IDIOKRATIJA…

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ima li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru

---

Foto ilustracija: Bora*S

---

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

“Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)

---

Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

VISEĆE KAPSULE U SVETOJ DOLINI INKA…

Samo za avanturiste  – viseći hotel u Svetoj dolini

Hotel Skylodge Adventure Suites smešten je u Svetoj dolini nadomak Maču Pikčua u Peruu i sačinjen je od tri odvojene staklene luksuzne kapsule u koje može da se smesti maksimalno osam ljudi. Svaka kapsula ima četiri kreveta, prostor za večeru i kupatilo.

Kapsule su duge sedam, a visoke dva i po metra, i sastoje se od šest velikih prozora, sa zavesama i nekoliko ventilacionih otvora. Ulaz je na vrhu kapsule.
Hotel je otvoren u junu 2013. i „prvi je viseći hotel na svetu“. 

Kapsule su napravljene od specijalne vrste aluminijuma i polikarbonata, a u svakoj od njih su po četiri kreveta, trpezarija i kupatilo. Zastakljene su i iz njih se pruža neverovatan pogled na okolinu, Svetu dolinu Inka, u Kusku u Peruu.

Večera, vino i doručak se dostavljaju direktno u sobe, a kompletno iskustvo košta 300 dolara po osobi za noć. U tu cenu uključena je i upotreba žičare kojom se iz svoje sobe spuštate na tlo.

Iako u kupatilu nema tuša i odvojeno je od ostatka kapsule, sobe vam neće omogućiti privatnost, ali s takvim pogledom koji se pruža na prirodu Perua, možda vam neće ni nedostajati.

Da biste ušli u viseću kapsulu, morate se popeti na vrh planine Via Ferata, odakle vašoj „sobi“ pristupate uz pomoć zip-lajna!

Nova ekonomija 

Izvor:  turistickisvet

______________________________________________________________

ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

“Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 

____________________________________________________________________________

MOĆ VEŽBE…

Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!

Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.

Sestre Polgar, Foto: Wikipedia

Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.

Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.

Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.

U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.

„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.

Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!

Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.

Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.

Uspeh sestara Polgar

Žužana Polgar, Foto: Wikipedia

Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.

Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.

Danas vodi šahovski centar u Njujorku.

.

Sofija Polgar, Foto: Wikipedia

Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.

Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.

Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.

 

Judit Polgar, Foto: Wikipedia

Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.

Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.

„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“

Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.

„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.

„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.

Autor: detinjarije.com

Izvor: 24sata.rs

_________________________________________________________________________________

NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI…

Zakačena za stenu koja je  visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke,  u vazduhu visi  kućica „Odmori dušu“

Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…

Za Miroslava Pavlovića  iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.

Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.

Da bi  dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio  neobičan plan i krenuo da  ga realizuje na još neobičniji način.

Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.

Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.

Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.

Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo. 

Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate,  materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.

Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.

Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice  iznosi 8 metara.

Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.

Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda,  i nije teško doći.

U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.

Od vikendice do makadamskog puta   vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog  (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .

Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.

Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.

Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je,  da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.

Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog  uradi.

Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je  za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.

Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove  obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.

Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.

Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.

 Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno  viseće gnezdo. 

Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.

-Samo se javiš i uzmeš ključ…

Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.

Barem što se Miroslava tiče.

Bora Stanković

Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.

___________________________________________________________________________________

FotoPlus

_____________________________________________________________________________________________

SAMO ZA TVOJE OČI…

OGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

VREME VELIKIH LAŽI I OBMANA…

Veliki slikar  Ljubomir Ljuba Popović, rođen je na današnji dan, 14. oktobra 1934. godine

__________________________________________________________________________________________________

LJUBA POPOVIĆ

Popović Alekse Ljubomir, zvani Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. u Tuzli, u Jugoslaviji, od roditelja Srba.

Njegov deda, sa nadimkom Đavo, bio je sveštenik u jednom zabačenom bosanskom selu. Govore da je isterivao demone iz seljana i da je imao neobičnu naviku da sam šeta po dubokim šumama koje su okruživale selo. Učestvovao je u sarajevskom atentatu…

1945/1952. pohađa valjevsku gimnaziju. To su godine kad boluje od čmičaka, kapci su mu natečeni; to je i doba protivljenja političkim angažmanima, prezira prema delovanju Omladinskog komiteta.

Rešava da promeni izgled svoga tela radeći fizičke vežbe. Ovladavajući svojom fizičkom snagom, stiče smisao za akciju i disciplinu. Fizičke vežbe zamenjuje druga aktivnost: rad na stripu. Crta filmske plakate kako bi mogao besplatno da prisustvuje projekcijama…

Stigavši (1953) u Beograd, saznaje da su prijemni ispiti već završeni i da mu valja sačekati sledeću godinu. Da ne bi gubio vreme, upisuje istoriju umetnosti i pohađa časove crtanja u Šumatovačkoj ulici. Modeli su mršave starice: njihova anatomija vređa mladićevu osetljivost. Odnos prema modelima ga nagoni da razmišlja o tome šta bi mogao biti svet pojavnosti. U njemu već postoji želja da živi i negde drugde osim na površini stvari. To je i doba kad kuje svoju volju i preispituje sebe sama. Pošto je protekla godina čekanja, koleba se između Likovne akademije i Akademije za primenjene umetnosti. Izlazi i prolazi na oba ispita.

Godine 1959. prvi put putuje u Pariz na petnaest dana, ide u Luvr, sreće Dadu Đurića.

Oktobra 1960. učestvuje na izložbi grupe „Medijala“ u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva, sa Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Mirom Glavurtićem, Sinišom Vukovićem, Svetozarom Samurovićem, Urošem Toškovićem, Milovanom Vidakom i Milićem Stankovićem. Učestvuje na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu. Izvodi sliku „Izlazak učaurenih“, koja predstavlja deo budućeg programa, nesvesnu liniju ka tajni tame.

Tokom 1963. godine Ljuba prolazi kroz ozbiljne psihičke krize; ulaže napore da ponovo uspostavi ravnotežu. To je i godina kad napušta „Kupolu“, Beograd, Jugoslaviju. S jeseni stiže u Pariz.

Sa sobom nosi pet urolanih slika i smešta se u hotelsku sobu koju mu je dao Berić, u pasažu Abes. Marko Čelebonović ga upoznaje sa Žinet Sinjak. Žinet Sinjak i gospođa Čelebonović ga predstavljaju Reneu de Solijeu u galeriji „Krezvo“; uz pomoć tumača vode razgovor. Galerija „Diro“ je jedna od pet koje je predložio Rene de Solije. Marsel Terbib zadržava donete slike. Ljuba tako dobija prvi novac neophodan da opstane u Parizu…

Dragan Gajer
Iz malog zavirivanja u „Odlomke iz slikarevog dnevnika“ | Ilustrovana politika
Fotografija: Fonet

Izvor:riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Hram mističnih

The Temptations, Afterwards (1988—89)

______________________________________________________________________________________________

Odisej i Kalipso | ulje na platnu 55 x 46 cm Opis: potpisano, naslovljeno, datirano „1992“

La jeunesse tourmentée de cavalier Georges (1998) | ulje na platnu 55 cm x 46 cm

_______________________________________________________________________________________________
VREME VELIKIH LAŽI I OBMANA

Slikar Ljuba Popović: U stalnoj smo stisci kom carstvu se privoleti: biramo najbolje od najgoreg

Ljuba Popović

Sunce nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube Popovića pada pravo na njegovu novu sliku „Ima li života posle smrti“, s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

■ Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta — kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“. — Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima krvavi mesec i figure koje pomalo asociraju na tri gracije. Širi svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.

ATELJE KAO MANASTIR

— Radim u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.

Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?

■ Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

Ali značajno utiču na njega.

■ Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

MUZIKA ZA OKO

— Slikarstvo se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.

Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?

■ Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao „Ko smo, šta smo i kuda idemo“. To sve govori.

I, kuda to idemo?

■ Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?

■ Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš. Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su „Mekdonaldsi“. Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se umnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

NOVA SLIKA — Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!

