RETKA PTICA…

tamoiovde-logo

STEPSKI SOKO-Retka ptica Banata

Stepski soko (banatski soko) naseljava samo jugoistočnu i delom srednju Evropu. Može se prepoznati po boji gornjeg dela tela, skoro kao kod ženeke vetruške, svetlo teme, slaba zausna pruga zajedno sa neispruganim središnjim repnim perijem, bočno perije je poprskano ne prugasto.

86a36404deedfd953558c66912c2cf2d_LIma tamnije smeđa leđa i izrazito je poprskan sa donje strane, on je upečatljivo velik, u aktivnom letu izgleda uočljivo veći i teži od sivog sokola.

Raspon krila mu je 105-125 cm, a dugačak je 47-55 cm u proseku. Skoro isto krupan kao artički soko lovac, ali sav u svetlosmeđim tonovima. Pored ptica lovi i sisare, naročito tekunice.

Leže u gnezdima gavranova, vrana, pa čak i orlova, bilo da su napuštena ili on sam otera vlasnika. Veoma je redak i ugrožen.

Stepski soko nastnjuje otvoren prostor, najčešće neke litice ili drveće. Ima ga od istočne Evrope pa preko Azije sve do Mandžurije. On je uglavnom selica, osim u južnim delovima njegovog staništa, zimu provodi u Etiopiji, na Arabijskom poluostrvu, severnom Pakistanu ili u zapadnoj Kini.

Stepski soko lovi tako što svoj plen horizntalno progoni, hrani se uglavnom pticama i glodarima. Najčešće lovi veverice i golubove.

Ni stepski soko ne pravi sam gnezdo nego koristi tuđa, napuštena. Leže tri do šest jaja, često se gnezdi i na liticama.
Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus

IMGP1632TAMOiOVDE-Stepski orao_________________________________________________________________________________________

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI…

TAMOiOVDE-logo

__________________________________________________________________________________

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije. Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

objavljeno: 28.07.2014.

Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/

_______________________________________________________________________________________________

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

PTICE U DRŽAVNOJ SLUŽBI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

Sokolovi i jastrebovi u službi Kremlja

Sokolovi i jastrebovi su još od vremena carske Rusije bili posebno čuvane i zaštićene ptice. U modernoj Rusiji posebno obučavani primerci ovih grabljivica su na državnoj službi i to u Kremlju.

TamoiOvde-50017732752810e49c7ae8395224361_orig

Youtube Printscreen

 Srce Moskve i centar moći Rusije.

 Dobro čuvan.  

 Među zidinama Kremlja u okviru obezbeđenja postoji posebna služba naoružana sokolovima, jastrebovima i buljinama. Neprijatelj protiv koga se bore su vrane. Ptice grabljivice u Kremlju čuvari su i državnog budžeta. Naime, na svakom koraku u Kremlju su istorijski i kulturni spomenici, mnogi sa zlatnim kupolama.

 „U ritualu udvaranja vrana postoji ritual kada se mužjaci kotrljaju i spuštaju niz brda, a ako ima zlatnih kupola, to im je veselije od obične kosine, te se spuštaju niz kupole i kandžama grebu zlato – jer onaj koji se lepše spustio bolje se oženio – tako je kod vrana“, tvrdi Galina Karašova, sokolar u službi obezbeđenja Kremlja.

Kontrolišući populaciju vrana kremljinski jastrebovi čuvaju bogatu i raznovrsnu populaciju drugih vrsta ptica koje se gnezde u Kremlju.

„Kremlj je zadivljujuće mesto jer preko njega ide i migracija ptica, ovde se zaustavlja veliki broj ptičjih vrsta. Ovo je verovatno najhumaniji način kontrole populacije vrana koje se u gradovima gnezde lako, a nemaju prirodnog neprijatelja, te uništavaju druge ptice“, dodaje Karašova.

Stepski jastreb pri lovu maltene u letu ubija svoj plen i to mu je u prirodi, te sam lov na vrane nije najteži deo obuke.

