GOLA ISTINA…

tamoiovde-logo

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo


 

DONJE RUBLJE I OKO NJEGA…

tamoiovde-logo

Donje rublje i oko njega (još jedna kratka istorija)

Istorija donjeg rublja seže daleko u prošlost. Pouzdano se zna da su ga koristili još u antičkom Egiptu.

Pretpostavlja se da su prvo rublje činili nabedrenici (eng. loincloth). To bi, u osnovi, bio dugi komad platna koji se omotavao na različite načine oko bedara sa ciljem pokrivanja (i zaštite) genitalija. Najčešće se javlja u formi kecelje, pelena i suknjice. U početku je ova odeća bila i jedina odeća, a u nekim krajevima sveta to je i danas.

Nije poznato da li se u antičkoj Grčkoj nosilo donje rublje i većina spekuliše da grčki građani nisu nosili ništa ispod hitona, a nabedrenike su nosili samo robovi. Mozaici iz antičkog Rima, pak, pokazuju da su Rimljanke nosile grudnjake (strophium) i neku vrstu šortsa ili nabedrenika (subligaculum). Subligaculum nose i muškarci.

U srednjem veku se napušta nošenje nabedrenika, a u modu ulaze široke nogavice, nazvane bre (franc. braies) koje se se vezivale u struku. Bogatiji muškarci su preko njih mogli da nose druge, uske, nogavice, ali one su pokrivale samo noge, a ne i međunožje. Tokom renesansnog perioda nogavice postaju sve uže i spojene su sa stopalima, nalik na dugačke čarape. Ipak, ni bre ni nogavice nisu donje rublje u pravom smislu reči, jer se nose bez druge odeće preko.

Ulogu šlica je imao poklopac od tkanine koji se sa svake strane vezivao tračicama. Tokom XVI veka ovaj poklopac prerasta u pravi modni detalj – bragetu (franc. bragette, ital. braghetta, eng. codpiece). Reč brageta (vrećica, kesica) donekle opisuje njen izgled. Mnogi njen specifičan izgled pripisuju engleskom kralju Henriju VIII.

On je bolovao od sifilisa i pretpostavlja se da je pokušavao sa ublaži simptme oblogama kojima je punio bragetu. Ovako vatirana brageta se ukrašavala vezom, ukrasnim trakama, dragim kamenjem pa čak i mašnama. Brageta je često služila i kao džep sa nošenje sitnica. Uz oklope je, naravno, išla metalna brageta.

Gornji deo tela je od srednjeg veka pa na dalje, i kod žena i kod muškaraca, pokrivala košulja (franc. chemise). Žene su je nosile ispod tunika i haljina kao jedino donje rublje, a muškarci su je uvlačili u bre i nogavice, noseći preko njih drugu odeću.

U XVI veku se pojavljuju prvi korseti, čija primarna uloga tada nije bila da naglase struk, već pre da pritisnu grudi kako bi telo dobilo, tada poželjan, bačvasti oblik. Oblačili su se preko košulje, a mogili su biti od drveta, metala ili krutog platna ojačanog prućem.

Tokom kraćeg perioda u upotrebi su bile i nogavice nalik na muške, široke i prikupljene ispod kolena, preteče današnjih gaća. Tokom ovog perioda nose se i podsuknje sa obručima od pruća (nalik kriolinama), koje su suknjama davale željeni oblik.

Donji veš se neće bitno menjati ni tokom narednih vekova: muškarci će nositi neku vrstu dugih gaća (ne obavezno) i košulje upasane u čakšire ili pantalone (šlic se ustaljuje u formi poklopca koji se kopča sa svake strane), a žene košulje i korsete, povremeno sa nekom formom krinoline.

Povratak dugih gaća (pantalone ili pantolete) u žensku modu se pripisuje Napoleonovj prvoj ženi, Žozefini. One se sastoje od dve, u početku odvojene, a kasnije samo delimično spojene nogavice koje se vezuju u struku. Šivene su od finog platna i ukrašavane čipkom po rubu, a dopirale su do iznad gležnjeva ili do ispodkolena.

Krajem XIX veka pojavljuje se kombinezon od žerseja („unionsuit“) namenjen i ženama i muškarcima i deci. Imao je duge rukave i nogavice, kopčao se nared celom dužinom, a na stražnjici je imao „zgodan“ poklopac koji se, takođe kopčaona gornjoj strani. Ovaj odevni predmet će kasnije biti podeljen na dva dela i u tom obliku ostaće u uptrebi i tokom XX veka (još uvek čujem svoju babu kako tera dedu da obuče „šlofjanku i unterciger“ ).

Prvi brushalter se pripisuje Meri Felps Džejkob, koja ga je napravila 1913. spojivši trakom dve maramice. Ovaj deo rublja će postati veoma važan tokom i posle I svetskog rata, kada korset izađe iz mode.

Tokom 1920-ih, sa skraćivanjem suknje, u modu ulaze i halteri za čarape čineći veš još erotičnijim. Košulje nestaju iz upotrebe kao donji veš, a umesto njih se nose kombinezoni.

Tokom XX veka muški veš čine potkošulje (dugih ili kratkih rukava ili bez rukava) i gaće dužih ili kraćih nogavica, od platna ili trikotaže.

Ženski veš se sastoji od bruhaltera, čiji se oblik menja u zavisnosti od modnog trenda, i gaća, koje takođe trpe promene u skladu sa trendovima. Sredinom veka su bili popularni i mideri koji su korigovali formu stomaka i bokova, ali se oni u drugoj polovini veka gotovo gube iz upotrebe.

Kraj XX i početak XXI veka donosi i poigravanje delovima donjeg rublja koje se sada nosi preko odeće (korseti) ili namerno izviruje ispod gornje odeće.

Ako vas zanima kako se menjao oblik korseta i brushaltera možete pogledati video „Underwear: from corsets to bullet bras and back“ ovde.

Slike preuzete sa Google images.

