KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

tamoiovde-logo

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

PAZI KAKO PERCIPIRAŠ…

tamoiovde-logo

Poučna priča: LJUBAVNI POGLED

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.”

******

ljubav-na-prvi-pogledKralj je bio zaljubljen u Sabrinu, ženu siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

“Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!”

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

“Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

“I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

“Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?”

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca.

Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.”


“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

__________________________________________________________________________________

PRENOŠENJE MLADE PREKO PRAGA…

tamoiovde-logo

 Stari običaj

Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.

bf78fd510073011d9858780140bc3334_LIsorija koja se krije iza običaja

Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.

Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.

Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.

Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.

Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.

Poštovanje ovog običaja danas

Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.

Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

NARODNA VEROVANJA O CRVENOM KONCU…

tamoiovde-logo

Zašto ljudi nose crveni konac oko ruke?

Od pamtiveka ljudi iz mnogih kultura i civilizacija su nosili crveni konac oko ruke. Evo i zašto…

Naši stari od davnina veruju da crveni konac može da spase i zaštititi od bilo kog uroka. Mnoge kulture širom sveta veruju da putem naših misli ili putem zavidnog pogleda, osoba može da naškodi drugoj osobi uzrokujući joj bolest, ozledu ili čak smrt.

n41411Urok je strela koja izlazi iz duše zavidnika i urokljivca prema onome kome zavidi i nekada ta strela pogađa, a nekada promaši.

“Crveni konac” pronalazimo kod Jevreja (posebno kabalista), budista i hindusa (sveti konac koji štiti, ispunjava duhovnu želju ili snaži zavet).

Za crveni konac se veruje kako “odvraća” lošu sreću koju čoveku može doneti urok zla oka. Na hebrejskom jeziku on se naziva “rojte bindele” i obično je napravljen od tanke vunice. Nosi se na levoj ruci povezan kao narukvica.

Neki od tih crvenih konaca se donose iz Izraela. Ponekad je crveni konac u ogromnim količinama obavijan oko groba jevrejske biblijske mučenice Rahele u blizini Vitlejema. Smatra se da crveni konac ima ogromne moći i da donosi dobru sreću i da garantuje onome ko ga nosi božansku zaštitu.

Neki Jevreji, koji se plaše negativnih uticaja uroka, imaju staru tradiciju da vežu crveni konac na bebin krevetić u nadi da će time odvratiti uroke i prizvati milost Boga pa će beba biti zaštićena od svakoga zla.

Kalava je sveti hinduistički konac, koji se takođe zove i “mauli” na hindu jeziku. Nosi se u toku obavljanja hinduističkih rituala kao što su Jajna ili Puja odnosno sankalpa.

Veže se od strane sveštenika na ruke vernika koji prisustvuju obredu molitve. Kalava se veže na desnoj ruci muškarca i neudatih žena, a na levoj ruci udatih žena.

Takav konac je najčešće simbolički čin namere u umu osobe da joj se ispuni željeni duhovni zavet.

Crveni konac pojačava cirkulaciju krvi
Krajem devedestih, crveni konac postaje popularan među muzičkim i filmskim zvezdama u SAD-u kao što su Madona, Majkl Džekson, Rozi ODonel, što se zatim prenelo na mlađe generacije Holivuda.

Postoji mnogo mitova o njemu, ali u stvarnosti to je samo – narodna medicina.
Crveni konac oko zgloba navodno smanjuje bolove u zglobovima i pojačava cirkulaciju krvi.

Vuneni konac takođe navodno utiče na cirkulaciju, jer upalna reakcija počinje usporenjem krvotoka. Takođe služi kao izvor manjeg statičkog elektriciteta.

crveni-konac-2Higijenski najzdravija termoregulacijska stvar je vuna. Njena struktura omogućava koži da diše. Štaviše, poseduje lekovita svojstva.

Od davnina su se ljudi oslobađali zubobolje, glavobolje, bolova u leđima, tako što su na bolno mesto stavljali komad prave prirodne vune. Takođe su prevremeno rođenu decu stavljali u runo ovce.

