POGUBNO PO PSIHU…

tamoiovde-logo

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

BURA INFORMACIJA…

tamoiovde-logo

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

LIČNE GRANICE …

tamoiovde-logo

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

PISMO KOJE MU JE PROMENILO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Kako je tuga usled smrti žene uticala na Morzeov pronalazak telegrafa?

Život Semjuela Morzea bio je pun razočaranja, ali možda su ga baš ona inspirisala da patentira telegraf, jedan od izuma koji je zauvek promenio način komunikacije…

13177302_1081267428562860_2019783789003166095_nSlikar i pronalazač Semjuel Morze, rođen 27. aprila 1791. godine, najpoznatiji je po izumu telegrafa i Morzeove azbuke. Ovi njegovi izumi su kasnije podstakli pojavu telefona, a mnogo kasnije interneta i na kraju smartfona. Vratimo se malo unazad…

Pre svih ovih izuma, ljudi su komunicirali putem pisama. Jedno takvo pismo dobio je i Morze, a nije ni slutio da će mu ono preokrenuti život i naterati ga da pronađe način da ljudi međusobno brže komuniciraju i saopštavaju dobre, ali i loše vesti, piše National Geographic.

Pismo koje mu je promenilo život

Naime, kako bi upotpunio kućni budžet, Morze je morao da otputuje u Vašington i naslika markiza de Lafajeta kako bi zaradio hiljadu dolara. Za vreme svog boravka u Vašingtonu, Morze se dopisivao sa svojom voljenom ženom Lukrecijom, koja je čekala njihovo treće dete. Pisala mu je da je ponosna na njega, da ga mnogo voli i da jedva čeka da se ponovo nađu na okupu.

Morzeov odgovor je takođe bio pun ljubavi i čežnje, ali nažalost, njegova supruga nije stigla da pročita njegove tople reči, jer je u međuvremenu preminula usled srčanih smetnji usled porođaja.
Umesto od svoje drage, Morze je dobio pismo od svog oca koji mu je saopštio tužnu vest i to tek nakon što je sahrana uveliko bila obavljena. Iako mu je život bio ispunjen brojnim razočaranjima, Morze je bio očajan jer usled spore komunikacije nije mogao da stigne ni na sahranu svoje žene.

Putovanje u Evropu

Sedam godina kasnije, Morze se ponovo našao na putu, ali je ovog puta išao brodom u Evropu. Na putovanju se sreo sa doktorom Čarslom Džeksonom, s kojim je dosta razgovarao o elektromagnetizmu, što je predstavljalo prekretnicu u razvoju njegovog izuma.

Okupiran idejom kako informacije treba da putuju brže, počeo je da razvija i menja već postojeću telegrafsku šifru tako što je razvio kod za svako slovo.
Vratio se u Vašington 1838. godine u nadi da će ubediti kongres da mu odobre sredstva za električni telegraf, ali nije uspeo u tome.
Na sreću, iste godine Morze je naučnom timu na Institutu Frenklin u Filadelfiji demonstrirao kako radi njegov telegraf, pa je ubrzo dobio 30,000 dolara za izgradnju telegrafske linije.

Prvu telegrafsku poruku je Morze poslao 1844. godine iz Vašingtona u Baltimor, a ona je glasila: „Šta je Bog radio“ (Biblija, Knjiga brojeva 23:23).

Ubrzo su ljudi počeli da šalju razne poruke putem telegrafa čime se način komunikacije i poslovanja izmenio zauvek postavši mnogo brži.
Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 tamoiovde-logo

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

bad-157437_1280Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

TI NISI CENTAR SVEMIRA…

tamoiovde-logo

Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a.

dr-komarovskiyDoktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.

Odabrali smo 14 citata pedijatra dr Komarovskog čiji su saveti pomogli stotinama hiljada ljudi:

1. 100% odraslih stanovnika zna kako se prave deca, ali 99,9% ne zna kako se stvaraju ljudi.

2. Psihičko blagostanje majke koja vodi brigu o detetu jeste najveći zadatak za oca. Tata je taj čija je obaveza da rešava probleme s rodbinom i komšijama.

roditelji3. Srećno dete je pre svega dete koje je zdravo, a tek potom dete koje ume da čita i svira violinu.

4. Srećno dete je dete koje ima i mamu i tatu, koji pak imaju vremena ne samo da vole dete nego da vole jedno drugo.

5. Ni veliki broj ni dobar glas pedijatara neće rešiti zdravstvene probleme deteta. To je nemoguće pre svega zato što njegovo zdravlje u daleko većoj meri zavisi od mame i tate nego od svih pedijatara zajedno.

dete-priroda6. Dete nikom ništa nije dužno.

7. Lično, kada mi dolaze roditelji bolešljive dece, često savetujem da nabave psa. Zato što je pas realan razlog da natera roditelje da dva puta dnevno izvedu i dete u šetnju.

