BURA INFORMACIJA…

tamoiovde-logo

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

Advertisements

KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

NEKADA NI „SAVRŠENO“ NIJE DOVOLJNO DOBRO…

tamoiovde-logo

Većina ljudi svakodnevno doživljava pritisak da popravi sopstveno postignuće i da dostigne postavljene standarde. Od najranijeg detinjstva naši postupci su izloženi procenjivanju i korigovanju. Tokom odrastanja kontinuirano nas kritikuju i ispravljaju ili pak, odobravaju i nagrađuju. Negativne i pozitivne posledice direktno su povezane sa činjenicom da li smo ispunili nečija očekivanja ili ne.

Česti zahtevi da se dostignu postavljeni standardi nastavljaju se tokom čitavog života. Naša želja da ostvarimo ciljeve  dovodi do toga da budemo efikasniji i uspešniji u socijalnom okruženju. Treba reći da ljudi koji sebi ne postavljaju ciljeve obično postižu manje u životu.

Međutim, postoje situacije kada se zdrav motiv za postignućem pretvara u nešto drugo. Nešto što najčešće definišemo kao perfekcionizam i što u većini slučajeva ometa osobu u ostvarenju postavljenih ciljeva i uzrokuje kontinuirano negativno raspoloženje i nezadovoljstvo sobom.

Perfekcionizam možemo odrediti kao sklonost da se razmišlja u stilu “sve ili ništa“ i gde ukoliko nešto nije potpuno u skladu sa očekivanim postaje bezvredno. Perfekcionizam se može posmatrati  u odnosu na sebe, druge ili kao društvom nametnuto očekivanje. Mi ćemo ovde govoriti, pre svega, o perfekcionizmu usmerenom na sebe.

Kao što smo pomenuli, visoka očekivanja su često zaslužna za uspehe, ali mogu voditi i u stanja anksioznosti i frustracije. (Pre)visoki standardi i perfekcionističko razmišljanje mogu biti ograničeni na jednu oblast, odnosno ne moraju se pojavljivati u svim životnim aspektima.

Perfekcionizam ne znači, jednostavno, pokušavati da se bude savršen. Ogromna većina ljudi je svesna da je nemoguće biti 100% bezgrešan. Šta onda znači biti perfekcionista? Iako nema opšteprihvaćene definicije možemo reći da perfekcionizam obuhvata:

nepopustljivu težnju ka visokim standardima postignuća

procenjivanje sopstvene vrednosti pretežno na osnovu uspešnosti u ostvarenju ovih standarda

zadržavanje ovih standarda i pored mnogo negativnih posledica koje donose pojedincu

Mnogi ljudi veruju da je biti perfekcionista nešto pozitivno. Da je to način da se puno postigne u životu, da se bude efikasan, organizovan, spreman na sve. Međutim, preterana želja za ostvarenjem sve viših i viših ciljeva uglavnom dovodi do toga da se oni ne ostvare i da se osoba veoma retko oseti zadovoljna sobom. Umesto toga ovakav pritisak u većini slučajeva čini da bude napeta, pod stresom i da sebe doživljava kao neuspešnu.

Kao što smo već rekli, ključna karakteristika perfekcionizma jeste težnja da se slika o sopstvenoj vrednosti formira prevashodno na osnovu sposobnosti da se dostignu postavljeni visoki standardi i ciljevi. Ovo dovodi do nekih ponašanja koja su karakteristična za perfekcioniste.

Perfekcionistička ponašanja mogu se grubo podeliti u dve kategorije:

postupci usmereni ka dostizanju ciljeva i standarda (preterano proveravanje, detaljno organizovanje i planiranje, stalno ispravljanje sebe i drugih)

izbegavajuće ponašanje (odlaganje obaveza,  sporo donošenje odluka, lako odustajanje, naročito ako je mogućnost greške visoka).

Kao što vidimo perfekcionisti ispoljavaju mnoga (često neuspešna) ponašanja u cilju dostizanja postavljenih ciljeva. Odlaganje, izbegavanje, stalno proveravanje, pravljenje detaljnih lista obaveza u stvari sprečavaju da se proveri koliko je perfekcionistički način razmišljanja realističan. Osim toga ova ponašanja oduzimaju mnogo vremena, onemogućavaju ljude da uživaju u ostalim aspektima života i što je paradoksalno, ometaju u velikoj meri dostizanje željenih ciljeva i standarda postignuća.

Šta karakteriše perfekcionistički način mišljenja?

Svi ljudi obično tumače događaje u skladu sa sopstvenim očekivanjima i stavovima. Perfekcionisti pokazuju težnju da posebno obraćaju pažnju na pojavu sopstvenih grešaka kako bi ih što pre ispravili. Osim toga, skloni su da sebi postavljaju mnogo (često neracionalnih) zahteva i pravila, da precenjuju posledice “neuspeha“ i da događaje u životu posmatraju isključivo kao uspeh ili neuspeh. Ukoliko ne uspeju da ostvare visoko postavljeni cilj neće zaključiti da je, možda, bio nerealan već da se nisu dovoljno trudili i da su neuspešni. Čak i kad povremeno dostignu željeno, često će zasluge pripisati sreći ili zaključiti da mogu i treba još više da se trude.

