KOJE JE POREKLO RUKOVANJA ?

tamoiovde-logo

Kada se sa nekim upoznajemo, ako hoćemo da zahvalimo na nečemu ili da čestitamo, i ako smo sa nekim obavili dobar posao – pružićemo mu ruku. Znate li kada je nastao običaj rukovanja?

Rukovanje je jedan od najpoznatijih gestova prilikom upoznavanja i pozdravljanja. Vremenom je postalo uobičajeno u mnogim svetskim kulturama. Iako mnogi od nas misle da je rukovanje moderan običaj, jedan od prvih zapisa o rukovanju zabeležen je još u 9. veku p. n. e.

U 9. veku pre nove ere asirski kralj Šalmanasar III (859–824. p. n. e.) intervenisao je direktno u Vavilonu kako bi osigurao nadmoć i presto u ovom drevnom gradu. Sastanak kraljeva Asirije i Vavilona zapečaćen je primirjem, tj. rukovanjem, i ovaj gest je uklesan na tronu asirskog kralja.

Rukovanje, poznato kao dexiosis, takođe je pronađeno i na mnogim grčkim reljefima iz 5. i 4. veka pre nove ere. U ovo vreme vladari su često prikazivani kako se rukuju sa bogovima. Nekoliko ovakvih reljefa izrezbareno je na grobnicama, prikazujući mrtve kako se rukuju sa svojim bližnjima. Takođe, mogu se pronaći i na drvenim novčićima koji prikazuju vezu između gradova.

Zašto je običaj rukovanja opstao?

Postoji nekoliko teorija zašto je običaj rukovanja opstao. Prema popularnoj teoriji, rukovanje, odnosno otvorena pružena šaka, predstavlja nekog ko nema oružje i nema nameru da povredi drugu stranu. Takođe, verovalo se da bi prilikom rukovanja treskanje šake opustilo oružje ispod rukava i ono bi ispalo. Postoji i teorija prema kojoj ovaj gest prikazuje jednakost i zavet na istinu i poštovanje.

Kada je rukovanje postalo opšteprihvaćeno?

Veruje se da je rukovanje popularizovano u 17. veku kada su ljudi počeli da smatraju da je ono mnogo lepše i elegantnije od klanjanja, spuštanja kape ili ljubljenja ruke. Do 1800. godine rukovanje je uključeno u bonton.

Za vreme viktorijanske ere postojala su i pravila rukovanja. Stisak ruke je morao da bude čvrst, ali ne previše jak i napadan, jer se to smatralo nasilničkim. Danas se rukovanje proširilo širom planete i ne postoji osoba na ovom svetu kojoj ovaj običaj nije poznat.

Izvor: edutelevision.com

_______________________________________________________________

GEST VREDAN PAŽNJE…

tamoiovde-logo

Ovaj čovek nudi besplatan odmor deci kojoj je potreban oporavak!

Katići su turističko mesto pored Ivanjice, na putu za Sjenicu. Pre 16 godina proglašeno je vazdušnom banjom zbog izvanrednih prirodnih i klimatskih karakteristika.

mucanj-katici-panoramio_800

Foto: Panoramio.com

Oni koji su odmarali tamo kažu da je mesto naprosto čarobno i da garantuje kompletan odmor, oporavak i detoks od stresa i ubrzanog načina života.

Danas je osvanuo neobičan oglas: vlasnik hotela „Logos“ u Katićima, gospodin Boro Pilić, nudi besplatan smeštaj u apartmanu deci kojoj je potreban oporavak.

Oglas prenosimo u celosti:

 

56e95531e4b06bf17b7b072bPozivamo roditelje, rodbinu, prijatelje i poznanike mališana kojima je potreban oporavak od bolesti disajnih organa (astma, bronhitis), anemije, organa za varenje, upornih očnih infekcija, dijabetesa i slično da nam se jave i tako deci omoguće besplatan boravak u trajanju od 7 dana u našem apartmanu Trešnja.

Ovaj apartman smo u dolazećoj sezoni, a počev od 21. maja do 27. avgusta namenili oporavku dece u pratnji odrasle osobe bez nadoknade.

