Juče sam bio pas. Danas sam pas. Sutra ću verovatno i dalje biti pas. Uh! Tako malo nade za napredovanje. (Snupi)
Cilj u životu mi je da budem tako dobar kao što moji pas misli da jesam. (Toby Green, psihijatar)
Ako nekada pomisliš da si jako uticajna osoba, probaj da naređuješ tuđem psu.(Kaubojska izreka)
Gledao sam tako svog psa Smokija i pomislio ‘Kad bi bio malo pametniji mogao bi mi reći šta misliš,’ a on me pogledao kao da kaže, ‘Kad bi ti bio malo pametniji, ja ne bih morao ništa da kažem.’ (Fred Jungclaus)
Pas voli kost- to su izmislili ljudi koji radije sami pojedu meso.(Marian Eile)
Kako bismo ozdravili od beskrajnog prenemaganja, lažljivosti i podlosti ljudi a da nema pasa kojima možemo gledati u iskreno lice bez nepoverenja. (Schopenhauer)
Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi. To je osnovna razlika izmedju psa i čoveka.( Mark Twain)
Ako pas ne želi da vam priđe nakon što vam je pogledao u lice, možda bi trebalo da proverite svoju savest.(Woodrow Wilson)
Kako bi potpuno uživao u društvu psa, čovek ne bi uopšte trebao pokušavati da ga nauči da liči na čoveka. Nasuprot, čovek treba da se otvori prema mogućnosti da delimično postane pas. (Edward Hoagland)
Pesma o keruši
Jutros u košari, gde sja, šuška Niz rogoza žućkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi, I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak, Izišo je tad domaćin tmuri, I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode… I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenih, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki, I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila, pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.
Na retrospektivnoj izložbi prikazana su 44 dela iz širokog opusa ovog slikara.
Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić
foto: sa naslovne strane kataloga
U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:
“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.
Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.
Foto: iz Kataloga
Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.
Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.
Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.
Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.
Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.
Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.
Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.”
ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?
ZAGLAVLJENOST
Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.
Photo by Street Wanderlust
ISCRPLJUJUĆE RELACIJE
Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.
U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.
Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.
U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.
Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.
KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA
Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.
Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.
Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.
Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.
Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.
Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.
U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.
PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG
Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.
Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut
Zvonimir Pavković, prvi profesionalni amater istoka Srbije
Knjaževac – Knjaževčanin Zvonimir Pavković, još kao gimnazijalac, opredelio se za umetnički rad. Uzor je pronašao u delima Vuka Stefanovića Karadžića, zbog kojeg je dobio i nadimak „Timočki Vuk“.
– Tako se predstavljam jer sam rođen u Timočkoj krajini i prikupljam, kao i on, narodne umotvorine. Počeo sam iz srednjoškolskih dana, a ove godine obeležio sam poluvekovni jubilej amaterskog umetničkog bitisanja. Kada me pitaju zašto nisam otišao u glumce profesionalce, kažem:- Bolje biti prvi u svom selu, nego zadnji u gradu.
Tako je Pavković, nastavnik srpskog jezika, rodom iz Štipine kod Knjaževca, ostao veran ovom kraju. Poznat kao narodni umetnik, sada penzioner, proglašen i zvanično za najboljeg „profesionalnog amatera“ u oblasti narodnog stvaralaštva.
Dobitnik je niz značajnih priznanja, između ostalih, Majske nagrade Knjaževca za izuzetan doprinos kulturi, nagrade za životno delo i Zlatne značke KPZ Srbije. U 50 godina „smeštena“ je i decenija u KUD-u penzionera „Sunčana jesen“, sa kojim je ostavrio najmanje sto nastupa u ulozi voditelja, pripovedača, recitatora, gluma, pesnika… Igrao je „Timočkog Vuka“, „Kako su me oženili“, „Solunca“, „Ranjenog hajduka“, „Tamo daleko“, „Lapot“, „Kafanski život“, „Žal za mladost“, „Mitke i Koštana“ i preko sto ostalih predstava.