„Osnovno što je potrebno za pticu u službi Kremlja je disciplina. Da se na vreme vrati sokolaru, da se ne prepadne od raznih stvari koje se ovde dešavaju na primer tehnike za čišćenje“, zaključuje ova sokolarka.

Kao i svako drugo obezbeđenje i ovo radi danonoćno – jastreba, drvenog stražara neba, kada padne mrak smenjuje buljina na noćnoj straži.

Video:http://www.youtube.com/watch?v=QHn1t-nEJYU

Izvor: b92.net

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEČENJE UZ POMOĆ RIBICA…

tamoiovde-logo

Ribice Garra Rufa ili “doktori  ribice”, dostupne su, već nekoliko meseci i pacijentima  u Brestovačkoj banji  nadomak Bora

TamoiOvde-DSC_7660Pacijent stavlja ruku ili nogu u akvarijum u kojoj su ribice, koje se za to vreme hrane ljuspama kože i ispuštaju enzim ditranol koji usporava razvoj oboljenja. Jedan tretman traje 20 minuta, a potrebno je proći najmanje pet tretmana da bi lečenje bilo efikasno.

Lečenje ribicama je bezbolno, čak prijatno pacijentima, između ostalog  i zbog temperature vode od oko 32 stepena – govori nam Dejana Tufegdžić, v.d. direktorka „Brestovačke banje  – Srpske krune“.

 Ove, kako kažu „čudotvorke“, imaju jednu zaista neverovatnu osobinu. Preferiraju “grickanje” površinskog sloja ljudske kože kao dopunu u svojoj ishrani, da bi nadomestile nedostatak belančevina.

TamoiOVDE-DSC_7642Zazvrat, svojim enzimima, leče i neguju obolelu kožu ljudsku. Pokazalo se da je tako. Kažu.

No, ono što je zaista nesumnjivo, je, da vode termomineralnih izvora ove bаnje spаdаju u red nаjlekovitijih u nаs.

To su pokazale prve analize koje su urađene 1834. godine na Bečkom medicinskom fakultetu, gde su po nalogu kneza Miloša otpremljene ,zajedno sa vodama Sokobanjskim, Palanačkim, Višnjičkim, Jošaničkim i Ribarskim. Od svih ispitivanih, najviše ocene su dobile upravo vode Brestovačke.

Čuveni bаron Johan Volfgang Herder je već naredne godine, na svom „rudarskom putu“ po Srbiji ispitivao mineralne i termomineralne vode, potvrdio ovo saznanje.

Po balneološkim svojstvima u to vreme Brestovačka banja je svretavana u rang sa najznamenitijim toplicama evropskim (Badan-Baden,Bormio,Visbaden, Teplic…).

TamoiOvde-DSCN1731malaBаnjske vode pomаžu u lečenju oboljenjа kičmenog stubа, kostiju, zglobovа, mišićа, kože, opšte iscrpljenosti orgаnizmа, posledicа povredа, reume, bolesti nervnog sistemа, oboljenjа perifernih krvnih sudovа i zаpаljenjа ženskih polnih orgаnа.

Nа lekovitost vodа utiče sаdržаj i međusobni odnos rаznih hemijskih elemenаtа i mikroelemenаtа (kаlijum, kаlcijum, fluor, nаtrijum, silicijum, hlor, jod, brom, mаgnezijum, oksidi gvožđа, аluminijumа, litijumа, mаngаnа, cinkа, rubidijumа, kobаltа, bаkrа i fosfаtа, kаo i blаgo rаdioаktivni elementi urаn, rаdijum i rаdon).

Ovde postoji deset termominerаlnih izvorа (doduše većina je slabe izdašnosti), sа temperаturom vode od 32 do 40 stepeni Celzijusovih.

TamoiOvde-DSC03762  Brestovačka banja je jedno od nаjstаrijih bаnjskih lečilišta u Srbiji. Njen razvoj počinje za vreme vladavine Milošа Obrenovićа, dok puni procvat doživljava krajem 19. i u prvoj polovini 20.veka.

Od vremena kneza Miloša pa  do  sredine 20.veka, ova je Banja, pored Soko Banje bila pod neposrednom upravom srpskih vladara i srpske vlade (praviteljstva) i tako predstavljala ekskluzivno državno dobro.