8. Ako je vaše dete cele godine bilo bolešljivo, ako nije trčalo, odlazak na selo (možda svega 30 km od grada raste šuma i teče reka), može imati bolji učinak na njegovo zdravlje nego letovanje na Sredozemnom moru, pa neka je i hotel s pet zvezdica.

tata-i-sin9. Dete i treba baš takvo da bude – mršavo i aktivno.

10. Siguran sam u to da se većina dece rađa zdrava, ali da im zdravlje narušavaju… roditelji i medicinski radnici.

11. Kada se rodi beba – čovečji mladunac – ona je biološko stvorenje isto kao vuče, meče, prase… Zato je osnovni zadatak u prvoj etapi života da se držimo biologije da bismo kasnije prešli na razvoj sociologije.

12. Suština i ideologija jednokratnih pelena sastoji se u sledećem: detetu pelene nisu potrebne! Nego su potrebne majci!

srecna-porodica13. Sreća i zdravlje porodice su najvažniji. Porodica treba da se ponaša ne shodno interesima deteta već shodno interesima porodice. Ja ne mogu da zamislim da moje dete dobije čokoladu i da je ne podeli na četiri dela.

14. Što je najvažnije: ti nisi centar svemira. Mi kao porodica – to je centar svemira. Dobri ljudi uvek, svuda i prema svima su dobri. Podeli sve dobro: raspoloženje, hranu, stvari. Ne kukaj.

Odabarala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: detinjarije.com/AdMe.ru /

_________________________________________________________________________________________

KAKO DA ŽIVIMO ŽIVOT BEZ ILUZIJA…

tamoiovde-logoUvereni smo da vodimo živote čiji pravac utvrđuju racionalno donete odluke. Sagledavamo stvarnost kako jedino možemo – iz sopstvenog ugla, i često ne vidimo da je ta naša stvarnost obavijena velom iluzija koje zapravo vode glavnu reč…

индексPsiholozi, psihijatri pa čak i mnoge stare religije i filozofski pravci ukazuju na to da je jedini put ka istinskom zadovoljstvu, miru i sreći odstranjivanje iluzija ili privida stvarnosti koji nas stave u oklope i ophrvaju.

Međutim, upravo je tu kvaka: najteži zadatak koji imamo tokom života je iskrenost.

Naime, za život bez iluzija neophodno je sebi postaviti prava pitanja i iskreno odgovoriti na njih.

Psiholog Andrej V. Karpatov, tvorac savremenog modela psihologije koji vodi jedan od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji je ovom pitanju posvetio čitavu knjigu koju je nazvao „Kako promeniti odnos prema životu“.

Kako i sam kaže na početku knjige, čovek je veliki zaverenik kome uspešno polazi za rukom ne samo da sakrije istinu od drugih već i da je sakrije od samog sebe. Ali ova taktika izbegavanja, nesuočavanja i skrivanja ne daje dobre rezultate jer čak i ako sami ne želimo da priznamo nešto, naše telo uvek zna i daje nam signale kada je to potrebno.

Često koristimo reč iluzija i često se govori o tome da su one zapravo naše najveće greške. A šta je zapravo iluzija? U psihoterapeutskom smislu iluzija je greška koju pravi naša svest: „Nekada ono što želimo doživljavamo kao da je stvarno, što izaziva more neprijatnih posledica. Ponekada su nam u strahu velike oči i u suštini bezazlene događaje vidimo kao pravu katastrofu.

Ili smatramo da smo ostvarili potpuno razumevanje sa nekim, a onda se ispostavi da taj neko ne samo da nas nije shvatio, podržao, već nas je čak obmanuo, izdao“.

U tom smislu govorimo o četiri osnovne iluzije: iluzija opasnosti, iluzija sreće, iluzija patnje i iluzija međusobnog razumevanja. Jedan od glavnih faktora kod formiranja iluzija jeste i odnos leve i desne hemisfere mozga. Desna strana je zadužena za primanje informacija i emocije, a leva za logičnu analizu i donošenje rešenja. Laički rečeno, desna strana prima informacije i doživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.

Iako obe strane mozga sarađuju kako bismo mi imali kompletnu sliku stvarnosti, često dolazi do nesporazuma jer, kako kaže Karpatov, treba zamisliti da je desna strana egzaltirani slikar a leva strana šašavi matematičar pri čemu slikar uvek određuje ton saradnje.

Slikar prvi dobija informaciju, a matematičar se naknadno uključuje i određuje dejstvo na osnovu informacija koje je dobio, a koje su obojene emocijama. Leva polovina mozga ne dovodi u sumnju istinitost prvobitne informacije već uz pomoć logičkih argumenata potvrđuje njen karakter ma kakva ona zapravo bila.

