DUŠA STEPSKOG VUKA…

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)

---

 

UPOZNAJTE VEŠTICE…

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticai krvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila veštica, babice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzej. Artur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

---

---

 

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

---

---

MREŽE I NITI…

Smatra se da je prvenstvena upotreba paučine bila za izgradnju kokona, pa tek kasnije da je počela da se koristi za pravljenje mreža. Mnogi paukovi koji se sakrivaju u pukotine stena, drveća i zemlje, svoje stanove oblažu paučinom. Neke kućice u zemlji imaju i pokretni poklopac, operkulum, napravljen od paučine, kamenčića, lišća i sličnog.

Mreže su svakako najčudesnija pojava kod paukova. Postoji više tipova lovnih mreža, najednostavnije su mreže nepravilnog oblika sa nitima razapetim na sve strane, a najsavršenije su okrugle, uspravne mreže kakve pravi pauk krstaš ili osaš. Izgled mreže se koristi u taksonomiji.

Tipovi mreža

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Velika elastičnost, čvrstina i otpornost su osobine koje paučinu izdvajaju kao izuzetan materijal. Postoje podaci da se paučina kida tek nakon istezanja na dužinu koja je 5 do 15 puta veća od osnovne, što zavisi od tipa paučine, a kada bi se napravila velika mreža sa nitima debljine olovke, bila bi dovoljno jaka da u letu zaustavi Boing 747. Često se u literaturi ističe da je tanja od svile, a jača od čelika.

Izuzetno je otporna na bakterije i gljive, i ne rastvara se u vodi, tako da predstavlja savršen materijal. Može se naći podatak da je Plinije zabeležio kako su je Rimljani koristili za previjanje rana. Domoroci nekih tropskih ostrva koristili su paučinu za izradu torbi za strele.

Stanovnici Madagaskara bili su poznati po izradi zenskih čarapa i rukavica od paučine. Iskustvo u predenju tkanina od paučine imali su i Kinezi. Kineska delegacija, kada je dolazila u Evropu 1896. godine , poklonila je Kraljici Viktoriji haljinu (više kao plašt, ogrtač) napravljenu od paučine. Danas se naučnici trude da tehnikama rekombinantne DNK dobiju sintetički materijal takvih karakteristika koji bi imao široku primenu.

Sposobnost pravljenja paučine koristi paukovima i u mnogim drugim životnim situacijama. Tako na primer, pri kretanju, prave sigurnosne niti preko kojih se, u slučaju opasnosti, opuste i brzo skliznu na sigurnije mesto. Pored ovoga, ispuštanjem slobodne niti mogu da lebde u vazduhu pa tako koriste vazdušne struje za seobu (balooning).

Ima primera da su se, ovako putujući, spuštali na brodove udaljene od obale više od 360 km. Ove seobe postaju intenzivnije tokom toplih jesenjih dana kada se, uglavnom, mladi paukovi u velikom broju penju na vrhove stabljika i puštaju dugačke niti koje lelujaju na vetru. U trenutku kada nit postane dovoljno velika da izdrži pauka u vazduhu on skuplja noge i prepušta se vazdušnim strujama. U narodu se ova pojava naziva Bablje leto ili Marijine niti.

Upotreba paučine

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Izvor: paukovisrbije.com

______________________________________________________________

 

ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today

---

Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

KUPUS STAR PET VEKOVA…

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

FENOMENI TELA…

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

LEDENA LEPOTICA…

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

Za endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

Pančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

BIOLOŠKI KOMPAS…

Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.

Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.

Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.

Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.

Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.

Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.

Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.

Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.

Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.

Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.

U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.

Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com

_______________________________________________________________________________________

JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

– Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

– Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

– Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

– Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

EFEKAT POSMATRAČA…

 Zašto baš ja?

Ubistvo Kiti Đenoveze ne bi bilo toliko neobično da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nije nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva

Kiti Đenoveze je bila obična devojka iz Njujorka. 1964. godine ubijena je na ulici. Ipak, ovaj događaj je, za razliku od sličnih, bio pokretač istraživanja, polemika, novih pitanja pa je ostao upamćen i 50 godina kasnije.

Naime, novinski članci tada nisu preneli samo vest da je devojka ubijena, već da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva, iako je napad trajao 30 minuta.

Javnost je bila iznenađena ovakvim ponašanjem svedoka, pripisujući im različite osobine, a psiholozi su se zapitali da li bismo se zapravo svi ponašali isto u ovakvoj situaciji.

Iako je kasnije utvrđeno da komšije nisu bile nemi posmatrači ubistva, već da nisu bili svesni šta se događa, priča koju su mediji prvobitno preneli je direktno uticala na veliki broj psiholoških istraživanja kojima je potvrđen fenomen poznat u socijalnoj psihologiji kao efekat posmatrača.

Zašto baš ja?

Psihološki eksperimenti koji su usledili nakon događaja iz 1964. godine, doveli su istraživače do zaključka da od broja prisutnih ljudi zavisi da li ćete pomoći osobi u nevolji.

Efekat posmatrača ukazuje da ukoliko je prisutan veći broj svedoka, manje su šanse da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pružiti pomoć onome kome je potrebna.

Prva istraživanja ovog fenomena sprovodili su šezdesetih godina Bib Latane i Džon Darli. Prilikom jednog od svojih eksperimenata, oni su pozvali studente da popune anketu, a zatim je prostorija ispunjena dimom.

Uslovi nisu bili isti za sve ispitanike, pa su tako neki od njih bili sami u prostoriji, dok su drugi intervjuisani u grupi kolega, ili u grupi u kojoj se nalazi neko od saradnika na eksperimentu i ignoriše dim. Prisustvo dima su studenti koji su bili sami u prostoriji prijavili u 75 odsto slučajeva, dok su oni koji su se nalazli u grupama obavestili istraživače o dimu u 38 odsto slučajeva u drugoj, i samo deset odsto u trećoj grupi.

Ovim i nizom drugih eksperimenata, utvrđeno je da prisustvo drugih ljudi stvara takozvanu difuziju odgovornosti, pa posmatrač, deleći odgovornost sa svima, ne oseća pritisak da upravo on bude aktivan. Osim toga, ukoliko niko iz grupe svedoka ne reaguje, svako od njih će zaključiti da ne treba ni on. Dakle, uverenja da će neko drugi pomoći i da situacija nije ozbiljna ukoliko je ostali ignorišu, utiču na pasivnost svedoka.