Perfekcionističko razmišljanje se može učiniti kao poželjna karakteristika i način da se dođe do uspeha, ali mnogo češće dovodi do hronične strepnje, napetosti, nezadovoljstva sobom i depresivnih reakcija. Savetodavni rad na principima moderne kognitivne psihologije ima za cilj da utiče na ograničavajuće obrasce mišljenja i tako poveća prihvatanje sebe i sposobnost da neizbežne greške i neuspesi budu manje katastrofa, a više prilika za učenje i razvoj.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduše

______________________________________________________________

 

SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić citati

Pored titula književnika, lekara, psihoterapeuta i mnogih ostalih, Vladeta Jerotić je pre svega erudita.

Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić član je Udruženja književnika Srbije, kao iMedicinske akademije i SANU-a. Napisao je veliki broj radova iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe, održava brojna predavanja na iste teme u Beogradu, dok je pre putovao po celoj Jugoslaviji sa istim ciljem.

Pored mnogbrojnih dela, izdvajamo citate iz knjige Samo dela ljubavi ostaju, koja je objavljena 1996. godine.

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ’izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ’suviška srca’.“

Analizom stare narodne poslovice „Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad“,Jerotić objašnjava da je svaka poslovica ili dvosmislena ili višesmislena. Ovu poslovicu, on poistovećuje sa čovekovim psihološkim stanjem, i zato raščlanjuje čoveka po njegovim fizičkim i duhovnim karakteristikama.

Govori da su telesne funkcije čoveka pažljivo posmatrane i proučavane, ali to nikada nije dovoljno. Uvek se pojavi neka nova sitnica, koja može da pobije sve prethodne zaključke.

„A šta reći tek o duhovnim funkcijama čovekovim, o „religioznom čoveku“, o čovekovom verovanju u besmrtnost duše, o njegovoj dubokoj potrebi za ritualima, o žrtvovanju i molitvi!“

Samo dela ljubavi ostaju“ Jerotić navodi kao jednostavnu istinu.

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.“

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.“

Preko saveta iz proročišta u Delfima: upoznaj samog sebe, Jerotić takođe naglašava potrebu za samospoznajom govoreći: „Savremena psihologija, a filozofija je ovo i ranije znala, s pravom upozorava da čovek ne može da dela pravilno, a ni da procenjuje dela i postupke drugih ljudi, dok ne upozna svesne, i još više nesvesne motive, pre svega emotivne, a onda i intelektualne prirode, koji podstiču, upućuju i determinišu sve naše vidljive radnje.“

Vladeta Jerotić za današnjeg čoveka zapadnoevropske hrišćanske civilizacije misli da nedovoljno voli i poštuje samog sebe. Konzumiranje duvana, alkohola i droge pokazuje ovu teorijsku misao u praksi. Svaki čovek je svestan štetnih posledica ova tri poroka, ali je jako mali broj spreman da im odoli.

Da li ljubav uvek pobeđuje? – pita se i Vladeta Jerotić

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.“

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.“

„Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?“

Strah je još jedna od bolesti današnjice, a, ili je nedovoljno istražena, ili je isuviše subjektivna stvar.

Strah

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?“

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.“

Pred kraj knjige, Jerotić ohrabruje čoveka da shvati njegovu pravu svrhu bivstvovanja. Treba da shvati da je on i hram i tvrđava, što je ujedno i naša poruka kao zaključak:

„Čitav mineralni, biljni i životinjski svet, podjednako onaj koji živi u vodi, na zemlji ili u vazduhu, prisutan je u u telesnom sastavu čoveka.“

 Vana Filipovski

Izvor:  kultivisise

______________________________________________________________

 

IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše


 

ZEC KOJI ŽELI DA ZASPI…

tamoiovde-logo

Knjiga koja začas uspava decu postala hit

Zadovoljni roditelji kažu da mališani utonu u san već na polovini druge strane „Zeca koji želi da zaspi”

Knjiga-Zec-01-KROP

Knjiga švedskog psihologa prevedena je na sedam jezika (Foto amazon.com)

Nema pisca koji bi se pohvalio činjenicom da od njegovih redaka čitalac slatko utone u san, ali Šveđanin Karl Johan Forsen Erlin imao je baš taj cilj kada je pisao novi naslov.

Zec koji želi da zaspi” namenjen je deci i zahvaljujući preporukama zadovoljnih roditelja trenutno se bolje prodaje na „Amazonovoj” knjižari od nove knjige čuvene američke spisateljice Harper Li.

Ujedno je i prvi samizdat koji se ikada našao na vrhu top-liste najveće onlajn knjižare na svetu.

Forsen Erlin, psiholog i lingvista, koristi tehnike pozitivnog podsticaja da pomogne deci da se opuste, usredsrede i na kraju utonu u carstvo slatkih snova, objavio je londonski „Telegraf”.