Izvor: modanekadisad

____________________________________________________________________________________________

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

KAKO PREŽIVETI NA PLUS 40…

tamoiovde-logo

Iako smo navikli na vrela leta na ovom podneblju potrebno je da preduzmemo neke korake kako ne bismo ugrozili svoje zdravlje

Talas vrućine zahvatio je gotovo celu Evropu, a u mnogim zemljama, gde ljudi nisu navikli na tropsku klimu, izazvao je i velike probleme. Međutim, koliko god da smo navikli na vrela leta na ovom podneblju, treba da znamo kako da se zaštitimo da ne bismo kolabirali.

Pijte dovoljno tečnosti 

Bez tečnosti telo ne može normalno da funkcioniše. Kako biste ga u uslovima velikih vrućina snabdeli s dovoljnom količinom tečnosti pijte dovoljno vode, ali ne i soka obogaćenog šećerom ili veštačkim zaslađivačima koji dodatno podstiču žeđ. Ukoliko imate problema sa izrazito naglašenim znojenjem pijte za sportske napitke obogaćene elektrolitima. No, prvi izvor hidratacije uvek i u svakoj prilici treba da bude obična voda.

Neka cirkuliše vazduh u prostoriji

Ako nemate klima uređaj u svom životnom prostoru, dobro vam može poslužiti i ventilator. Bez obzira da li je reč o malom, velikom ili plafonskom ventilatoru omogućiće cirkulisanje vazduha čime on postaje nešto hladniji nego u “statičnom” izdanju. Pritom vodite računa da vazduh ne duva direktno prema vama.

Nosite odeću od prirodnih materijala

Prirodni materijali kao što su lan i pamuk omogućiće lakše disanje kože. Zbog sintetičke odeće vrućinu možete osećati još intenzivnije jer ona “zadržava” visoku temperaturu između tkanine i kože.

Ne nosite crnu odeću

Crna boja je elegantna i, ako je stalno nosite, učinite izuzetak i tu odeću stavite u drugi plan zbog zdravlja i komocije. Nemojte da budete solarna ploča, već obucite svetlije boje koje neće biti mamac za jako sunce.

Nigde bez kreme za sunčanje

Iako imate podlogu jer ste već pocrneli, ukoliko provodite vreme na otvorenom, na kožu izloženu suncu nanesite kremu sa zaštitnim faktorom kako biste se zaštitili o štetnih UVA i UVB zraka.

VAŽNO:

Ako vam se ipak desi da dehidrirate, naknadno pijenje velikih količina vode neće pomoći, jer je organizam izgubio elektrolite. Zato je potrebno u vodu sipati malo soli i piti nekoliko gutljaja svakih pet minuta, dok organizam ne povrati potrebnu tečnost, a zatim treba pojesti neko sočno voće poput lubenice.

Simptomi dehidracije: Glavobolja, mučnina i malaksalost, suva usta i jezik, grčevi u rukama i nogama, povećan broj otkucaja srca, umor i slabost, smanjeno znojenje.

Idealna stvar umesto slane vode je rehidracijska so koju možete nabaviti u svakoj apoteci, ali u nedostatku toga, pomoći će i posoljena voda.

 (Telegraf.rs)

Izvor: Pedijatrijska specijalistička ordinacija Dr Saša Milićević

_____________________________________________________________________________

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб


ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs


FotoGalerija



 

VIŠE NEGO SREĆNI…

tamoiovde-logo

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Amisi-roditelji-680x450Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno.

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

ŠAJKAČA…

tamoiovde-logo

POREKLO I ZNAČAJ SRPSKE KAPE

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje.

SasajkacomSumadija1a.jpg~originalTako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr. šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Sama, pak, reč čoha je persijska (izvorno: čuha, u značenju: sukno bolje vrste, mekše i lepše), a ušla je u naš jezik posredstvom Turaka. Dakle, u oba slučaja, kao vrste valjane tkanine, šajak i čoja se identifikuju kao sukno.

Reč sukno za naziv vunene tkanine od valjane, najčešće ovčje, dlake — praslovenska je i sveslovenska reč, a vuče koren od glagola sukati. Sukati (u smislu: uvrtati, vrteti, izvijati) znači: presti žicu, izvijati pređu, uvrtati dlake ka vrhu. Stara naša reč sukno (neutrum koji označuje materiju) osnova je iz koje je izvedena reč suknja, i ona je, kako navodi Skok, „jedina sveslavenska riječ, koja je iz poljskog i južnoslavenskog prodrla (za vrijeme križarskih ratova) na zapad preko sjeverne Italije i Njemačke“, odakle se vraća u naše susedstvo, gde je primaju Grci i Rumuni.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Kako je zapazio Joakim Vujić u svom putešestviju po Srbiji tridesetih godina prošlog veka, „svaka Srpkinja svog muža od ušiju do pete odene“, jer ona, između ostalog vunu operja, uredi, oprede, otka, pak od sukna šije odelo, a „gdi koja od crnog sukna napravi svome mužu i kapu“. U prošlom veku, kako svedoči istoričar Živan Živanović, sećajući se živo svog šumadijskog detinjstva, „sve što su ondašnji seljak i njegova domaća čeljad na sebi nosili, bilo je proizvod domaće radinosti: sukno od domaće vune i platno od težine tkano je u svakoj kući“.

Grublje i deblje domaće sukno je ponekad nazivano i aba (arapska reč, koju su Turci preuzeli), pa su po njoj i suknari nazvani abadžije, tj. zanatlije koje prave odela od abe (sukna). Kape koje su oni pravili nazivane su abenjače (po materijalu), ili, u narodu, suknjenjače, kakve su pravljene u Starom Vlahu do sredine prošlog veka (s ravnim dnom, od belog ili crvenog sukna, a okolo od vranog).

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj (Hercegovina).

Sa ovima imaju velike sličnosti kape koje su nošene u starim srpskim predelima, kakvi su potkraj srednjeg veka bili predeli Prizrena, Debra i Prilepa (u Marijovu se nazivaju starski kapi).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“

Znajući da se crnogorska i hercegovačka kapa naziva šišak, Vuk zapisuje da se takva kapa u Srbiji zove kariklija, koju ovako opisuje: „Kariklija je od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, na koju se odozgo može što zadjesti (gdjekoji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im priručniji nego u kesama).“ Očito, ne treba truda da bi se u šišku, zavratki ili karikliji prepoznala šajkača.