 Iskoristite pogodnost koju nudimo i blagodeti kojima je priroda obdarila ovaj kraj (vazdušna banja sa blagom klimom na 1000 m nadmorske visine, ruža vetrova, izvori lekovitih voda od kojih su neki prema verovanju ovdašnjih žitelja pogodni za lečenje dijabetesa, očnih bolesti, organa za varenje). 

Povedite decu našim stazama zdravlja!
Pišite nam na: hotellogos@gmail.com ili pozovite: 063 500774

56e955ebe4b06bf17b7b072dPozvali smo broj i dobili vlasnika Boru Pilića. Potvrdio nam je da je oglas autentičan:

– Hoćemo u ovim vremenima besparice da pomognemo ljudima, pogotovo deci. Tako smo i došli na ideju da jedan apartman odvojimo za oporavak dece.

Nije potrebna nikakva dokumentacija, samo izjava da je detetu potreban oporavak od bolesti. Prednost će, naravno, imati samohrane majke i ljudi lošijeg materijalnog stanja – rekao je gospodin Pilić.

56e95600e4b06bf17b7b072eU ovim teškim vremenima, kada je samilosti, razumevanja i praštanja sve manje, ovakav gest je pravo izneađenje, iako bi trebalo da bude svakodnevica.

Ukoliko poznajete porodicu sa detetom kom je potreban oporavak, prosledite im ovaj tekst i tako nastavite započeti krug milosrđa i brige prema drugima. 

Izvor: balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

POVREMENO GOVORIMO, NEPRESTANO SAOPŠTAVAMO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Neverbalna komunikacija i govor tela
Osnovu međuljudskih odnosa čini komunikacija i sve što se u životu radi neodvojivo je od nje. Koristi se svakodnevno na različite načine, čak i kroz ignorisanje koje je, takođe, vid komunikacije.

psih_ocp_w360_h500Komunikacija se, međutim, ne vezuje samo za reči, već i za pokret, govor tela, izraz lica, ton glasa i druge elemente neverbalne komunikacije. Zato, možemo reći da čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.
Čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.

Facijalna ekspresija
Izrazom lica se postiže bolje razumevanje poruke koja se prenosi. Posmatrač traži emocije na različitim delovima lica. Strah i tuga se najčešće traže u očima, sreća na obrazima, iznenađenje na čelu i usnama. Ovi spontani, autentični izrazi emocija, vidno se razlikuju od onih koji se proizvode svesno, bez osećanja emocije koja se prikazuje.

Univerzalne facijalne ekspresije
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Pol Ekman je naveo šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost. Na ovakav zaključak je došao sprovodeći interesantno istraživanje sa izolovanim plemenom, koje nije imalo kontakt sa drugim kulturama i uobičajnim facijalnim ekspresijama. Učesnici su, ipak, prepoznali sve ponuđene facijalne emocije i sami imali takve. Dakle, svaka od ovih ekspresija se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.

„Oči kao ogledalo duše“
Vizuelna komunikacija jedna je od najmoćnijih neverbalnih kanala komuniciranja putem koje se izražavaju i prenose emocije i stavovi.
Istraživanje među studentima Oksfordskog univerziteta pokazalo je da kontakt očima čini čak od 25% do 75 % interakcije između dvoje ljudi tokom razgovora; Usmeravanje je duplo veće u toku slušanje nego pričanja, dok je prosečno zadržavanje pogleda 3 sekunde. Još jedna interesantna činjenica ovog istraživanja ukazuje da uzajamno gledanje u oči čini 31% trajanja verbalne komunikacije, dok prosečno traje 1, 20 sekundi.
Trajanje ovog kontakta zavisi i od sagovornika i situacije. Na primer, kod obmanjivanja ljudi najčešće skreću pogled u levo i izbegavaju da sagovornike gledaju u oči, međutim, to ne isključuje obmanjivanje; Ukoliko je osoba uverena da može manipulisati neće imati potrebu da pogled skreće.
Možemo zaključiti da usmeravanje pogleda zavisi od više faktora, na ovaj način izražava se stav prema osobi u koju je pogled usmeren, ali je i manifestacija određenih odlika samog pojedinca.
Kontakt očima, takođe može govoriti o odnosu ekstrovertnosti i afilijativnosti. Osobe koje manje gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao nedovoljno sigurne u sebe i ono što pričaju, ocenjuju se kao nervozne, napete, i kao introvertne osobe.
Sa druge strane, osobe koje više gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao aktivnije i dominantnije.