Gde smo mi Srbi u svemu tome?

■ Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

A ljudi?

■ Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

Ali zato nas je teško i voditi?

■ Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.

Šta treba da radimo?

■ Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?

■ Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili. Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija. Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?

■ Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.

NEMAM NAMERU DA VIŠE IZLAŽEM * Hoćete li „oprostiti“ galeriji SANU odlaganje vaše izložbe? — Pokušavam da im to sve zaboravim. Ali nisam planirao nikakve izložbe, niti imam nameru da više izlažem. Nemam više energije. Napraviću, možda, još jednu knjigu velikog formata. Reč je o monografiji o mojim velikim formatima, kojih je do sada bilo čak stotinu, u izdanju francuske kuće „Krug umetnosti“. I, to je sve.

Goran Čvorović | 17.03. 2012 |

Večernje novosti
_______________________________________________________________________________________________

Svežina tela 1995/96; ulje na platnu, 80,5×56 cm

Nevinost, 1998 ulje na platnu, 56×47 cm

________________________________________________________________________________________________

La Reve et la Ville, 2002 ulje na platnu, 35×27 cm

Alice est fatiguee, 2002 ulje na platnu, 54×45 cm

________________________________________________________________________________________________

Od Srbije nisam dobio ništa

Ja sam vaspitan na američkom filmu i kao mlad sam obožavao Ameriku. Moj omiljeni film oduvek je bio „Ko je ubio Liberti Valansa” Džona Forda, u kojem se sve vreme raspravlja da li je ubica pucao sleđa ili spreda. Danas te ubijaju s bezbedne daljine. Niti može žrtva da se brani niti se ubica kažnjava.

Foto: ljuba-popovic.com

Slikarstvo je danas izgubilo busolu, ali interesovanje za njega ne prestaje. Muzeji su dobro posećeni, a često se pred njima čeka u redu i po čitav sat. Naročito kad je reč o izložbama velikih majstora. Voleo bih da tako nešto mogu da konstatujem i kod nas.

Nažalost, naš muzej je zatvoren, a naši ljudi su verovatno zaboravili da su ga ikad i imali. Ovim rečima počinje razgovor za „Politiku” jedan od najvećih srpskih umetnika, i Ljuba Popović i dodaje da je nekoliko godina radio na slici „Ima li života posle smrti” koju opisuje kao umetnički testament.

Razgovor, vođen krajem prošle godine, počinjemo konstatacijom da je prošle godine napunio 50 rada u Parizu dok će ovde obeležiti 80. rođendan.

– Nisam ja otišao iz Srbije iz političkih razloga, niti zato što sam obožavao Evropu, a mrzeo komunizam, otišao sam zbog toga što je te 1963. godine nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu. Stigao sam u Pariz sa 100 franaka u džepu i odmah sam bio impresioniran nivoom kulturnog života. Na Sen-Žermen de Preu je bilo 14 galerija i tri ogromne knjižare. Danas galerija više nema, a od knjižara je ostala samo jedna. Pitanje je dana kada će se i na tu lokaciju useliti neka od poznatih modnim firmi. Nekada su tu bile umetnost i literatura, danas su ih zamenile luksuzne krpe, cipele i parfemi. Baš kao i u Beogradu – na mestu gde je bila Jugoslovenska knjiga, danas se prodaju pomade i sapuni. Tako mi to odumiranje kulture deluje slično ovde i tamo. Jedino što je Pariz veći i bogatiji, pa se šteta manje primećuje. Nije isto kad se zatvori jedan od deset muzeja i kad se zatvori jedan jedini.

Razmišljate li o tome kako će izgledati umetnost za 50 godina? Hoće li se umetnost svesti na dosetku, geg, hoće li svako ko ima mobilni telefon moći da snimi film?

Teško mi je da prognoziram. Samo vidim da se svet udaljava od umetnosti i kulture, a ja nekako verujem da kao rezultat tog udaljavanja imamo ratove, previranja, najezdu ekstremnih religija… A tu savremenu umetnost ne mogu da pratim, ne zato što je prezirem, već zato što mi je stalo da sačuvam mir i da me ne remeti u slikanju. Ona može da uništi čoveka baš kao i politika. Sećam se da mi je jednom Koča rekao da je vlast kao da si stalno pod temperaturom od 40 stepeni, a bez termometra u ustima. Govorio mi je da kad dobiješ vlast ne vidiš više ništa oko sebe. Kad sam mu jednom rekao da bi on bio idealan šef države kada Broz odapne, odgovorio mi je – nemaš ti pojma o tome, bolje se drži tvojih četkica. Ja bih bio trener bez igrača, a država ne može da se vodi ako nemaš tim.

A kako objašnjavate da je partizanska vlast, predvođena mašinbravarom, pokazivala znatno više razumevanja za umetnost i kulturu nego ova, demokratska vlast koja se davi u pričama o Evropi, razvijenim demokratijama?

Ali Tito je imao nekoliko veoma prosvećenih ljudi oko sebe, imao je Đilasa, Koču Popovića, Mošu Pijade, Tempa… Đilas mu je, recimo, predložio da se naprave majstorske radionice, a kad su obezbedili nekoliko velikih ateljea dodelili su ih zaista sjajnim slikarima, među kojima je samo Kun bio borac iz rata i komunista. I kad pogledate ko je sve u to vreme bio uticajan na planu kulture, složićete se sa Žikinom ocenom da je to bilo Periklovo doba. Tu su bili Oto Bihalji Merin, Aleksa Čelebonović, Vasko Popa, Žika Bogdanović, Aleksandar Stefanović, Zoran Mišić… Ako mene pitate, naša degradacija je počela kad je elita dopustila da Đilas tavori osam ili deset godina u svom stanu u Palmotićevoj, a da nikad niko nije osetio potrebu da s njim porazgovara. Stalno govorim da Srbija ima najjači kulturni potencijal u regionu. Izuzetak je samo Rumunija između dva rata, kad je imala veliki uzlet. I nikako ne razumem što se taj potencijal stalno rasipa, baca u blato, dok se istovremeno naklapa o nekakvom ulasku u Evropu. Ulasku s kim, s čim, zašto?

Mislite da te priče nemaju nikakvog smisla?

Te priče su mi apsurdne i smešne jer, ako ideš u neku sredinu koju ceniš, moraš da paziš šta nosiš u prtljagu. Ako očekuješ da i oni tebe cene, a ne da te upotrebe kao tegleću marvu ili da te koriste za neke druge prizemne ciljeve, moraš da poradiš na sebi i da razmišljaš šta te najbolje predstavlja u očima civilizovanog sveta.

Šta je, po vama, to što bi najbolje moglo da nas predstavlja u očima civilizovanog sveta?

Mi imamo više od 800 prevedenih knjiga na francuski, od Crnjanskog i Andrića do Danila Kiša, a nemamo mesto gde bismo to mogli da pokažemo. Imamo jednu od tri najbogatije svetske kinoteke – koja, u svojoj arhivi, poseduje jedini primerak Grifitove „Netrpeljivosti” u sepiji ili sovjetske propagandne filmove koje nema ni Rusija – a nismo našli način da to obelodanimo i pokažemo svetu. Evo, ja godinama već čekam da se neki gradonačelnik Beograda seti, tj. nađe za shodno, da obnovi Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, koji je, svojim kružnim izložbenim prostorom (osmišljenim pre Gugenhajma), bio jedan od najlepših u Evropi dok ga neka budala nije uništila postavljanjem one drvene skalamerije. U toj galeriji je u moje vreme održana velika izložba Henrija Mura, koji je njome bio toliko zadovoljan da je Beogradu poklonio jednu svoju skulpturu – koju je neki pametnjaković odbio. Sećam se da je Dado Đurić uspeo nekako da dođe do Henrija Mura i da mu pokaže svoje crteže. Henri Mur je bio oduševljen. Tada je u Masarikovom paviljonu, koga takođe više nema, bila izložena čuvena umetnička kolekcija barona Urvartera. Šejka i ja smo tamo svakodnevno išli i piljili u slike Salvadora Dalija „Dan” i „Noć”. Bila je tu i slika Đorđa de Kirika „Povratak bludnog sina”, pa ogromne apstraktne slike Roberta Mate, pa Labis, pa Pol Delvo… A danas nam objašnjavaju da će nas Evropa ili Zapad najbolje prihvatiti ako pređemo na Mekdonalds ishranu, kupujemo njihovu trećerazrednu robu ili imitiramo njihovo slikarstvo.