 U bаnji su u funkciji  smeštаjni kаpаciteti: „Srpskа krunа“, „Klub RTB-а“, vilа “Toplicа“, „Lucijа“, „Košutа“, „Biljаnа“.

 Nalazi se u prekrаsnom аmbijentu, nа nаdmorskoj visini od 385m, sаmo 8 km jugozаpаdno od Borа, na putu Bor- Požarevac. Brzo i lako se stiže.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________

 GARRA RUFA RIBICE

Najnovija metoda za lečenje psorijaze, koja posle Turske postaje sve všse zastupljena Nemačkoj, Sloveniji, Poljskoj, Českoj i Hrvatskoj, a od skoro i kod nas odnosi se na terapiju Garra rufa ribicama.

slika-_original-1308042391-51704

Foto:zurnal24.si

Ribice su dugačke od 10 do 16 centimetara, a teške su svega 8 grama.

 Pripadaju vrsti Garra Rufa, iz porodice su Cyprinidae tj. šarana. Postoje 2 vrste ribica, napadači i lizači. Obe vrste ribica su omnivori. Boja im je srebrnkasto siva, zavisno od okoline. Imaju jednu vrlo čudnu osobinu: hrane se površinskim slojem ljudske kože i pri tome ispuštaju enzime koji ublažavaju tegobe bolesnika sa psorijazom.

Ribice Garra Rufa imaju prirodno stanište u termalnim vodama u kojima je temperatura vode od 28 do 38 Celzijusovih stepeni. Žive u slatkim vodama azijskog kontinenta kao što su Tigar, Eufrat i reka Jordan.

Terapijske sposobnosti ovih riba, da poboljšavaju karakteristike kože, je otkrilo lokalno stanovništvo malog mesta Kangal u Turskoj (u oblasti Anadoliji) u čijoj se blizini nalaze toplice sa ovom vrstom riba, te se zbog toga Garra rufa još nazivaju i Kangal fish.

Nemaju zube i zato su njihovi dodiri vrlo ugodni. Povišena temperatura vode ribicama  ubrzava rad metabolizma i zbog toga ogladne. Ribicama ljudska koža služi kao dopuna  nedostatka belančevina.One čiste rane i izlučuju enzim ditranol. Sinonimi za Garra rufa ribice su jos i nibble-fish, Dr fish i knabber fische.

Tretman Garra Ruffa ribicama se zasniva na uklanjanju promenjenih delova kože usled psorijaze ili drugih kožnih bolesti prirodnim putem.

Ovakva vrsta tretmana predstavlja jednostavnu saradnju između prirode i čoveka. Ceo proces je u potpunosti bezbolan i prilično ugodan. Pri tretmanu pacijent boravi u bazenu (gde je voda zagrejana na tempereturu od 34 do 36 Celzijusovih stepeni) u kojem mu jato ribica okružuje telo i gricka ga. Ribice preferiraju obolelu kožu, jer im je ona lako dostupna. Takođe, tokom boravka u vodi naslage na koži, koje nastaju kao posledica psorijaze ili drugih kožnih oboljenja, se razmekšavaju što ribicama olakšava “posao“.

Ribice grickanjem skidaju promenjenu kožu pri čemu nastaje prijatan osećaj. U isto vreme luče i ubrizgavaju sekret, koji sadrži enzim ditranol, koji redukuje neprijatan osećaj svraba koji prati ova kožna stanja. Tokom tretmana, „radom“ ribica, nastaje prijatan osecaj i opustanje, tzv. „mikro-masaža.“ Ova masaža ima naročito blagodetno dejstvo kod pacijenata sa neurodermatitisom. Od tretmana ribicama imaju korist ne samo bolesni, vec i zdravi ljudi. Ljudi sa zdravom kožom dolaze radi čišćenja hiperkeratinizovanih delova kože.

Tretman ribicama moze takođe biti primenjivan i kao alternativna nega za lepšu i čvršću kožu.

(Izvor:alternativa-forum.com)

_____________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KAPIJAMA VRATNE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Zaći u kanjon Vratne i prepešačiti ga, avantura je.