Roditeljima se savetuje da dok čitaju često zevaju, naglašavaju određene reči i govore sporim, smirenim glasom kada čitaju reči ispisane kosim slovima. Iako u izdanju na 26 stranica ima slika, savet je da deca više slušaju a manje gledaju.

Autor kaže da je knjiga „ekvivalent ljuškanja deteta u naručju”, a stotine komentara zadovoljnih roditelja svedoče da je napravio revoluciju u načinu uspavljivanja.

„Pisao sam ranije naslove o upravljanju i ličnom razvoju koristeći slične tehnike, a na ideju za dečju knjigu došao sam dok sam vozio majku na dugom putovanju a ona zaspala”, objasnio je švedski psiholog.

Ideju je odmah zapisao, ali su prošle još tri godine dok se nije razvila prava priča u kojoj su sve korišćene tehnike našle pravo mesto.

Deca se sreću s likovima kao što su Ujka Zevko i Sova Teškokapka. Priča im pomaže da se usredsrede i postanu deo priče tako da utonu u san zajedno sa zekom.

„Nemam reči, zaista. Uspavljivanje se svelo sa dva-tri sata na 12 minuta. Stigli smo do polovine druge strane”, napisao je jedan od zadovoljnih roditelja.

Knjiga, koja još nije objavljena u Srbiji, prevedena je na sedam jezika, a autor sada planira drugi naslov, koji bi deci pomogao u odvikavanju od pelena.

J. J. K.

Izvor:politika.rs/20.08.2015.

_________________________________________________________________________________

LICE BLAGOSTANJA…

tamoiovde-logo

Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!

Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.

Kina-Li-Djinjuan-e1431292401836-600x368Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.

Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.

Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.

611017_kinez-radnici-04tanjugfoto-ap_ff

Ekskurzija na Azurnoj obali

Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.

Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.

Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.

611019_kinez-radnici-03tanjugfoto-ap_ff

Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda

Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.

Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.

Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.

Izvor:vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________

ŠKOLA „OSTAVITE DECU NA MIRU“…

tamoiovde-logo

Zašto “lenji” roditelji imaju srećne porodice

Časovi baleta, tenisa, klavira, engleskog, posete igraonicama i prijateljima. Moderan roditelj je u svakodnevnoj trci da obezbedi što više u strahu da ne radi dovoljno kako bi osigurao zlatnu budućnost svojim potomcima. Ako se prepoznajete u ovom opisu koristiće vam da saznate više o školi lenjeg ili neaktivnog roditeljstva.

225461_456638321076335_360762566_nTom Hodžkins je autor knjige i bloga “The Idle Parent” (Neaktivan roditelj, slobodan prevod) koji podstiču roditelje da na neaktivan način pristupe roditeljstvu.

Naime, roditelji su ubeđeni da će učiniti najbolje za svoju decu ako ih stalno zabavljaju, ispunjavaju im želje i čine sve da im pruže veliki izbor aktivnosti. A kad na zabavu ne misle roditelji tu su televizori, kompjuteri i igrice.

U čemu je tu problem?

Kako kaže Tom Hodžkins, sve ove aktivnosti predstavljaju dodatno opterećenje (u vidu novca i vremena) za već veoma zauzete roditelje. Osim toga, imaju i još jedan negativan uticaj na decu koja postaju nesposobna da se brinu sama o sebi i da sama sebe zabave.

Kada stimulacija dolazi iz spoljnog sveta – bilo da se radi o novom kursu, kompjuteru ili televiziji, deca gube sposobnost kreiranja sopstvenih igara. Ona, u stvari, zaborave kako da se igraju.
Previše stumulisana deca očekuju konstantnu zabavu i zabavljače toliko da se čovek mora zapitati “Šta se desilo sa njihovom maštom?”.

Šta preduzeti?

Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.

Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.

Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.

Šta je to neaktivno roditeljstvo?

Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.

Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.

Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.

Šta to znači u praksi?

Nemojte misliti da je lako biti neaktivan roditelj jer je upravo suprotno. Lako je uključiti televizor i pustiti decu da igraju igre na kompjuteru. Ne dozvoliti im da uključe ove aparate je ono što izaziva svađu. Teško je isterati decu u dvorište da se igraju dok vam kukaju za igricama. Ali, samo nekoliko minuta posle te krize videćete decu koja se lepo i srećno igraju napolju.

Nema mesta za mučenike u roditeljstvu. Zamislite da se vi žrtvujete iz dana u dan da biste na kraju imali nervoznu, nezadovoljnu i ljutu decu. Mislite na sebe, kaže Hodžkins. Sreća roditelja je na prvom mestu, jer “kad su roditelji srećni i deca su srećna”. Evo i konkretnih načina da to postignete.

Ograničite aktivnosti vašeg deteta na jedan ili dva dana nedeljno – ili na broj koji daje pravu ravnotežu vašoj porodici.