Pridodajući ovome način pravljenja zavratke ili kariklije (zavrtanjem donje polovine preko gornje), imamo jasan način dobijanja šajkače.

Zakleti protivnici islama Srbi su kao dobrovoljačka vojska rado pristajali da stupaju u hrišćansku austrijsku vojsku, naraštajima sanjajući da će tako osloboditi i vlastitu zemlju od Turaka, što je bečki dvor vrlo vešto koristio.

Opisi nošnje u austrijski frajkor zavrbovanih Srbijanaca, čije je vojničko odelo bilo narodno, ističu da je ovim vojnicima glava „červenom šepicom pokrivena“. U izveštajima toga vremena, objavljenim u Novakovićevom listu Slaveno-serbskija vjedomosti (Beč, 1792—1793) ističe se nošnja srpskih frajkoraca, koja ih je u tirolskom gradu Insbruku učinila posebno zanimljivim.

Njihovu neobičnu nošnju su poredili sa nošnjom Trenkovih pandura, a čuđenje je izazivalo i to što „glava im je do polak ošišata, i šepicom červenom pokrivena“. Srpski frajkorci su se razlikovali od ostalih, regularnih austrijskih trupa, po odeći, u kojoj je šepica bila posebno uočljiva. Tokom XVIII veka Srbi graničari su nosili kao „uniformu“ svoja narodna odela, koja su pravili ili dobavljali o vlastitom trošku.

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali.

Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije.

Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku.

Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Da je šajkača ušla u srpsku vojsku kao odevni deo preuzet od graničara šajkaša (a ne kao kapa od šajka, tj. čoje) najrazgovetnije potvrđuju izvorni vojni propisi o njoj u samoj Srbiji. Tako u pravilima o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju, između ostale spreme, za glavu — šajkašku kapu. Takođe, u ratnu spremu vojnika i komore, spadala je između ostalog što država daje šajkaška kapa.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje.

Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Međutim ne sme se prenebregnuti jedno značenje reči šajka sačuvano u ruskom jeziku. Kako stoji u Dalja, šajka (ruski: šajka) znači skupinu rđavih ljudi, najamničku rulju, pljačkašku bandu, lopovsku družinu, društvo varalica. Reč je uvek o više udruženih ljudi, koje predvodi ataman šajke. Šajkom se, dalje, naziva i vučji čopor, jer vuci lutaju šajkom, tj. kao šajka, ili u šajci, što će reći u skupini.

Šajka je u ruskom, dakle, razbojnička skupina. Iz ruskog reč šajka prelazi u druge jezike, ali je, kako Fasmer primećuje, vrlo bitno da je u nastanku ove reči Preobraženski pretpostavio prvobitno značenje „razbojniče sudno“, što znači: razbojnička lađa.

Na šta su, uostalom, naši hrabri graničari šajkaši i mogli da liče dvoličnom Beču, kad su išli, za razliku od regularnih trupa, u svom narodnom odelu, kao dobrovoljci, kojima je ratovanje na vodi protiv Turaka bilo zanimanje, a često ekonomska dobit tzv. „herojsko privređivanje“ ili pljačkanje neprijatelja?

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipa šišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.

Dolazeći na Balkan Srbi su, između ostalih zanatskih veština, iz prapostojbine preneli i suknarska i kožuvarska znanja. Kako je među Slovenima bilo kapa ravnog dna (cilindričnog oblika, kao u Rusa, ili nalik presečenoj kupi, poput grčkog fesa, kao u Ukrajinaca), to je prirodno da je takva kapa opstala, tim pre što je kapu ravnog dna imalo i stanovništvo ovde zatečeno.

U ovoj vrsti kapa izdvaja se kapa šajkaša, koja će se staviti na glavu srpskog vojnika u ratovima 1876—1878, a njenu slavu će proneti u dva balkanska rata osvetnici Kosova i u Prvom svetskom ratu solunci.

S obzirom na sve rečeno, pogrešno je reći da je šajkača, kao izrazita i imenovana vrsta plitke kape ravnog dna, postala svenarodna kapa i nacionalno znamenje. Naime, ona je to bila, jer njeno postojanje je neprekinuto, vekovno.

Mile Nedeljković

OGLEDALO SRPSKO
Ogledalosrpskocasopis19961a.jpg~originalMesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS

Fotografija: IP Mladost — Milan Simić, Ilija Dimitrijević
SERBIA National Tourism Organization of Serbia

Izvor: riznicasrpska

__________________________________________________________________________________________

knjiga-o-milutinu„Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? — upita načelnik… vidiš li ti ovo? — pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu.

Video sa se ja sa njim tri puta — reče Milutan. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna — i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko’ i moji stari. Nama je, gospon’ načelniče, ‘vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje…“

Knjiga o Milutinu, autora, Slobodana Popovića Danka

___________________________________________________________________________________________

NAJVIŠI ČOVEK KOJI JE ŽIVEO NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

Bio je visok 2,7 metara

Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.

77549332455db2db383c80727335058_v4_big

Foto: Screenshot

Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.

Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.

Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.

S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.

Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.

On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.

S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.

Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.

Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.

Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.

Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.

Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić 

_____________________________________________________________________________________

VELIKI RAT I MALI ČOVEK…

tamoiovde-logo

U Velikom ratu muška košulja ušla u žensku garderobu

Društvene okolnosti uticale da se odeća prilagodi nemaštini, ali je i dalje jedan sloj stanovništva, ne samo Srbije već čitave Evrope, „terao” novu modu

Zivka-Ranojevic.png

Živka Ranojević 1917. u srpskom građanskom kostimu, u znak otpora okupatoru (u sredini) i u predratnim evropskim modelima (1911. i 1912.)

Manji obodi na šeširima, suknje iznad gležnjeva koje ne sputavaju korak žene u čiju su svakodnevicu, zbog ratnih dešavanja, ušli do tada isključivo muški poslovi; mogućnost da na ulicu izađu gole glave i ponesu komad muške garderobe poput bele košulje i kravate, neke su od promena koje je Prvi svetski rat uveo u modu, na početku 20. veka.