Kako bilo, mi smo na neki način prepušteni toj raspravi koju vode dve polovine našeg mozga u kojoj se i rađaju ove četiri osnovne iluzije. Posledica ovih iluzija je često naše žalosno duševno stanje i treba preduzeti neke korake kako bismo u donošenju odluka mogli da se što više odmaknemo od iluzija.
Izvor:lovesensa.rs

_______________________________________________________________________________________

DELJENJE INTIMNIH INFORMACIJA I POVERAVANJE…

TAMOiOVDE-logo

Emotivni manipulatori – prepoznaj i beži!
Manipulacija je veoma izražena u svakodnevnom životu. Svi mi, manje ili više, manipulišemo ili smo izmanipulisani. Sve što kažemo ili učinimo, svesno ili nesvesno, na neki način utiče na druge.

mask-141738_1280

Foto: violetta/pixabay.com

Međutim, do određene granice tu ne mora da bude ničeg negativnog. Problem nastaje tek kada se želje pretvore u potrebu da se kontroliše i upravlja drugima, da se svi konci drže u rukama, da se impresionira neko na štetu ili račun nekog drugog. Pri tom se često ne preza ni od čega, koriste se razna manipulativna sredstva, ne bi li se ostvario cilj… igra se na kartu poverenja, pohvala, komplimenata, ucene, emocija, izazivanja krivice… I najčešće je ovu igru teško prekinuti.
Manipulacija ima za cilj da izazove neku emocionalnu reakciju kod osobe i da ona u skladu sa tim uradi nešto što koristi manipulatoru.
Najčešće manipulator želi da navede sagovornika da oseća krivicu, a to je veoma moćno manipulativno sredstvo zato što je priroda tog osećanja takva da motiviše osobu na pokajanje zbog nečeg što je uradila, a što manipulator pokušava da predstavi kao pogrešno.
Svi smo manje više podložni manipulaciji, ali postoje osobe koje su vrlo često „lak plen“ za manipulatore.

Prenosimo vam 8 načina pomoću kojih možete prepoznati emotivnog manipulatora i…pa ne baš boriti se sa njim, pre ukloniti ga iz svog života:

1. Nemojte pokušavati da budete iskreni u komunikaciji sa manipulatorom, nema svrhe
U komunikaciji sa manipulatorom iskrenost ne pomaže. Ukoliko bilo šta izgovorite to će biti izokrenuto iako su činjenice na vašoj strani. Na primer, ako ste besni što vam je manipulativna osoba zaboravila rođendan, njena reakcija na to će izgledati ovako: ,, Strašno mi je žao što misliš da sam zaboravio na tvoj rođendan, trebalo je da ti kažem sa kolikim stresom se suočavam u ovom momentu-ali nisam hteo da te zamaram time. Mada, u pravu si možda je trebalo da zanemarim sav taj bol (ovda se mogu pojaviti i prave suze) i da se fokusiram na tvoj rođendan. Izvini.“ Iako slušajući izgovor koji vam osoba daje osećate da joj nije zaista žao, kako je izgovorila toliko lepih reči ne možete ništa da kažete protiv. Šta više možete se naći u ulozi tešitelja. U ovakvim situacijama, bitno je da ne popuštate uopšte – ne tešite, ne prihvatajte nesuvisla objašnjenja i izvinjenja.
Prvo pravilo – u komunikaciji sa manipulatorom verujte svom osećaju: Ako osećate da je izvinjenje lažno – ono zaista to i jeste. Pazite se ukoliko manipulator oseti da vas je zaveo svojim manevrom, postaćete njegova stalna žrtva.

2. Manipulator je savršena slika i prilika pravog pomagača – ali ne očekujte da ćete pomoć zaista dobiti
Ako ih zamolite da vam nešto učine oni će skoro uvek pristati, ako se već nisu ponudili i sami da vam pomognu pre toga. Ako im se zahvalite i prihvatite pomoć, oni će napraviti mnoštvo neverbalnih znakova, gde ćete vi prosto osetiti da bez obzira šta su obećali to neće biti ispunjeno. Ako im kažete da ne izgleda kao da će učiniti to što obećavaju oni će vas uveravati da nema govora da neće to učiniti i da su vaše primedbe nerazumne. Glavno pravilo je da ukoliko manipulator kaže DA naterajte ga da ako ne ispuni obećanje oseti da znate da to nije hteo ni da učini, i naterajte ga sledeći put da prizna da nešto neće učiniti iako obećava da hoće. Kada počne da glumata uradite nešto kako bi video da ne obraćate pažnju-stavite slušalice i pustite muziku, izađite iz prostorije…bilo šta, samo ne obraćajte pažnju na njegova prenemaganja.

