SVI O SVEMU=NIKO (NIŠTA) NI O ČEMU…

tamoiovde-logo

ZAPIS O POVRŠNOSTI

Krenimo od opštih mesta: mediji nas svakodnevno preplavljuju nepotrebnim informacijama, društvene mreže su postale izvor otuđenja i besmisla…kako se odbraniti od informacija? Neprekidno ponavljanje ovih fraza  ne vodi nas nikuda.

foto: rangizzz/Shutterstock

Sa druge strane život u digitalnom svetu  postaje neizdrživ. Ponekad se čini da je to kakofonija, niko nikoga ne sluša, niti je važno šta ko govori. Logika je jasna: svi o svemu = niko (ništa) ni o čemu.

 Gomilanje informacija i stalno pristizanje novih, dokazano je, ometa stvaranje dugoročne memorije, ono što se u psihologiji naziva retrogradna inhibicija (kada novo učenje ometa ranije naučene sadržaje).

 Na društvenim mrežama se svakodnevno razbolimo, izlečimo, tu dobijamo  pravne, finansijske savete, i sve vrste life coachinga (uglavnom ne od kompetentnih nego od trenutno prisutnih). Ono što je zajedničko u toj  svakodnevnoj komunikaciji  je  površnost.

 U Rečniku srpskog jezika značenje reči površnost je ono što se ograničava na ono što je jednostavno, vidljivo.

 Naravno, kad detektujemo problem odmah, na prvu loptu, nađemo i rešenje (isto tako jednostavno). “Ostavite društvene mreže, ne čitajte novine, izađite napolje, popijte kafu i  porazgovarajte sa stvarnim ljudima”. Ta argumentacija koliko nam je brzina i dostupnost informacija pomogla, a koliko odmogla,  verovatno, je značajna , ali istovremeno je i glupa i besmislena i protivna civilizacijskom napretku. (Kad se pojavila železnica, možda, su ljudi mislili da im je oduzeta čar višednevnih, nekad i višemesečnih putovanja).

 Problem s površnošću je, naravno, mnogo složeniji. To je, pre svega, kulturološki problem. Savremena kultura i komunikacija opsednute su fenomenom sadašnjosti,  ništa što je bilo nas ne obavezuje, nema odgovornosti prema onome što dolazi. Odbacuje se sve što ima trajni karakter. Sve je instant i kratkotrajno. Svako duže bavljenje nečim  čini se glupo i nepotrebno.

 U knjizi Similakrumi i simulacija, Žan Bodrijar tvrdi da umesto da informacija proizvodi smisao, informacija guta svoje sopstvene sadržaje, pa i samu komunikaciju.

 Ako značenje reči površnost pokušamo da objasnimo sinonimima, to bi bilo ovako: neodgovornost, nebriga, polovičnost, plitkost, pojednostavljivanje, nehaj, ležernost, aljkavost, nesistematičnost …..(Pavle Ćosić, Rečnik sinonima)

 Zar nisu ovo, zapravo, sinonimi za naše propadanje i razlozi za  pogrešne izbore?

 Na kraju,  glupo je da jadikujemo, jer svi učestvujemo u kreiranju te kulture površnosti. Ono što možemo da učinimo je da informacijamo  damo smisao, jer samo tako će imati neki značaj.  Možda je svetu, stvarno, dovoljno 140 karaktera.

p.s.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović


Autor: Marija Benke

Obrazovanje: profesor srpske književnosti i jezika; 
Zanimanje: od poezije do politike

Izvor: novipogledi.rs


 

POGUBNO PO PSIHU…

tamoiovde-logo

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

BURA INFORMACIJA…

tamoiovde-logo

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

LIČNE GRANICE …

tamoiovde-logo

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

PISMO KOJE MU JE PROMENILO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Kako je tuga usled smrti žene uticala na Morzeov pronalazak telegrafa?

Život Semjuela Morzea bio je pun razočaranja, ali možda su ga baš ona inspirisala da patentira telegraf, jedan od izuma koji je zauvek promenio način komunikacije…

13177302_1081267428562860_2019783789003166095_nSlikar i pronalazač Semjuel Morze, rođen 27. aprila 1791. godine, najpoznatiji je po izumu telegrafa i Morzeove azbuke. Ovi njegovi izumi su kasnije podstakli pojavu telefona, a mnogo kasnije interneta i na kraju smartfona. Vratimo se malo unazad…

Pre svih ovih izuma, ljudi su komunicirali putem pisama. Jedno takvo pismo dobio je i Morze, a nije ni slutio da će mu ono preokrenuti život i naterati ga da pronađe način da ljudi međusobno brže komuniciraju i saopštavaju dobre, ali i loše vesti, piše National Geographic.

Pismo koje mu je promenilo život

Naime, kako bi upotpunio kućni budžet, Morze je morao da otputuje u Vašington i naslika markiza de Lafajeta kako bi zaradio hiljadu dolara. Za vreme svog boravka u Vašingtonu, Morze se dopisivao sa svojom voljenom ženom Lukrecijom, koja je čekala njihovo treće dete. Pisala mu je da je ponosna na njega, da ga mnogo voli i da jedva čeka da se ponovo nađu na okupu.

Morzeov odgovor je takođe bio pun ljubavi i čežnje, ali nažalost, njegova supruga nije stigla da pročita njegove tople reči, jer je u međuvremenu preminula usled srčanih smetnji usled porođaja.
Umesto od svoje drage, Morze je dobio pismo od svog oca koji mu je saopštio tužnu vest i to tek nakon što je sahrana uveliko bila obavljena. Iako mu je život bio ispunjen brojnim razočaranjima, Morze je bio očajan jer usled spore komunikacije nije mogao da stigne ni na sahranu svoje žene.

Putovanje u Evropu

Sedam godina kasnije, Morze se ponovo našao na putu, ali je ovog puta išao brodom u Evropu. Na putovanju se sreo sa doktorom Čarslom Džeksonom, s kojim je dosta razgovarao o elektromagnetizmu, što je predstavljalo prekretnicu u razvoju njegovog izuma.

Okupiran idejom kako informacije treba da putuju brže, počeo je da razvija i menja već postojeću telegrafsku šifru tako što je razvio kod za svako slovo.
Vratio se u Vašington 1838. godine u nadi da će ubediti kongres da mu odobre sredstva za električni telegraf, ali nije uspeo u tome.
Na sreću, iste godine Morze je naučnom timu na Institutu Frenklin u Filadelfiji demonstrirao kako radi njegov telegraf, pa je ubrzo dobio 30,000 dolara za izgradnju telegrafske linije.

Prvu telegrafsku poruku je Morze poslao 1844. godine iz Vašingtona u Baltimor, a ona je glasila: „Šta je Bog radio“ (Biblija, Knjiga brojeva 23:23).

Ubrzo su ljudi počeli da šalju razne poruke putem telegrafa čime se način komunikacije i poslovanja izmenio zauvek postavši mnogo brži.
Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S