U 2016. godini, 27. septembra, obistinio mu se san da nastupi na festivalu „Zlatno doba“ u organizaciji lista Glas osiguranika u Beogradskom dramskom pozoristu.
Odigrao je tragičnu monodramu „Lapot“ na timočkom dijalektu uz „pratnju“ gajdaša Jordana Vasiljevića, jedinog aktivnog gajdaša sa knjaževačkog prostora. I ove godine pojaviće se na istom festivalu i, po običaju, pobrati spontane aplauze beogradske publike. Jer, njegova kazivanja i izvorni zvuci Stare planine nikog ne ostavljaju revnodušnim.
Ovo vam hoda po licu dok spavate! Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.
Upoznajte demodekse, mikroskopske organizme koji žive u folikulu ljudske dlake dok se, ukopani u kožu, hrane masnoćom koju lučimo. Naučnici su utvrdili da su svi ljudi stariji od 18 godina domaćini ovim organizmima. Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.
Dobra stvar je to što su naučnici utvrdili da demodekse ne stvaraju ljudima nikakve probleme. Ipak, za sada nije poznato kako se demodekse šire među ljudima, ali se pretpostavlja da se prenose sa majke na dete prilikom dojenja. Zanimljivo, kod mlađih osoba verovatnoća da imaju demodekse je znatno manja, ali je utvrđeno njihovo prisustvo na svim pokojnicima. Izvor: Magazin.ba / daily mail
One su sićušne grinje u srodstvu s paukovima, a žive na vašem – licu! Među testiranim osobama naučnicu su u 100 odsto slučajeva utvrdili da ovi paraziti žive na vašem licu, tako da upravo sada dok ovo čitate osmonoge grinje baškare se po vašim obrazima, nosu, čelu…
Nova studija ustanovila je da su ove grinje nevidljive na oko, ali da se nalaze na svim testiranim osobama, prenosi Dejli mejl. Njihov dom pronađen je u folikulima naše kose i u pitanju su Demodex foliculorum i Demodex brevis.
Radi se o dve vrste facijalnih parazita koje se hrane uljima koje izlučuje naša koža. Noću kada je mračno sa kose se spuštaju na naša lica. – U stvari su vrlo slatki. Sa osam sićušnih nogu, izgledaju kao da plivaju kroz ulje. To je kao da stalno pored sebe imate nerazdvojong prijatelja. Shvativši da ih svako ima i da ne izazivaju nikakve probleme je vrlo ohrabrujuće – rekla je studentkinja Megan Tomes sa Univerziteta u Karolini koja je radila na studiji. Izvor:.pressonline.rs
Različiti stručnjaci već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušuili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…
Foto: PublicDomainPictures/pixabay.com
Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve – rekao je pre nekoliko decenija američki pisac i filozof Ričard Bah…
Termin “srodne duše” odslikava večito traganje za našom polovinom koju smo rođenjem izgubili, a možemo da budemo kompletni samo ako je pronađemo, uvreženo je mišljenje. Ipak, ovo neizvesno putovanje mnoge je koštalo sreće u ljubavi, braka i potomstva, jer im je duša koju su tražili ostala nedostižna. Da li zaista postoji naša idealna polovina, zapita se svako najmanje jednom u životu, a mnogi odu korak dalje i pomisle: A šta kada se sretnemo, kako ćemo da budemo sigurni da je to naša druga polovina i da li je to dovoljno da budemo srećni u ljubavi?
I dok većina ovoj uvek intrigatnoj temi pristupa sa romantičnim predrasudama, psihijatri i psiholozi su mnogo racionalniji. Različiti “stručnjaci za dušu” već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…? Ovo je zahvalna tema za istraživanje jer može da joj se pristupi iz različitih apekata, pa ne čude brojna dokazivanja i opovrgavanja fatalnosti srodnih duša.