3. Napraviće vas “ludim” – reći će nešto a kasnije vas uveravati da nije rekao
Ako primetite da u odnosu sa nekim morate početi da vodite beleške o tome šta ste govorili, i počnete da preispitujete sopstveni razum-znajte da ste u klopci manipulacije. Emocionalni manipulator je stručnjak u izvrtanju stvari, racionalizovanju, opravdanjima, okretanja stvari onako kako njemu odgovara… Mogu tako samouvereno da lažu da će vas ubediti da je nešto belo iako je crno, a vi ćete bez obzira na objektivnu činjenicu doći u situaciju da preispitujete sopstvena čula. UPOZORENJE: Emocionalni manipulatori su veoma opasni!
Već ovo je dovoljan alarm da vas upozori da što pre iz života udaljite ovakvu osobu.

4. Krivica-emocionalni manipulator je izuzetan u izazivanju osećanja krivice.
Može vas naterati da se osećati krivim zato što pričate previše/ne pričate dovoljno, jer što ste previše emocionalni/niste emocionalni, zato što ste brižni/niste dovoljno brižni…
Skoro sve može postati predmet manipulacije. Emocionalni manipulatori retko govore o svojim potrebama i željama otvoreno-oni uzimaju ono što im je treba kroz svoje manevre. Nabacivanje krivice je samo jedan od načina da to postignu.
Još jedan način je uloga žrtve. Manipulatori se ponašaju kao da su velike žrtve i na taj način će vas naterati da mnoge poslove uradite umesto njih, i kada to učinite obično će vam reći da nije trebalo, da oni ne očekuju da to radite za njih, itd. Najbolja rečenica da ne upadnete u klopku je: ,, Imam poverenja u tebe da ćeš moći sam to da uradiš.“ Sačekajte reakciju i izbacite to iz svoje okoline, ne treba vam.

5. Emocionalni manipulator igra prljavo
Manipulator ne rešava stvari direktno. Obično vam radi iza leđa i instruše druge da vam kažu ono što sami ne bi rekli. Govoriće vam ono što želite da čujete a zatim raditi stvari koji će obstruirati, po sistemu ,,jedno priča drugo radi“. Ako ga prozovete za takvo ponašanje najverovatnije ćete čuti da ne može sve da stane zato što je vama sada potrebna pažnja ili mir iako vas je pre toga saslušao i empatisao sa vama.

6. Ukoliko imate glavobolju, emocionalni manipulator će imati tumor mozga!
Bez obzira na to koliko vam je loše, osoba koja je manipulativna će pokazati da je njoj sto puta gore nego vama. Teško ćete posle nekog veremena osetiti emocionalnu povezanost sa manipulatorom jer on konverzaciju stalno vraća na sebe. Ako ga prozovete za neko ponašanje on će okrenuti situaciju i napraviti da ste vi zapravo krivac u svemu tome. Iako znate da to nije tačno morate uložiti veliki napore da to i dokažete. Ne zamarajte se, verujte sebi, okrenite se i izađite.

7. Emocionalni manipulatori imaju sposobnost da izvrše veliki uticaj na osećanja ljudi koji ih okružuju
Kada su besni ili tužni, oni će angažovati sve oko sebe kako bi im doprineli da se bolje osećaju a i kako bi upali u uloge spasitelja i rešavali sve što mogu kako bi ih oraspoložili. Ako ostanete u kontaktu sa ovakvim ljudima, zaboravićete da imate sopstvene brige i mislićete da nemate pravo da ih imate i da su male u odnosu na njihove.

8. Emocionalni manipulatori nemaju nikakvog osećaja odgovornosti
Ne preuzimaju nikakvu odgovornost za sebe i svoje ponašnje, sve je u tome da drugi treba da čine njima. Njihov prepoznatljiv način da vas kupe je deljenje intimnih informacija i poveravanje. To će učiniti da pomislite da je to senzinitvna, emocionalno otvorena osoba, i verovatno ranjiva. Međutim, emocionalni manipulatori su emotivni i ranjivi skoro kao trenirani pit bull, iako će uvek izgledati da su u problemu i krizi i od vas se očekuje da se žrtvujete za njih.
Bežite što pre!
Izvor: krstarica.com/casiopea.com – Eight Ways to Spot Emotional Manipulation

<

p style=“text-align:justify;“>______________________________________________________________________________________________

PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

KOZE PRKOSE GRAVITACIJI!

Pre nego što pomislite da su ove fotografije proizvod nečije dosade i igranja u fotošopu – odmah ćemo vam reći da su apsolutno sve zabeležene fotoaparatima bez bilo kakvih dodavanja „specijalnih efekata“!

Neustrašive koze koje prkose gravitaciji u stanju su da se popnu na najneverovatnija mesta – visoke brane, litice, stene, ali i drveće.

277 Na ovoj fotografiji, koja je zabeležena u Maroku možete videti koze na stablu drveta aragana, koje je visoko i do 10 metara.

Životinje privlače plodovi stabla koji su slični maslinama.

____________________________________________________________________________________________

 363171Za njima, kozama, na ispašu, uvek idu i farmeri, ne da bi im pružali „prvu pomoć“ ukoliko padnu sa drveta, već zato što koza ne može da svari koščicu ploda, pa je posle nekog vremena ispljune.