Kontakt očima i kulturološke razlike
U razumevanju značaja kontakta očima, pogleda, ne treba zaboraviti i značaj kulturoloških razlika. Razlike zavise od normi koje vladaju u društvu.
Primera radi, kod Arapa, mnogih naroda Južne Amerike, kao i kod naroda sa juga Evrope, znatno je više usmeravanja pogleda, što je praćeno i učestalim telesnim dodirima tokom komunikacije. Kod stanovnika SAD, Japanaca i naroda Severne Evrope, usmeravanje pogleda se u nekim situacijama smatra nedoličnim, a suviše zagledanja je uvek neučtivo i znak nametljivosti. U nekim zemljama postoje i norme o usmeravanju pogleda, pa je kod nekih plemena u Keniji zabranjeno gledati u taštu, a u Nigeriji u osobe na visokom položaju i sa visokim statusom. U našoj kulturi, duže fiksiranje, posebno nepoznate osobe, smatra se nedoličnim, dok se neučtivim smatra ako ne gledamo u osobu kojoj se obraćamo.

Udaljenost i stav tela
Opažajući udaljenost između sagovornika možemo prepoznati osećanja i stavove koje imaju jedni prema drugima. U svakodnevnom životu ljudi koriste četiri zone udaljenosti.
Intimna zona predstavlja udaljenost do pola metra od našeg tela. Na ovoj udaljenosti lako možemo dodirnuti sagovornika i oni nas. Koristimo je sa bliskim ljudima izražavajući ljubav, privrženost, bliskost. Puštanje u naš intimni prostor je znak poverenja. Sa druge strane, kada neko u naš intimni prostor uđe bez dopuštenja, to budi osećaj neprijatnosti i ljutnje- osećamo se ugroženo.
Personalna distanca je udaljenost od pola metra do metar. Kontakt u ovoj zoni udaljenosti je i dalje blizak , ali manje ličan u odnosu na intimnu zonu. U ovoj zoni se rukujemo, a najčešće je koristimo sa bliskim prijateljima.
Socijalna distancaje udaljenost od 1.2 do 3.2 metra. Koristimo je u svakodnevnim socijalnim i poslovnim susretima. Bliže od ove udaljenosti (do 2 metra) koriste poznanici, kolege i prodavac i kupac. Udaljenost iznad dva metra koristi se za formalne i manje lične situacije, službeni razgovor i sl. Ali, ako želimo ostaviti više prijateljski utisak, moramo smanjiti tu razliku.
Javna distanca predstavlja udaljenost iznad 3.5 metra. Nešto veću udaljenost od 3.5 metra koristi, na primer, većina učitelja u razredu. Ako je udaljenost značajno veća, komunikacija postaje gotovo nemoguća. Osoba koja odabere ovu udaljenost, iako je mogla prići bliže, sasvim sigurno nije zainteresirana za komunikaciju.
Može se zaključiti da svi imaju svoj karakterističan stav tela koji najčešće zauzimaju. Zato i možemo nekoga prepoznati iz daljine pre nego što mu vidimo lice. Ono što smo mi na psihičkom planu vidi se i na našem telu.

Neverbalna komunikacija i intervju za posao
Neverbalnom komunikacijom izražavamo poverenje, nervozu, ljutnju, prijateljstvo, simpatiju i antipatiju kao i druga osećanja i stavove. Ona ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije.
Neverbalna komunikacija ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije. Voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.