Uroniti u grotlo kanjona i senke drveća koje odaje utisak prašume, razgledati i fotografisati reku, njene slapove i virove, visoke strme litice, a tek monumentalne i veličanstvene Kapije vratnjaske- vrhunski je i jedinstven doživljaj.

 Septembarsko nedeljno jutro i sadržina pozivnog pisma Planinarskog društva “Deli Jovan” iz Negotina, obećavaju lep i buđenja ranog, vredan dan.

Moja grupa u Vratnu dolazi iz pravca Zaječara, preko Štubika i Jabukovca, no moguće bolja varijanta je iz pravca Negotina, magistralnim putem ka Kladovu. Nakon 10 km  skretanje levo ka selu Dupljanu, a zatim ka Jabukovcu. Iz Jabukovca preko Urovice, posle  3. km skretanje levo ka selu i manastiru Vratna.

Dužina puta od Negotina je oko 33 km.

Nakon pristizanja svih prijavljenih za ovu akciju, srdačnih susreta sa prijateljima, dobrodošlice i obaveznog upoznavanja učesnika od strane organizatora sa planom kretanja i pravilima ponašanja- krećemo putem  prekrasnih predela.

 Stazom dužine 9 km, krenulo je 227 učesnika, iz 14 planinarskih društava i učenika osnovnih škola opštine Negotin.

Već početna deonica obećava napor. I znoj.

Doobra uzbrdica.

 Nakon pola sata sleduje nam ostajanje bez daha: delom zbog početnog napora, no glavni krivac za to stanje je nestvaran prizor koji se otvorio ispred i  naprečac okupirao čula: Kamene kapije ili “prerasti” u vidu krečnjačkih lukova, usekla je rečica Vratna, protičući vekovima kroz ove krečnjačke predele.

Najpre, “MALA PRERAST”( otvor visine  34m, širine 33m i dužine 15m.) koja je najbliža manastiru Vratna.
A onda, na stotinak metara uzvodno od Male kamene kapije, Ona, veličanstvena, “VELIKA PRERAST”!

Dimenzije druge vratnjanske kapije su znatne. Visina otvora je 26 m, širine od 23 m do 33 m i dužine 45 m. Debljina krečnjačke mase u središnjem delu luka dostiže 30 m, sam luk je visine od preko 60 m.

Na zidovima i tavanici velike prerasti, nalazi se veći broj otvora i pećinskih kanala. Najduži pećinski sistem nalazi se u desnom zidu prerasti. To je pravi prirodni lavirint, dužine 240 m i visinske denivelacije od 60 m.

SUVA PRERAST (ili prva vratnjanska kapija) se nalazi 3,5 km uzvodno od manastirskih prerasti, visine je 20 m, širine 15 m i dužine 34 m. Sama kapija se nalazi na 50 m od rečice,zbog pojave ponora,  u kome se tokom leta gubi čitav rečni tok Vratne. Zbog tog fenomena i dobija naziv Suva Prerast.

Lovište Vratna se nalazi na jugo-istočnom ogranku planine Miroč, zapadno od naselja Vratna, na oko 38 km od  Negotina. Lovište obuhvata prirodno dobro i prirodnu retkost Kanjon reke Vratne.

 Okolna brda i vegetacija kriju nemerljivu prirodnu lepotu, kuriozitetne krečnjačke tvorevine (tzv. Vratnjanske Kapije i kanjon reke Vratne, koja kao geomorfološki spomenik prirode zajedno sa lovištem spada u treću zaštitnu zonu nacionalnog parka “Đerdap”), čine ovaj prostor magično privlačnim i nekako tajanstvenim.

Lovište pripada brdskom tipu lovišta (najviša tačka je na visini od 360 m nadmorske visine na tzv. ,,Kornjetu”, a najniža na izlasku istoimene rečice iz lovišta).

Osnovano je 1965. godine zarad uzgoja muflonske divljači i jelena lopatara. Samo lovište je većinskim delom otvorenog tipa i prostire se na površini od 1.350 ha. Na tom prostoru postoji ograđeni deo lovišta na površini od 360 ha.