Noviji zaključci naučnika i stručnjaka pokazuju da zaista postoji ljubav, odnosno neverovatna privlačnost već na prvi pogled, pa čak se ona oseti i u virtuelnoj komunikaciji putem poruka, ali da taj teret sudbinske ljubavi nije lako izneti u savremenom svetu. Grupa kanadskih bračnih terapeuta smatra da mnogi pojedinci danas ne znaju da se snađu u vezi sa srodnom dušom i ona na kraju puca, ostavljajući dva srca da lutaju dalje tražeći takvu bliskost koju ne nalaze više nikad, a po njima je to i razlog što su mnogi nesrećni u ljubavi. Njihovo istraživanje obuhvatilo je, s razlogom, samo dve kategorije – stariju populaciju i mlade do 23 godine. Prvi su mogli da sa distance sumiraju svoj emotivni život, a drugi su dovoljno zreli da mogu da osete srodnost duša, a dovoljno mladi da nemaju predrasude.
Možemo da kažemo da sudbinski susreti, kao i srodne duše, zaista postoje, ali ih često propustimo, nekad mislimo da to ipak nije to ili ne želimo da nešto žrtvujemo ili se nečega odreknemo da bi se ljubav realizovala u zajednicu za čitav život. Srodna duša nam je neko ko nam je apsolutno blizak, sa kojim se osećamo kao ni sa jednom drugom osobom i imamo osećaj da se znamo oduvek iako smo se možda tek upoznali. Naša istraživanja pokazala su da je većina ljudi srela tokom života takvu osobu, ali je mali procenat to realizovao u doživotnu vezu. Današnji čovek je prilično egoističan, a nekada su zbog ljubavi ljudi umirali, menjali veru, odricali se krune, bogatstva, porodice, zemlje. Sada je komoditet uzeo primat, pa ne samo da nikakva velika odricanja ne dolaze u obzir, već i udaja ili ženidba predstavljaju mnogima problem, tvrde stručnjaci.
Posle susreta sa srodnom dušom, pošto se ispostavi da nam ta osoba ipak ne čita misli, ne ignoriše sve naše mane i ima svoju ličnost, dolazi do prvih problema. Romantična slika puca poput razbijenog ogledala i mnoge ostavlja u šoku, a posle takve sudbinske ljubavi koja je uprkos svemu pukla, lakše se ređaju naredne veze i ljubavi znatno manjeg intenziteta, a neka od njih se završi brakom. Takođe, egoizam savremenog čoveka može i da ugrozi vezu sa srodnom dušom i na drugi način – da dođe do zasićenja jer kad nam je neko apsolutno blizak i delimo gotovo iste stavove, vrednosti, imamo sličan ukus, takav odnos teče glatko i bez trzavica i svađa, a mnogi to ocenjuju kao kolotečinu i kreću u potragu za izazovima. Čak i u poslu i prijateljstvu srodnost duša ima značajnu ulogu. Istraživanja pokazuju da osobe koje su bliske mentalno i duhovno mnogo brže i preciznije rade u tandemu, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su odlična podrška jedno drugome. Međutim, negativna strana u poslu je što su slični karakteri manje kreativni budući da posmatraju problem iz istog ugla i pristupaju mu sa istog stanovišta.
Foto: Sharky/pixabay.com
Ipak, postoje i stručnjaci koji smatraju da je termin “srodne duše” samo mit i ništa drugo.
Frank Pitmen, psihijatar iz Atlante, na osnovu dugogodišnjeg istraživanja zaključio je da ništa nije donelo toliko nesreće i nezadovoljstva čoveku koliko potraga za srodnom dušom, koja je najčešće neuspešna: “Ljudi bi trebalo da prestanu da veruju u mit o srodnoj duši, jer je zamišljaju kao nekoga ko je potpuno isti, a činjenica je da svi imamo različite rezvojne puteve, potičemo iz različitog društvenog miljea, porodica i imamo različita vaspitanja, viziju sveta, braka, ljubavi, vernosti” tvrdi Pitman.