Kako pokazuju istraživanja, voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.
Pozitivnim bodovima doprinosi optimizam, otvorenost, iskrenost u komunikaciji, struktuiranost i organizovanost.
Na otvorenost ukazuje fleksibilan otvoren stav, otvorene ruke, primicanje bliže sagovorniku, neprekrštene ruke i noge, osmeh, kontakt očima i klimanje glavom.
Telesna ukočenost, čvrsto prekrštene ruke i noge, pogled u stranu uz minimalan kontakt, stisnute pesnice i usne, ravan ton glasa, najčešći su znaci odbrambenog stava.
Nestrpljivost i dosadu prepoznajemo kroz lupkanje prstima, mahanje nogama, telo usmereno prema izlazu, gledanje na sat i predmete u okolini.
Entuzijazam se neverbalno ogleda u osmehu, široko otvorenim očima, uspravnom stavu tela i izražajnom i dobro moduliranom tonu glasa.
Nerazumevanjesagovornika lako prepoznajemo kroz naborano čelo, bezizražajan pogled, podignutu obrvu, usiljeno klimanje glavom, uz nestabilan kontakt očima.
Uticaj na utisak koji se ostavlja ima i paraverbalna komunikacija. Iako se glasom prvenstveno šalje verbalna poruka, glas služi i kao sredstvo neverbalne komunikacije. Ton glasa, spuštanje ili podizanje glasa, usporen il ubrzan govor, naglašavanje pojedinih reči, pauze u govoru i sl. služe za ostvarivanje funkcija neverbalne komunikacije.
Trema često oblikuje neverbalno ponašanje tokom intervjua. Ignorisanje iste retko dovodi do rešenja, a ostavlja utisak neprirodnosti i grča. Tremu ne treba ignorisati, rešenje za njeno prevazilaženje može biti i dobra priprema, odglumiti intervju kod kuće, vežbanje pred ogledalom.
Pripreme za intervju uglavnom se svode na spremanje razgovora, istraživanje o kompaniji, razmišljanju o mogućim pitanjima i sl. Verbalna komunikacija, zapravo, čini svega 7% pažnje sagovornika, što ne isključuje njenu važnost, ali treba imati u vidu da se ne komunicira samo na ovaj način.
Kako je pomenuto, neverbalnu komunikaciju čini telesni stav, ton glasa, facijalna ekspresija, telesni odnos sa predmetima iz okoline i dr. Obraćanje pažnje na stav, kontakt očima, rukovanje i druge elemente neverbalne komunikacije može značajno doprineti uspehu u procesu selekcije.

Tumačenje neverbalne komunikacije
Zanimanje i upoznavanje sa znakovima neverbalnog komuniciranja može biti od izuzetne koristi. Međutim, način na koji tumačimo te znakove je presudan za krajnje razumevanje.
Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.

Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.
Dalje, istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“. Primera radi, ukoliko neko kaže da nas pažljivo sluša, dok za to vreme gleda u drugom smeru, vrpolji se i sl. pre ćemo verovati neverbalnim znakovima. Slušanje i posmatranje je od podjednake važnosti.
Istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“.

Tumačenje u skladu sa kontekstom
Često se može čuti da je nešto „izvučeno iz konteksta“, pogledati neki upadljiv naslov filma ili knjige, a kasnije uvideti da je sadržaj manje senzacionalan u odnosu na naslov, da je nešto ponovo „izvučeno iz konteksta“.
Na ovaj način možemo posmatrati i neverbalnu komunikaciju. Prekrštene ruke kao gest ukazuju na zatvorenost i odbrambeni stav, ali i na to da je nekom možda hladno. Dakle, kako bi se izbegla greška, gestove treba tumačiti na osnovu konteksta.
Neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u sveobuhvatnoj komunikaciji, dok ovladavanje ovim znanjima i veštinom tumačenja značajno doprinosi unapređenju komunikacije.

Autor: Ivana Paunović / Autorka je Psiholog-master, OLI Psihološki savetnik/
Izvor: danas.rs/

____________________________________________________________________________________________

ŽIVOTINJA STADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi

 Životinja  stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka. 

TamoiOvde-95  Danas u Evropi  čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“

  Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji  potvdjuje da se zaista kod većine ljudi  pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.

  U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.

  Studija je pokazala da je već  manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih  slede a da i primete šta se dešava.
   Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci  su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
  U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“

To je već zabrinjavajuće samo po sebi.  Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da  nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva? 

Nažalost,  s obzirom  na to koliko ljudi bude povedeno  za prijateljima,  „informisanim izvorima“,  piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim  šarlatanima  svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.

Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik  krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako  preporučuje Majk Bundrant

Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života

U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama  ljudi je postavljeno  pitanje:  Šta vi  hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…

Niko ne može  da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će  to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.


Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke

Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod  loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke  a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.

Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni  unutrašnji dijalog.

U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo,  lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.

 Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih  beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako  da se postave ciljevi i donose odluke.

Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.

Link: PsychCentral

Branka Mraz/kpv.rs

____________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________

Satira Radoja Domanovića, napisana 1901. godine.

VOĐA

– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite sa čitanjem

ČITAČ LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – Pol Ekman

Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, rekavši mu da propušta suštinu. I tako je rođena I mikroekspresija, nesvesna radnja kojom ne možemo da upravljamo.

                  slika0Nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre” – napisao je Malkom Gladvel, britansko-kanadski novinar i pisac, na knjigu Pola Ekmana – „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed). Jednom počnete da se zanimate za psihologiju, govor tela ili uopšte za istraživanje ljudskog ponašanja, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i vaš pogled na čoveka mora da se menja.

A šta se tek dešava, ako dozvolite da Vas ova tematika uvuče u svoje zanimljivo polje istraživanja u toj meri da počnete kao Ekman da ispitujete detalje detalja, odnosno one najsitnije, najproblematičnije za analizu, izraza lica – mikroekspresije?

Dešava se upravo to da ljude posmatrate iz drugog ugla – analitički. Analizirajući gotovo svaki pokret svaku sitnu mimiku ocrtanu na nečijem licu više, ne možete da vodite najobičniji opušten razgovor. Stoga, bavljenje ovom tematikom može da bude koliko korisno, toliko i štetno, osim ako vam sâma profesija nije u polju psihologije. O čemu je zapravo reč?

                                                   Jezik izraza

    Bilo da verujete ili ne u Darvinovu teoriju evolucije, mnoge pretpostavke koje tako prirodno idu uz nju s vremena na vreme pokazuju se kao ispravne. Upravo ova teorija zanimljiv je primer kako ponekad osnovna teorija ne mora da bude istinita ali zamisli i pretpostavke koje je prate mogu da budu. I to je ono što bi trebalo biti cilj svake nauke usuditi se i pretpostaviti nešto novo, jer čak iako se na kraju to ne ispostavi kao važeća teorija, vrlo je moguće da će se iz njenih pomoćnih hipoteza izroditi nešto novo, revolucionarno i ispravno.

Naime, kada je reč o osećanjima Darvin je, još davne 1872. godine, smatrao kako postoje opšti izrazi lica kojima se pokazuju osećanja. 
   Ovu zamisao podržavali su mnogi naučnici, ali je drugi i opovrgavali. Pobijanje te zamisli najviše je došlo do izražaja Klajnebergovim tumačenjem da su svi izrazi osećanja na licu čoveka predodređeni isključivo nacionalnom kulturom osobe. Do tog mišljenja došao je posle upoređivanja knjiga kineske i Zapadne kulture u kojima se opisuju izrazi lica izazvani osećanjima, gde su i više nego očigledne velike razlike. Ipak Klajneberg, kanadski socijalni psiholog, nije imao tako ograničeno mišljenje i bio je voljan da dopusti zamisao da postoje neke određene mimike koje su zajedničke svim ljudskim zajednicama, za razliku od Američkog antropologa La Bara, spremnog da zaključi: „Ne postoji prirodan jezik emocionalnih izraza.”

slika1 I šta je zaista istina – univerzalnost ili kulturalna posebnost? Da li su svi svesni važne razlike između običnih sporazumnih gestova (poput pomeranja glave u potvrdnom i odričnom maniru, podizanja obrve i tome slično) i gestova izazvanih određenim osećanjem? Upravo nesvesnost ove razlike navela je razne autore na zaključak sličan La Barovom. Ali ono što je najzanimljivije od svega je naći odgovor na sledeće pitanje: Kako doći do pravog uzroka neke posledice?
    Da razne kulture pokazuju drugačije izraze lica i mimike u istim ili sličnim okolnostima nesporna je i očigledna činjenica.  Međutim, ono što je mnogim naučnicima promaklo u istraživanju jeste povezivanje više ideja i pojmova u isti skup. Uzmimo, kao i sam Ekman primer obreda sahrane. Ovaj običaj ne doživljava se na isti način u svim zajednicama koje ga sprovode, samim tim ne prate ga na ista osećanja. Ako se isti događaj ne doživljava na emotivno isti način, kako izraz lica može da bude podudaran? Nikako. Upravo ovde je ključna tačka Ekmanove psihološke analize mikroekspresija na našim licima. Osećanja koja izazivaju određene sitne pokrete u istoj situaciji su drugačija, a to jeste stvar kulture, običaja, nasleđa, a ponekad i samog čoveka.
   Naravno Ekman, ne osporava ni određene društveno nametnute obrasce ponašanja, pa čak i pokreta, ali zastupa i dokazuje ideju sveopštosti kod čoveka kao vrste. Simbolično, Ekmanova teorija kao da odražava jednu humanu i toplu misao suštinskoj jednakosti među ljudima.