Sami razmislite o tome kako svakodnevna rutina i obaveze utiču na vas. Organizujte dane tako da vaše dete ima uvek dovoljno vremena za slobodnu igru.

Ne plašite se da kažete detetu da ne može da se bavi nekom aktivnošću ili da mu objasnite da je potreban kompromis.

Jedite zajedno kao porodica u večernjim satima jer se na taj način lako podstiče razgovor o proteklom danu.

Isključite televizor ili računar i pošaljite decu napolje.

Zapamtite da ne važe ista pravila za svu decu – deca su često veoma različita međusobno.

Budite kreativni. Pripremite kutiju slučajno izabranih bezbednih predmeta (loptu, šerpicu, nalepnice) i stavite mu u sobu da se sa njima igra.

Neka vam spavanje bude prioritet (naročito kod manje dece). Sve porodice su srećnije ako su roditelji odmorni.

Probajte kampovanje. Na kampovanju ima dovoljno vremena, prostora i inspiracije za dobru igru.

Izvor: zelenaucionica.com (najboljamamanasvetu.com)

____________________________________________________________________________________

NAJSTARIJA KNJIŽARA NA SVETU…

tamoiovde-logo
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

0,,18165009_303,00

Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.

„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.

Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“

Nema bogate srednje klase

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.

0,,18141007_401,00

Katarina de Novais

Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.

Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).

To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“

Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

0,,18165008_404,00

Izlozi knjižare u Lisabonu

Jezička barijera ometa izvoz

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.

Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.

0,,18141012_401,00Turisti koji vole knjige

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.

Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“
Autor Henrik Böhme
Izvor:www.dw.de

______________________________________________________________________________________

ZAŠTO LJUDI LAŽU…

tamoiovde-logoZašto ljudi lažu i šta ih motiviše da ne govore istinu!

Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima, kaže psiholog Robert Feldman

par-u-gradu-1417952251-52106

Foto: Shutterstock

Šta je to što motiviše ljude da lažu?

Psiholog i autor knjige The Liar in Your Life: The Way to Truthful Relationships, Robert Feldman, navodi samopoštovanje kao jedan od glavnih krivaca u potrebi za laganjem i raznim načinima na koje ljudi lažu, i dodaje: „Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima.“

Većina laži nastane u nameri da se održe društveni kontakti, mimo uvreda ili razdora u komunikaciji i odnosu. Najčešća vrsta laži je „mala laž“ koja služi da se izbegne konflikt, s obzirom na to da se izbegavanje konflikta svrstava u najveće motivatore za pokretanje laži, prevare, obmane.

devojka-kasni-na-posao-1416320857-51311Na primer, kada slažete da kasnite zbog gužve u prevozu, a ne zato što ste se uspavali, vi koristite „malu laž“ koja nema tendenciju nikoga da povredi ili ošteti, pri čemu „krivicu“ prebacujete na nešto drugo, odnosno na nekog drugog, umesto da prihvatite odgovornost za svoj postupak.

Glavni cilj je, u ovom slučaju, izbegavanje konflikta. Ista situacija je i sa rečenicom tipa: „Odlično ti stoje te pantalone“, jer kako ističe Feldman, to je ona vrsta laži koja „život čini lakšim i jednostavnijim“.

Što je nečije pravo Ja dalje od idealnog Ja, veće su šanse da će ljudi lagati kako bi sebe idealizovali u nečijim očima, ali i u sopstvenim. Sa druge strane, ukoliko vas neko doživi na jedan način – koji, zapravo, ne opisuje vas u realnosti, ali vam se ta slika dopada, veće su šanse da ćete je promovisati i u budućnosti, bez namere da prikažete sebe u stvarnom svetlu, te da na taj način padnete u nečijim očima, isprovocirate konflikt ili prouzrokujete razočaranje kod osobe kojoj se dopadate.

Koliko često ljudi lažu
par-u-kaficu-1409661009-46028Jednom studijom objavljenom u knjizi Basic and Applied Social Psychology, utvrđeno je da je 60 odsto ljudi lagalo najmanje jednom između deset razgovora koja vode dva stranca. U proseku, ispitanici su lagali oko tri puta u desetominutnoj konverzaciji.

Još jedno istraživanje, sprovedeno u Velikoj Britaniji, gde je ispitano dve hiljade ljudi, dokazalo je da, u proseku, muškarci izgovore šest laži dnevno, a žene tri.

Najučestalija laž, izgovorena od strane oba pola, bila je: „Sve je u redu. Dobro sam.“

U SAD, u studiji koja je uključivala 77 studenata i 70 članova zajednice, od ispitanika je zatraženo da vode dnevnik u kojem će detaljno pisati o svojim obmanama.

Studenti su priznali da, u proseku, lažu dva puta dnevno, a članovi zajednice – jedanput.
Autor: bizlife.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_____________________________________________________________________________

ČIME SVE LAŽEMO SEBE

Neispunjena obećanja
Kada je dijeta u pitanju, obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak?

devojka-u-prirodi-1415607919-50872

Foto: Shutterstock

Svaki dan ima 24 sata, a neki su ponekad lošiji od drugih. U tim danima postoje stvari koje radite i kojima sami sebe tešite da zapravo i nije toliko „loše“ ili stalno iznova radite nešto za šta unapred znate da nije dobro i da ne funkcioniše.