Manastir Vratna
–  podignut je krajem 13. veka na samom izlazu iz kanjona reke Vratne.

 Manastir je sagradio sv. Nikodim Tismanski u vreme vladavine kralja Milutina.

Tokom svoje istorije nekoliko puta je paljen i rušen.

Pri povratku, nakon skoro sedmočasovnog  pešačenja, penjanja, uspona i nizbrdica, prelazaka preko litica, same reke ili prirodnih, od stabala mostova, skoro iscrpljenih fizičkih resursa, spuštamo se u široku, livadama prekrivenu kotlinu podno manastira.

A tu pored reke, koja ovde ima miran tok, čekali su nas kazani sa vojničkim pasuljem, kupus-salata i “na drva ispečen hleb”.

 Život, jednostavan u dosluhu sa prirodom.

Autor: Bora*S

* Miši Mijuciću, planinarskom vodiču iz PD „Deli Jovan“, zahvaljujem za pružene informacije i saradnju na terenu.

RUŠENJE MITOVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

 O IZUZETNIM SPOSOBNOSTIMA POJEDINIH  ŽIVOTINJA

Kad je reč o osobinama nekih životinja za koje se mislilo da su najbrže, najdugovečnije ili najopasnije, pokazalo se da mnoga verovanja nemaju naučnu podlogu i da smo često bili u zabludi.
Zahvaljujući naučnim saznanjima danas smo u stanju da ispravimo neke od ovih zabluda i da srušimo mitove o izuzetnim sposobnostima pojedinih životinja.
Danas znamo da je komarac za nas neuporedivo opasniji od tigra. Retki su tigrovi koji prilaze naseobinama i napadaju čoveka, a broj njihovih žrtava nije veći od nekoliko desetina godišnje. Pravi ubica ljudskog roda je sićušni insekt, čija težina jedva dostiže dva miligrama. Reč je o komarcu iz roda Anopheles, sposobnom da običnim ubodom zarazi malarijom 40 odsto stanovnika naše planete. Svetska zdravstvena organizacija svake godine zabeleži 300-500 miliona akutnih slučajeva ove bolesti od koje umre viče od milion osoba. Pritom su posebno ugroženi deca i trudnice.

Na sličan način srušen je i mit o gepardu kao najbržoj životinji na svetu, koja je u stanju da na kratkim razdaljinama dostigne brzinu od 112 kilometara na čas. Pokazalo se, međutim, da to nije ništa u poređenju sa sivim sokolom koji se iz visine obrušava na svoj plen brzinom od 300 kilometara na čas.
Isto tako, kao što smo dugo verovali, lav nije najglasniji među životinjama. Njegova rika se već na razdaljini od 10 kilometara više ne može čuti. Ali, zato, pesma grbavih kitova može da se čuje na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, s kraja na kraj Atlantika. Njihovo dozivanje na niskim frekvencijama od 20000-10000 herca, veoma se lako širi kroz vodu i dostupno je ljudskom uhu.

Kad je reč o životinjama sposobnim da pređu velike razdaljine, obično pomislimo na stada gnua koji su u stanju da prevale put od 3000 km, da bi iz nacionalnog parka Serengeti stigli do pašnjaka u parku Masai Mara, u Tanzaniji. To je, ipak, sasvim bezazlen poduhvat u poređenju sa razdaljinom od 40000 km, koju svake godine, pri odlasku i povratku, savlada arktička lasta, od obala Evrope blizu Severnog pola, gde se gnezdi, do Antarktika gde provodi zimu.
Za afričkog slona obično se mislilo da je u stanju da podigne najveši teret. Teška pet do šest tona, ova životinja može surlom da podigne 270 kg, i da na leđima ponese teret od jedne tone. Ali, pravi snagator je u stvari balegar, sposoban da podigne teret 850 puta veći od sopstvene težine.

Snežnog leoparda sa Himalaja smatraju šampionom u skokovima udalj. U stanju je da skoči preko 15 metara, što je 11 puta više od dužine njegovog tela. Ovaj rekord uspela je da obori obična buva, sićušan parazit koji se hrani krvlju životinja i nije teži od jednog miligrama. Bez krila, ali snabdevena dugačkim i snažnim nogama, buva može da ostvari skokove 220 puta duže od sopstvenog tela.
     