Ali vi u Evropi živite pola veka i sigurno ste čuli od naših ljudi da je vama lako da poručujete kako je Evropa smešna, promašena priča…

Da se razumemo. Jedno je živeti u nekoj evropskoj prestonici, izborivši se za neko mesto u njoj, a drugo zamišljati da će „ulazak u Evropu” omogućiti nekom autolimaru iz Lajkovca da se oseća kao da je u Parizu. Kao što su nas nekad zamlaćivali komunizmom. A što se mene tiče, ja sam u Pariz došao zbog Luvra, a ne zbog Francuza, njihove demokratije ili nekakve želje da se profinim. Kada mi je moj prvi galerista Marsel Zerbib rekao da bi trebalo da promenim ime jer će ga Francuzi izgovarati Žuba, rekao sam: „Naučiće, naučiće”. I naučili su. Kao što su naučili i da izgovore Đoković. Srbi su ljudi s jakim identitetom i ne baš mnogo praktični. Ne vidim kako bi mogli da se uklope u tu evropsku mašineriju, a da pri tom ne propadnu. Hrvatima je mnogo lakše, oni su naučili da se udvaraju moćnima i bogatima. Mesto uz skute uvek im je bilo dovoljno i prijatno… A kad pričam o savremenoj Evropi, uvek se setim velikog Siorana i njegovih reči, neposredno pred smrt. Rekao je da će doći vreme kada će nam Hitler i Staljin izgledati kao mala deca u poređenju s onim što nas čeka.

Šta je za vas prva asocijacija na reč evropske integracije?

Stenice koje su na nas padale s plafona, za vreme nemačke okupacije, koje su nam pile krv i kojih nismo mogli da se otarasimo. Meni je jasno da je čitava ta ideja samo perfidno osmišljen mehanizam za izrabljivanje malih naroda, a u cilju da veliki, i sami ugroženi, nekako održe svoj standard. Prvo su ekonomski bacili na kolena Grčku, pa Irsku, pa Portugaliju, pa Sloveniju. To u 21. veku više nije moguće (bar ne u Evropi) postići oružanom silom, ali je i te kako moguće putem zaduživanja. Angela Merkel nema ni trupe, ni brkove, ali ima strašnu ekonomsku moć, od koje se i Francuskoj ljulja tlo pod nogama. Ali, ne sekiram se ja za Francusku.

Naši ljudi intimno više vole Rusiju, ali svejedno idu na Zapad da rade, tamo šalju decu na školovanje…

Rusi su naša braća, srodne duše, njihova kulturna tradicija je na najvišem nivou. Ali naš narod ima druge ciljeve i potrebe kad odlazi na tzv. Zapad. Treba znati i da smo tu poprilični mitomani. Niko neće da prizna da je tamo propao ili se muči, u tom bogatom svetu o kojem svi sanjaju. Sećam se da je jedan čuveni valjevski fudbaler otišao u Čikago i da se posle nekoliko godina pojavio u Valjevu s velikom limuzinom. On je taj ogroman auto dopremio brodom samo da bi u njemu paradirao valjevskim korzoom, onako s rukom ležerno izbačenom kroz prozor. A bio je običan geometar i tamo je živeo više nego skromno. Kada sam jednom novinaru rekao da smo mi treća liga među slikarima u Parizu, on mi je odgovorio da to neće da objavi, jer smo mi i za njega i za Srbiju prvi. Da ljudima ne treba kvariti snove.

Nismo prvi ni među prvima, to je realnost. Ne kažem da nismo postigli uspeh, da nismo ušli u antologije slikarstva, ali ne mogu ja da stavljam moje slike uporedo s nekim čija je cena 4 miliona evra i ko je već u svim svetskim muzejima. Ili sa imenima koja su već ušla u istoriju, čak i u slučaju da mi se njihovo slikarstvo lično ne sviđa.

Nedavno ste izjavili da vam pripadne muka kad čujete reč demokratija. Da li je taj prezir prema demokratiji nastao u sudaru sa stereotipima o Balkanu, malim narodima i velikim silama ili je reč o običnom, političkom sazrevanju ?

Ja sam vaspitan na američkom filmu i kao mlad sam obožavao Ameriku. Danas me je toga sramota, ali ja sam podržavao Makartura u ratu između južne i severne Koreje. Moj omiljeni film oduvek je bio „Ko je ubio Liberti Valansa” Džona Forda, u kojem se sve vreme raspravlja da li je ubica pucao sleđa ili spreda. Danas te ubijaju s bezbedne daljine. Niti može žrtva da se brani niti se ubica kažnjava. Za mene su i etika i demokratija postale samo suptilne propagandne formule, moćnije čak i od komunističke propagande – koja je bila toliko moćna da čak ni danas ne znamo skoro ništa o Kraljevini Jugoslaviji. Sovjetska propaganda danas deluje naivno i providno. Kao kad bi te neko lepo zamolio da poveruješ ono što ti servira. Današnja „demokratska” propaganda je opaka i arogantna. Čak i kad je njena manipulacija očigledna, silom si primoran da je progutaš.

Svojevremeno ste, u jednom intervjuu, rekli da je teško imati visoko mišljenje o kulturi, ako svako ko kupi ulaznicu za pozorište može da vidi golu stražnjicu ministra kulture. Da li vas je neki ministar kulture posle nekog intervjua pozvao i pitao za mišljenje?

Jedino Voja Brajović. Ali to je bilo više po valjevskoj liniji. On je mlađi od mene, a mi smo u Valjevu bili naučeni da poštujemo starije. Inače smo dobijali čvrge. Na stranu šala, on je bio jedini ministar koji je došao na otvaranje izložbe u valjevskoj Modernoj galeriji otkako ona postoji. Ta galerija, čiji sam ja osnivač i neka vrsta kreativnog direktora, inače, nikad nije dobila ni dinara od ministarstva kulture, a javna je tajna da je to najbolja galerija u Srbiji.

Znate šta, ja s vama mogu da pričam prijateljski jer se odavno poznajemo. Stalno se pominje taj moj konflikt sa SANU, koja mi je, u svoje vreme, ponudila status dopisnog člana. Zna se i da su moju retrospektivnu izložbu, u čije sam pripremanje uložio mnogo i vremena i truda, otkazali a da me o tome čak nisu ni obavestili. Isto tako, slavno je propao i naredni pokušaj. I sad se opet, tu i tamo, čuju neke priče o nekakvom jubilarnom izlaganju. Ja na to, naravno, više ne mogu da pristanem. Ja sam stekao određeno ime i reputaciju. To podrazumeva i određen odnos prema meni.

Sebi mogu da dozvolim da tako govorim jer od države Srbije ne samo da nikad ništa nisam dobio, nego sam imao i štete. U moj prvi atelje, Kupolu, provalilo je jedno državno preduzeće, prisvojilo ga i pobacalo na đubrište sve što se u njemu zateklo. Radove sa Akademije, na primer. Nekakvu nadoknadu sam dobio, ali je taj novac zadržala opet nekakva državna institucija, koja mi je obećavala novi atelje ili stan. Na kraju je sve skupa opet propalo. I tako dalje. A od mene se stalno očekuje da poturim leđa, a verovatno i da sam finansiram tu neku buduću izložbu.