Večita je misterija i da li imamo više srodnih duša ili to može da bude samo jedna osoba? Psihoterapeut Odri Čepmen u svojoj knjizi “Kako stići do prave ljubavi” tvrdi da tokom života možemo da sretnemo nekoliko osoba koje ispunjavaju taj uslov i sa kojima smo apsolutno bliski. On to objašnjava tako što s godinama sazrevamo i menjamo se pa tako ako nam je neko apsolutno odgovarao u 17 godina, jer smo bili na istom mentalnom, duhovnom i emotivnom nivou, možda nam nimalo ne bi odgovarao u trećoj ili četvrtoj deceniji jer bi došlo do raskoraka u sazrevanju ili bismo evoluirali u različitim pravcima. Tako može da se dogodi da “savršenu ljubav” možemo da doživimo nekoliko puta u životu, a da nam neko koga smo doživljavali kao najbliskiju osobu po duši s godinama postane stranac. Nije mali broj slučajeva da pojedini parovi na prvi pogled osete neverovatnu odbojnost i da odmah uđu u sukob, pa posle mnogo bure konačno uplove i u emotivnu vezu. Međusobna antipatija i nesuglasice koje se događaju već prilikom upoznavanja teško da mogu da ukažu na susret srodnih duša. Ipak, pojedini stručnjaci smatraju da to nije tačno i da je to zapravo mehanizam odbrane kod osoba koje misle da nisu spremne za fatalnu ljubav.
“Nisu svi ljudi otvoreni za zaljubljivanje, naprotiv, sve je manje žena i muškaraca koji idu srcem kroz život i spremni su da ga daju nekome. Zato mnogi nisu u stanju da prepoznaju srodnu dušu svesno, ali nesvesno je prepoznaju i zato dolazi do veoma burnih reakcija kada se sretnu. Ogromna netrpeljivost između dve osobe na prvi pogled može da ukaže i na to da one nisu spremne na sudbinski susret koji se upravo dogodio, ali ne mogu ni da ostanu ravnodušne jedno na drugo, zato odmah nastaje tenzija, svađa, netrpeljivost i slične burne reakcije. Međutim, da nam je ta osoba “pogodila nit”, može da se vidi i po tome što ne možemo da je izbacimo iz glave iako nas nervira, što ipak želimo da je sretnemo opet, i opet i opet. Posle početne faze netrpeljivosti, koja je često posledica šoka i straha od ljubavi, strasti se smiruju i dolazi do realizacije emotivne veze”, naglašava američki terapeut za emotivne veze Irina Grin.
Uzburkane strasti na početku veze često ukazuju i na burnu vezu, pa svađe postaju neraskidivi deo odnosa. I dok jedni savetuju takvim parovima da se raziđu jer nema svrhe da budu u tako destruktivnom odnosu, oni najčešće odgovaraju da “ne mogu ni jedno sa drugim, ali ni jedno bez drugog”. Ipak, ovakve veze mogu da budu i vrlo konstruktivne, iako na prvi pogled tako ne izgledaju. Posebno su poželjne u poslovnom odnosu jer sukob u mišljenju i temperamentu može da donese nesvakidašnja rešenja, da pomogne da se stvari sagledaju iz svakog ugla i da se poslu pristupi na potpuno suprotan način.
U emotivnoj i bračnoj zajednici suprotne ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne samo ako su dovoljno zrele. Tada su u stanju da prihvate da partner ima drugačiji bioritam, želje i navike i da to iskoriste na najbolji način. Zato onaj koji je energičniji može da se posveti igranju sa decom i obavljanju obaveza koje zahtevaju brzinu i snagu, dok partner koji je mirniji može da se usredsredi na rešavanje problema u porodici, kućni budžet, kratkoročno i dugoročno planiranje…
Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).
Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota
Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.
Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.
– Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.
Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.
– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.
Ona, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.
Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.
D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.
Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:
Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“
Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja
Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.
Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće. – Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.
Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu
Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.
Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.
Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.
Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota
Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.
Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.
Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.
Robot Pepper
U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).
Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.
Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.
Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije. Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari. Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs
Neviđene poplave su paralizovale život u zemlji. Reke koje su se izlile preko svojih obala, poplavile su kuće i poljoprivredno zemljište, mnogi putevi su oštećeni. Ukinute su mnoge autobuske i železničke linije, u mnogim gradovima je prekinut saobraćaj. Već nekoliko ljudi je postradalo od razularene stihije, stotine ljudi je ostalo bez krova nad glavom. Situaciju komplikuje i činjenica da prema predviđanjima meteorologa, kiša neće prestati najmanje do vikenda. Privredu zemlje, i bez toga izmrcvarenu pripremama za ulazak u EU, čekaju novi ekonomski problemi.