Do tada veliki saloni, poput onoga u vlasništvu dizajnera Žana Patua, postali su krojačnice uniformi za bolničarke i vojnike. Prilagođena damama, ova garderoba takođe je postala, današnjim rečnikom, „trendi”.

A na stranicama modnih magazina iz Pariza, Beča i Berlina uvedene su rubrike „Rat i moda” da bi se čitateljke uputile kako da se obuku u novonastalim okolnostima.

Nisu zaobiđene ni najtragičnije situacije – redakcije su crtale predloge za udovice. Ni Srbiju, kao siromašnu i okupiranu zemlju, nisu mimoišle ove, tektonske modne promene, o čemu svedoče fotografije običnih ljudi iz tog doba.

Na predavanju u okviru ciklusa „Veliki rat i mali čovek” u beogradskom Etnografskom muzeju, mr Bojana Popović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti, osvetlila je segment odevanja u četvorogodišnjem ratnom periodu i prvim poratnim godinama.

– Veliki rat je na posredan način doprineo ne samo emancipaciji žena kroz njihov novi društveni položaj već je uticao i na odevanje. Krojevi koji su do tada bili strukirani, višeslojni, isticali ženske obline, polako su napušteni – ispričala je kustoskinja Popović.

Iz praktičnih razloga, poput onih da su žene preuzele do tada muške poslove do činjenice da nije bilo vremena da se dugo šije, bila je oskudica materijala. Tekstilna industrija radila je u ratne svrhe, a nedostajala su prirodna prediva. Veliki rat bio je doba kada su se prvi put proizveli sintetički žersej u Austriji, dok su Britanci stvorili veštačku svilu.

Pariz je zadržao titulu prestonice sa modnim normativima koji su u naše krajeve stizali posredno preko Beča i Berlina. Zaraćene strane pokušavale su da nametnu pridev nacionalnog modi, čime je ona gubila suštinu – internacionalnost.

– Najveći deo našeg stanovništva pod okupacijom ili u izbeglištvu bio je u oskudici. Kako se kaže. bili su „goli i bosi”. Za fotografije koje su u to doba služile kao dopisne karte i svedočanstvo da su dobro, Nišlijke, Kruševljanke, Beograđanke podjednako su se oblačile u skromne predratne haljine. Ne tako često porodica je raspolaga jednim parom obuće. Samo malobrojni mogli su da priušte poneki šešir ili nove komade odeće – pojasnila je Bojana Popović.

Žena čiji je rad u vreme stvaranja nove slike sveta doneo i kopernikanski zaokret u modi, Gabrijel Koko Šanel započinjala je razvoj svoje kompanije. Primera radi, 1916. u pariskom salonu imala je 300 krojačica. Prvi butik, ne slučajno, otvorila je u Bijaricu na Azurnoj obali, gde je bilo zbirno mesto za izbeglu aristokratiju iz Rusije, pokorenih zemlja Evrope, ili za bogate Amerikanke. Njeni svedeni krojevi bili su inspirisani uniformama mornara i najavili su poratni talas ležernih, nesputanih dečačkih krojeva za dame. Ratnu krinolinu, kako su nazivali široku suknju dužine iznad gležnja, zamenila je ravna forma uz obrise tela mršavih devojaka. Sve ostalo je deo savremene modne istorije.

———————————-

Dečja mornarska odelca
Deca su se do mature oblačila kao deca. Dečaci u kratke pantalone, devojčice u kratke suknjice. Tek po stasavanju dobijala su priliku da se obuku poput odraslih: devojke da stave šešir, ponesu dugačku suknju i rukavice, a momci da nose dugačke nogavice i šešir na glavi. Industrijska proizvodnja mornarskih odelca za decu oba pola donela je revoluciju i gotovo da nema arhaičnih fotografija na kojima se ne vidi dete u ovakvom, najčešće belom kompletiću.

———————————-

Boje i nošnja
Neposredno pred Veliki rat nosile su se pastelne boje. Siva i crna dominirale su tokom četvorogodišnjeg ratnog perioda i tek početkom dvadesetih godina 20. veka kolorit se vratio. Do seoskog stanovništva moda nije stizala. Njihovu garderobu činili su nošnja i nacionalni građanski kostim. Čak su se i žene koje su se oblačile „evropski” tokom okupacije okretale tradicionalnim modelima kako bi pokazale nacionalnu pripadnost i prkos okupatoru.

Andrijana Cvetićanin
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________

TOLIKO RAZLIČITE…

tamoiovde-logoOne su bliznakinje?!

Jedna ima ravnu riđu kosu, izrazito svetao ten i plave oči, dok druga ima bujne lokne, taman ten, kosu i oči.

Bliznakinje

Lusi i Marija

Ipak, iako izgleda neverovatno, one su sestre i to bliznakinje.

Devojčice su rođene potpuno različite zbog svojih roditelja. Naime, njihova majka Dona je polu-Jamajkanka, a njihov otac Vins je belac.

Bliznakinje Lusi i Marija Ajlmer rođene su u januaru 1997. godine, piše Dejli mejl.

Njihova majka je bila i više nego začuđena kada ih je prvi put ugledala, jer ništa na njenim dotadašnjim pregledima nije ukazivalo na različite boje kože devojčica.

Bliznakinje 1

Porodica Ajlmer

„Nije imala pojma da smo toliko različite i kada nas je videla u rukama babice ostala je bez teksta“, kaže Lusi, devojčica sa riđom, ravnom kosom.

Nedugo nakon Lusinog i Marijinog rođenja, njihovi roditelji su se razveli, a bliznakinje imaju još troje braća i sestara.

„Naša braća i sestre imaju boju kože koja je nešto između Marijine i moje. Mi smo na različitim krajevima spektra boja, a oni su negde između“, šali se Lusi.

Bliznakinje 2„Niko nam ne veruje da smo bliznakinje. Čak i kad se slično oblačimo i dalje nimalo ne ličimo.

Neki prijatelji su nam čak tražili i krštenicu da im dokažemo da smo sestre“, kaže Lusi i dodaje da one ne mogu ni da pomisle da kao drugi blizanci glume jedna drugu i zbunjuju ljude.