Smatram da sam dovoljno učinio za svoju zemlju time što sam uspeo da ostavim neki trag u svetskom slikarstvu. I što sam ovih pola veka u Parizu uvek s ponosom (ili inatom) isticao da sam Srbin jugoslovenskog porekla. Seo sam na glavu svim svojim prijateljima hvaleći Srbiju i braneći je. Jedan moj prijatelj i kolekcionar iz Normandije postao je veći Srbin od mene kad je u knjizi Vlaha Bukovca „Moj život” pročitao sledeću rečenicu: „Sretao sam i portretisao kraljeve, careve, kneževe, najbogatije ljude, ali nikada u životu nisam sreo čoveka koji je tako dobro poznavao slikarstvo kao kralj Milan”. O toj rečenici trebalo bi da razmišljaju i današnji političari.

Izvor: b92.net/politika.rs /

_________________________________________________________________________________________________

Oktobarske noći, 1992 ulje na platnu, 46×38 cm

Lekcija iz sodmije, 1974 ulje na platnu, 160×130 cm

________________________________________________________________________________________________

Izvor slika:arte.rs

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

ŽIVOT U ŠARADI…

Kao da su je braća Grim krečila…

Ova šarena šuma koja je „nikla“ na fasadi višespratnice u Moskvi, samo je jedna od najživopisnijih fasada u svetu po izboru posetilaca sajta „Boredpanda“.

Zgrada u Moskvi

Da li biste živeli u jednoj od ovakvih kuća ili zgrada?

Hundertvaserhaus u Beču

Imajte na umu da to što od dužeg gledanja u neke od njih može da vam pozli, nema nikakve veze sa enterijerom.

Istanbul

Mišljenja na sajtu „Boredpanda“, koji je i sakupio ovu kolekciju šarenih fasada, jesu podeljena – neki komentarišu da grad treba da bude što veseliji i pozitivniji, dok je za druge ovo cirkus!

Zgrada Karabanšel, Madrid, Španija

Kuća u Bruklinu (Foto: boredpanda.org)

Podelite svoj stav sa nama…

Izvor.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mikonos, Grčka (Foto: boredpanda.org)

Zgrada u Drezdenu koja svira kad pada kiša (Foto: boredpanda.org)

Foto: boredpanda.org

Galerija u Vilnjusu, Litvanija (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Foto: boredpanda.org

Fasada u Kelnu (Foto: boredpanda.org)

Ljubičasta kućica u San Francisku (Foto: boredpanda.org)

Singapur (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Zamošć, Poljska (Foto: boredpanda.org)

Vimeru, Francuska (Foto: boredpanda.org)

Granada, Nikaragva (Foto: boredpanda.org)

 

 

______________________________________________________________________________________________

CIGLA SA PIVOM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

„Heineken WOBO“ – pivska boca koja je ujedno i cigla

„Upcycling“ je termin 21. veka, skovan od strane autora koncepta „Cradle to Cradle“, Vilijama Mekdonaha i Majkla Braungarta, ali je ideja pretvaranja otpada u korisne proizvode zaživela na briljantan način 1963. godine sa bocom za pivo „Heineken WOBO“ (world botle).

Zamišljena od strane pivara Alfreda Hajnekena i dizajnirana od strane holandskog arhitekte Džona Habrakena, „cigla sa pivom“ je bila uveliko ispred eko-dizajn vremena, omogućavajući ljubiteljima piva i građevincima da podjednako uživaju u pivu i zidanju u isto vreme.

Ideja je gospodinu Hajnekenu sinula posle posete Karibima, gde je video dva problema: plaže prepune flašama i nedostatak pristupačnih građevinskih materijala.

WOBO je postala njegova vizija rešavanja recikliranja i stambenog problema kojima je svedočio na ostrvima.

Konačni WOBO dizajn dolazi u dve veličine – verzije od 350 i 500 milimetara koje su namenjene da se postavljaju horizontalno, ukrštajući se u istom rasporedu i na isti način kao „cigle i malter“. Jedna tura proizvodnje iz 1963. godine je iznjedrila 100.000 boca od kojih su neke korišćene za izgardnju male šupe na imanju gospodina Hajnekena u Nordvijku u Holandiji.

Jedan od izazova gradnje je bio „da se pronađe način na koji bi uglovi i otvori mogli biti napravljeni bez sečenja flaša“, rekao je arhitetka Habraken.

Uprkos uspehu prvog projekta ove pivske boce, pivara Heineken nije podržala WOBO projekat i ideja je zaustavljena. Interesovanje je potpaljeno 1975. godine kada je autor Martin Poli (Martin Pawley) objavio knjigu „Kuće od đubreta“ (Garbage Housing) koja je uključivala poglavlje posvećeno Hajneken boci WOBO.

Hajneken se ponovo obrato arhitekti Habrakenu koji se udružio sa dizajnerom Rinusom van der Berhom i projektovao zgradu sa naftnim buradima umesto stubova, krovom Volksvagen autobusa kao krovom i WOBO bocama kao zidovima, ali objekat nikada nije izgrađen.

Danas su jedino šupa napravljena na Hajnekenovom imanju i zid napravljen od WOBO boca u Hajneken muzeju u Amsterdamu jedine strukture gde je korišćena „pivska cigla“. Što se tiče preostalih WOBO boca, nije tačno jasno koliko ih je ostalo u životu i gde se nalaze, ali ideja, čak i posle četiri decenije, ostaje trajan primer inovacija.
Izvor:gradjevinarstvo.rs

_______________________________________________________________________________________________________

DEMENTORI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Nova vrsta zolje nazvana po stvorenju iz dela Hari Poter

Foto: Ohl et al.

Ukoliko ste upoznati sa knjigama ili filmovima o Hariju Poteru, verovatno se sećate dementora: mračnih bića, poput utvara koje usisavaju svaka pozitivna osećanja i ostavljaju samo praznu ljušturu.

Ova grozna stvorenja su iz fantazije prešla u naučnu literaturu, budući da je po njima nazvana novootkrivena vrsta zolje. Ime Ampulex dementor je izabrano na javnom glasanju i opisano od strane Stefani Krojs i njenog tima iz Prirodnjačkog muzeja u Berlinu.

Zolja, poreklom sa Tajlanda, ima svetlo crvenu i svetlo crnu boju. Jedna je od preko 200 vrsta zolja koje se reprodukuje putem domaćina-inkubatora, a ova vrsta bira bubašvabe.

Ženka sleće na bubašvabu i koristi svoju žaoku da ubaci neurotoksine direktno u bubašvabinu glavu. Bubašvaba momentalno postaje poslušna i prati zolju do njene jazbine. Tamo, zolja polaže svoje jaje u bubašvabu, koja predstavlja inkubator nekoliko dana pre izleganja. Larva se potom hrani bubašvabom dok ne postane dovoljno velika da sama ode.

Sa takvim načinom reprodukcije, nije čudo što je A. dementor izabrano ime od strane posetilaca muzeja. Posetioci su mogli da biraju između sledećih naziva na papiru:
A. dementor: “Ime vrste se odnosi na dementore, fiktivna stvorenja koja se javljaju u knjigama o Hariju Poteru. Dementori su magična bića, koja proždiru dušu osobe, ostavljajući žrtvu sa praznim, ali funkcionalnim telom, bez ličnosti ili emocija. Ime je aluzija na poslušnost paralizovane bubašvabe.”
A. mon: “Narod Mon je jedna od najranijih poznatih etničkih grupa na Tajlandu. Ime je aluzija na geografsko poreklo zolje, koja dolazi sa Tajlanda.
A. bicolor: “Potiče od latinskog bi = dva i color = boja; aluzija na jedinstvenu, crno-crvenu boju zolje.”
A. plagiator: “Nova vrsta liči na mrava: Pokušava da imitira mrave u generalnom izgledu, kao i u načinu kretanja. Može se reći da je zolja plagijator mrava.”

Naučnici napominju da se 18.000 vrsta opiše svake godine. Oni često biraju imena novih vrsta po sponzorima ili drugim ljudima koji su doprineli istraživanju, ali javnim glasanjem se stvara veza između glasača i novih vrsta, što može povećati interesovanje publike za brigu o zaštiti istih.
Izvor:nationalgeographic.rs/07. 05. 2014.