Farmeri skupljaju vredne semenke koje se kasnije prodaju kozmetičkim kompanijama.

____________________________________________________________________________________________

a8

Nekako ćemo i razumeti zbog čega su se koze popele na drvo, ali nikako nam ne uspeva da shvatimo šta ih navodi da se penju na visoke litice.

Avanturistički duh?

Želja za bavljenjem ekstremnim sportovima?

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-05-634x845.jpg11111111Možda, fantastičan pogled koji se sa tih uzvišenja pruža na okolinu?

____________________________________________________________________________________________

1120 Šta god da ih je navelo na ovo, čestitamo!

Drage koze, podigle ste nam nivo adrenalina samo dok smo posmatrali fotografije!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-013.jpg2210 Da.Vrlo je verovatno da ispaša „pod ručnom“ ima svojih draži…

____________________________________________________________________________________________

q7 Kada je fotograf Paolo Seimandi posetio nacionalni park Grand Paradiso u Italiji, zamalo se nije onesvestio kada je ugledao da se sitne tačke koje je video na brani zapravo pomeraju!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_goats_on_dam_03.jpg11111Fotografisao je visoki i strmi zid, zumirao i tada shvatio kakvo je čudo prirode njegov objektiv upravo „uhvatio“.

Paolo se kasnije raspitao i saznao da koze nisu akrobate iz zabave, već se na branu penju kako bi lizale kamenje koje je puno minerala.

Nadamo se da ste uživali u fotografijama neobičnih ispaša, koje svakako nećete imati priliku da vidite kod bake na selu.

Izvor:zivotinje.rs

____________________________________________________________________________________________


KOZE IMAJU RAZLIČITE AKCENTE

13673501391966843bLondonski naučnici su nedavno utvrdili da koze, kao i ljudi, imaju različite akcente.

Naglasak kojim će koza meketati zavisi od više faktora, a presudan je sredina u kojoj žive. Do ovog zaključka se došlo na osnovu blizanaca koji su rano odvojeni i poslati da žive u različitim sredinama.

Takođe je utvrđeno i da se akcenat menja sa godinama, ili kada koze promene svoje „društvo“, provodeći vreme u različitim grupama.

Pored koza i ljudi, različite akcente, u zavisnosti od mesta koje nastanjuju, mogu imati i slonovi, delfini i nekoliko drugih vrsta sisara.

Još zanimljivosti o životinjama pročitajte Tamo (zivotinje.rs)  i Ovde.

____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

b42628f79a294675b36162209f86e045_L Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

vrana 3 Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 vrana 2Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

vrana 4Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

vrana 5Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

images-2013-72968047600_542379945Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

imagescrow-and-eagleJednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MANIPULISANJE RITMOM SNA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nesanica – problem sa spavanjem koji nam ne da mira

TamoiOvde-nesanicaNajnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman, ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema.

Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat.

San je osnova zdravlja

San omogućava ljudskom organizmu da se oporavi od dnevnih događaja. Snom se stiče snaga za buduće napore. Kao svojevrsan biološki ritam, san pruža šansu za oporavak i predstavlja važan uslov za održavanje života.

Veb (Webb. W.) s matra da svaka vrsta, pa i čovek, ima na raspolaganju  jedan kvantum energije. Kod čoveka se ovaj kvantum istroši za 17 sati, od mogućih 24, što znači da nam najmanje 7 sati ostaje za spavanje. Usled utroška energije dolazi do stanja iscrpljenosti koje se najbolje leči snom. San se, u principu,  ne javlja  u bilo kom vremenskom intervalu, već je vezan za noć. Skoro sav biljni i životinjski svet  spava, takođe,  noću. Spavanje je period nereagovanja na spoljne i unutrašnje draži  i za ljudsku vrstu, kao i za životinjsku, neaktivnost  tokom noći je sine qua non njegovog opstanka. Neadaptivne, neefikasne i destruktivne forme ponašanja kod čoveka sprečavaju noćno spavanje. Za neke  životinje koje noću love i razmnožavaju se, dnevno spavanje ima istu važnost koje kod čoveka ima noćno. Za ljudsku vrstu karakteristično je noćno spavanje.

Za mnoge ljude vreme provedeno u krevetu je pravo mučenje. Reč je o nesanici.