Čak su i njihova interesovanja potpuno različita: Lusi studira nauku i umetnost, dok Marija studira pravo.

Bliznakinje 3

Lusi i Marija sa majkom, braćom i sestrom

Takođe, tamnokosa tinejdžerka je slobodnija i druželjubivija, dok je Lusi veoma stidljiva.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________

OVO MORATE DA ZNATE…

tamoiovde-logoŠta nikako ne smete da radite na debelom minusu!

Saveti koje je uputila Gorska služba spasavanja Srbije mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Pročitajte ih obavezno, možda vam zatrebaju

grjanje-zima-foto-nebojsa-mandic-1415103083-586829Gorska služba spasavanja Srbije uputila je savete koji mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Iz GSS Srbije navode da građani ne bi trebalo da konzumiraju alkohol te da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari.

Među savetima koji mogu da i te kako pomognu kada temperatura ode u “duboki” minus, a nađemo se daleko od civilizacije je i objašnjenje da alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije, a zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Kako je navedeno, ne treba trljati smrzute ruke i noge snegom ili bilo čime drugim, stavljati u vruću vodu, na vruće mesto jer će u protivnom doći do oštećenja kože.
Potrebno je skinuti mokru i hladnu obuću, odeću i rukavice i utopliti nečim suvim, a davati tople i zašećerene napitke.

Kada je reč o oblačenju, iz Gorske službe navode da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari, da ni odeća ni obuća ne smeju da stežu jer će se u protivnom zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

hladnoce-zima-sjedinjene-drzave-nevreme-mraz-1389134096-423597Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu, a idalno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra…

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje, a kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Kada je reč o kretanju iz Gorske službe spasavanja navode da je potrebno naći zavetrinu i nikako ne stajati na vetru.
Ukoliko se to ne može izbeći, neophodno je okrenuti leđa vetru, a ne grudi i lice, navući kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretnje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili.
Potrebno je poneti nešto slatko – čokoladicu, suvo grožđe, ili ako je moguće termos sa slatkim pićem, imati kod sebe sveću i upaljač, jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

kopaonik-sneg-zima-foto-zoran-saponjic-1416557066-592086Ukoliko nema prirodnog zaklona, najbolje je iskopati rupu ispod jelke, odseći grane na koje se sedne i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Kako se navodi, ne bi trebalo sedati na sneg zbog odmora i ne padati u san, a dobro je imati i foliju od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, a koje služe da se zadrži toplota.

Iz Gorske službe upozoravaju i da se osećaj za prostor menja, pa savetuju da se ide u paru ili grupi. Navodeći da je jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć i mobilni telefon, iz te službe upozoravaju da hladnoća može da ”isprazni” bateriju te da zbog toga telefon nikako ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

U saopštenju je naveden i spisak korisnih stvari koje mogu da stanu u džep – sveća i upaljač, pištaljka, baterijska lampa, napunjen mobilni telefon, čokolada ili drugi slatkiš, perorez, astrofolija.

Iz Gorske službe su posavetovali građane i da ako su u vozilu ne bi trebalo da ga napuštate, jer su unutra zaštićeni od vetra i uvek je lakše pronaći zavejano vozilo nego čoveka koji je pao u smet.

Podrazumeva se da na put kolima nikako ne treba kretati bez zimske opreme, lopate, sveće-upalčača, vode, hrane i ćebeta i naravno, punog rezervoara.

Morate se voditi računa i da je auspuh slobodan dok radi motor, a kola miruju, da ne bi došlo do gušenja ugljen monoksidom iz izduvnih gasova.
Autor: Tanjug, Foto: Nebojša Mandić

Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

U NOVU GODINU SA SIBIRSKOM ZIMOM

CVOKOTANJE: U Srbiji od sutra minus 18 stepeni!
U nedelju uveče očekuju se obilne snežne padavine. U nekim delovima zemlje visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara

zima-sneg-hladnoca-led-zahladenje-niske-temperature-foto-dado-djilas-1419629353-602549

Da li će putare opet iznenaditi sneg… Zakrčene ulice u Beogradu

Pravo sibirsko zahlađenje sa temperaturama i do minus 18 stepeni, a u ponedeljak će cela Srbija biti pod snegom!

Iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda poručuju da dolaze ledeni dani i da će se beli pokrivač sigurno zadržati narednih deset dana.

Stvaranje nanosa

– U nedelju uveče možemo očekivati obilne snežne padavine, tako da će u ponedeljak ujutro cela Srbija biti pod snegom. U nekim delovima visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara, a u Beogradu će biti 20.

zima-sneg-hladnoca-led-zahladenje-niske-temperature-foto-zorana-jevtic-1419629367-602551

Pazite gde parkirate… Ledenice mogu da vam unište automobil

Zbog jakog vetra, moguće je stvaranje snežnih nanosa, pa vozači treba da povedu računa.

Za novogodišnju noć će biti veoma hladno i suvo vreme, samo će u pojedinim delovima provejavati sneg – kaže Goran Mihajlović iz RHMZ:
– Ledeni dani nas očekuju i u prvim danima nove godine, a nakon toga doći će do postepenog rasta temperature.

Jak mraz

Meteorolog Časlav Stanojević kaže da je ovo zahlađenje zapravo prodor polarnog vazduha, koji je krenuo iz oblasti Belog mora.
– Ovaj hladni talas zakačio je Finsku, Norvešku, Grčku i Rusiju, a kod nas stiže sledeće nedelje, baš oko Nove godine.

Zato se očekuju obilne snežne padavine, a u celoj Srbiji biće nekoliko vezanih ledenih dana sa jakim mrazom. Temperatura će u pojedinim delovima ići i do minus 18 stepeni – kaže Stanojević i dodaje da će i u Beogradu biti veoma hladno:
– Nekoliko dana sledeće nedelje temperatura neće biti u plusu. Posle Nove godine doći će do postepene stabilizacije i nešto viših temperatura.

Ako ste rešili da novogodišnju noć provedete na nekom trgu, dobro se obucite.

zima-sneg-hladnoca-zahladenje-niske-temperature-1419632058-602573
Oprez
OPASNO PO ZDRAVLJE!