                                            Jedna država, ceo svet

    Pol Ekman rođen je u Vašingtonu 1934. godine. Isuviše željan novih saznanja da bi sačekao diplomu srednje škole, sa svega petnaest godina upisuje osnovne trogodišnje studije na Univerzitetu u Čikagu. Nakon toga na Univerzitetu u Njujorku dobija diplomu osnovnih akademskih studija. Nekoliko godina kasnije doktorira kliničku psihologiju na Univerzitetu Adelfi i počinje jednogodišnje stažiranje na neuropsihijatrijskom institutu Lengli Porter. Dok je studirao u Čikagu, najviše su ga zanimale oblasti istraživanja grupne terapije, odnosno razumevanje grupne dinamike. Želeo je da postane terapeut i ono što mu je otpočetka bilo neverovatno jeste to što je kod psihoterapije bilo vrlo malo podataka o sâmim osećanjima, jedino sa čime se radilo u to vreme bile su reči.

Iako je Ekman danas daleko poznatiji po svom ispitivanju i sistemu o mikroekspresijma lica, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se, pre svega, na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje, dok je glas drugi. Međutim u njegovo vreme nije bila razvijena nikakva alatka, nikakav način, postupak po kojem bi mogli da se mere pokreti lica. I trebalo mu je čitavih osam godina da razvije, uobliči i upotpuni svoj sistem. Godine putovanja po svetu, fotografisanja izraza lica svih ljudi, rasa, uzrasta, priče sa njima, ispitivanja – bile su samo prikupljanje materijala, a šta je tek sa ispitivanjem prikupljenog?

slika2 U svojim istraživanjima obišao je SAD, Japan, Brazil, Argentinu, Indoneziju i (bivši) Sovjetski Savez. Ipak, većinu istraživanja sproveo je u krajnje zanimljivoj državi – Papui Novoj Gvineji. koja se nalazi u Okeaniji, a izuzetna je po tome što broji oko 1000 različitih kulturnih grupa, u njoj se govori više od 700 jezika. Ima i katolika i muslimana i baptista, adventista, Jehovinih svedoka, evanđelista i mnogih drugih. Mnogo različitih crkvi i crkvenih udruženja. Ovde se ljudi bave i poljoprivredom i starim zanatima i sportom. Obišavši ovu zemlju Ekman kao da je obišao ceo svet. Bilo je to najpribližnije moguće istraživanje i pokazalo se kao više nego dovoljno, omogućivši mu razvijanje novog sistema po kojem će ostati zapamćen u istoriji.

                                           Za petnaestinu sekunde

    Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu”? Zahvaljujući čudima moderne nauke, odnosno – uz pomoć kamere. Oko 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao sve svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veoma veselo i zadovoljno.
    Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno. I desilo se – video je znak, video je izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put u životu video je nečiju mikroekspresiju. Zatim još nekoliko. Trik sa mikroekspresijama lica je u tome što se one javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto, i javljaju se izuzetno kratko, trajući svega dvadesetpetinu ili čak petnaestinu jedne sekunde.
    Uzevši ovo u obzir, nije nam toliko čudno što je do njihovih otkrića došlo tek u skorije vreme. Mikroekspresije su nevoljni izrazi, koje nije moguće savladati, kao što to radimo sa običnim osećanjima i gestovima. Ne samo što treba imati dobro oko za njih, neophodno je da je osoba upoznata s celom pozadinom priče, da zna koja mikroekspresija odgovara kom osećanju i, pre svega, gde tačno na nečijem licu da je traži. Nakon niza godina istraživanja i rada, Pol Ekman ustanovio je da postoji sedam osećanja kojima odgovaraju određene opšte mikroekspresije lica, a to su: bes, strah, prezir, gađenje, tuga, iznenađenje, i sreća.