Industrijska revoulucija, otkriće električne energije i sijalice uzimaju svoj danak. Problemi sa spavanjem  su u velikoj meri posledica učinka  savremenih tehnologija. Sve dok je  čovek živeo u skladu sa prirodom, san je bio kontinuiran i neporemećen. Svedoci smo saznanja da čovek iz godine u godinu sve manje vremena provodi u noćnom spavanju.  Tako, na primer,  u jednom istraživanju koje je urađeno 2008. godine, 38% odraslih  Amerikanaca  izjavilo je da kraće spava  u odnosu na period od pre 5 godina. Amerikanci sada spavaju u proseku 7 sati, dok 60% izjavljuje  da ima problem sa spavanjem. Ono što se dešava na našim prostorima je kopija američke slike i prilike. Kafići koji rade noću, supermarketi koji rade non-stop, neprekidno emitovanje raznih serija na televizijskom programu, kao i  dvadestčetvoročasovni pristup internetu iscrpljuju čovekov organizam i remete prirodne fiziološke i biološke procese.

Možemo li povratiti čoveku ono što mu je sama priroda dala? Naime, potreba za spavanjem ima koren u drevnom ritmu planete i duboko je ukorenjena u našem mozgu. Kad prekinemo prirodni ritam dana i noći iz bilo kog razloga, pa bilo to i uživanje u nečemu, rizikujemo da pokrenemo čitav niz problema. Ono što radimo noću  utiče na sve aktivnosti koje obavljamo danju – na učenje, veštine,  pamćenje, fizičku izdržljivost, zdravlje i bezbednost. Najviše ipak utiče na naše raspoloženje, pa nije čudno  da  hronični poremećaj predstavlja jedan od  okidača za depresiju.

Istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi najmanje jednom godišnje doživljava  neku  nemirnu noć. To je neminovni deo ljudskog postojanja izazvan skoro svakodnevnim stresom i brigom. Stručnjaci  tvrde  da  odnos prema tom problemu određuje da li će osoba sa takvim problemom završiti hroničnom nesanicom.

Regulacija sna

Najnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema. Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Homeostatski pritisak koji izaziva san  ne zavisi samo od toga koliko ste budni, već i od toga koliko ste aktivni dok ste budni. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat. Ovaj sistem povezan je sa cikličnom smenom dana i noći.

Čovek poseduje senzore na retini koji šalju poruke o tome  da li je dan ili noć direktno do epifize koja se nalazi duboko u mozgu. Kao odgovor na mrak, ovaj sićušni izraštaj moždanog tkiva stvara hormon koji izaziva san – melatonin, šaljući uspavljujuću poruku onim delovima mozga koji regulišu razne procese: od telesne temperature, sinteze proteina, proizvodnje hormona, do budnog stanja. Životni ritam od 24 sata vodi telo naizmenično kroz cikluse sna i budnog stanja. Tako u periodu od 18 do 20 sati budnost je najjača. Posle 20 sati budnost počinje da opada što može dovesti do dremeža. Najpospaniji smo ujutru od 4 do 6 časova. Ako ostanemo budni cele noći  i izdržimo budni u ovom periodu, moći ćemo da ostanemo budni bez nadoknade sna.

Manipulisanje ritmom sna je moguće. Budno stanje postiže se pomoću jakog svetla ujutru ili uzimanjem meletonina uveče. Dva najbolja načina za san su vežbanje i zagrevanje tela. San prirodno dolazi posle pada telesne temperature. To znači da mirno ležanje u krevetu posle tople kupke može biti upravo ono što je potrebno vašem telu da utonete u san.

Kako se određuje pojam nesanice?

Često se žalimo da nismo ispavani. Nesanica je reč kojom se previše razbacujemo. Stručnjaci uglavnom primenjuju pravilo: 30 – 30: ako vam je potrebno 30 minuta i više da zaspite, ili ste budni 30 minuta i više u toku noći, najmanje tri puta nedeljno, u pitanju je nesanica.

Bez obzira koliko malo spavate, ukoliko se zbog svojih noćnih navika ne osećate slabo i neraspoloženo tokom dana, vi nemate nesanicu. Oni koji se teško uspavljuju ili bude, a nemaju nesanicu, pate od poremećaja faze sna. U ovom  slučaju ljudi pokušavaju da zaspe u pogrešno vreme. Ovo je češći slučaj kod adolesacenata i studenata koji do kasnih noćnih sati, odnosno ranih jutarnjih, ostaju budni. Ako imate nesanicu tokom 4 ili 5 noći u toku nedelje , a dobro spavate vikendom, opet nije reč o  nesanici.

