanja postavljenih ciljeva. Odlaganje, izbegavanje, stalno proveravanje, pravljenje detaljnih lista obaveza u stvari sprečavaju da se proveri koliko je perfekcionistički način razmišljanja realističan. Osim toga ova ponašanja oduzimaju mnogo vremena, onemogućavaju ljude da uživaju u ostalim aspektima života i što je paradoksalno, ometaju u velikoj meri dostizanje željenih ciljeva i standarda postignuća.

Šta karakteriše perfekcionistički način mišljenja?

Svi ljudi obično tumače događaje u skladu sa sopstvenim očekivanjima i stavovima. Perfekcionisti pokazuju težnju da posebno obraćaju pažnju na pojavu sopstvenih grešaka kako bi ih što pre ispravili. Osim toga, skloni su da sebi postavljaju mnogo (često neracionalnih) zahteva i pravila, da precenjuju posledice “neuspeha“ i da događaje u životu posmatraju isključivo kao uspeh ili neuspeh. Ukoliko ne uspeju da ostvare visoko postavljeni cilj neće zaključiti da je, možda, bio nerealan već da se nisu dovoljno trudili i da su neuspešni. Čak i kad povremeno dostignu željeno, često će zasluge pripisati sreći ili zaključiti da mogu i treba još više da se trude.

Perfekcionističko razmišljanje se može učiniti kao poželjna karakteristika i način da se dođe do uspeha, ali mnogo češće dovodi do hronične strepnje, napetosti, nezadovoljstva sobom i depresivnih reakcija. Savetodavni rad na principima moderne kognitivne psihologije ima za cilj da utiče na ograničavajuće obrasce mišljenja i tako poveća prihvatanje sebe i sposobnost da neizbežne greške i neuspesi budu manje katastrofa, a više prilika za učenje i razvoj.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduše

______________________________________________________________