                                                  Ko to tamo može

    Iako mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija, i traženjem opštih mimika kod ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Naime, Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru, na pravilan način ispitali osumnjičenog. Nije uopšte neuobičajen primer pomenute žene koja se trudila da sakrije svoje pravo stanje. To se najčešće dešava sa mogućim samoubicama, depresivnim pacijentima koji lažu da su dobro kako bi bili pušteni i mogli da ostvare svoje namere.

slika3Sve ovo dalo je zanimljivu zamisao za postojeću televizijsku seriju pod imenom „Laži me”, a čiji je glavni lik doktor Kal Lajtman zapravo po doktoru Ekmanu, ali samo u onoj meri u kojoj je sam naučnik, prilikom sklapanja ugovora sa televizijskom kućom to dozvolio. A dozvolio je samo da se iskoristi osnovna ideja, ono što je otkrio i čime se bavi – mikroekspresije i „čitanje” ljudi. Zahtevao je da se sve ostalo u stvaranju lika Kala Lajtmana razlikuje od njega samog, uvek držeći svoj privatni život van očiju javnosti. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno je ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu, kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegovo otkriće ne protumači pogrešno i upotrebi u pogrešne svrhe: – „Ja vodim školu za detektovanje laži, a ne za lažljivce.”
    Uputstva za otkrivanje laži mogu da se upotrebe u obrnutom smeru, odnosno za prikrivanje mikroekspresija koje ih otkrivaju. Međutim, nije još sa sigurnošću ustanovljeno da li je tako nešto moguće, s obzirom na to da se mikroekspresije ubrajaju u nesvesne radnje nad kojima ne možemo da upravljamo.
    Ekmanov neverovatan sistem u kojem je do detalja objašnjeno kako se ove sitne mimike pojavljuju i šta označavaju, potkrepljen brojnim fotografijama široko je dostupan, kako u nekoliko knjiga koje je objavio poput „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed), „Laganje” (Telling lies), „Zašto deca lažu” (Why kids lie), i u vidu specijalizovanog računarskog programa koji služi za obuku, a radi tako što prikazuje fotografije na kojima se vide određena osećanja i to upravo u vremenskom trajanju pravih mikroekspresija. Fotografije se veoma brzo smenjuju, a osoba što uči, ima ponuđene odgovore na osnovu kojih na kraju vidi koliko toga je uspela da proceni.
    Ekman kaže da su mikroekspresije kao note u muzici, note za čitanje lica. I pored straha da se njegov sistem ne zloupotrebi ili, zbog nedovoljno znanja i iskustva, upotrebi pogrešno, svestan je koliko dobra čini i koliko je važan za lekare, medicinske sestre, policijske inspektore, sudije… Kada se obuhvati celokupan sistem procene lica, tela, glasa i govora tačnost koju daje iznosi čak 95 odsto Televizijska serija mu je svakako donela veliku omiljenost, kao i dobru prodaju knjiga, ali, pored velike razlike u odnosu na glavnog junaka, Pol Ekman je zahvaljujući njoj postao poznat i kao „čitač lica” ili, jednostavno, „ljudski poligraf”.

                                   Braća iz prošlog života

    Ekman je studirao psihologiju u želji da pomogne drugima, da ih razume i da im pomogne da sami sebe razumeju. Najvažnije područje njegovog istraživanja bila su osećanja. Iz te želje i dugogodišnjeg iskustva sa ljudima, a u saradnji sa dalaj lamom proistekla je čarobna knjiga pod imenom „Osvešćivanje emocija“ (Emotional Awareness). Ne samo što su teme koje ova knjiga obrađuje krajnje zanimljive i korisne, i ne samo što su se dve ugledne osobe udružile u pokušaju da nađu odgovore na mnoga pitanja koja muče ljudski rod od davnina, već je i sam način nastanka knjige nesvakidašnji.