Vanredni profesor psihologije i psihijatrije Michael L. Perlis sa univerziteta u Njujorku i direktor ustanove za bihevioralnu medicinu sna kaže da ne bismo voleli da spavamo kao bebe jer se one često bude noću.  Možda je bolje da spavamo kao adolescenti zato što većina adolescenata spava kao da ne postoji sutra. Rađanje i podizanje dece je faktor broj  jedan koji kod žena  izaziva nesanicu. Žena nauči da spava oprezno, pa kasnije kad potreba za noćnim buđenjem prestane, ona se i dalje budi na najmanji šum. Nesanica se ponekad javi iznenada, neočekivano. Nešto vam se desi i vi neprespavate celu noć. Većina ljudi doživljava frustraciju i uznemirenost zbog lošeg spavanja. Pokušavaju da nadoknade spavanje: dremaju poslepodne, idu u krevet ranije, duže spavaju sledećeg jutra ili ispiju neko piće pred spavanje. Sve ovo je kontraproduktivno, to samo pogoršava stvari. Odlazak u krevet bez akumulirane potrebe za snom, zurenje u plafon, dodatno uznemirenje zbog iscrpljujućih razmišljanja vodi vas u začarani krug. Pod uticajem zabrinutosti vaš mozak brzo uči. Bez vašeg znanja i saglasnosti spavaća soba postaje okidač za nesanicu. Legnete da se odmorite, a vaš mozak pređe u stanje budnosti. Neka istraživanja su pokazala da su ljudi koji imaju problem da zaspe postali preosetljivi na podsticaje koji se nalaze u spavaćoj sobi. Uspavate se u fotelji ispred televizora, ustanete i odete u spavaću sobu i odjednom ste se rasanili. Na umu vam je milion stvari, medju kojima i računanje koliko vam je još vremena ostalo da spavate da biste  bili sposobni za sutrašnji dan.

Postoji druga vrsta nesanice, koja nije posledica nedostatka sna, već pogrešne percepcije: vaš mozak misli da ste budni, a vi ustvari spavate. Dok dremate, prenošenje informacija i čulna obrada podataka nisu u funkciji. Nesvesnost spavanja polako prelazi u budnost, tako da se mnogi ne sećaju  kad su zaspali. Iz tog razloga se ne sećamo  buđenja usred noći, i pored činjenice da se  normalno budimo 5 do 10 puta svake noći. Neki ljudi imaju utisak da su budni cele noći, da nisu „ ni oka sklopili“. Međutim, kada im se uključe monitori koji nadgledaju san, ispostavi se da normalno spavaju.

Zaključak je da smo sami sebi  najveći neprijatelj kada se radi o nesanici. Svojim ponašanjem mi je  još više podstičemo. Sve taktike kojima ljudi pribegavaju posle loše prospavane noći, dremanje ili odlazak u krevet ranije, narušavaju prirodnu sklonost organizma da sam popravi „izgubljenu“ stvar. Nesanicu ćemo najbolje savladati ako ništa ne radimo. Prvi i najbolji pristup nesanici jeste da dozvolimo homeostatu sna da se sam popravi, bez ikakvih pokušaja da nadoknadimo san. Takodje pravilnom upotrebom  pilula za spavanje, posle par neprospavanih noći, možemo vratiti prirodni mehanizam sna .

Nesanica i posledice 

Hronična nesanica dovodi do razdražljivosti, glavobolje, bolova  u mišićima. Slabi koncentraciju i mentalno blagostanje, umanjuje  sposobnost da se borimo sa problemima i da ih rešavamo, smanjuje  vitalnost  organizma.

Istraživanja dr Perlisa ukazuju da je rizik od ispoljavanja depresije kod osoba koje su dve do tri nedelje patile od nesanice visok. Perlis upravo tvrdi da je jedan od faktora kod depresije nesanica. Njegove longitudinalne studije pokazuju da približno posle pet nedelja nesanice sledi depresija. Međutim, ono što pobuđuje interesovanja stručnjaka ove oblasti jeste da lečenje nesanice može sprečiti prvu epizodu depresije, ili makar to da depresija ne postane hronična.

Koliko smo mi sami odgovorni za pojavu psihopatoloških fenomena, neuroza, ili onih struktuiranih i težih poremećaja, i koliko pripisujemo spoljašnjem faktoru svoju nemoć da sprečimo neželjeno ponašanje? To ćemo saznati kada uočimo sled stvari, kako od jednog običnog problema, zamene aktivnosti vezane za noć i dan, upadamo u  vrtlog poremećenog funkcionisanja, neprirodnog režima koji nas vodi vremenom u nesanicu, a potom u depresiju.

Poznato je da razlikujemo najmanje dve faze vezane za  spavanje: prva sadrži 4 stupnja (NREM, periodi bez brzih pokreta očiju ) i drugu sa (REM periodom brzih pokreta očiju). Kod čoveka, otprilike svakih 90 minuta dolazi  do REM faze, faze u kojoj sanjamo. Ono što je karakteristično za depresivne osobe jeste da veoma brzo uranjaju u REM fazu , kao i to da REM faza kod njih traje dva puta duže.

REM faza pomaže čoveku da obradi dogadjaje, pospeši pamćenje, da integriše znanje i osećanja koja su se dešavala u toku dana, kao i da oslobodi  misli od negativnog naboja. Kod depresivnih osoba negativnog naboja ima i previše, zato centralni nervni sistem ostaje budan, mentalna hiperaktivnost dovodi do negativnih misli koje ostaju upamćene i čovek ih se teško oslobadja. Upravo jutarnje buđenje kod depresivnih je pokušaj da se čovek prirodnim putem oslobodi negativnog naboja koji je ostao neprerađen u poslednjoj REM fazi. Iz ovog sledi da kognitivnim putem u budnom stanju možemo obraditi negativne informacije i događaje i integrisati ih u memoriju dugoročno, čim nam neće u toj meri remetiti svakodnevne životne aktivnosti.

