Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE
Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje
I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije nameću autoritete i događaje, te kreiraju trendove sa kojima se čovek indentifikuje i tako sam sebe lišava SLOBODNE VOLJE jer, identifikacija je lažna sloboda.
To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najopasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?
Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?
Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.
SAMOOBANA kao robovanje lažnom sistemu vrednosti:
Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokušava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.
Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.
Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“
Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.
Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.
E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkriće naučnika da je čak i univerzum možda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji čak i kod veoma primitivnih živih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“
Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.
SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO
Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.
ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU
Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.
To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?
Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.
ŠTA JE LAŽNA LIČNOST
Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?
Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.
Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.
Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna lično st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.
NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)
Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.
Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.
Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, već i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.
Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“. Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.
Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.
Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:
SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?
Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.
Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.
I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POČETAK A ZA POČETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:
Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.
Ali da li ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.
izvodi iz klnjige Ogledalo duše
Priredila: Ljiljana Tatić
Izvor:beleznica
_____________________________________________________________
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
VERNOST
TAMOiOVDE 