Već sada je jasno da će za obnovu razrušene infrastukture i komunalija biti potrebne nove neplanirane milijarde dolara. Kao što je u takvim slučajevima i uobičajeno, vlada Srbije je proglasila vanredno stanje i obratila se za pomoć Rusiji i EU. Odmah posle toga iz Moskve je poletela aeromobilna jedinica “Centrospasa” sa tehnikom i neophodnom opremom za pomoć. Planiraju se novi letovi u zavisnosti od konkretnih potreba na lokalu. Najverovatnije će posle procene štete biti učinjene i korekcije u obavezama Srbije prema Rusiji i uslediće i finansijska pomoć. Kao što je i uobičajeno u Rusiji, kod ruskog rukovodstva nema kolebanja u pitanju “da li pomoći, ili ne pomoći”. Ako je potrebno, tada će pomoć i stići. Da uzgred kažemo, ona je upućena i Turskoj, gde se dogodio strašan požar u rudniku. Moglo bi se reći da je tema ovim isrpljena, da nije jedne nijanse. Republika Srbija je donela političku odluku o priključivanju Evropskoj Uniji i u toku je aktivna faza pripremnih pregovora. Bilo bi normalno očekivati da činovnici u Briselu ne ostanu ravnodušni prema problemima zemlje-kandidata, jer njih sada ne povezuje samo geografska, nego i idejno-politička bliskost. Tim pre što je Beograd, očigledno iskreno verujući da ih novi prijatelji neće ostaviti na cedilu, uputio odgovarajuću molbu i Briselu. Međutim, kao odgovor, za sada stiže – ćutanje. Prema prognozama poplava će uskoro početi da slabi, a “bratsku ruku” Brisela Srbi nisu videli. Premda za to postoji objašnjenje: uskoro će izbori za rukovodeće organe EU i briselske činovnike ne interesuju nikakve poplave na Balkanu. Treba se skoncentrisati na održanje svojih pozicija. Možda je kriva birokratija – jer je ona u svim vremenima i u svim zemljama ista i u prvom redu misli na sebe. A možda ni u budžetu EU nisu predviđena sredstva za slične stvari i uniju jednostavno ne insteresuje kako će Srbi isplivati iz ovog potopa.
Ako isplivaju, stupiće u EU, ako ne isplivaju, znači nisu imali sreće.
Baš kao u besmrtnom delu Iljfe i Petrova “12 stolica” – “spas utopljenika – delo je ruku samih utopljenika”.
Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.
Foto: 24 sata
Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.
Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.
Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.
I opet smo mu oprostili.
Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.
Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.
Da li si to znao, čoveče?
Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.
Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.
Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.
I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.
Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.
Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.
Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.
Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.
Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?
Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?
Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godinaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.
Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.
Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.
Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.
Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.
Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.
Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.
(blic.rs)
I slonovi teše jedni druge
Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.
Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.
Empatija i uteha su retke među životinjama.
Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.
Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…
„Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.
Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.
Poliandrija – bračna zajednica u kojoj jedna žena ima više muževa
Kada se pominje poligamija, većina najpre pomisli na bračnu zajednu jednog muškarca i više žena, što se zapravo naziva poliginija.
Postoji i drugi oblik poligamije, koji se naziva poliandrija i predstavlja bračnu zajednicu jedne žene sa više muškaraca i takav odnos u mnogim društvima, kroz istoriju, nije uopšte bio neobičan.
1. U indijanskom plemenu Seneka se smatralo normalnim da žena ima dva muža.
Na severozapadu Severne Amerike u plemenu Tlingita, žena je pored muža mogla da ima i ljubavnika i to je obično bio dever. Slično je bilo i kod stanovnika Aleutskih ostrva.