Difuzija odgovornosti

Latane i Darli su nakon niza eksperimenata utvrdili da osoba koja se nalazi u vanrednoj situaciji treba da donese niz odluka. Pre svega, posmatrač mora da uoči problem i da proceni da li postoji opasnost, a zatim sledi preuzimanje lične odgovornosti i odluka o sledećim koracima.

Difuzija odgovornosti može da prekine ovaj niz odluka, a prema istraživanjima Latanea i Darlija, ova difuzija raste ukoliko posmatrač ne poznaje žrtvu i ukoliko mu nije jasna situacija u kojoj se nalazi. Sa druge strane, difuzija će biti manja ukoliko žrtva zamoli određenog svedoka za pomoć i ukoliko je ta osoba sposobna da pomogne.

Slučaj Kiti Đenoveze značajan je za socijalnu psihologiju ne samo zato što su nakon njega usledila istraživanja efekta posmatrača, već i zato što označava početak drugačijeg razmišljanja o društvenim grupama i mogućim opasnostima. Prvi put je uočeno da pasivnost grupe može biti opasna koliko i agresivnost ili druga ponašanja koja su ranije već ovako okarakterisana.

Gregori Rutkovski je utvrdio da na efekat posmatrača utiču odnosi koji su uspostavljeni u grupi, ili njena kohezivnost. Prema njegovim tvrđenjima, kohezivnija grupa će pre pokazati odgovornost i reagovati na vanrednu situaciju, nego što će to učiniti grupa prolaznika koji nemaju izgrađene međusobne odnose.

Eksperimenti koji potvrđuju efekat posmatrača deluju zastrašujuće i obeshrabrujuće, ali poznavanje uslova u kojima on nastaje pomaže ljudima da ga prevaziđu.
Tekst: Jovana Nikolić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

 

GOVOR RUKOPISA…

Evo šta rukopis govori o vama

Način na koji pišemo slova i konstruišemo rečenice, može da otkrije i do 5.000 različitih karakternih crta neke osobe.
Analizom rukopisa bavi se naučna disciplina grafologija koja skriva brojne tajne, ali ima i neke zajedničke zakonitosti. Napišite na komad papira uskrsnu čestitku, potpišite se i zabavite se uz ovaj test ličnosti.

Ako vam rukopis naginje …

– U desnu stranu – vi ste otvorena osoba, koja voli da upoznaje nove osobe i kreće se u velikom društvu.

– U levu stranu – volite da radite samostalno i da budete osoba iz senke. Ako ste pritom osoba koja piše desnom rukom, na ovaj način izražavate bunt.

– Ako pišete ravno- vi ste logična i praktična osoba, koja je oprezna s otkrivanjem emocija.

Ako je veličina vaših slova …

– Velika – vi imate i veliku ličnost i odgovara vam pažnja drugih. Mnoge slavne osobe iz javnog života pišu velika slova.

– Mala – vi ste fokusirana osoba koja se lagano koncentriše na date zadatke. Sramežljivi ste i skloni da analizirate sopstvene postupke u životu.

– Umerena – vi ste fleksibilna osoba, koja može da se lagano prilagodi svakoj situaciji.

Ako pišete slova…

– S dugim nastavcima na zadnjem slovu reči – vi ste ekspresivna i pričljiva osoba koja voli da deli detalje svog života s prijateljima i kolegama na poslu.

– Pravilno bez ikakvih grafičkih dodataka – vi ste povučena osoba, koja ceni svoju privatnost.

Ako pišete slova poput „B“ i „P“ …

– S tankim „stomačićem“ – skloni ste da se ograničavate u životu i stresno reagujete na iznenađenja bez obzira da li su ona pozitivnog ili negativnog karaktera.

– S oblim „stomačićem“ – vi ste spontana i opuštena osoba, koja uživa u životu punim plućima.

Ako pišete malo pisano slovo „i“ sa tačkicom…
– Sa tačkicom visoko iznad crtice – vi ste osoba s razvijenom maštom.

– Sa tačkicom na samom vrhu crtice – vi ste organizovana i empatična osoba.

– Sa kružićem umesto tačkice – vi ste večno dete.

Ako pišete malo pisano slovo „t“ …

– Sa poprečnom crticom blizu vrha slova – vi ste ambiciozna osoba koja želi da nadmaši svačija očekivanja.

– Sa poprečnom crticom na sredini slova – vi ste osoba sa puno samopouzdanja koja se oseća dobro u svojoj koži.

– Sa dugom poprečnom crticom – vrlo ste entuzijastična osoba, ali znate da budete tvrdoglavi kad u nešto duboko verujete.

– Sa kratkom poprečnom crticom – vi ste osoba koju je teško nagovoriti na akciju.

Ako je razmak između dve reči …

– Veliki – vi ste osoba koja voli svoju slobodu.

– Mali – vi ste osoba koja ne voli da bude sama.
Izvor: blic.rs

__________________________________________________________________________________

ZLATNA IVANA…

„Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

Srpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović

Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TOLIKO RAZLIČITE…

One su bliznakinje?!

Jedna ima ravnu riđu kosu, izrazito svetao ten i plave oči, dok druga ima bujne lokne, taman ten, kosu i oči.

Lusi i Marija

Ipak, iako izgleda neverovatno, one su sestre i to bliznakinje.

Devojčice su rođene potpuno različite zbog svojih roditelja. Naime, njihova majka Dona je polu-Jamajkanka, a njihov otac Vins je belac.

Bliznakinje Lusi i Marija Ajlmer rođene su u januaru 1997. godine, piše Dejli mejl.

Njihova majka je bila i više nego začuđena kada ih je prvi put ugledala, jer ništa na njenim dotadašnjim pregledima nije ukazivalo na različite boje kože devojčica.

Porodica Ajlmer

„Nije imala pojma da smo toliko različite i kada nas je videla u rukama babice ostala je bez teksta“, kaže Lusi, devojčica sa riđom, ravnom kosom.

Nedugo nakon Lusinog i Marijinog rođenja, njihovi roditelji su se razveli, a bliznakinje imaju još troje braća i sestara.