_____________________________________________________________________________________________________

VI VOLITE, KAŽU ONE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

GITARA

A šta ćemo, kažu oni,

Kada čun taj brzo tone 

I kada nas pandur goni?

– Vi veslajte, kažu one.

fotografija:cooliranje.com

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

18. jul 1838.

MUŠKARAC I ŽENA Muškarac je najuzvišenije stvorenje. Žena je najdivniji ideal. Bog je stvorio presto za muškarca; Za ženu oltar. Presto slavi; Oltar sveti. Muškarac je um. Žena je srce. Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav. Svetlost oplođava; Ljubav oživljava. Muškarac je snažan zbog razuma. Žena je nepobediva zahvaljujući suzama. Razum ubeđuje; Suze smiluju. Muškarac je spreman za svako herojstvo. Žena za sve patnje. Herojstvo oplemenjuje; Martirijum uzdiže. Muškarac ima nadmoć. Žena izbor. Nadmoć znači sila; Izbor predstavlja pravo. Muškarac je genije. Žena je anđeo. Genije je neizmeriv; Anđeo neopisiv. Težnja muškarca je najviša slava. Težnja žene je krajna vrlina. Slava čini sve što je veličastveno; Vrlina čini sve što je božanstveno. Muškarac je kod. Žena je jevanđelje. Kod popravlja; Jevanđelje usavršava. Muškarac razmišlja. Žena sanja. Razmišljati znači imati u glavi larvu; Sanjati znači imati na čelu aureolu. Muškarac je okean. Žena je jezero. Okean sadrži biser koji kiti; Jezero je pesma koja zadivljuje. Muškarac je orao u letu. Žena je slavuj što peva. Leteti znači gospodariti prostorom; Pevati znači osvajiti Dušu. Muškarac je hram. Žena je sakrarijum. Pred hrmom skidamo kapu; Pred sakrarijumom klečimo. Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava; Žena, gde nebo počinje.

 

---

Viktor Igo – Biografija

Viktor Igo, veliki francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, najznačajniji predstavnik romantizma, rođen je 26.2.1802. godine u malom gradu Bezansenu.

Njegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa, Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji.

Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije  zbirkom “Nove  ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine.Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826)  i  drugi roman “Bug- Žargal”. Sledi drama “Kromvel” (1827) koja je značajnija zbog Predgovora , u kome se Igo  zalaže za osećajnost u književnosti, umetnosti uopšte ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se  racionanom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh  pokrenula je i zaoštrila  tinjajuću  borbu između klasicista i romantičara, liberal i  konformista, rojalista  i  republikanaca. Sledeća Igoova drama “Ani Robsar “ (1828)  takođe nije imala naročit uspeh kao ni “Marion Delorme”, koja je prvo zabranjena i skinuta sa repertoara zbog kritike monarhije koje su u njoj izrečene,a odmah,  sledeće godine bila izvedena bez ikakve cenzure, ali i bez uspeha.

Nakon  tri pokušaja V.Igo je  izabran u Francusku akademiju (1842), što mu je omogućilo da se  vrlo aktivno  uključi u politički život . Postaje  pir de frans (Kao u Engleskoj lord) a odmah potom kada ga je Luj Filip  postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije  kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se  za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama.  Bio je  predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige.

Da , borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!”  Viktor Igo, u mladosti  katolik, rastrzan između političkih pogleda svojih roditelja, oca koji je bio ateistički republikanac, i majke katoličke rojalistkinje, postaće  i ostaće do kraja života republikanac kome je važna  sloboda mišljenja.No, uticaj  majke nije bio zanemarljiv u njegovom životu. Bila je protivnica njegove veze sa Adel Fuše, te se Igo oženio njome tek posle majčine smrti. Iako je njegov brak, u kome je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri sa vrlo tragičnom sudbinom( sinovi su umrli, jedna kćer se udavila, a druga završila u ludnici)  opstao, do smrti zakonite žene 1868. godine, za Igoovu muzu smatra se Žilijet Drue, njegova ljubavnica, glumica koja je posle jedne predstave u kojoj je igrala po Igoovom tekstu zauvek ostavila pozorište i posvetila život jednom od najvećih pisaca. Vodili su intenzivnu prepisku.

Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju, Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi i na kraju na ostrvo Gernzi , mesto Otvil Haus, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je  da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo  povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini.

Vratio se u Francusku tek 1870.posle pada Napoleona III, uspostavljanja Treće republike.

Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i  kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka na koju je uticao, izazvala je  uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava.
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike,Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan,. Njegova spisateljska slava je rasla, roman  je izazvao i najezdu turista koji  su dolazili da vide  Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Frncuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu  u očuvanji  kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije,, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.

Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Rabotnici na moru” (1866) “Čovek koji se smeje” (1869) “Jadnici” (1862 ) , “Dvadeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835)  “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali  su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo  počasti i izraze dubokog poštovanja  kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze”  i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa. Stanovnici ostrva Genzi su u znak sećanja na njegov boravak, u Kendi vrtovima  podigli slavnom piscu bistu. Viktor Igo umro je 22.maja 1885.

Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova  koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza , od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.U toj povorci bili su predstavnici Srbije, Sima Matavulj, minister spoljnih poslova, profesori Velike škole koji su u jednom trenutku pustili golubove da polete u čast velikom piscu.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga. ( Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa 740 puta.) Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”. 

 Viktor Igo  i  Srbija

Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika  velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.        

 Viktor Igo  je u jeku srpsko turskog rata 1876. godine održao je u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene  pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje  stanovništva ( žena i dece ,civila) u Aleksincu,ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima , Srbiji “Rasrđeni Dunav” ( nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”). Prvi put 1848. godine pozorišna trupa iz Zagreba izvela  je  Igoovu dramu“Emilijana” ( u prevodu Jovana Sterije Popovića)  u Srbiji.

O delu

Viktor Igo bio je slavan, ne samo u Francuskoj. Ta slava i poštovanje naročito  se rasplamsala posle objavljivanja  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”.

Strasna ljubavne priče sa nesrećnim završetkom u kojoj su žrtve zanosna Esmeralda i nakazni Kvazimodo , ali i Klod Frola, Kvazimodovog dobročinitelja koga će nakon što shvati da je nedužnu devojku okrivio i osudio na vešanje Kvazimodo gurnuti sa zvonika.  To je priča o katedrali na čijim zidovima se nalazi reč  “sudbina”, početna inspiracija  autoru . U romanu je francuski velikan ovekovečio  “knjigu od kamena”, opisom fasada, a zatim čitaoca proveo kroz sve ćoškove Bogorodičine crkve, kao simbol srednjovekovne  umetnosti i trajanja.

Bilo bi nepravedno svesti ovaj roman na ljubavnu priču jer istovremeno, kroz sudbine i  karaktere junaka Igo oštro kritikuje tadašnje francusko društvo, pokazujući lice i naličje Pariza..Kao što opisuje junake, nesrećnog Kvazimoda, Frola , Esmeraldu, njihovu životnu priču, isto tako opisuje crkvu, sve promene kojima je bila izložena, opirući se zubu vremena  i ljudskom nemaru. Igo primećuje da crkvu nisu skrnavili samo revoliucionari i vandali, već i umetnici, ubeđeni  da je ulepšavaju. Svi junaci, sem Luja XI (1423-  1483),  koji je bio vrlo uspešan kralj ,ali  surov,  poznat  po tome što je izmislio neke  sprave za mučenje i  Pjera Grengoara, pesnika tog vremena, plod su piščeve mašte.