Šampion dugovečnosti
Kao pojam dugovečnosti obično spominjemo džinovsku kornjaču sa Galapagosa, dugačku 180 cm i tešku oko 300 kg, koja može da doživi starost od preko 200 godina. Zaista rekordan vek ako se izuzme jedna školjka koja živi u islandskim vodama. Reč je o primerku školjke Arctica islandica, starom 400 godina, koji su otkrili naučnici sa Bangor univerziteta, u Velsu. Nazvali su je Ming po čuvenoj kineskoj dinastiji koja je u vreme rođenja ove školjke bila na vlasti.

Čelični ugriz
Kao pirmer životinje sa najsnažnijim čeljustima uvek se spominje bela ajkula, čiji zagriz ima jačinu od 301 kg i u stanju je da čoveka preseče na pola. Ali, nisu to najjače “makaze” u životinjskom svetu. Čeljusti krokodila, sa jačinom zagriza od 1125 kg, četiri puta su snažnije.

S. Jovičić/ZoV

foto:free-images.org.uk

MORE, ĆU SE KAČIM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

VELIČANSTVENE STENE BELOGRADČIKA

Subota, 28. jul 2012. godine. 

Dvadeset članova Društva „SOKO“, kreće u pohod ka galeriji prirodnih fenomena u susednu Bugarsku.

Prvo odredišno mesto-grad Belogradčik.

Tvrđava i  stene Belogradčika.

Nije mi ovo prvi „susret“ sa veličanstvenim stenama.

No, svaki novi susret i doživljavanje ovog nestvarnog, prirodnog fenomena ostavi me bez  daha.

 Dok povratim dah, delovi doživljavanja i preživljavanja bajke, zabeleženi okom kamere u rukama Jordanovim.

Bora*S

video: by Jordan D

POZIV SOKOLA…

DRUŠTVO „SOKO“ BOR
ORGANIZUJE
24.12.2010. godine – petak u 18 sati.
NARODNA BIBLIOTEKA BOR
PREDAVANJE SA DISKUSIJOM
„SV. STEFAN LAZAREVIĆ I NJEGOV ŽIVOT –  POSVEĆEN               OPSTANKU, SLOZI, DUHOVNOM I FIZIČKOM PROSVEĆENJU SRPSKOG NARODA“
PREDAVAČ : JOVAN MIJAJLOVIĆ, rez. inž. Kapetan
Foto: arhiva Bora*S

SVIMA JE, KAO STALO DO TEBE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

I NIŠTA TE KAO NE BOLI

I ništa te kao ne boli
Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.

E.Kišević

MOJE VREME ZA LEPŠU STOL PLANINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________
Stol, izuzetna planina nadomak Bora, pored svih neverovatnih atributa koji je čine posebnom, za nekoliko godina zaogrnuće se zimzelenom odorom.

U subotu 6. novembra,   članovi  udruženja građana „Crni vrh 45“ iz Bora i društva „Soko“ Bor, učestvovali su u akciji pošumljavanja istočne padine Stola. Na izuzetno strmom, teškom i nepristupačnom terenu, 35 volontera zasadili su oko 1500 zimzelenih sadnica.

Ako se ima ima u vidu, da su većinu činili učenici borskih srednjih škola, od kojih se neki prvi put susreću sa alatkama poput ašova, krampa, motike ili sekire, ovo je svake hvale vredan poduhvat. Dokaz je ovo takođe, da se uz malo dobre volje i ličnog primera,  mladi ljudi mogu  motivisati i pokrenuti u pravcu kojim svi (nadam se) želimo da idu.

Ka Ljubavi.

U ovom slučaju prema prirodi.

Bilo mi je pravo zadovoljstvo da učestvujem u svemu ovome.

Akcija pošumljavanja planine Stol nastavlja se i 7. novembra.

Organizator ovih aktivnosti je udruženje građana “ Crni vrh  45 „.

Tekst i foto: Bora Stanković