2. Kod Eskima na Grenlandu je česta pojava bila da žena ima dva, pa i više muževa.
3. Kod Orang Tanijana na Malajskom poluostrvu žene su mogle da imaju i po četiri muža istovremeno. Slično je bilo i kod plemena na ostrvu Borneu u Indoneziji.
4. Na Maršalskim i Markeškim ostrvima, prema izveštaju iz 19. veka, skoro svaka žena je imala dva muža, koji su međusobno bili braća ili prijatelji, ali je žena mogla uzeti i nekog drugog kao pomoćnog muža.
5. Na Tibetu, gde žene uživaju veliku slobodu, ali i za još neka plemena centralne Azije i severne Indije, karakteristična je tzv. bratska poliandrija, gde bračni ugovor brata koji je oženjen, istovremeno je i ugovor njegove braće.
6. Bratska poliandrija je sredinom 19. veka bila zastupljena i kod indijskih Sika. U Pendžabu su se udrživala braća, polubraća i rođaci, pa i ljudi koji nisu u srodstvu kako bi oženili jednu ženu. Tada oni sjedinjuju i svoja imanja. Sama bračna prava bi se regulisala na razne načine, na primer, ukoliko je jedan od braće često odsutan na putu, prilikom njegovog kratkog boravka, on bi imao prioritet. Deca su pripadala najstarijem bratu, ali bi i druge nazivali očevima i bila bi ponosna ukoliko bi imala veći broj očeva.
7. Kod Toda iz Indije, braća bi zajednički prosili mladu, a prvu bračnu noć bi zajedno proveli u šumi. Deca su pripadala svoj braći, osim onog koji napusti kuću, a prema nekim izveštajima, prvo troje dece bi pripadalo najstarijem, drugo troje mlađem i tako redom.
8. U opisu iz 1402. godine žene Gijanča na Kanarskim ostrvima su imale po tri muža od kojih je svaki imao obavezu da se stara o ženi, ali i o mužu koji će ga zameniti.
9. U plemenima Lele, Kvilu i Kasaji u jugoistočnom Kongu jedna žena bi postajala tzv. “seoska žena” (hohombe) i samo bi ona imala pravo da živi sa više muškaraca. Ona bi bila oslobođena težih poslova i uživala opšte poštovanje, kao i njena deca.
10. Poliandrija je bila prisutna i u Evropi. Prema Polibiju u Sparti je više braće imalo zajedničku ženu. Takođe, poliandrija se spominje i u tradiciji germanskih naroda, ali i u irskim legendama. Bratska poliandrija je bila poznata kod Gorala u Poljskoj, ali i kod starih Rusa. U prilog tome svedoči uredba kneza Jaroslava iz 11. veka koja izričito zabranjuje takve odnose.
Šta je ovaj velikan pisao i govorio o uspehu i ljudima koji ga okružuju…
Samuel Langhorn Clemens verovatno je jedan od mudrijih ljudi koji su iza sebe ostavili vredne tragove.
Toliko je toga doživeo da je sva njegova iskustva teško smestiti i u nekoliko prosečnih ljudskih života.
Danas ga svi znaju kao velikog pisca, ali ovaj svestrani i mudar Amerikanac bio je i kormilar, tipograf, kopač zlata, putnik, izdavač i poslovan čovek koji je doživeo bankrot, novinar, predavač, kritičar, suprug i otac koji je sahranio svoju porodicu.
Mnogo ljudi je poznavao i bio je jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle.
Ovakvo životno iskustvo i nesvakidašnji dar da posmatra pojave i odnose oko sebe, stavljao je na papir i svetu je ostavio najlepši poklon – mudre misli i neprocenjive savete koji ne znaju za mesto i vreme.
Reč je, naravno, o velikom piscu Marku Tvenu.
Bizlife.rs
O PRIJATELJSTVU
Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci.
Uvek sam voleo već ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori.
Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine.
Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo. Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije bio tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života. On kaže da pravo prijateljstvo ne može oboriti ni strah ni lično koristoljublje; jer pravo prijateljstvo umire s čovekom, a pravi čovek umire za prijateljstvo. Seneka poznaje mnogo ljudi koji imaju dovoljan broj prijatelja, ali ipak nema među tim ljudima pravog prijateljstva. Ovo se, kaže, nikad ne događa kod ljudi koje vezuje strast poštenja, i koje kreće isga sila volje, jer je između njih sve zajedničko, nesreće više nego i sreće. Od Seneke je ona izvanredna i sjajna izreka: „Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom, kao da te ljudi slušaju“.
Ali ma koliko da su stoici verovali u prijateljstvo, koliko i pitagoristi, ipak su dropovedali da stoik može opstati i bez prijatelja. Kad stoik ne nađe prijatelja, to nije gubitak bez kojeg se ne može ići i dalje putem vrline; pošto stoik ne treba da svoju sreću vezuje ni za što spoljašnje, pa, sledstveno, ni za drugog dobrog čoveka.
Oni su govorili da je stoik sam sebi dovoljan, pošto je mudrost uvek dovoljna sama sebi. Rimski mudrac daje veliku cenu onom prijateljstvu koje ima veliki pisac za nekog drugog čoveka. On veruje da je prijateljstvo velikih pisaca spaslo mnoge ljude od zaborava.
Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak.
Ali jedno opšte mesto stare grčke mudrosti o prijateljstvu, jeste da ne treba uzeti zlog čoveka sebi za prijatelja. Teognis kaže da takvom čoveku, ako ne učiniš samo jednu uslugu, on će zaboraviti sve druge usluge koje si mu učinio; zato treba od njega bežati kao od opasnog pristaništa. Uostalom, svi mudraci grčki, bez razlike, ponavljaju kako treba uzeti samo najboljeg čoveka sebi za prijatelja, i slušati njegove savete, i dobro se čuvati da se čovek s njim ne posvađa zbog sitnice.
Koliko su ti mudraci cenili prijateljstvo, najviše se vidi po tom kako su mislili da je ono retko na svetu. Isti pomenuti filozof iz Megare je verovao, da, kad bi sa celog sveta pokupili dobre ljude, ne bi njima ispunili ni samo jednu lađu; kao što je i ubogi Epiktet govorio kako na svetu ima svega toliko dobrih ljudi koliko Nil ima ušća.
Zaista, nikad ovakav pesimizam neće biti preteran.
Dovoljno je pomenuti da je i sam najveći teoretičar prijateljstva, i tvorac antičke filantropije, filozof Pitagora, i pored svojih prijatelja, umro od gladi, u Metapontu, u hramu Muza.
Jovan Dučić / Blago cara Radovana (Glava 4)
Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može.
Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj.
Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čoveka koji je uneo toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi, već sebi…
Meša Selimović
“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.
Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju. Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.
Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju. Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“
Ruski fotografi se krišom popeli na piramide u Gizi da bi napravili ove spektakularne slike
Pogled od kojeg zastaje dah
Ove nedelje, ruski fotograf Vadim Makorov i grupa njegovih prijatelja izazvali su internet senzaciju spektakularnim fotografijama čuvenih egipatskih piramida u Gizi.
Neverovatne fotografije nastale su tako što su je Mokorov i ekipa oglušili o zabranu penjanja na čuvene egipatske piramide u Gizi Da li je u pitanju velika avantura, ili samo zakonski kažnjiv bezobrazluk i nepoštovanje?
Makorov i još jedan fotograf, Vitalij Raskalov, uspeli su da se popnu na sam vrh piramide i da pri tom izbegnu da ih čuvari otkriju. Reakcije na fotografije koje su snimili sežu od oduševljenja, do indignacije i zabrinutosti za očuvanje ovog čuda drevnog sveta.
Fascinantni snimci prizora koji je Ljudsko oko retko imalo prilike da vidi
U mejlu koji je uputio CNN, Makorov objašnjava razloge koji su ga naveli da se ogreši o propise i izvinjava se Egiptu, i ostatku sveta.
“Egipat me je oduvek privlačio. Od kako znam za sebe, san mi je bio da se nađem na vrhu Velike piramide u Gizi“, piše Makarov.