„Naša braća i sestre imaju boju kože koja je nešto između Marijine i moje. Mi smo na različitim krajevima spektra boja, a oni su negde između“, šali se Lusi.

„Niko nam ne veruje da smo bliznakinje. Čak i kad se slično oblačimo i dalje nimalo ne ličimo.

Neki prijatelji su nam čak tražili i krštenicu da im dokažemo da smo sestre“, kaže Lusi i dodaje da one ne mogu ni da pomisle da kao drugi blizanci glume jedna drugu i zbunjuju ljude.

Čak su i njihova interesovanja potpuno različita: Lusi studira nauku i umetnost, dok Marija studira pravo.

Lusi i Marija sa majkom, braćom i sestrom

Takođe, tamnokosa tinejdžerka je slobodnija i druželjubivija, dok je Lusi veoma stidljiva.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

Šta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

KOJE JE TVOJE IME LEPOTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Divlji papagaji imaju imena!

Britanski naučnici utvrdili su da papagaji imaju običaj da daju imena mladuncima. Još kao male, ove ptice uspeju da zapamte svoje ime i imena roditelja, braće i sestara!
Papagaji su ptice sa obično grubim nemelodičnim glasovima. Divlji papagaji međutim, posebnim zvukom daju imena mladuncima još u gnezdu, što im kasnije olakšava da ih dozovu i prepoznaju u prirodi, navodi se u novoj studiji objavljenoj u Londonu.

„Prepoznavanje putem glasa nije toliko genetska, već stečena društvena osobina papagaja“, objasnio je britanski naučnik Karl Berg.

Berg je napravio 17 gnezda s kamerama koje je postavio u jednoj šumi u Venecueli. Posle nekoliko nedelja, papagaji su došli i položili jaja.
Kada su se ptići izlegli, roditelji su odmah počeli da im daju imena i da ih ponaosob uče kako se zovu, ali kako se zovu i ostala braća i sestre, kao i sami roditelji.

Naučnici su uočili oko 5.000 različitih zvukova, a naglašavaju da roditelji papagaji daju mladuncima slična imena i uče ih da reprodukuje te glasove.

Papagaji kasnije koriste te zvukove, što je dokaz da su zapamtili svoje ime i imena članova porodice.
„Do sada nismo uopšte znali kako komuniciraju divlji papagaji. Njihova zadivljujuća komunikacija prevedena na ljudski jezik bi bila: ‘Hej, Tom, gde letiš? Ja sam Bob’“, ispričao je Berg.
Studija je objavljena u naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society.
rts.rs/page/magazine/

_____________________________________________________________________________________________________

SVETIONIK I OSMATRAČNICA SVETA…

MILIĆ OD MAČVE

Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, rođen je u Mačvanskom Belotiću 26. oktobra 1934. godine.

Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1959. Istovremeno je tri godine studirao i na Arhitektonskom fakultetu što posebno dolazi do izražaja na njegovim crtežima sa putovanja. Zajedno sa Vladanom Radovanovićem, Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i Milovanom Vidakom bio je član grupe Mediala koja je 50-ih godina XX veka težila obnovi slikarstva na principima renesansne umetnosti.

Od 1958. bio je redovan član svetskog udruženja fantastične i magijske umetnosti FANTASMAŽI sa sedištem u Brislu. Od tada je sa njima redovno izlagao u Brislu, Parizu, Amsterdamu i drugim umetničkim centrima. Samostalno je izlagao u Beogradu, Ženevi, Rimu, Londonu . Minsku, Kijevu, , Bonu, Njujorku, Milanu, Prinstonu, Beču, Cirihu, Parizu, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Studijski je boravio u Parizu 1964. i Rimu 1965. godine.

Slike mu se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

Milić Stanković je, kao i Dragoš Kalajić ili Vojo Stanić u Crnoj Gori, bio protagonista narativne figuracije koja je polovinom 60-ih godina imala brojne pristalice i kod nas i u svetu. Ključne osobine takve umetnosti bile su u naglašavanju literarne potke naslikanog prizora i korišćenje klasične, akademske tehnike u izvođenju. Ali, dok se u Kaljićevom slikarstvu naracija odnosila na urbane mitove a kod Voja Stanića na anegdote primorskih spadala i osobenjaka, naracija Milića Stankovića bila je ovaploćenje mašte i snoviđenja vezanih prevashodno za bajkoviti svet njegove rodne Mačve.

Pored imaginarnih prizora u kojima se sažimaju i prepliću refleksije tajanstvenih priča, legendi i predskazanja, postoji, međutim, i cela serija radova u kojima se umetnik bavio potencijalnom atomskom kataklizmom, mašinerijom uništavanja, razobličenim zlom i pustoši koju zlo za sobom ostavlja. I jednom i drugom naracijom težilo se kritičkom promišljanju aktuelnog vremena koje su, tada mladi ljudi, doživljavali kao vreme moralne i socijalne krize, kao i zaoštravanju sukoba s dominantnim modernističkim slikarstvom kojim se insistiralo na pikturalnosti i plastičkim vrednostima.

Traganje za simboličkom vertikalom u moralnom i istorijskom smislu reči vidi se i u organizaciji prostora slika Milića Stankovića. Već povodom izložbe u Rimu 1975. godine, kritičar Camilucci je zapazio originalnost u visinu rastuće perspektive kojom umetnik povezuje i usklađuje naslikane objekte i detalje uspostavljajući hijerarhiju u prostoru slike koja se bitno razlikuje od renesansne centralne perspektive. U takvoj strukturi slike rimski kritičar je video jedinstven karakter njegovog nadrealizma koji ga čuva od intelektualističkih trikova i čini njegove prizore sažetim i peciznim.

Organizacijom slike zasnovanom na u visinu rastućem prostoru, tj. korišćenjem dva različita perspektivna sistema postavljena po vertikali platna ili dva očišta jednog iznad drugog, koja se razlikuje i od reverzibilne perspektive vizantijske umetnosti, reprezentovani su materijalni i sudbinski aspekt egzistencije i naglašavan magijski i profetski karakter njegovog slikarstva koje se može označiti kao slikarstvo s didaktičkim aspiracijama.