slika4Knjiga je nastala posle 40 sati razgovora dalaj lame i Pol Ekmana, i ostala je u obliku dijaloga, kao razgovor, bez ikakve obrade u komercijalne svrhe. Napisana je jednostavno i istinito, prikazujući umne, humane i nadahnute rasprave o osećanjima, saosećanju i opraštanju, rasprave između dvojice stručnih i otvorenih ljudi, koje mogu da služe za primer kako se nauka, filozofija i vera mogu da nadopunjuju, a ne suprotstavljaju. Kroz ove razgovore, Pol Ekaman i dalaj lama su se veoma zbližili, a kako sâm naučnik kaže, po prvi put je našao odgovarajućeg sagovornika za teme koje su ga zanimale celog života. Ekman je dalaj lamu doživeo kao brata, a ovaj je, u skladu sa svojim verovanjima, kazao da su verovatno i bili braća u prošlom životu. Dijalozi su protkani humorom, i primetno je duhovno sazrevanje oba govornika kroz knjigu.

Ako su sličnosti u ponašanju primetne i kod slepe dece i kod one koja vide, ako se pokazalo da i osećanje za koje se verovalo da je samo ljudsko – prezir – postoji i kod određene vrste majmuna, ako smo uvideli da su kulturne razlike zapravo razlike u samo jednom smislu te reči, a da postoji vidljiv dokaz za nešto što imamo svi – osećanje – ako iz svega ovoga sledi opšta povezanost duša širom planete, odakle onda toliko nesporazuma u svetu?
    Zahvaljujući Polu Ekmanu, sada imamo potvrdu ideje da učivši o drugima zapravo učimo o sebi samima, da smo svi podložni istim osećanjima i da je vreme da počnemo da obraćamo pažnju na njih, umesto da ih kod sebe sputavamo, a kod drugih preziremo.
Autor: Nina Zdinjak/Ilustrovala: Tanja Milatović

politikin-zabavnik.rs broj:3176  2012

____________________________________________________________________________________________

ZALJUBLJENI MAJMUNI, MUDRE SOVE, GOLI MANEKENI I OSTALO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

 Britanski fotograf napravio portrete životinja sa ljudskim izrazima lica

 Koliko god ljudska civilizacija napredovala, ne možemo poreći sličnosti koje delimo sa majmunima, ali i ostalim životinjama. I jedni i drugi možemo biti ljuti, uplašeni, srećni ili zamišljeni, što jasno pokazuju neverovatne fotografije britanskog autora Tima Fleča.

Zaljubljeni majmuni neodoljivo podsećaju na ljude

Britanski fotograf Tim Fleč (54) uspeo je objektivom svog fotoaparata da zabeleži životinjske portrete u kojima se nazire nota ljudskosti.

Prodoran pogled sove kao da govori da nešto krije

Tajnovita sova, ponosni paun i zaljubljeni majmuni samo su neke od životinja koje su mu rado pozirale. Tu su i petao bez perja i slepi miš koji se krije.

I petao rođen bez perja može da bude maneken

Nagrađivani umetnik pomenutu kolekciju je nazvao „More Than Human“ (više od čoveka), a ona se u celosti može pogledati na njegovom sajtu www.timflach.com.

Porodica orangutana deluje složno

„Iako pripadaju različitoj vrsti, Tim je životinjama prišao toliko blizu, da su ljudske poze i gestovi isplivali na površinu. Sa životinjama se susrećemo lice u lice i shvatamo da njihovo ponašanje nije mnogo različito od našeg“, navodi se na sajtu fotografa iz Londona.

Fotografija tigra prikazuje najsitnije detalje

Fleč se fotografisanjem bavi već 20 godina, a do sada je radio reklamne kampanje za „Adidas“, „Soni“ i druge poznate kompanije.

Paun se pravi važan

Njegove pređašnje izložbe obišle su svet, a kolekcija „More Than Human“ moći će da se pogleda u „Ozborn Semjuel“ galeriji u Londonu, od 5. do 21. decembra.

Slepi miš se krije od radoznalih pogleda

– Još u detinjstvu sam shvatio da priroda krije mnoge čudesne stvari. Cilj mojih fotografija jeste da navedu ljude na razmišljanje o tome šta radimo na ovom svetu i kako se odnosimo prema prirodi – rekao je Tim Fleč.

 izvor: blic.rs

naslov: Bora*S