BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

tamoiovde-logo

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

________________________________________________________________________________________

 

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

SIN ANĐELA…

tamoiovde-logoSin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići

Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.

1(1473)

Dragoljub Firulović

Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.

Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.

Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.

Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.

Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.

Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)

Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).

Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)

Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“.
Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.

„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.

Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.

Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.

Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.

Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.

Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.

Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina.
Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.

Izvor:topsrbija.com

_____________________________________________________________________________________________

VIDEO PLUS

_____________________________________________________________________________________________

ŽIVE RANE OD „MILOSRDNOG ANĐELA“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Pre trinaest godina, 24. marta 1999. godine, bez odobrenja SB UN počelo je bombardovanje SR Jugoslavije (SRBIJE i CRNE GORE)

Tokom 78 dana bombardovanja stradalo 2.500 ljudi, a procenjena šteta iznosi oko 30 milijardi dolara.

 Ne seća se samo onaj ko se tada nije rodio. Zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh. Iz Avijana u Italiji, krenuo je let „Milosrdnog anđela“, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije.

Ubrzo, zatresla se cela zemlja.
Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine.

Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja SB UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

 Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila.

Stradalo je 2.500 ljudi, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika.

Teško je razorena infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.
Ondašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila – 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan). Zanimljiva je i računica italijanskih analitičara. Oni su upozorili: za te pare moglo je da se prehrani 79 miliona ljudi na planeti, gde vlada glad.

 Žrtve bombardovanja…
Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija… Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.

U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, Stefana i Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir. U Murinu, u Crnoj Gori, dugo su otkopavali tela devojčica iz Prištine, koje su kod rodbine potražili spas – Julijane Brudar i Olivere Maksimović, sa kojima je stradao i njihov drug Miroslav Knežević.
U pamćenju su još prizori slomljenih novosadskih mostova. Sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika“. Čačanske „Slobode“. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, student završne godine medicine.

Povodi za napad
Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvane OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je ovu akciju javnosti kao „masakr“ albanskih civila. Toga dana i počela je, dotad, nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

 Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora.
Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile“, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Savetnici i lobisti
Vilijem Džeferson Klinton, pod čijom su se kapom vukli potezi akcije NATO, danas je samo „pratilac“ svoje žene Hilari, državnog sekretara Amerike. Albanci su mu se odužili ulicom i bilbordima. Tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt troši penzionerske dane. Generalni sekretar NATO u vreme akcije na SRJ, Havijer Solana, do pre dve godine kreirao je spoljnu politiku Evropske unije. Od tada ga malo ima u javnosti. Vesli Klark, komandant Alijanse, kopredsedavajući je lobističke grupe za etanol. Džejmi Šejn, portparol NATO, i danas je visoki funkcioner zapadnih vojnih snaga, zadužen za „bezbedonosne izazove“. Toni Bler je izaslanik svoje zemlje za Bliski istok, a istovremeno savetnik vlada Gvineje, Ruande, Liberije i Sijera Leonea. A Vilijem Voker, koji je sve zakuvao, i dalje je omiljeni lik u Prištini, gde su ga nedavno oduševljeno dočekali.

Izvor: smedia.rs/

____________________________________________________________________________________________

nato_bombardovanje_276653402
AWACS i F16


Priredio: Bora*S