Pored toga, u prizorima Milića Stankovića, minuciozno islikanim i ispunjenim brojnim detaljima, često se mogu naći reminiscencije na slikarstvo prošlosti, na muzejsku umetnost, posebno na renesansu severno od Alpa. Prepoznaje se u njima inspiracija Piterom Brojgelom i Jeronimusom Bošom, ali i neposredni citati Đorđa de Kirika (Ludi Milić – ko je to?) koji, inkorporirani u novu celinu, predstavljaju rane primere postmoderne citatnosti.

Slobodnim preuzimanjem i menjanjem istorijskih primera najavljuje se u njegovom slikarstvu učena umetnost postmoderne u kojoj se postupcima reciklaže aktelizuju stariji modeli i istovremeno usložnjava sopstvena naracija. Takva slika zato traži obrazovanog i pažljivog posmatrača koji je spreman da zastane i odvoji potrebno vreme za odgonetanje njenih različitih slojeva i nivoa značenja.

Tekst: Mr Olivera Janković, istoričarka umetnosti

Izvor:belart.rs

---

 

 

---

RADOVANOVA KULA, ČARDAKLIJA SA METKOVIČKIH DVORA

Na ataru našeg Nakućišta, na samoj granici sa prvim metkovačkim njivama, postoji kraj koji se i danas naziva „Dvor“. To ime je urezano u svest svakog seljaka. Često se kaže: „Or’o sam danas na Dvoru“; ili: „Sreo sam ga na Dvoru“.

Do pre dvadesetak godina tamo se mogao videti još ostatak staroga groblja na kojem se nalazila u Karađorđevo vreme crkva brvnara. To je ona crkvica u kojoj je služio prota Nikola Smiljanić, Kitoški vojvoda, onaj isti koji je prepisao „Tronoški rodoslov“, danas čuvan u rumunskoj Akademiji nauka u Bukureštu. (Rodoslovi su oblici literarnog pisanja po manastirima, na stari način srpske srednjevekovne književnosti a Tronoški je bio poslednji napisan u toj formi).

Ovu crkvicu su dva puta Bogatinjci krali zimi na velikim sankama posle Miloševe naredbe o ušoravanju sela 1828. g. (Danas se 12 ikona i originalna vrata te brvnare nalaze u bogatinjskoj novoj crkvi). U senci tih „Dvora“ i crkve brvnare ja srećno zenuh zrele jeseni 1934. leta po Hristu (ili 11.603 godine po propasti Atlantide i u sedamnaesti dan po pogibiji kralja Aleksandra).

U gustom šipražju i trnju Dvora, nalazili su se do skora mnogobrojni nahereni nagrobni spomenici, poneki i tipa stećka, i mi smo se kao deca provlačili između njih, a stariji su nam u to vreme pričali o minulim vremenima, kako se sve živelo u Nakućištu. (Postojala je čak i kovačnica na uvratinama Velike njive, upravo na mestu gde sam se rodio. Posle naredbe o ušoravanju, Kućište je napušteno i postalo oblast koliba, samo je alhemičarski meh kovačnice promorio iz mene).

Jedne zime rešim da pokupim poslednje nadgrobne spomenike, mnoge svučene u jarak; dovučem ih u selo sa Radojicom i Ljubom Miloradovim. Među njima se nalazio i spomenik prote Nikole Smiljanića, kojeg sam docnije postavio pred samu Radovan-kulu, uz isti takav kamen podignut na sećanje i mome ocu Radovanu. (Jednom je otac, posmatrajući protin spomenik, izrazio želju da mu pored njega „dignem isti taki“, što sam i učinio posle njegove smrti).

Ideja o kuli je stara, rekoh. Potiče još od vremena dečjih sanjarenja o Bertikali, a da je podignem baš na Gumnu, kod Radivojevog Bresta, potekla je 1962. g. kada sam sa Dragišom Penjinom šetao jedno zimsko popodne mačvanskim poljima. Kad smo stigli na dnu placa u Gumnu na jedno ocedno i bregasto mesto, zabodoh svoj mitski štap i rekoh Dragiši: „Evo, ovde mi se čini da Kula treba da stoji“. Dragiša na to odgovori: „Osećam da će tu nići Velika Loga Umetnosti, u kojoj će se okupljati svi majstori“.

Docnije sam od oca saznao da je na tom mestu bila u prošlom veku stara kuća jednog od njegovih stričeva, Ignjata, koji se bavio alhemijom, poput starih bretonskih Kelta, koje sam redovno sa Arsićem obilazio po Normandiji i Bretanji. Veoma stare kruške, kajsije i jabuke, govorile su o nekadašnjem dobrom domaćinu i kalemaru, koji je imao na jednome stablu i po nekoliko sorti voćije (voćaka). Tu je odvajkada svraćalo celo selo i osvežavalo se ovim čudno ukrštenim plodovima. Danas se ispred Kule u Belotiću gordo uzdižu još samo dve stare Ignjatove kruške, žitnjača i ceđak*. Podsećaju na ta sjajna vremena, kada se na Gumnu vrla pšenica i držala „gradnica“ (mali povrtnjak), a oko nje zapinjali konci alhemije. Jer, svi pre Ignjata bili su alhemičari i održavali vezu sa lancem keltskih vračeva, rasutih od Podunavlja sve do Atlantika.

Sada sam tu, u oktobru 1967. g. podigao plavi šator, istakavši na njegovom vrhu zastavu Heliocentričnog sistema sa zlatnim poljem i tri utisnuta slova „M“ (Milić, Mačva, Mediala). Uskoro je pored šatora počela da pristiže građa i materijal, posebno drveni trupci, ti simboli letenja, kao skinuti sa mojih slika. Piramidalni vrh šatora uzdizao se iznad svega ovoga i potsećao na kakvu atlantidsku Vedantu, obeležavajući sebe kao novi prisutan Centar Znanja. Sedajući za tek rasklopljeni sto u šatoru, sa raširenim planovima i šestarom u ruci, obratih se Dragiši: „U snu sam noćas sagledao plamene jezičke kako iz zemlje lančano izbijaju oko već dovršene Kule. To je znak da mi kao glavni Graditelji treba da istrajemo u svemu do kraja, do konca sveta, do pepela.“ Na to će Dragiša: „Kula će se zvati pravom građevinom samo ako postane istinski izvor Svetlosti, Svetionik i Osmatračnica sveta! Potrudi se, Vidovnjače, jer svet još uvek tavori bez dovoljno svetila“.