Stvar je u tome da prirodna vlakna vune, ošišane i netretirane bilo kojim hemikalijama odlično se upijaju u kožu i umiruju je.

Ako koristite posteljinu od prirodne vune, postojeći lanolin iz nje (koji se topi na temperaturi tela), lako prodire u kožu. Na taj način blagotvorno deluje na mišiće, zglobove, kičmu, ublažava bolove i povećava cirkulaciju krvi. Toplotna provodljivost vune je niža od mnogih tekstilnih materijala.

Postoje verovanja naših baka, da se vunenim koncem mogu izlečiti bradavice.

Evo i na koji način: Ukoliko je bradavica na prstu, veže se crveni vuneni konac na zglob ruke (ako je na nozi – na članak). Nosi se dve nedelje. Posle skinuti i zakopati u zemlju. Kad konac istruli (za oko mesec dana) – nestaće i bradavica.

Izvor: zenskikutak.rs

________________________________________________________________________________________

POSTOJI (LI) ŠUMA KOJA DIŠE…

tamoiovde-logo

Da li biste smeli da obiđete šumu koja diše?

Snimak koji se brzinom munje širi društvenim mrežama. Šta li se to sa ovom šumom dešava?

suma

Foto: Youtube

Brajan Nutal je svojim mobinom telefonom zabeležio neobičnu pojavu u jednoj šumi u Kanadi. Naime dok je šetao šumom Brajan je snimio kako se tlo šume pomera tako da se čini da ona diše.

On je svoje otkriće objavio na Fejsbuku i u veoma kratkom roku veliki broj ljudi je lajkovao i šerovao njegov snimak.

Odmah su se kako pojavili i teoretičari zavera koji su ponudili mnogobrojne odgovore od kojih je najeziviji bio da mrtvaci pokušavaju da ustanu iz groba. S obzirom da snimak datira od 31. oktobra (Noć veštica) kod mnogih je ovaj video izazvao strah od zombi apokalipse.

Međutim, nije prošlo mnogo kako su prirodnjaci otklonili sve sumnje i objasnili da u pomenutom fenomenu nema ničeg neobičnog, već da je reč o sasvim normalnoj prirodnoj pojavi ulegnuća velikog drveća koja se često dešava.

Ipak, dobar deo internet zajednice nije bio zadovoljan naučnim pristupom i logičnim objašnjenjem, pa su nastavili da šire teorije zavere među kojima je najpopularnija ta da će se na tom mestu otvoriti crna rupa i da će sve progutati

Na kraju bilo kako bilo snimak izgleda veoma čudan, misteriozan i neobičan, uverite se i sami:


Izvor: prva.rs/Zanimljivosti dana

_____________________________________________________________________________________________

SRPSKO NARODNO VEROVANJE O PŠENICI…

tamoiovde-logo
Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da „težak-baša“ zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog „težak-bašu“. I – setva može da počne.

ccd8446da0236cddce1b46e8f07f6309_L

foto: Zoran Petrović

Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova – „da pšenica bude ko olovo teška“. Stavi se i pokoji novčić – „da pšenica dobru cenu ima“. Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane.

A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati „jer neće biti berićeta“. A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi.

Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre „jer će biti gada u pšenici“. Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. „Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati“. I bolje siguracije nema.

Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne… Onda valja gatati dalje.

Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao… dalje znate i sami.

Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.

U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: „Evo nama neviste. Pospimo je ‘šenicom, da nam bude plodna“ i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni „i demon mu neće moći ni da priđe“.

Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od „teja od pšenice“ znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu“ – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, „zmajotresinu“ i zrno kukuruza.

I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške „bez belege“ pa se ušije u tkanicu.

A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

„Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje“. To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – „ne zemlji će nestati pšenice“. I tu nema nikakve sumnje.

Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. „I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad“. Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.

Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – „Božju bradu“. I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

Foto Plus TAMOiOVDE


________________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S