Jeste li ikada uhvatili sami sebe da konstantno govorite neke stvari koje baš i nisu istinite?

Svaka čast onome ko to ne radi, međutim, činjenica je da takvih ima jako malo.

Male slatke laži koje sebi svakodnevno govorimo su možda sasvim bezazlene, ali zašto se uvek ponovo ponavljaju?

Novac
devojka-sa-racunima-1393674507-28538Na primer – čekate platu i niste sigurni koliko tačno novca imate na svom bankovnom računu?

Priznajte da se uvek barem malo nadate tome da imate više nego što mislite. Druga stvar je što se vrlo često razočarate, ali možda ponekad i razveselite.

Ipak, kada se radi o novcu, svi bismo bili najsrećniji da ga imamo što više.

 Alarm
devojka-na-jutarnjem-suncu-1397481109-33018Da li ste osoba koja ustaje na prvi zvuk alarma ili ipak odlažete ustajanje? I da li obećate svaki put sami sebi da to više nećete da radite, a opet uradite? Da, lažete sami sebe.

Time što odlažete alarm i po pola sata ne znači da će vaš radni dan da traje kraće. Samo će vas naterati da požurite s tuširanjem, oblačenjem, kafom, doručkom ili bilo čime što radite pre posla.

Ako i ne možete da se kontrolišete da ustajete tačno kada alarm zazvoni, pokušajte postepeno da smanjujete odlaganje ustajanja.

Od ponedeljka idem na dijetu
devojka-doruckuje-1413490472-49818Koliko puta ste to rekli sami sebi? I koliko puta prekršili isto? Ova laž je jedna od najčešćih koje govorimo sebi. I priznajte, koliko puta ste održali to obećanje?

Obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak? Ako želite na dijetu, to može da bude bilo koji dan u nedelji.

 Morate da popijete više od dve/tri kafe dnevno da biste funkcionisali normalno

Jeste li sigurni da zaista morate da popijete toliko kafe? Ili je sve to samo stvar navike? Kofein je dobar, ali u granicama. Ako ga pijete previše u toku dana, zapravo ni ne deluje na način na koji bi trebalo. Sve je stvar percepcije u glavi. Biljni čajevi ili voda su ponekad najbolji izbor ako već morate nešto da popijete, a za kafu striktno odredite koliko ćete da ih popijete dnevno i toga se držite.

Opraću sutra kosu, nije toliko masna

Verujte, jeste. Ako imate kosu na kojoj se baš vidi da nije oprana, nemojte da čekate još dan duže da je operete. Iako vi mislite da se to ne vidi, zapravo tešite sami sebe. Vidi se, a drugi to pogotovo vide. Shvatamo da vam se možda ne da ili niste raspoloženi za pranje i sušenje kose, ali, još više ćete biti u takvom raspoloženju sledećeg dana kada nećete moći da uradite apsolutno ništa u vezi sa tim. Zato, nemojte više da dopustite da se uopšte dovedete u takvu situaciju.

Više ne pijem
drustvo-sa-pivom-1406898461-43290Bili ste napolju i malo se odužilo i zalomilo, a vi ste se zakleli da za vas više nema alkohola od sad nadalje? Da, niste jedini. Obično takva obećanja potraju do sledećeg izlaska, kada se možda opet ponovi isti scenario s istim obećanjem. Koje je rešenje za ovo? Ne znamo ni mi. Ali znamo da vas sigurno ima puno koji ste barem jednom obećali nešto takvo.
Autor: Žena.hr

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________

Nisu spretni kada je neistina u pitanju
Roditelji, obratite pažnju: Ovo je 10 znakova da dete ne govori istinu

dete-1395849211-31130

Foto: Thinkstock

Kontakt očima, dodirivanje lica, ponavljanje, vrpoljenje i preopširnost odaju svako dete kada pokuša nešto da vas slaže

Nekada ni mamama koje provode mnogo vremena sa svojim mališanima i viđaju ih kako očigledno govore laži drugima nije lako da primete kada njihovo dete pokušava da im objasni da nije krišom pojeo čokoladu pre ručka.

Sajtovi Today i MetroKids imaju dobre vesti: mališani, jednostavno, ne umeju da lažu i postoji nekoliko znakova koji će ih uvek odati, prenosi Yumama.com.

1. Kontakt očima
dete-1395849211-31132Deca ranog uzrasta izbegavaju da pogledaju roditelje u oči kada lažu. Međutim, što su deca starija, ona su sve češće u stanju da laganje manifestuju odvažnim pogledom pravo u oči.

Oba ova slučaja su prilično očigledna i lako je primetiti zašto dete gleda u pod dok govori nešto za šta sumnjate da je istina ili vas gleda u oči i ne trepće neprirodno dugo.