Nada Macura, portparol Hitne pomoći, kaže da su velike promene u temperaturi veoma opasne po zdravlje, pogotovo za ljude koji imaju probleme sa krvnim sudovima.

nada-macura-foto-marina-lopicic-1419629378-602550

4Nada Macura

Ljudski organizam trpi velike promene, baš zbog oscilacija u temperaturi. One najviše napadaju krvne sudove kod starijih ljudi, koji su manje elastični. Zato svaka osoba treba da povede računa i da ne zanemaruje tegobe nastale usled nagle promene vremena.

Nada Macura: Oblačite se slojevito

– Pošto koža čuva ceo organizam, vrlo je bitno da ona može da diše. Zato stalno ponavljam da je slojevito oblačenje veoma dobro. Bitno da na sebi uvek imate nekoliko stvari koje možete da skinete kada vam bude vruće.

Topli napici

– Nikako ne treba da pijete vrele čajeve i tako opteretite želudac. Mlak napitak će vam mnogo više prijati. Dobro je popiti čaj ujutru na prazan stomak, pre doručka, naravno bez šećera.

Bez prejedanja

– Iako zvanično nisu počeli praznici, kod nas je povećan broj pacijenata koji imaju bolove u žučnoj kesi. To je isključivo zbog konzumiranja masne hrane i prejedanja. Ne jedite preslanu i masnu hranu jer to loše utiče na zdravlje. Doručak i ručak neka budu dominantni, a večeru, ako možete, izbegnite.
Autor: Dijana Tadić, Foto: Dado Đilas, Foto: Marina Lopičić, Foto: Zorana Jevtić
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

Vremenska prognoza za Bor za narednu nedelju

1898158_10204589147123011_4811381924285301678_n_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

TAMOiOVDE-logo
Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Blue-print-3D

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Blue-print-2D

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

STVARAN SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE-logo
Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!

Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.

1403692818ky_deadcowsPredstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!

Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.

Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.

Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.

BeFunky_earthlings1Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.

Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.

Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.

BeFunky_Earthlings_March1Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!

Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!

Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.

BeFunky_earthlings_1.jpgSpoznati istinu je prvi korak ka promenama.

Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.

Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.

Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…

Stisnite zube i odgledajte ovaj film!

______________________________________________________________________________________________


Autor: zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

SRAM VAS BILO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

SRAM NAS BILO

Trgovci podigli cene: Hleb 200 dinara, mleko 160! Poskupela i voda!

bg-poplave-veliko-selo-foto-tanjug-1400233249-497051

Ilustracija-foto-tanjug

U radnjama u Valjevu cene čizama sa 1.700 skočile odjednom na 3.200 dinara, dok je cena balona vode u Loznici sa 60 skočila na 160 dinara

SRBIJA – Dok se mnogi ovih dana u Srbiji bore za sopstveni život i spasavaju što se spasiti može, i dok je cela država na nogama kako bi se, u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa, pomoglo najugroženijima, ima i onih koji žele da zarade na tuđoj nesreći.
Naime društvenim mrežama šire se informacije da su trgovci u pojedinim gradovima u Srbiji podigli cene čizama i pijaće vode za više od 100 odsto.

cene-polava-trgovci-cizme-voda-camac-foto-tviter-1400233953-497621Građani javljaju da su u radnjama u Valjevu cene čizama sa 1.700 skočile odjednom na 3.200 dinara, dok je cena balona vode u Loznici sa 60 skočila na 160 dinara.
Čitaoci Kurira javljaju da se u jednoj radnji u Lazarevcu hleb prodaje po ceni od 200 a mleko za 160 dinara.
Kakva je situacija u vašem mestu?

POSLE PISANJA KURIRA: Ljajić naložio pojačnu inspekciju bahatih trgovaca!

Srbija, 16.05.2014.

Izvor:.kurir-info.rs/

____________________________________________________________________________________________________

Zašto ne pokrivate poplave u Srbiji?

ĐOKOVIĆ KRITIKOVAO CNN I BBC

Ovo je jedna od najgorih poplava ikad viđenih, mnogi gradovi su evakuisani, pola zemlje možda neće imati struju. To mora da se pokaže svetu, rekao je Novak

korak-do-trijumfa-ali-veliki-novak-dokovic-1339181608-172442Najbolji srpski teniser Novak Đoković kritikovao je BBC, CNN i ostale inostrane medije jer, kako je rekao ne pokrivaju poplave u Srbiji u dovoljnoj meri.

„U Srbiji je poplava biblijskih razmera. Zato imam potrebu da ukazujem na to gde god je to moguće jer glavni svetski mediji kao što su CNN i BBC nedovoljno izveštavaju o onome šta se dešava u Srbiji i Bosni. Ovo je jedna od najgorih poplava ikad viđenih, mnogi gradovi su evakuisani, pola zemlje možda neće imati struju. To mora da se pokaže svetu. Treba nam pomoć“ rekao je Đoković.
Autor: Kurir sport,Foto: Reuters
Izvor: kurir-info.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

UHAPŠEN: Prvo spasio komšije, pa ih opljačkao i uzeo im 3.000 evra!

Policija je u Smederevskoj Palanci uhapsila Sašu B. (42) zbog sumnje da je u toku akcije evakuacije stanovnika iz najugroženijeg dela grada komšijama ukrao oko 3.000 evra i 10.000 dinara.
21Kako se navodi u saopštenju MUP-a, osumnjičeni je sinoć oko 20 sati čamcem došao do kuće svojih komšija, starijeg bračnog para, i rekao im da su ga poslali njihova ćerka i zet da ih čamcem prebaci na bezbedno mesto, gde ih oni, navodno, čekaju.
Komšije su mu poverovale i pristale da ih preveze. Dok su izlazili iz kuće, osumnjičeni ih je neprestano požurivao, pa je žena, da bi što pre zaključala kuću, spustila stvari pored vrata, zaključala ih i ušla u čamac, navodi se u saopštenju MUP-a.