Pomama za Igovim delom  “Jadnici”  ne može se uporediti sa bilo kojom knjigom u to doba, a to interesovanje nikada  nije ni prestajalo. Kada je belgijska izdavačka kuća “Lakroa i Verbekhoven” štampajući poglavlja romana pola godine pre njegovog objavljivanja,( bila je to vrlo uspešna markentinška kampanja ) svih pet tomova bili su vrlo čitani, traženi, čekani . Postalo je bestseller . Sam Igo govorio je da je uvek želeo da napiše “kritički pamfet protiv ljudske patnje, bede i neznanja”. Pet tomova ovog moralističko-humanističkog romana je  freska francuskog društva posle Francuske revulucije , Napoleonovih ratova. Roman je saga o iskupljenja, ljubavi, suosećanju  glavnog junaka Žana Valžana, njegovog nastojanja da posle devetnaest godina robije, krađe svećnjaka, velikodušnosti sveštenika koji ga optužbom neće vratiti na robiju, već svojim gestom potpuno promeniti; učiniti plemenitijim, spremnim da se žrtvuje za nesrećne, bolesne, obespravljene, ugrožene, onih koji trpe, nadi…

Iako je tadašnja kritika imala mnoge zamerke: počev od nemoralnosti junaka, preterane sentimentalnosti, neskrivene naklonosti prema revoluciji, knjigu su čitali svi, čekali u redovima da se knjižare otvore…Mnogi kritičari smatraju da je “Dvadeset treća” (“Vandeja se buni”) najbolje Igoovo delo, no činjenica je da “Jadnici”, “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu “ plene  pažnju i  danas.  

Studio Volt Dizni je 1996. adaptirao i snimio  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”. Najpoznatijjom ,  do sada , i najuspešnijom  adaptacijom “Jadnika”  smatra  se mjuzikl  kompozitora Kloda Mišela Šenberga i tekstopisca Alana Bublila. Postavljen u Barbikon centru u Londonu 1985. godine. Roman je pretočen u mjuzikl o prijateljstvu, odanosti,  prkosu.  Dve godine kasnije na Brodveju su takođe postavili ovaj mjuzikl  postao je hit, kao što se desilo u još četrdesetak zemalja.

Poznata je ekranizacija koji je režirao Bili Ougust, a glavne uloge su imali: Lajam Nisan, Džefri Roš, Kler Dejns.
Po najčuvenijem delu  V. Igoa “Jadnici”,2012. godine   napravljen još jedan film, mjuzikl. Reditelja  je Tom Huper. Glavne uloge u ovom filmu igraju : En Hatvej, Hju Džakmen, Rasel Krou, Amanda Sejfrid . Traje 157 minuta i nominovan je za 8 Oskara. Film  je 2013. godine  dobio samo tri Oskara i to za: šminku i frizuru, miks zvuka, a En Hatvej je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu.

smrtnakazna.rs

---

***

– Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav,  ljubav svoje majke.
– Čovek što više zna, to više pati.
– Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.
– Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.
– Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.
– Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.
– Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.
– Ništa nije umreti, strašno je živeti.
– Snovi stvaraju budućnost.
– Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.
– Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.
– Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.

ŠETNJA

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.

Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.

Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…

Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

vojvodinacafe.rs

---

---

 

Priredio: Bora*S

SAGRAĐENA MAŠTA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Da li biste živelu u kući u obliku ve ce šolje?

Ljudi za stanovanje uglavnom biraju kuće i stanove gde će se prvenstveno osećati ugodno, ipak postoje ljudi koji su odabrali da realizuju svoje najčudije snove i naprave kuće koje liče na dom iz mašte, mada su neke pomalo i zastrašujuće.

Budući da su ukusi različiti i ista građevina nekome može delovati kao idealno arhitektonsko rešenje dok istovremeno mnogima izgleda krajnje neobično, teško je sastaviti listu čudnih vikendica ili stalnih prebivališta.

Neko se može osećati „kao kod kuće“ u građevini u obliku letećeg tanjira, srećan je u školjci ili je ponosan na građevinu u obliku ve ce šolje . Bez sumnje, reč je o vlasnicima najčudnijih kuća na svetu!

 1. Svemirski brod

Kuća podseća na veliki tanjir koji se oslaja na šest velikih betonskih stubova, a praktično je to što može da se parkira auto ispod kuće.

Ovaj po malo bizaran objekat nalazi se u Tenesiju, ima tri spavaće sobe, kuhinju, dva kupatila, dnevnu sobu i veliki otvoreni bar. 

2. Dom u obliku čajnika

Ovo arhitektonsko remek-delo se nalazi u gradu Cilla u Vašingtonu. Sagrađena je pre više od 100 godina. Ona je zaista bizarna “čajnik”- kuća.

  Na prvi pogled deluje kao jedan veliki lonac sa poklopcem, ili kao čajnik, ali, verovali ili ne, to je građevina u kojoj zaista žive ljudi.

---

3. Boing 727

Zamislite da imate Boing 727 kao dom. Stepenice se otvaraju sa daljinskim upravljačem, kao garažna vrata. A tu je i lični džakuzi u pilotskoj kabini. Morate priznati da je slatko .

Dakle, ako se plašite letenja i aviona, ovo je idealn način da pobedite strah, jer je ova kuća čvrsto na zemlji.

---

4.Toalet kuća

Na listi bizarnih mesta koja morate obići prilikom posete Јužnoj Koreji je tematski park koji slavi toalete.

Ovaj muzej gradu Suvon podario je njegov bivši gradonačelnik Sim Dže,  poznatiji kao, Gospodin Toalet, kojeg je majka rodila u kupatilu svoje porodične kuće, što donekle objašnjava njegovu posvećenost toaletima.

On je ranije sprovodio odlučnu kampanju poboljšanja kvaliteta javnih toaleta, a takođe je i osnovao Svetsko toaletno udruženje čija je svrha širenje svesti o vezi između toaleta i higijene, odnosno ukazivanje na to kakvu važnost sanitarno odlaganje otpadnih voda ima kako za zdravlje zajednice, tako i za njeno dostojanstvo.

  I to nije sve. Ovaj interesantni Koreanac napisao je i knjigu “Drago mi je što sam s tobom, toaletu”, a kako to ironijom sudbine obično biva, pre tri godine umro je od raka prostate.

  Park koji je se sastoji iz Simove kuće u obliku ve-ce šolje, koja je posle njegove smrti pretvorena u muzej. Ovaj “haj tek” toalet je sada otvoren za posetioce koji u ovom parku mogu da razgledaju fotografije koje prate istorijski razvoj toaleta ili galeriju slika na kojima su u raznim tehnikama prikazane ve-ce šolje.

Osim toga, tu su i “toalet znaci” iz celog sveta, statue ljudi koji vrše nuždu i suveniri u obliku izmeta.

---

5. Školjka kuća

Ova bajkovita, krajnje ekscenrtična kuća se nalazi u Meksiko Sitiju i predstavlja jedan od projekata takozvane ,,Organske arhitekture“. Dizajnira je za jedan bračni par sa dvoje male dece koji su želeli da se sjedine sa prirodom.

Nautilus kuća inspirisana je morem i krivudavim oblikom nautilus školjke. Ima efektni ulaz u zidu na kome se nalaze šareni prizorčići od bojenog stakla, čiji je spoljašnji izgled dovoljan da vas privuče, dok unutra svetlost koja prolazi kroz bojeno staklo proizvodi jako zanimljiv efekat na jednom od unutrašnjih zidova.

Život u unutrašnjosti ove kuće odvija se u prostoru, bez bilo kakvih pregrada. Staza od kamena vas vodi iz jedne prostorije u drugu, a kada se penjete spiralnim stepenicama koje vode do radne sobe, imate osećaj kao da lebdite iznad dela obraslog vegetacijom. Kupatilo sa svojim peščanim zidovima i plavim pločicama, dizajnirano je tako da izgleda kao da je pod vodom.

---

6. Kuća u obliku cipele

Kuća u obliku cipele osnovana je 1948. godine od strane poznatog kreatora cipela i vlasnika velikog broja prodavnica obuće Mahlon Heinesa koji je na pravi način znao kako da napravi najbolju promociju sebe i svog rada.