2. Ponavljanje
Čest pokazatelj da ono što mališan govori nije istina jeste ponavljanje dela pitanja u svom odgovoru. To je uobičajen način da se dobije na vremenu dok se ne smisli odgovarajući odgovor. Recimo, ukoliko pitate svog sina šta su on i njegovi drugari radili posle nastave, on bi mogao da odgovori: ’’Šta smo radili posle nastave? Mi smo…’’

3. Dodirivanje lica
Najčešći znak su češanje nosa ili ušiju, držanje za glavu i slično, ali laž mogu da otkriju oblizivanje ili grickanje usana.

dete-1395849211-311344. Nedoslednost
Ukoliko se određeni deo priče promenio u odnosu na prvi put kada ste je čuli, vrlo je moguće da je istina nešto sasvim treće.

5. Odbrambene reakcije
Dete koje govori neistinu često se preterano uvredi i učini situaciju naglašeno dramatičnom kada mu se ukaže da roditelj sumnja u ono što mališan govori.

6. Gestikulacija
Ako vaše dete koristi ruke više nego što je uobičajeno dok prepričava neki događaj ili ukoliko krije ruke iza leđa, velika je verovatnoća da ono što slušate nije istina. Isto važi i za neprirodan položaj tela.

7. Treptanje
Kao što smo pomenuli kada smo govorili o kontaktu očima, postoje deca koja ne trepću dok govore laži. S druge strane, tu su i mališani koji neprestano trepću!

roditeljstvo-1383243425-185448. Vrpoljenje
Lupkanje ili pucketanje prstima, okretanje glave, namešanje u fotelji i slično ponašanje pokazuje da je detetu veoma neprijatno, zbog čega je velika verovatnoća da je u tom trenutku primorano da izmisli uverljivu priču.

9. Preopširnost
Osim ako je vaše dete veoma komunikativno ili, u datom trenuku, uzbuđeno, ’’brbljanje’’ je pokazatelj da mališan detaljima pokušava da učini priču uverljivom.

10. Ton i brzina
Duge pauze, oklevanja, govor dubljim glasom… Sve to može biti pouzdan znak da je mališan zatečen pitanjem i da pokušava da izvrda.
Autor: Yumama.com

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

tamoiovde-logoIzložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
images-2013-boximage.php_663938624Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

49129887

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

josif_pancicKo je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

josif-pancic1

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

josif_pancicRođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

panciceva_omorika2Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEMA EMPATIJE ZA ŽRTVE BRUTALNE EKONOMSKE POLITIKE…

tamoiovde-logo

Kada tranzicija ubija

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju.
Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora.

tranzicionar-TAMOiOVDE

Tranzicionar-ulje na keramici /Autor: Bora*S

Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economic: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine.

Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala?

Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu.

Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5].

Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije.

Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra.

Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano.

Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
——————————————————————————————————————————————————————————————————
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.
[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.
[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofe http://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.
[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.
 Nebojša Katić

Izvor:nkatic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

Dozvolite sa platim

Reče Solomon: Ugostite me jabukama
jer sit sam ljubavi i nije mi lako,
A ja kažem: Do vrha mi nalijte pehar, jer sam sin bogataša
koji tvrde da su siromasi i ponašaju se tako.

Još nisam video nekog malog Kreza, ni blizu,
Čiji novčanik ne bi imao paralizu;
Još nisam s nekim parajlijom proveo veče u blistavim njujorškim klancima
A da plaćanje ceha nije prepustio svojim siromašnim ali gordim znancima.
Što pre tim bolje za skromnu decu
ako mi poklone malo vere
Kad im ukazujem na životnu istinu
da milijarderi troše novac samo na milijardere.

Bogati ljudi su oni prema kojima ste večito u nekoj obavezi i koje izvodite na večeru
i u pozorišta i u barove i svuda gde je skupo
jer znate da su navikli samo na ono što je najbolje,
i posledica svega toga je ta
da su vam sledećih mesec dana hleb i so jedina hrana;
A to je za vas bilo izvanredno veče dok je za njih bilo sasvim obično,
pa da vam se revanširaju uzgrednom napomenom da biste morali
svratiti kod njih na hladnu zakusku jednog dana.

Bogataši su, isto tako, oni što se neumorno žale na poreze
zbog kojih nemaju nikakvog užitka,
Ali se na kraju ispostavi da nikakav porez nisu platili još od 1929. jer im je tada
prihod spao na pedeset hiljada dolara godišnje
te im se porez
ne naplaćuje zbog pretrpljenog gubitka.

A vaš prihod i nije nikakav prihod, neto plata,
te čim prestanete da kulučite telesno ili duhovno i ona prestaje da stiže,
nego šta ste mislili, dragi moj gospodine,
Pa ipak plaćali ste porez redovno svake godine.

Te tako s porezom stvari stoje isto kao i sa večernjim izlascima
te se u tom pogledu siromasi iz dana u dan pate
Da bi bogataške cehove mogli da plate.