Poplava-Sabac-poplave-u-Sapcu-fabrika-Zorka-Sabac-4

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

 
Nakon što ih je prevezao dalje od poplavljenog dela naselja, osumnjičeni se vratio do kuće oštećenih i na terasi, pored ulaznih vrata, našao novčanik, uzeo ga i iste večeri trošio novac po gradu.
Policijski službenici su, nakon identifikacije i lociranja osumnjičenog, kod njega našli 1.500 evra i 7.200 dinara, a on je priznao izvršenje dela.
Osumnjičenom je određeno policijsko zadržavanje i biće predat Osnovnom javnom tužiocu u Velikoj Plani.
Izvor: Telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

U skoro kataklizmičnoj situaciji, kada pod nezapamćenom vodenom stihijom u Srbiji nestaju gradovi, varoši, sela, energetski sistemi, saobraćajnice i najvažnije-ljudi, ona BILJANA SRBLJANOVIĆ ovako „tvituje“:

biljana1Bora*S

Izvor fotografije:.srbijadanas.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

LEGENDA KOJA TRAJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Koko Šanel

Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu. 

0,,17459912_303,00Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.

0,,16536079_404,00

Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi
Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija

Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“

I tako je i bilo.

U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.

„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.

Od krojačice do vlasnice modne kuće

0,,17459919_401,00

Koko Šanel, 1935, foto Men Rej

Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.

Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.

Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?

„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.

0,,17459916_404,00

Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960

Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.

„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.

0,,17075476_404,00

Karl Lagerfeld, 2008.

Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.

Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić

Izvor:dw.de

____________________________________________________________________________________________

JABUKOM ŽELIM DA ZADIVIM PARIZ…

TAMOiOVDE______________________________________________________

POL SEZAN

Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

autoportrait-cezanne-300x219

Uticaj klasicizma i romantizma

Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862.  godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .

Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.


Preteča moderne umetnosti

Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

navidiku.rs



Pol Sezan – „Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“

Pol Sezan transformiše impresionističku treperavost, tonove i svetlost u „mentalnu“ viziju plastičnih formi, modelovanih bojom. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti.

5fa21cd9e0d2531a2f1dfdffbab46f70_L

Pol Sezan – Mrtva priroda sa sedam jabuka

Predmete iz prirode Pol Sezan je razlagao na osnovne geometrijske oblike koji su bili dovoljno veliki da boja dobije svoj puni zvuk, a dovoljno mali da ostvari punoću oblika. U njegovim delima predmeti i likovi imaju pojednostavljenu formu.

„Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“, govorio je s ponosom Pol Sezan jer je znao da se i sasvim običnim temama bez ikakvog estetičkog sadržaja može ostvariti veliko slikarstvo.

Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, čupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije.

Mladi slikar Louis Le Bail pisao je o aranžmanima mrtve prirode koje je Pol Sezan postavljao: „Veoma polako je postavljao draperiju na stolu sa urođenim ukusom. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko.“

U centru Sezanovih slika mrtve prirode bile su jabuke koje je brao u svom voćnjaku. On je bio privučen jednostavnošću i savršenošću njihove forme, kao i lepotom njihovih boja. Verovatno je postojao i praktični razlog, jer se jabuke ne kvare brzo, a on je slikao sporije.

Malim brojem predmeta Pol Sezan je ostvarivao monumentalne kompozicije mrtve prirode, zahvaljujući plastičnoj snazi predstava konstruisanoj isključivo bojom. Koristio je čvrste geometrijske oblike i jednostavne i jasne forme.

Na Sezanovim slikama mrtve prirode, kao što je Činija sa voćem, čaša i jabuke može se jasno uočiti zahtev za „solidnim i trajnim“. Pozadina sa ornamentima sjedinjena je sa tradicionalnim oblicima, a potezi četkicom stvaraju ritmički uzorak koje platnu daje svetlucavu fakturu. Oblici su uprošćeni i ocrtani tamnim bojama. Perspektiva je „netačna“ i na činiji za voće i na horizontalnim površinama koje kao da su koso postavljene.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 2 defNa slici Mrtva priroda sa jabukama. Osim jabuka i limuna prikazan je jedan neobičan mali predmet, metalna saksija za cveće ili bi to mogla da bude uvela biljka. Prisustvo ove saksije nije jasno, ali možda je Sezan uveo u svoju mrtvu prirodu drugu formu cilindar i drugu boju, sivu, stavljajući prigušene tonove sive oko jabuka i limuna.

.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 3 defNa slici Mrtva priroda sa jabukama i pomorandžama, usamljena jabuka je središnja tačka slike. Predmeti su prkazani na stolu na jednostavan način i daju utisak pokreta i života i raspoređeni su geometrijski u trouglu ili piramidi.

.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 4 defPol Sezan se danas najviše povezuje sa njegovim živopisnim slikama mrtve prirode voća, naročito jabuka. Ali, Pol Sezan se sasvim približio modernoj estetici i njegovo slikarstvo će biti uzor fovistima, a i ekspresionistima, a inspiracija kubistima u XX veku. Pablo Pikaso je rekao o njemu: „Moj jedan i jedini učitelj… Sezan je bio kao otac za sve nas.“ Zato i Sezana često nazivaju „ocem moderne umetnosti“.

artnit.net



Pol Sezan – Velike kupačice

Tri velike slike kupačica u pejzažu bile su glavna preokupacija francuskog slikara Pola Sezana u poslednjim godinama njegovog života.

9e2da3b69f12c2eed78f14bf191f9223_LNajpoznatija je slika Velike kupačice koju je slikao neverovatnih sedam godina, i smatrao nezavršenom sve do svoje smrti 1906. godine. Slika se smatra remek-delom moderne umetnosti i nalazi se u Umetničkom muzeju u Filadelfiji.

Slika Velike kupačice prikazuje grupu nagih kupačica koje se opuštaju pored vode pod plavim nebom jednog toplog, blaženog, sunčanog dana. Njihovi likovi su bez izraza i mimike. Površna obrada anatomije, iako karakteristična za Sezanov stilski razvoj, možda je posledica njegovog ustručavanja da slika neposredno sa živog nagog modela. On je sam rekao slikaru Emilu Bernaru da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi ženski model.