  Prvi vitez od Mačve sa Dragišom Penjinom otpozdravlja narodima

Ali, postojao je još jedan bitan razlog koji me je nagnao da Kulu baš tu postavim u očevom voćnjaku. Jedne godine pre gradnje, zatekao sam oca ispod kruške Ceđka kako se udara u prsa. Žalio se da ga u kući više ne poštuju, od kada je onemoćao za veliki rad u polju. Zar stara alhemičarska škola tu da se prekine, pomislih? Od onog velikog ratnika i ratara, šta sada gledam? Počeo sam ga tešiti pričom da ćemo ovde u polju, baš na ovome mestu, sagraditi jednu kulu u kojoj će on biti „gosa“, tj. domaćin. Radovan me je kao dete gledao u neverici, ali sam ja bio i dalje uporan i dovoljno ubedljiv, da sam mu mogao promeniti raspoloženje. Na kraju je pristao da sa mnom radi na tom projektu.

Radi razumevanja svega ovoga što sam izneo u vezi sa ovakvim stanjem moga oca pod kruškom, potsećam na običaje vezane za ostarelog domaćina u pojedinim krajevima Srbije, a koji su do početka ovoga veka bili među Srbima važeći.

Naime, ostarelog domaćina su izvodili na trlišta izvan sela, ili u planinu i tamo mu stavljali pogaču na glavu, po kojoj bi sin udarao maljem ili sekirom po njoj, izgovarajući: „Ubi ga leb!“ To je bio prastari primitivni oblik otklanjanja iznemoglih i starih iz porodice. U pirotskom kraju je ta „granica starosti“ išla čak i do 50 godina života. Najčešće su ekonomski razlozi diktirali ovakvu vrstu zločina u kući, koji se legalizovao krilaticom: ko nije bio u stanju da privređuje, treba ga što pre ukloniti. Instiktom rasnog umetnika, čija se građa sastoji iz imaginativnih polja, shvatio sam mitski položaj oca Radovana, kada sam ga zatekao kako se ubija pesnicama u prsa. Zato sam glasno izgovorio pred ocem, da će se zdanje zvati „Radovan-kulom“, ne bi li odagnale zle čini, na već potvrđenim kontinuitetom o senzibilnim precima alhemičarima. Nek to mesto postane RADOVANJE, prostor večnih radosti, jer je i ime očevo — Radovan proisteklo iz korena RAD, RADO, RADOST, što sve skupa uvodi definitivno u prave Prostore Sreće. Zato sam Dragiši i prvom prilikom pružio šestar, da kao kum obeleži prvi krug. Taj se tajanstveni krug danas nalazi ugrađen pod stopom otvorenog ognjišta Radovan-kule, zabetoniran u centru krug, i to prečišćenim krušcem odvaljenim od grumena minerala, starih Stankovića alhemičara, čuvanog pod strevom (strehom) Radovanovog ambara. …
_____________

* Plod kruške ceđka jako skuplja usta kad se jede u sirovom stanju, ali kao pečena kruška jako je ukusna. Pekla se u poljskoj furuni, a Mati me je gurala unutra da kruške vadim, jer sam jedino ja bio vitak i mogao proći kroz otvor furune (mene su zvali Suljko, pošto sam bio suv i mršav, pa Mati kaže: dela, suva šljiva, suv Suljko!)

Deo teksta i fotografije preuzeti iz autobiografske knjige Milića Stankovića „Povjesnica Milića od Mačve“ II deo

Izvor:riznicasrpska.net

---

 

RADOVAN-KULA U BELOTIĆU

Gradnja Radovan-kule započeta je krajem oktobra 1967. godine u rodnom Belotiću.

„Stankovićev živopisni atelje, omanja, ali prelepa građevina, podignutu u duhu drevnog neimarstva nalazi se u prostranom voćnjaku“, „između naslana i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita“.

 

---

„Radovan kulu, kao ni ostale dve, Milić nije gradio sam. U pomoć su mu dolazili prijatelji poput Milovana Vitezovića, koji je u Belotiću provodio mesece i pomagao mu u zidanju. Veoma prisni bili su mu poznati pesnici Dragiša Penjin, Vasko Popa, ali i Jeremija Grušanović iz Klenja, seljak sa samo četiri razreda osnovne škole, koji je proputovao sve kontinente.

Istovremeno, u Milićevo vreme u Belotić su navraćali Sofija Loren, Kirk Daglas, Bekim Fehmiu…“ [A. Delić]

„Na Zlatiboru je podigao ‘Čardak ni na nebu ni na zemlji’, na Zvezdari je ‘Kula na sedam vetrova’. Sve imaju isti nacionalni element, podsećaju na srpskomoravski građanski stil, i vrlo su slične njegovom slikarstvu, koje je izniklo iz mitologije, magije, istorije i tradicije.“ [Branislav Stanković, direktor Narodnog muzeja u Šapcu]

Izvor:riznicasrpska.net

---

 

RAVNICA UMIVENA BOJAMA

Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje
kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima.
Ponosio se što je rođen na selu i isticao
kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu.

(Dr. B. Berić)

Na slici dominiraju dve najumnije srpske glave, Mihailo Pupin i Nikola Tesla. Kada je počelo bombardovanje Srbije, njih dvojica su svojom bežičnom energijom privukli u nebesa predajnik Čot, koji jedno vreme nije radio, ali je odmah posle rata proradio. Jarko crveni horizont prilamaju leteći balvani i metalne ptičurine koje seju bombe. Na levoj strani slike vidi se Majevica, na desnoj Fruška gora. Iz Semberije dolazi duga kolona izbeglica. Naslikan je njihov prilazak kroz Mačvu, gostoprimstvo mačvanskih domaćina, vide se pošta i crkva u Bogatiću, a u donjem delu su detalji iz muzejske poštanske knjige, od početka osnivanja srpskih pošta i ukaza Miloša Obrenovića do današnjih dana.

U čitavom metežu ljudi, predmeta, tehnologije, puteva, našle su se i mačvanske kolebe, simboli jednog vremena u kojim su se rađala deca i legende. Iz jedne takve, u Nakućištu (seoski atar u Mačvanskom Belotiću), Milić Stanković se šezdesetih godina vinuo u svet slikarstva i dostigao nebeske visine.