Jer sušta je istina: čim ljudi imaju dovoljno akcija i obveznica
u sefu ili u nekom ćupu u podrumskoj tami,
Oni naravno, ništa više ne plaćaju sami.
Ne, oni komotno mogu da slažu paru na paru i zabavljaju se time
Dok ih drugi mole za dozvolu da njihove račune na sebe prime,
Što im se i dozvoljava dakako,
Jer su siromasi i suviše gordi da bi dopuštali slične usluge
a bogataši, što se toga tiče
nisu gordi baš tako jako.

I zato krenimo u protivnapad, hladnokrvan i tih:
Predložimo da se izglasa Dvadest drugi amandman Ustava
po kome bi bogataši morali da troše na nas
isto toliko novca koliko i mi na njih.
O. Neš

Izvor:tamoiovde.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

 

PREDMET ŽELJA MNOGIH…

TAMOiOVDE-logo

  NAJLEPŠE OSTRVO U EVROPI

World Travel Awards ponovo je proglasio Madeiru za najlepše ostrvo u Evropi zbog neverovatne prirode, prirodnih bazena od magmatskih stena, prelepih litice koje gledaju na okean i šarmantnih gradića.

T_023_funchal_large

Pogledajte zašto je predmet želja mnogih svetskih putnika.

Madeira, koja se nalazi u Portugaliji, najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, u kom se nalaze i Porto Santo i Desertas. Prosečna temperatura ovde iznosi 22 stepena leti i 18 zimi, što znači da je ovde gotovo večno proleće.

561c4e24890178905d2e798086838019

Ovde postoje prirodni bazeni od magmatskih stena, a kupatila Porto Moniz zapravo su niz prirodnih bazana koji kao da se stapaju s okeanom.

cfe2e9e3cf6cde104e38853cc233236d

Madeira je prepuna lepih plaža, kakva je Kaleta. Voda je čista i mirna – savršena za plivanje ili ronjenje i istraživanje morskih dubina, a popularni su i jedrenje i paraglajding.

7e77ecdadbb87af2073b62709894c433

Madeira je prepuna levada, sistema irigacionih kanala od kamena, koji presecaju ostrvo. Uz levade su obično i odlične staze za istraživanje unutrašnjosti ostrva. Najpoznatija levada je Levada do Caldeirao Verde, koja prolazi ispod vodopada.

aaf9c1ccfee660fdf0e5b882138bdb81

Najbolji način da se ostrvo istraži je obilazak brodom. Naravno, i pogled koji se pruža sa najviših delova ostrva je spektakularan.

39d75cffa372968464994fbfbd0a9028

Arhitektura najvećeg grada Madeire, Funšala, izgleda predivno gledano s mora. U Funšalu ima i prelepih starih crkava i šarenih pijaca…

4314dcf9aa46a1e9fcf09177735e53c5

Grad je takođe domaćin najvećeg vatromet spektakla koji se organizuje za svaki doček Nove godine.

9a7f645bc068d979af0c0d110f8b3ee6 Čak je dospeo i u Ginisovu knjigu rekorda.

140455643853e79a3ccf4bc459992898_300x200

Foto: Porto Bay Hotels & Resorts / Flickr.com

Madeira karneval jedna je od najvećih uličnih žurki u Evropi. Održava se svakog petka pre Vaskršnjeg posta.

179541257053e79a3e6df2e733313201_300x199

Foto: Jamie Neely / Flickr.com

FOTO: PININTEREST, FACEBOOK

Izvor:pressonline.rs/B92, BIZNIS INSAJDER /

_________________________________________________________________________________________________

SUDBINA PISCA, PAŠNJAKA, KRAVA I DRŽAVE…

TAMOiOVDE-logo“ Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Na današnji dan (19. avgust) 1928. godine u Aranđelovcu je rođen srpski književnik Danko Popović.

Slobodan_Danko_Popovic_Kruna_nije_za_igranjeGimnaziju je završio u Aranđelovcu, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je proveo najveći deo života.

Autor je više pripovedaka, eseja i romana, filmskih scenarija, radijskih i televizijskih drama, a postao je poznat romanom Knjiga o Milutinu, verovatno najtiražnijim romanom srpske književnosti druge polovine 20. veka.

Dela: romani – Gospodari, Oficiri, Svinjski ujed, Udovice, Čarapići, Kuća Lukića, Konak u Kragujevcu, pripovetke Svečanost i Kukurek i kost, knjige eseja Vreme laži, Događaji i priviđenja, Na krstu i raskršću, Nespokoji, Božur i trnje, Seobe stare i nove i Četiri vetra.

Dobitnik je nagrada „Stražilovo“, „Isidora Sekulić“ i manifestacije „Mermer i zvuci“.
Umro je u Beogradu 7. avgusta 2009. godine.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________

SUDBINA SRPSKOG PISCA

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović

DankoPopovic-KnjigaoMilutinuU četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.
Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca.

Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije.

Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.
Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.
Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutin”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama.

U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.
Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…
No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota.

Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Izvor:politika.rs/objavljeno: 03/09/2009/

______________________________________________________________________________________________

SRBIN NA ISPITU

Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Ljudigovore-godina2jesen-zima200-11.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene švajcarske krave i švajcarski satovi.

Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali „švajcarskinjama“. Kakve su stvarne veze te srpske švajcarskinje imale na švajcarskim kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i da su davale više mleka nego naše, srpske krave. Doduše, za sve te svoje osobine „švajcarskinje“ u Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave, ali to nisu bili razlozi što su „švajcarskinje“ u Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski. Može se reći da je sećanje na istorijske događaje vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao dete o tome razgovarao i sa svojim dedom. Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu švajcarske.

Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku, za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri šumadijski seljak prosudio da „švajcarskinje“ nisu za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija, zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove. Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi drugi) a muškarce su u teškim poslovima zamenjivale srpske žene — majke, sestre i supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u teškim muškim poslovima zamenjivale žene i krave.

Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala Bogu.

Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska žena i srpska krava. One su rađale vojnike i volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala radi kupovine topova i drugog oružja.

DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA

2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka. Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom. Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada (neke je zgrade ovih godina podigao parama zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim, švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je državna. Država neka se stidi što ja više zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u svojoj zemlji, na svojoj imovini.

U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak, ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa planine spušta žičanom železnicom.

I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših malo). Bilo je i na našim planinama divnih pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako treba. Ne vredi stoka bez države.

Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku. Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka da su razlike između švajcarskih krava i srpskih krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u odmosima koje prema kravama imaju države Švajcarska i Srbija.

U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da, i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju u sela na zimovanje.

U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta krava.

U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i ljude koji neguju krave.

POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE

Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se sa kravama — one pasu takoreći na domaku centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas bez presedana i bez prestanka, poodavno.

4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i najskupljih trgovačkih centara u kojima su se snabdevale i naše vladarke.

Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris otvorene, bezazlene sigurnosti.

Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali, našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi gledaju prestrašeno i unezvereno.

Švajcarcima krave ne smrde. One svojim sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i zabranili držanje krava čak i po srpskim varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu, međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na bujnim pašnjacima.

U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji je pre nekoliko godina tražio švajcarsko državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano; sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u državi i švajcarskom načinu života što bi se moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da Švajcarska bude još bolja i još lepša.

UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU

Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na adresu države i Švajcaraca nego da to veže kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.

Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče; bez novog državljanina možemo, bez krava ne možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio Srbin Švajcarsku. I njezine krave.

Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz gradova u kojima se mogu videti gomile smeća rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih naših gradova i palanki krave su proterane, zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima ne smetaju paščad lutalice namnožene u Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave. Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu — smetale im krave. Ne smetaju im agonično prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza — smetale im krave. Znam koliko su samo u mom rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i novim automobilima, besprekornim autoputevima i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su odavno na otpadima i automobilskim grobljima po Švajcarskoj.

Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko. Neće više da podnose da se preko njih, preko cene mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave da budu glavni činilac održavanja režima koji im nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne daju ga gradovima i palankama iz kojih su proterane, u kojima su omalovažene.

5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.

Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju da se stide pred narodom, stide se krava.

U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci, Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice, Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled, junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.

OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA

Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu, rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih „gedžama“, „gegulama“ i zaturili ih kao moralni i politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju „kulta seljaštva“ najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske krave propištali su majčino mleko. Seljacima i kravama svetili su se čobani na visokim položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.

6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali, mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom Švajcarskih krava.

7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni, zaboravili su da je velika ruska literatura puna ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom francuskom literaturom.

ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE

8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku. Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na govedima. To se objavljuje da je Švajcarska otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije tako, naša goveda ne nose zvona — njima je odzvonilo.

9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se stabilnost vlade — u nas mogu političari da pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da su na Titovom putu.

Srpske krave ne nose medenice. To Srbima smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih. Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod istim imenom.

10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a srpska redovno, to čini srpska država, institucija koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako zato što je srpska politika antiseljačka, zato što srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to zbog toga što je srpska država slaba, siromašna (a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci pokušali saradnju s državom. Eno, puna je Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu. Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave nema para, za ministre i diplomate neće, neće niko, za činovnike, i za političare koji bez prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.

A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe da ginu po klanicama.

11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog — psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose strahove totalitarnog društva, ne snose posledice besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji, njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji. Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka nema takve države. A stanovništvo?

12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji ima štalu za dvesta teladi, da je moderno uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže, gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme, strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio, Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku, zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim jezikom, gde je njegova crkva.

Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina šumadijskog — pomisli šta bi se desilo Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i najbestidnijih obmana i laži.

A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski krstonosni narod.

Danko Popović, juni, 1990. godine

Izvor:riznicasrpska.net[postavljeno 18.01.2010]

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S