„Kad smo stigli u Kairo, moji prijatelji i ja smo odlučili da najpre odemo da vidimo piramide. Stigli smo uveče, taman na vreme za laserski šou.
Nema reči kojima bih mogoa da opišem oduševljenje koje sam osetio kad sam video da mi se san iz detinjstva ostvaruje„, piše Makarov.
Fotograf piše da je verovatno upravo to osećanje bilo ono što ih je navelo da se popnu na vrh piramide i da pogledaju panoramu čitavog kompleksa, pustinje i samog Kaira.
Makorov i drugari su se na piramidu popeli neopaženo, po mraku
Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo
„Već se potopuno smrklo i niko nije obraćao pažnju na nas. Penjali smo se najbrže i najtiše što smo mogli. Da bi se penjao uz velike kamene blokove prekrivene prašinom, čovek mora da bude jak i fizički spreman„, piše Rus.
Prema njegovim rečima, to je iscrpljujuće, ali pomisao da će biti svedoci nečeg spektakularnog gonila ih je napred. Do vrha im je trebalo oko 20 minuta, a od pogleda im je zastao dah. „Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo. Pokušali smo da lepotu pejzaža ovekovečimo fotografijama, da bi i drugi mogli da vide ovu veličanstvenu panoramu„, navodi Makorov.
„Nikoga nismio hteli da uvredimo, samo smo sledili san“
Naravno oni nisu bili prvi koji su se odvažili da se na piramidu popnu. Vrh piramide je bio prekriven natpisima na različitim jezicima, od kojih su neki bili stari i stotinama godina.
„Nakon što smo neko vreme uživali u pogledu, počeli smo da se spuštamo. Ispostavilo se da je to teže nego popeti se. Imali smo veliku sreću što nas nisu uhvatili. Da jesu, bili bismo u ozbiljnoj nevolji. Zbog toga želim da se izvinim zbog našeg penjanja. Nismo nikoga hteli da uvredimo.
Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja
Oči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje.
Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.
Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!
Koje lice uliva poverenje?
Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja. Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva.
Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.
Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!
U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.
Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki! Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.
Da li su plavooke neverne?
Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje! Zašto?
RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI
Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.
Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.
—————–
Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?
Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!
Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.
Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne. Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!
Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:
A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće: „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!”
U plejadi slavnih srpskih konja, Jabučilo, konj Vojvode Momčila, po mnogo čemu, zauzima prvo mesto.
To je u Srba, kao u Helena Pegaz, jedini mitološki konj sa krilima, koja se vide, koja Jabučilo svakog dana, u zoru, pušta sebi do kopita.
I, to je, hronološki, prvi opevani konj u Srpskoj epskoj poeziji.
ŽDRALIN
KONJ MILOŠA OBILIĆA
Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju.
A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara.
O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo.
Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je medu drugim konjima izgledao kao džin.
I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
DAMJANOV ZELENKO
KONJ DAMJANA JUGOVIĆA
Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem odjekuje kroz vekove i ne prestaje da nam pritiska dušu i um.
Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja naše tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću.
On je oslonac naše sudbine.
To je naše sveto zvono.
Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića.
Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov kancelar i tast Jug-Bogdan (knez Vratko).
ĐOGIN
KONJ BANOVIĆ STRAHINJE
”Netko bješe Strahinjicu bane”, kaže narodni pevač.
Netko, a ne bilo ko.
Svako od nas može biti neko, ali Banovic Strahinja netko! I taj “netko” ne može imati bilo kakvog konja, već samo – najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg.
Konj prema junaku!
Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je znacio i što je ostao u srpskom epu.
Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banovic Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen.
“Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!”.
ŠARAC
KONJ KRALJEVIĆA MARKA
Najslavniji Srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića.
Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko bice.
Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa.
Srpski pesnički genije dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine jednog kralja, njegovog gospodara, što je zadivilo velikog Getea, koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parabolom, rekao, da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obična ždrebad…
KUŠLJA
SLAVNI KONJ HAJDUK VELJKOV
Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova.
Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju.Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja.
I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.
TAMOiOVDE 