„Ideja za sliku rođena je iz Milićeve želje da ostavi nešto vredno zavičaju sa mnogobrojnih druženja sa zemljacima u Kuli na sedam vetrova, umetnikovoj zadužbini na Zvezdari u Beogradu. Milić je često govorio kako ambijent opredeljuje ponašanje ljudi i zato se u svetu u bankama, poštama i hotelima nalaze vredna umetnička dela. Taj delić sveta želeo je da približi Mačvanima, a ova njegova slika je posebna dragocenost za našu poštu — kaže upravnik pošte u Bogatiću, Zoran Ostojić, jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela neprolazne vrendosti.

Izrada slike je trajala gotovo mesec dana. Prethodno dletovan zid umetnik je više puta premazivao sa petnaest litara mleka, radi povezivanja boja. Ostalo je bio dar njegove nebeske kičice. Tih dana u poštu je dolazilo mnogo ljudi prijatelja i zaljubljenika u slikarstvo.

„Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima. Ponosio se što je rođen na selu i isticao kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu. Sve što je zapamtio iz detinjstva zavoleo je na selu i u očevoj kolebi, gde je nastao njegov prvi izuzetno uspešan ciklus slika“, priseća se doktor Slobodan-Boban Berić, slikar iz Bogatića i svedok nastanka ovog nesvakidašnjeg dela u bogatićkoj pošti.

Milić je uvek žurio da dovrši svoje delo, jer se bojao tesnog prostora i kratkog vremena, za sve svoje neostvarene snove. Sam je govorio da za to ustaje sat ranije, a naslikao je 7.500 slika više od 13.000 grafika i na stotine ikona i fresaka.

Prva fresko-slika koju je darivao svojim zemljacima „Metamorfoza Mačve na Bitvi“, nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela „Cer“ u Bogatiću. Trideset jednu godinu kasnije zid pošte u ovoj varoši krasi freska „Srpske pošte na kraju drugog milenijuma“, novi i poslednji poklon znamenitog umetnika rodnom kraju. Na prvoj je prikazao ceo jedan život Mačvana, od rođenja iz ljuske jajeta, preko lagodnog i težačkog života, brojeva i vojevanja iz slavne prošlosti, sve do smrti i spomenika. I na drugoj slici je trag o životu Mačvana, ali za razliku od motiva sa prve, iz bezbrižnog i mirnog vremena, drugi se odnose na strah, brigu i nespokojstva, koja su proizvod novije istorije.

Svojevrstan spoj realizma i fantazije, spoj jednog lirskog osećanja sveta i onog što čini brutalnu realnost života, koji nije štedeo Mačvane, odrazio se na umetnikovom delu. Pažljivom posmatraču neće izmaći ni onaj gotovo nevidljivi deo prostora sa slike, što pripada svetu mašte, imaginacije i fantazije, koja je čudesno živa kod ljudi ovog kraja.

Ove Milićeve slike video je veliki broj ljudi, različitih zanimanja, znanja i obrazovanja. Mnogi su se za uspomenu kraj njih i fotografisali. Prilikom obnove hotela „Cer“, srušeni su svi zidovi osim onog na kome je bila slika „Metamorfoza Mačve na Bitvi“. Milić je tada „osvežio“ svoje delo, koje danas zrači novom energijom. Snagu mu daju i stihovi seljaka pesnika Bore Simića iz Glušaca, ispisani u uglu slike:

„Vatra budi košulju dana
Razapeta je radost u senci jorgovana
Jablani mladosti broje vetrove
U sokaku opijenosti naše Bitve„.

Prilikom otvaranja obnovljenog hotela (sada nosi ime „Bogatić“), neki gosti su izjavili da hotel vredi bar milion maraka više, zbog slike.

„Istina je da posebno gosti sa strane odmah uoče ovu sliku. Oduševljeni su i mnogi žele da im baš pored nje serviramo ručak ili večeru, kako bi ugrabili više vremena za gledanje. Interesuju se kako je nastalo to veliko Milićevo delo koje je simbol našeg hotela“, kaže Predrag Ristić, šef sale u „Bogatiću“.

Koliko danas vredi bogatićka pošta s Milićevim poslednjim poklonom svim Mačvanima i srpskoj umetnosti, možemo samo naslućivati.

Ljubiša Đukić
(„Ilustrovana Politika“, jul 2001)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca „Zavičaj“, 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).

Izvor:riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

---

 

IZMEĐU IDEALA I STVARNOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________

Tek par činjenica je sasvim dovoljno, da se još jednom, danas, tamo i ovde, podsetimo na remek-delo, jednu od najpoznatijih i najčitanijih, a moguće, i najvrednijih knjiga španske i svetske književnosti.

Na knjigu, koja se smatra  kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti, ali i njenog autora.

Naime, na današnji dan, 29.septembra 1574.godine rođen Migel de Servantes, autor romana Don Kihot, najviše objavljivane i najprevođenije knjiga na svetu posle Biblije.

 Danas, nakon nekoliko stoleća, vetrenjače su i dalje svuda okolo. Mnogostruko brojnije i sofisticiranije.

Lutajući vitezovi, koji bi ispravljavljali krivde, branili nezaštićene i spašavali device, čini se, netragom su nekud nestali.

 Svi smo blagovremeno lišeni zabluda, postali zdravi, pametni i socijalno inteligentni.

Da, a device se i same, sasvim dobro snalaze.

Bora*S

---

Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta.

Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu.

Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoga pogrešna namerna ili nenamerna nadomeštanja mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka.

Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću.Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija del Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi.

Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i po tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko 1586. ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar.

Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine
Foto:wikipedia.org

DON KIHOT

 Fabula

Prvi deo

Alonso Kihano, sredovečni idalgo (šp. hidalgo), živi dosadnim životom u nekom malom mestu u Manči, sa svojom nećakom i domaćicom. Vreme krati čitajući viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno nemogući. Čitao je mnogo, po ceo dan i noć i „od malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak, te izgubi pamet“ (…del poco dormir y del mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio) te odluči da se proglasi lutajućim vitezom i da krene da traži avanture.

Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od Manče, svom konju nadenu ime Rosinante (šp. Rocinante), odabra Aldonsu Lorenzo (šp. Aldonsa Lorenzo), seljančicu iz susednog sela, za svoju damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u Dulsineja od Toboza (šp. Dulcinea de Tobozo), te krenu na put u potrazi za avanturama.

Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov sused Pedro Krespo (šp. Pedro Crespo) i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom mišljenju, krive za njegovo ludilo, sobu sa knjigama zazidaju, a njega ubede da je sobu odneo neki volšebni čarobnjak.

Don Kihot se, međutim, ne predaje tako lako i dalje razmišlja kako da ostvari svoj naum, te prvo posluša savet krčmara, to jest, „vlasnika začaranog zamka“ te pozove svog suseda, priprostog i dobrodušnog Sanča Pansu (šp. Sancho Panaz), da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od kuće u susret avanturama lutajućeg viteza.

Od tog momenta nižu se dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo on video grdne i surove divove.

Drugi deo

Za razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Sad su drugi ti koji stvaraju privid viteškog sveta i volšebnih magova ne bi li privoleli Don Kihota da jednom za svagda odustane od „života lutajućeg viteza“. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje ideale, pod uticajem Sanča Panse.

Ta transformacija se takođe vidi i u postepenom menjanju imena – od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu u jednu fiks ideju – da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar, međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast. Kao što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don Kihota.

Sanson Karasko (šp. Sansón Carrasco), mladi naučniki, Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće Don Kihotovim stopama i pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju, nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi na put barem godinu dana.

Roman se završava Don Kihotovim potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se viteštva, priznaje svoju zabludu i umire. Zanimljivo je da postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni, konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. i 23. poglavlju.

Struktura i tematika

Kao što je već pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio roman počevši od te prve priče. Priča je zamišljena kao čitanje rukopisa Sida Ameta Benandželije> (šp. Cide Hamete Benangeli) arapskog hroničara koji se zapravo pojavljuje tek u 9. poglavlju i koji se pominje svega četiri puta u celom romanu, da bi na kraju potpuno nestao u prvom delu nakon 27. poglavlja. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda, međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove, ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera.

Ono što izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava i uklapa u nit glavne radnje. Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela. Glavna tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest, da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode.

Kako čovek treba da shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet? Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme: Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de Vege.

Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama, kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za Servantesa.

Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini, itd.

Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd.

Ubačene novele

Jedna od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u obliku kratkih priča – novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i tematske strukture romana. U prvom delu romana ubačene novele samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet. Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi.

U slučajima istinske moralne nepravde, Don Kihot sesvodi na običnog posmatrača. Ubačene novele predstavljaju prave socijalne probleme Servantesovog doba, kao recimo, proterivanje „moriskosa“ (šp:moriscos) 1502. godine. „Moriskosi“ su muslimani koji su bili nasilno pokršteni nakon pada poslednjeg mavarskog bastiona, Granade i konačne pobede Katoličkih kraljeva, Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona i završetka Rekonkiste 1492. godine. U želji za ostvarenjem što monolitnije države na verskom planu, 1492. godine proteruju sve Jevreje, a 1502. sve Mavre i „moriskose“, jer su smatrali da njihova predanost novoj religiji nije iskrena i da u tajnosti i dalje praktikuju svoju staru veru, islam. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom, međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom.

Glavni likovi

Don Kihot i Sančo Pansa

Ludilo je najkarakterističnija osobina Don Kihota. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana. Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih stanja. Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U samom naslovu,

Don Kihot se naziva veleumnim ili oštroumnim (šp:ingenioso), terminom koji bi se mogao protumačiti kao maštovit, čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika. Zapravo, u najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje baš za reč „maštoglavi“.

Postoje tri osnovna aspekta Don Kihotovog ludila: Prvi aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u viteškim romanima imaju čvrstu istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila. Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se u lutajućeg viteza. Treći aspekt pokazuje se tek u drugom poglavlju – mašta nameće stvarnosti slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze, vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske.

To su tri osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na samom početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu – neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva.

Sančo Pansa

Sančo Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički. Dok je njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Tipičan primer prostodušnog čoveka iz naroda koji je naučen da poštuje autoritete, ali ne i da razmišlja o „umnim“ temama. Zdrave je i bistre pameti i, za razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, a kad zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor prave narodne mudrosti.

Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor ili komentar u obliku neke narodne umotvorine – bilo poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog gospodara, ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je, uostalom, i pošao u avanture. Međutim, u drugom delu, Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.

Priredio: P. Jokić, nastavnik/tabanovic.com

---

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima…

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: – crta? – drži četkicu za zube? – se češlja? – deli karte? – gađa loptom? – stavlja kocke, kad pravi kulu…, – gura autić,…. – oblači lutku…. – niže perle… – briše gumicom… – koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…? Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. – Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta! – Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka! – Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe. – Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle. – Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu. – Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti. – Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane. – Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno. – Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata. – Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba. – Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

INSPIRISANO ŽIVOTOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priroda je već rešila mnoge tehnološke zagonetke – sve što treba je da ih iskopiramo

U svojim brojnim sveskama, Leonardo da Vinči crtao je najrazličitije mehaničke životinje, uključujući ptice, viline konjice, pa čak i mehaničkog čoveka-viteza. Za većinu njegovih nacrta mnogo kasnije utvrđeno je da ih je bilo nemoguće konstruisati tako da “mašine” zaista budu funkcionalne, dok se za viteza pretpostavlja da je nekada možda i bio napravljen, da je mogao da se kreće, pomera ruke, glavu, vilicu…

Da Vinči je ovog viteza pravio kako bi udovoljio svom pokrovitelju Ludoviku Sforci, zaljubljeniku u oružje i uopšte opremu za rat. Vitez je trebalo da služi kao zabava u palati “Sforca” u Milanu: na vrhuncu zabave, kada se okupe sve zvanice, vitez je trebalo da se pojavi i veoma teatralno pokaže svoje sposobnosti zabavljajući i oduševljavajući milansku aristokratiju.

No, Da Vinči nije radio na ovim mašinama samo zarad koristi, već je kao pronalazač i naučnik bio fasciniran prirodom, studiozno je proučavao i pokušavao da je imitira, ispitujući sve njene zakone. Bio je fasciniran letenjem pa je tokom života napravio ogroman broj studija o anatomiji ptica i načinu na koji uspevaju da lete.