Malo jezero na slici je uokvireno oslonjenim stablima drveća koja stvaraju trouglastu strukturu, a kompozicija ljudskih oblika, nagih kupačica teži da prati ovaj trouglasti motiv, što pojačava ukupan efekat simetrije. Pejzaž je pojednostavljen, prikazan u čvrstim geometrijskim oblicima, strogoj arhitektonskoj strukturi.

Na slici preovlađuju plava i oker boja. Na samom pejzažu dominiraju plava voda i nebo u svetlijim plavim tonovima. Plavo jezero deli dve obale u oker tonovima sa obe strane. Kupačice su naslikane u tonovima žute i bele boje sa dodatim tonovima ružičaste boje.

Slika Velike kupačice je prvi put izložena 1907. godine. Ona je postala inspiracija za kubizam i uticala na mnoge generacije modernih umetnika. Pablo Pikaso i Anri Matis su pokazali veliko interesovanje za nju. Nage figure na slici kasnije su poređene sa Pikasovom slikom Gospođice iz Avinjona, što ukazuje na veliki uticaj Pola Sezana na slikare iz tog perioda.

artnit.net



Pol Sezan – Moderna Olimpija

Svoju poznatu sliku Moderna Olimpija Pol Sezan je naslikao 1873. godine.

4f4d9fa294e26f44f90908a15cafba41_LOvu temu je već obradio 1870. godine inspirisan slikom Olimpija Eduara Manea. Međutim, slika Moderna Olimpija se dosta razlikuje i ukazuje da se Sezanov stil sve više kreće prema impresionizmu. Danas se slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Pol Sezan je na prvoj impresionističkoj izložbi, koju je organizovao poznati fotograf Feliks Nadar, 1874. godine izložio tri svoje slike, uključujući i Modernu Olimpiju. Ova slika je šokirala javnost i istakla se, čak i među ostalim smelim i izazovnim slikama izloženim te godine. Smatrana je kontraverznom i bila dosta osporavana, kako od strane publike, tako i od strane umetničkih kritičara.

Po temi Moderna Olimpija je slična originalnoj slici Eduara Manea, Olimpija. Centralni zavaljen ženski akt, crna služavka, veliko cveće u kompoziciji i simbolični kućni ljubimac – svi su to motivi uzeti direktno od Manea. U Maneovoj kompoziciji Olimpija je suprotstavljena posmatraču, dok se kod Sezana posmatrač kreće korak dalje. Mačka iz Maneove Olimpije se ponovo pojavljuje, ali kao pas ovaj put. I dok je Mane bio zainteresovan za pojedinca, Sezana više interesuje drama koja se odvija između čoveka, služavke i žene čije lice ne može da se jasno vidi.

Eduar Mane - OlimpijaSlika Moderna Olimpija prikazuje nagu crnu služavku koja uklanja tkaninu sa kreveta, otkrivajući Olimpiju koja je takođe naga. Čovek sa bradom u prvom planu je verovatno sam Sezan. Bez obzira na identitet ovog čoveka, u pitaju je bogat čovek, što se može zaključiti po njegovoj odeći. Ovo prikazivanje onoga što je naizgled poseta klijenta prostututki naišlo je na mnoge kritike javnosti i kritičara umetnosti.

Kontrast golotinje žene koju otkriva crna služavka sa elegantnim odelom čoveka u crnom koji izgleda neobično i koji je gleda kao posmatrač doprinose erotskom i pozorišnom karakteru scene. Ovaj efekat je dodatno naglašen zavesom koja visi na levoj strani slike. Boje na slici su sjajne i raskošne.

Moderna Olimpija Pola Sezana ilustruje najveći uticaj na modernu umetnost jednog umetnika njegovog vremena. Sa slikom Moderna Olimpija rađa se ne samo nova predstava žene, već i sama moderna umetnost.

artnit.net



Francuski slikar, POL SEZAN se rodio 19. januara 1839 godine (Eks-an-Provans, 19.1.1839 – Eks-an-Provans, 22.10.1906).

Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj.

 Priredio: Bora*S





BIOGRAFSKI PODACI

Obrazovanje

260px-Paul_cezanne_1861Rođen je na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti.

Godine 1857. se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja.

Put u Pariz

Godine 1860. pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali.

Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti.

Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“.

Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo.

Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka.

Kraj života

Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umiro u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

Delo

U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike.

Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka.

Izvor:wikipedia.org


ZABORAVLJENI SVADBENI OBIČAJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.

TamoiOvde-0005-300x207  Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.

 Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.

 Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

 Upoznavanje i proševina

Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale  poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.

Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.

TamoiOvde-svetlana_spajic_grupa-225x300Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.

To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.

Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju.  Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.

„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.

Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.

Dan svadbe

Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini  sa druge strane ne daju devojku.

TamoiOvde-0441-233x300  Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.

 Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.

 Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.

 Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

 Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.

Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Sprema i miraz

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.

Podela dužnosti 

TamoiOvde-Svatovski-običaji-bosne-i-hercegovine-300x178 Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.

Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

TamoiOvde-Buklija-1909.-god.-211x300 Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.

Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.

U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.

U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.

 Ceremonija venčanja

Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana. 

Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.

Na mladoženjinom pragu

TamoiOvde-crkva-300x225Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže  sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:

Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…

Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

TamoiOvde-Djevojke-na-izvoru-1938-300x254  Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

  Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.

 Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro.  Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.

Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.

Autor: Aleksandra Matić/serbum.com


SEĆANJE NA BUDUĆNOST…

tamoiovde-logo

ODEĆA – OD KOPRIVA!

Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi  ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani

Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…

250px-Brennnessel_1

Foto:narodnatradicija.wordpress.co

 Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama…  Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.

Ali-to nije sve.

Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).

Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.

 PROTIVOTROV

A evo šta kažu pisani izveštaji…

TAMOiOVDE-DSC09356

Uniforme nemačkih vojnika
iz Prvog svetskog rata-
pgodite od čega su sašivene…

Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.

Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…

Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.

Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…

Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.

Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.

 A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM

TAMOiOVDE-DSC09358TIO

U Nepalu se tradicija predenja
i tkanja koprive nije prekidala

  A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.

Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.

Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.

Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.

„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.

Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.

A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.

Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…

U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.

 

DSC09357TIOKAKO PECKAJU

 Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.

 Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…

 Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.

Spomenka Milić/Treće oko, br.607 od 19.03.2013.

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________