Jedan od načina rešavanja specifičnih problema je solving terapija čiji su osnivači D. Zurilla i Goldfried (1971). Pojedinac u ovoj terapiji korak po korak uči strategiju rešavanja problema kao što su gubitak posla, drage osobe, raskid veze , bolest …

U prvom koraku ličnost  uči da prepozna svoj problem, da ga izoluje kako bi ga se rešio.

U drugom koraku osoba se uči  da iznađe što veći broj mogućih rešenja za problem koji ima.

U terćem koraku se analiziraju moguća rešenja, uočavaju prednosti i nedostaci svakog pojedinačno i na kraju na osnovu izvršenih analiza, pomažemo ličnosti da se opredeli za najbolje moguće rešenje.

Naravno, ovo je samo jedan od načina da naš mozak bude manje aktivan dok spavamo. Neke od načina za bolji san smo već pomenuli. Suština ovog problema jeste da napravimo razliku izmedju noćnog života, nesanice i depresije. Šematski  prikazano to može da izgleda ovako: noćni život→ nesanica →depresija.

Autor:psiholog Nevenka Igić /Izvor: stetoskop.info

 

NA JEZIKU DELFINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

DELFINI SE MEĐUSOBNO OSLOVLJAVAJU POIMENCE

Plavi delfini zovu svoje voljene posebnim imenima kada se razdvoje, pokazala je najnovija studija.

bioteh_delfiniPored ljudi, delfini su jedine životinje koje umeju ovo da rade, a razlika je samo u tome što se komunikacija među delfinima obavlja zvužducima, a ne rečima.

Ranija istraživanja pokazala su da plavi delfini biraju sebi imena tako što imaju svoj “zvideći potpis” koji sadrži i druge informacije. To bi bilo nešto slično situaciji u kojoj bi čovek viknuo: “Hej tamo! Ja sam zdrav odrasli muškarac, ime mi je Džordž i ne želim vam ništa loše!”

Novo otkriće pokazuje i da, pored toga, plavi delfini takođe “izgovraju” imena tačno određenih drugih delfina.

“Životinje puštaju kopirane zvuke kada su razdvojene od druge bliske jedinke i to potkrepljuje tezu da delfini kopiraju zvučni potpis određene jedinke kada žele da se s njom ponovo nađu”, rekla je za “Diskaveri njuz” vodeća autorka studije Stefani King iz Tima za istraživanje morskih sisara sa Univerziteta Sent Endrju.

King je sa kolegama sakupljala akustične podatke od divljih plavih delfina oko zaliva Sarasota na Floridi od 1984. do 2009. godine. Istraživači su takođe intenzivno proučavali četiri uhvaćena odrasla mužjaka koja su smeštena u morskom akvarijumu, takođe na Floridi.

Ti mužjaci plavih delfina nazvani su Kelvin, Hajber, Malabar i Rejner.

Delfini su, međutim, baš kao i oni na slobodi, razvili svoje sopstvene zvižduke kao potpise koje su upotrebljavali kao imena prilikom predstavljanja drugim delfinima.

“Delfin emituije svoj zvučni potpis da bi predstavio svoj identitet i objavio svoje prisustvo. To omoguačva životinjama da se međusobno identifikuju iako su međusobno veoma udaljene, kao i da se pridruže jedni drugima”, objašnjava King.

“Delfinov zvižduk se može detektovati i na 20 kilometara razdaljine, u zavisnosti od dubine vode i frekvencije zvižduka”.

Istraživači tvrde da delfini kopiraju zvučni potpis voljene jedinke, kao što je majka ili bliski drugar, kada su međusobno razdvojeni. Ta “imena” nikada nisu emitovana u agresivnim ili antagonističkim situacijama i upućuju se samo voljenima.

Kopirani zvižduci takođe uvek imaju jedinstvenu varijaciju, tako da delfini ne oponašaju samo prosto jedni druge – oni dodaju svoj sopstvenu “boju glasa” kroz jedinstveni zvižduk.

Dok istraživači često oklevaju da upotrebe reč “jezik” za neljudske komunikacije, plavi delfini i verovatno druge vrste delfina jasno imaju vrlo kompleksan i sofisticiran sistem komuniciranja.

“Zanimljivo, uhvaćeni delfini mogu da nauče nove signale i pripišu ih predmetima i može biti da delfini mogu da koriste kopije zvučnih potpisa kada se obraćaju drugoj jedinki, što je bitna sposobnost ljudskih jezika”, rekla je King.   www.zika.rs