U svesci datiranoj na 1505. godinu sa 18 manjih stranica dimenzija 21×15 centimetara koja se danas nalazi u biblioteci “Reale” u Torinu, Da Vinči je najpre zapisao svoja razmišljanja o letenju ptica, da bi onda ponudio mehanizam za letenje čoveka. Među nekoliko planova mašina za letenje skicirao je i jedrilicu i napravu nalik helikopteru – sve po uzoru na ptice. Zna se da je želeo da svoje mašine isproba na brdu u blizini Firence, ali u tome nije uspeo.

ČOVEK-PTICA

Smatra se da je Leonardo prvu leteću mašinu nacrtao 1490. godine. Bila je to ogromna letelica koja je podsećala na slepog miša. Da bi se pokrenula krila, čovek-letač morao je da koristi i ruke i noge. Iako znamo da letelica nikad nije napravljena, ovo je za to doba bilo neverovatno dostignuće i inspiracija za brojne druge pokušaje. Neke od ovih mašina konstruisane su po Da Vinčijevom nacrtu i testirane u XXI veku – pojedine su se pokazale kao vrlo uspešne, dok su druge bile totalni promašaj.

Ornithopteri, letelice sa krilima koja tokom letenja prave pokrete nalik pticama, nisu samo maštarija iz davnina, starija i od Leonarda, već se izrađuju i u 21. veku.

Čovek je od davnina kopirao prirodu.

Zašto i ne bi kada među njenim stvorenjima postoje savršene žive naprave čiji izgled, način života i osobine ne samo da inspirišu stvaraoce već se mogu u potpunosti preslikati i ukrasti kao dobre ideje za čovekovo stvaralaštvo. Priroda je tako rešila mnoge od najvećih tehnoloških zagonetki iz oblasti hemije, proizvodnje energije i hrane, transporta, ambalaže…

Zanimljivo je da je čovek tek u 20. veku skovao termine koji opisuju imitaciju prirode u tehnologiji. Američki pronalazač Oto Šmit je transfer ideja od biologije ka tehnologiji nazvao biomimetika, a termin bionika smislio je 1960. psihijatar i inženjer Džek Stil opisujući “nauku sistema čije su neke od funkcionalnosti preslikane iz prirode” . Međutim, ovaj termin s vremenom je počeo da označava upotrebu veštačkih delova tela kojima se elektronski upravlja, kao i povećanje ljudske moći zahvaljujući upotrebi takvih pomagala (natprirodna snaga). Umesto toga, od osamdesetih godina 20. veka uglavnom se govori o biomimikriji – nauci i tehnologiji koje, inspirisane prirodom, pokušavaju da reše probleme čovečanstva.

Ljudi koji se bave pronalazaštvom inspirisanim prirodom, netremice posmatraju svet oko sebe – biljke, životinje, mikrobe, insekte… pokušavajući da shvate kako oni funkcionišu, da uoče obrasce, sisteme, oblike, boje. Biomimikriji je veoma doprineo razvoj tehnologije – mikroskopa koji je uveličao predmete merene nanometrima, kamere koje mogu kvalitetno da snime i usporeno reprodukuju nekada nevidljive događaje, raznih optičkih uređaja, vozila…

KAO SPAJDERMEN

Primera biomimetike u poslednjih nekoliko decenija ima nebrojeno. Pomenimo samo “mačje oči” koje su dobile izuzetno rasprostranjenu upotrebu. Mačke, kučići i još neke životinje na oku imaju reflektivni sloj koji se nalazi iza mrežnjače. On odbija svetlo koje stiže do mrežnjače i vraća se nazad u oko, pa ono počinje da je emituje.

Zatim, čičak traka – napravio ju je četrdesetih godina Švajcarac Žorž de Mestral, čovek koji je redovno čistio svog psa od čičaka. Posle jedne velike šetnje po Alpima, skinuo je čičkove sa psa i stavio ih je pod mikroskop – video je gomilu kukica i petlji koje su se mrsile u bilo koju mekšu površinu. Trebalo mu je par godina da patentira proizvod, ali danas, zahvaljujući tome, sasvim mala deca mogu sama da se obuvaju, a nebrojeno drugih proizvoda u svom sastavu ima čičak traku.

Kompanija Lenovo dizajnirala je neke od laptopa iz prestižnih serija pažljivo posmatrajući životinje. Na primer, stopice od laptopa, koje služe da uređaj ne klizi sa stola, napravljene su kao jastučići nalik mačijoj šapi. Pera na ventilatoru napravljena su u obliku koji vrlo podseća na krila sove, ptice koja leti gotovo bešumno.

Poznati primer je i “geko traka”, za koju je ideja ukradena od gmizavca čije nožice sa donje strane prekrivaju milioni mikroskopskih dlačica. Na razvoju ove trake još se radi, a cilj naučnika je da stvore materijal sa usmerenim prianjanjem. On će se lepiti na glatku površinu, ali će prestati da prianja ukoliko se promeni smer prianjanja, odnosno kontaktni ugao sa podlogom. Po tom sistemu Spajdermen, bar u filmovima, uspeva da rukama “hoda” po plafonu.

NOVA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

Poslednjih godina biomimikrija se intenzivno populariše – brojne kompanije uključile su se u istraživanja i proizvodnju inspirisanu prirodom, a najrazličitije organizacije – uključujući i one koje redovno upozoravaju na prebrzo izumiranje vrsta – pokrenule su razne projekte kako bi animirale javnost i skrenule pažnju na jedan sasvim nov pogled na zgrtanje profita i zelenu proizvodnju.

Zoološki vrt u San Dijegu započeo je program biomimetike još pre pet godina, a nedavno je završena studija o potencijalnom ekonomskom uticaju biomimetike na ekonomiju SAD. Procenjeno je da bi ona za 15 godina mogla godišnje da pomogne u ostvarivanju oko 300 milijardi dolara profita, a uz nemerljivu korist za životnu sredinu, zahvaljujući i smanjenju zagađenja, uštedela bi i oko 50 milijardi koje se troše na ekološke sanacije.

Tekst: Marija Vidić /elementarium.cpn.rs