Haines je prišao arhitekti, uručio mu staru radnu čizmu, i rekao: “ Izgradite mi kuću ovako“.

---

7. Izvrnuta kuća

Poljski biznismen i filantrop Daniel Czapiewski je izgradio ovu naopačke izvrnutu kuću kao svoj stav prema periodu komunizma i kraju sveta.

Građena je 114 dana jer su radnici bili potpuno dezorijentisani uglom zidova. Ova kuća privlači turiste u malom poljskom selu Šumbark kojima se često zavrti u glavi i dobiju “morsku bolest” nakon samo nekoliko trenutaka provedenih u kući.

---

8. Kocke u Roterdamu

  Kockasta kuca u Roterdamu u Holandiji predstavlja kompleks kuća koje pojedinačno formiraju geometrijski oblik kocke.

  Osnivanje ove strukture datira još iz 1970. godine kada je začeta ideja o postojanju ove interesantne građevine od strane holandskog arhitetke Piet Blom.

---

9. Balon- kuća

Ova najčudnija kuća nalazi se u u Kanu. U ranim osamdesetim, modni kreator Pierre Cardin kupio je ovu kuću. Ima 1.200 kvadratnih, između ostalog ima amfiteatar od ( 500 mesta , prijemne sobe , panoramski salon, i 10 apartmana .

Bašta i bazeni prostiru preko 2,1 hektara zemljišta. Kuća ima 28 soba okruglih, sličnim balončićima od sapunice, kreveti su takođe okrugli. Nema slike na zidovima , ali mnogi od podova od zida do zida su prekriveni debelim tepisima . Specijalno dizajnirani reflektori menjaju svetlo u zavisnosti od doba dana .

---

10. Kuća u obliku jagode

Ova se „voćna“ kuća nalazi Tokiju.

Zgrada ima oblik dve jagode, jedne pored druge i jedne pečurke.. Izgrađena je 1984. godine, kao zgrada u kojoj je bio jedan od prvih trgovačkih centara Tokiju za decu, stvarajući im svet fantazije gde mogu da igraju u poljima jagoda .

  Jagoda ima tri sprata, prva dva su snabdevena sa robom, a treći ima tematske igraonice i može da se koristi za posebne događaje.

 M.Nikolić – superodmor.rs

---

PUT KOJIM SE REĐE IDE…

Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga

Iako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca.

Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.

Teško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.

Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?

Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.

Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.

Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.

Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.

Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.

Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.

Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.

Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.

U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.

Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.

bizlife.rs

neke od stranica…

---

---

---

MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.

Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek

PUT KOJIM SE REĐE IDE

Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.

Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.

Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.

Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

vulkani.rs

---

„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)

Priredio: Bora*S

---

---

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_____________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

---

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

---

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

Po odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

---

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

---

Priredio: Bora*S

---

 

LJUBAV JE PUT BESKRAJAN…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

PUTNIK

Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,

i smešim se na daljine.

Umor mi samo u očima sja,

i sve što ištem od tebe to je:

časak-dva tišine, tišine.

Miloš Crnjanski (Jegerndorf, 1915.)

---

MILOŠ CRNJANSKI

Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Sava Šumanović: Portret M. Crnjanskog Rad iz 1921. sa posvetom: Mom prijatelju – Šumanović    Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.   U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.   Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.   U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).   Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“. Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je nobjavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava. Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena. Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd. Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba… a nedugo po povratku i Sabrana dela u 1o tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“. Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985). Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.   Miloš Crnjanski kao profesor IV muške gimnazije u Beogradu 1931. Momčilo Nastasijević i Miloš Crnjanski (detalj sa fotografije levo) Miloš Crnjanski, urednik nedeljnika Ideje 1934/35.   Spomen-tabla na kući u Londonu u kojoj je Miloš Crnjanski ziveo i radio (1953-1965). Tabla je postavljena o 110-togodišnjici pesnikovog rodenja (2003), zahvaljujući Ambasadi SCG u Londonu Naslovna strana kataloga za izložbu Miće Miloradovića, Kragujevac, 2003. WEB SAJT ZADUŽBINE MILOŠA CRNJANSKOG www.mcrnjanski.org.yu Povodom svoje 25-togodišnjice, 7. juna 2005, Zadužbina Mloša Crnjanskog je postavila web prezentaciju, na adresi www.mcrnjanski.org.yu Pored osnovnih informacija o radu Zadužbine i o životu i stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, na web sajtu Zadužbine redovno će se, u rubrici Aktuelnosti, donositi novosti iz rada Zadužbine, i sve druge vezane za ime Miloša Crnjanskog, posebno o novim izdanjima dela Miloša Crnjanskog u zemlji i inostranstvu Takođe, preko web sajta Zadužbine, pružaće se informacije na pitanja posetilaca našeg web sajta, vezanih za ime i stvaralaštvo Miloša Crnjanskog. Izvor:mcrnjanski.rs/ PRIČA Sećam se samo da je bila nevina i tanka i da joj je kosa bila topla, ko crna svila u nedrima golim. I da je u nama pre uranka zamirisao bagrem beo. Slučajno se setih neveseo, jer volim da sklopim oči i ćutim. Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više.

Rodna kuća Miloša Crnjanskog u Čongradu Petogodišnji Miloš Crnjanski u Temišvaru 1898. Sudba – prva objavljena pesma Crnjanski – vojnik Vida Ružić uoči venčanja sa Milošem Crnjanskim 1921. Miloš Crnjanski: Autoportret

BELE RUŽE

O nemoj doći kad te zovem. Noć mi poslednja ostade divna, lekovita i beskrajna. O, nemoj doći, ostavi mi strasne jade, slast još jedina mi je tajna. O, gle ruže što se sagle bele od nevinosti, ispod one plave jorgovanske magle. Drhte od radosti, a kad ih dodirnem tako brzo potamne, kao da se prozor smrz’o i raskid’o cvetove nevesele ledene tajne.

LJUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše. Još malo samo, pa ćemo sumorni, sa osmehom tužnim, u strastima ružnim, stati, bolni, bledi, umorni. U bilju, ili nečem drugom, moćnom, nad proplankom jedne šume mlade, naći ćemo opet svoje nade. U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše. I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave. I zagrljaj opet bude svet’, kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim, nećemo znati koji greh to beše, među gresima što ko oblaci plove, što nam ta tela i duše dade divne i nove.

---

---

Priredio: Bora*S

NAJSTARIJA ARHITEKTURA NA TLU EVROPE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR

Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e  na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)

Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom. 

Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u  obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.

Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača  postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.

Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.

Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima  više.

Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta,  Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.

Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i  simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.

Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.

On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.

Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju  šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.

Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:

Začetak pismenosti?

Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.

Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof  Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.

Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.

Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :

Izvor: nadgradnja.wordpress.com

IZMEĐU IDEALA I STVARNOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________

Tek par činjenica je sasvim dovoljno, da se još jednom, danas, tamo i ovde, podsetimo na remek-delo, jednu od najpoznatijih i najčitanijih, a moguće, i najvrednijih knjiga španske i svetske književnosti.

Na knjigu, koja se smatra  kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti, ali i njenog autora.

Naime, na današnji dan, 29.septembra 1574.godine rođen Migel de Servantes, autor romana Don Kihot, najviše objavljivane i najprevođenije knjiga na svetu posle Biblije.

 Danas, nakon nekoliko stoleća, vetrenjače su i dalje svuda okolo. Mnogostruko brojnije i sofisticiranije.

Lutajući vitezovi, koji bi ispravljavljali krivde, branili nezaštićene i spašavali device, čini se, netragom su nekud nestali.

 Svi smo blagovremeno lišeni zabluda, postali zdravi, pametni i socijalno inteligentni.

Da, a device se i same, sasvim dobro snalaze.

Bora*S

---

Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta.

Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu.

Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoga pogrešna namerna ili nenamerna nadomeštanja mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka.

Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću.Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija del Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi.

Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i po tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko 1586. ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar.

Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine
Foto:wikipedia.org

DON KIHOT

 Fabula

Prvi deo

Alonso Kihano, sredovečni idalgo (šp. hidalgo), živi dosadnim životom u nekom malom mestu u Manči, sa svojom nećakom i domaćicom. Vreme krati čitajući viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno nemogući. Čitao je mnogo, po ceo dan i noć i „od malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak, te izgubi pamet“ (…del poco dormir y del mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio) te odluči da se proglasi lutajućim vitezom i da krene da traži avanture.

Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od Manče, svom konju nadenu ime Rosinante (šp. Rocinante), odabra Aldonsu Lorenzo (šp. Aldonsa Lorenzo), seljančicu iz susednog sela, za svoju damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u Dulsineja od Toboza (šp. Dulcinea de Tobozo), te krenu na put u potrazi za avanturama.

Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov sused Pedro Krespo (šp. Pedro Crespo) i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom mišljenju, krive za njegovo ludilo, sobu sa knjigama zazidaju, a njega ubede da je sobu odneo neki volšebni čarobnjak.

Don Kihot se, međutim, ne predaje tako lako i dalje razmišlja kako da ostvari svoj naum, te prvo posluša savet krčmara, to jest, „vlasnika začaranog zamka“ te pozove svog suseda, priprostog i dobrodušnog Sanča Pansu (šp. Sancho Panaz), da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od kuće u susret avanturama lutajućeg viteza.

Od tog momenta nižu se dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo on video grdne i surove divove.

Drugi deo

Za razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Sad su drugi ti koji stvaraju privid viteškog sveta i volšebnih magova ne bi li privoleli Don Kihota da jednom za svagda odustane od „života lutajućeg viteza“. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje ideale, pod uticajem Sanča Panse.

Ta transformacija se takođe vidi i u postepenom menjanju imena – od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu u jednu fiks ideju – da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar, međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast. Kao što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don Kihota.

Sanson Karasko (šp. Sansón Carrasco), mladi naučniki, Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće Don Kihotovim stopama i pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju, nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi na put barem godinu dana.

Roman se završava Don Kihotovim potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se viteštva, priznaje svoju zabludu i umire. Zanimljivo je da postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni, konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. i 23. poglavlju.

Struktura i tematika

Kao što je već pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio roman počevši od te prve priče. Priča je zamišljena kao čitanje rukopisa Sida Ameta Benandželije> (šp. Cide Hamete Benangeli) arapskog hroničara koji se zapravo pojavljuje tek u 9. poglavlju i koji se pominje svega četiri puta u celom romanu, da bi na kraju potpuno nestao u prvom delu nakon 27. poglavlja. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda, međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove, ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera.

Ono što izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava i uklapa u nit glavne radnje. Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela. Glavna tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest, da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode.

Kako čovek treba da shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet? Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme: Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de Vege.

Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama, kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za Servantesa.

Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini, itd.

Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd.

Ubačene novele

Jedna od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u obliku kratkih priča – novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i tematske strukture romana. U prvom delu romana ubačene novele samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet. Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi.

U slučajima istinske moralne nepravde, Don Kihot sesvodi na običnog posmatrača. Ubačene novele predstavljaju prave socijalne probleme Servantesovog doba, kao recimo, proterivanje „moriskosa“ (šp:moriscos) 1502. godine. „Moriskosi“ su muslimani koji su bili nasilno pokršteni nakon pada poslednjeg mavarskog bastiona, Granade i konačne pobede Katoličkih kraljeva, Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona i završetka Rekonkiste 1492. godine. U želji za ostvarenjem što monolitnije države na verskom planu, 1492. godine proteruju sve Jevreje, a 1502. sve Mavre i „moriskose“, jer su smatrali da njihova predanost novoj religiji nije iskrena i da u tajnosti i dalje praktikuju svoju staru veru, islam. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom, međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom.

Glavni likovi

Don Kihot i Sančo Pansa

Ludilo je najkarakterističnija osobina Don Kihota. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana. Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih stanja. Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U samom naslovu,

Don Kihot se naziva veleumnim ili oštroumnim (šp:ingenioso), terminom koji bi se mogao protumačiti kao maštovit, čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika. Zapravo, u najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje baš za reč „maštoglavi“.

Postoje tri osnovna aspekta Don Kihotovog ludila: Prvi aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u viteškim romanima imaju čvrstu istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila. Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se u lutajućeg viteza. Treći aspekt pokazuje se tek u drugom poglavlju – mašta nameće stvarnosti slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze, vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske.

To su tri osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na samom početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu – neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva.

Sančo Pansa

Sančo Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički. Dok je njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Tipičan primer prostodušnog čoveka iz naroda koji je naučen da poštuje autoritete, ali ne i da razmišlja o „umnim“ temama. Zdrave je i bistre pameti i, za razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, a kad zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor prave narodne mudrosti.

Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor ili komentar u obliku neke narodne umotvorine – bilo poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog gospodara, ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je, uostalom, i pošao u avanture. Međutim, u drugom delu, Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.

Priredio: P. Jokić, nastavnik/tabanovic.com

---

UTOPIJA ILI NE, MARINELADA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Marinaleda – najbolje mesto za život u Španiji

Iako prosečna plata ne deluje impresivno po evropskim standardima, 1.200 eura mesečno je više nego dovoljno, ako znate da mesečni najam iznosi svega 15 eura mesečno.

Foto:panosart-in-color.blogspot.com

  Mali grad Marinaleda na jugu Španije mnogi smatraju najboljim mestom za život.

  Prostire se na 25 kvadratnih kilometara, i ima oko 2.700 stanovnika.

 Andaluzijski grad je ukrašen grafitima i muralima, kojima se podržavaju komunističke zemlje kao što su Kuba i Venecuela.

 Ulice su nazvane po Federicu Lorci i Pablu Nerudi, a odluke se donose po principima neposredne demokratije, na sastancima koje nedeljeno posećuje od 300 do 400 ljudi.

Dok se Španija bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama, kao i nezaposlenošću od 27 %, u Marinaledi gotovo svi rade. Mnogi bi naravno hteli da se dosele, ali lista za čekanje je toliko duga da treba biti strpljiv i preko dve godine. Planirano je da se izgradi oko 250 kuća u naredne dve godine, a do sada ih ima 350.

Foto: inlandandalucia.com

U Marinaledi je internet besplatan, kao i upotreba košarkaškog, teniskog, odbojkaškog ,skvoš i fudbalskih terena.

Jedino što se plaća jeste godišnja naknada za bazen. Marinaleda ima i crkvu, ali stanovnici retko učestvuju u crkvenim aktivnostima.

Kada dobijete dozvolu da napravite kuću, od lokalne vlasti dobijate potreban materijal, a tek nakon izgradnje plaćate 15 eura mesečno za refundaciju troškova materijala.

Ako neko ne zna da izgradi kuću, dobiće kao ispomoć profesionalne građevinare i arhitekte. Nije dozvoljena prodaja kuća, a da bi se poboljšao život u gradu, obeležava se Crvena nedelja, kada se iznose ideje za unapređenje Marinalede.

Grad ima svoju televiziju i radio kanale, a gost je bila i ćerka Ernesta Che Guevare.

Foto:rojters

 Policija ne postoji, a gradonačelnik Huan Manuel Sancez Gordiljo to ovako objašnjava: „Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četvoro i sedmoro policajaca. Ali, mi ih ne želimo ovde. Jer, baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi i što se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije“.

Gordiljo je, inače, sam po sebi vrlo kontroverzna ličnost. On je u avgustu 2012. organizovao pljačke u supermarketima, i ukradene namirnice delio siromašnima, a onda je krenuo u tronedeljni marš, kako bi ohrabrio borce protiv mera štednje.

Izvor teksta:gdeinvestirati.com

---

---

Ekskluzivni intervju TRNN-a sa  „Robin Hud“ gradonačelnikom

https://www.youtube.com/watch?v=GlfCbpe1zA0#at=181

Priredio i naslovio: Bora*S