ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

VISEĆE KAPSULE U SVETOJ DOLINI INKA…

tamoiovde-logo

Samo za avanturiste  – viseći hotel u Svetoj dolini

Hotel Skylodge Adventure Suites smešten je u Svetoj dolini nadomak Maču Pikčua u Peruu i sačinjen je od tri odvojene staklene luksuzne kapsule u koje može da se smesti maksimalno osam ljudi. Svaka kapsula ima četiri kreveta, prostor za večeru i kupatilo.

Kapsule su duge sedam, a visoke dva i po metra, i sastoje se od šest velikih prozora, sa zavesama i nekoliko ventilacionih otvora. Ulaz je na vrhu kapsule.
Hotel je otvoren u junu 2013. i „prvi je viseći hotel na svetu“. 

Kapsule su napravljene od specijalne vrste aluminijuma i polikarbonata, a u svakoj od njih su po četiri kreveta, trpezarija i kupatilo. Zastakljene su i iz njih se pruža neverovatan pogled na okolinu, Svetu dolinu Inka, u Kusku u Peruu.

Večera, vino i doručak se dostavljaju direktno u sobe, a kompletno iskustvo košta 300 dolara po osobi za noć. U tu cenu uključena je i upotreba žičare kojom se iz svoje sobe spuštate na tlo.

Iako u kupatilu nema tuša i odvojeno je od ostatka kapsule, sobe vam neće omogućiti privatnost, ali s takvim pogledom koji se pruža na prirodu Perua, možda vam neće ni nedostajati.

Da biste ušli u viseću kapsulu, morate se popeti na vrh planine Via Ferata, odakle vašoj „sobi“ pristupate uz pomoć zip-lajna!

Nova ekonomija 

Izvor:  turistickisvet

______________________________________________________________

VINO OD ŠLJIVE – NEOTKRIVENA HARMONIJA UKUSA…

tamoiovde-logo

Prerada šljive u vino je neuobičajena u našoj zemlji, pa čak i u čitavoj Evropi. Velike količine kvaltietnih plodova ove voćke se mogu iskoristiti za proizvodnju vina, za koje naš sagovornik kaže da bi se svako pozitino iznenadio kada bi osetio specifičnu aromu.

sljive-mira-pavlakovicU našoj zemlji šljiva se tradicionalno koristi za proizvodnju rakije, kao i za džemove i slatko. Uprkos tome što je Srbija jedan od najvećih proizvođača ovog voća na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od oko 600.000 tona, proizvodnjom vina od šljive se do sada niko nije bavio. O načinu proizvodnje i karakteristikama ovog vina pričali smo sa dr Urošem Miljićem sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Vina od šljive mogu se proizvesti od svih sorti domaće šljive (Prunus domestica L.), koje se uzgajaju kod nas. Međutim, kvalitet dobijenih vina se može značajno razlikovati u zavisnosti od upotrebljene sorte. Pošlo se od ideje da se pre svega koriste rakijske sorte šljive, s obzirom na njihovu izraženiju aromu u odnosu na klasične stone sorte. Takođe, mora se u obzir uzeti i sastav i sadržaj bojenih materija, smeštenih u pokožici, koje nisu toliko bitne u proizvodnji rakije. Iz tih razloga, u mojoj doktorskoj tezi, analiziran je mеhаnički i hеmiјski sаstаv tri sоrtе dоmаćе šlјivе rаzličitih еpоhа sаzrеvаnjа – Čačanska rana, Čačanska lepotica i Požegača, te je i ispitan njihov potencijal za preradu u vino“ objašnjava Miljić.

Proizvodnja vina od šljive ne postoji ni u Evropi

Velike količine ovog voća koje se proizvedu u našoj zemlji, dobrim delom se izvoze u svežem stanju, dok je sa druge strane trend proizvodnje i konzumiranja voćnih vina praktično zanemarljiv. Naročito je interesantno da u celoj Srbiji, pa i Evropi ne postoji proizvodnja vina od šljive. O karakteristikama ovog vina naš sagovornik kaže:

„Senzorna svojstva vina od šljive su generalno dosta specifična. Boja može da varira od svetlo do izrazito tamno crvene. Miris i ukus bi se mogao uporediti sa nekim vinima od grožđa, ponekad može da podseća na Portugizer i Frankovku, ali definitivno u prvom planu je karakteristična aroma šljive“.

uros-miljic-foto

Doktorska disertacija na temu vina od šljive

Miljić dodaje da se prоizvоdnjа vоćnih vinа tеhnоlоški nе rаzlikuје znаčајnо оd prоizvоdnjе vinа оd grоžđа, аli da ipak nije dovoljno istražena. S оbzirоm nа spеcifičnоsti šlјivе kао sirоvinе, prе svеgа u pоglеdu fizičkо-hеmiјskih pаrаmеtаrа kvаlitеtа, bilo je nеоphоdnо svеоbuhvаtnim istrаživаnjеm cеlоkupnоg pоstupkа prоizvоdnjе оmоgućiti dоbiјаnjе finаlnоg prоizvоdа nајvišеg, stаndаrdizоvаnоg i prеpоznаtlјivоg kvаlitеtа.

„Pоd timе sе pоdrаzumеvа ispitivаnjе pоstupаkа primаrnе prеrаdе vоćа i prоcеsа fеrmеntаciје u cilјu prоnаlаžеnjа оptimаlnih uslоvа prоizvоdnjе (tеmpеrаturа, pH, trеtmаn vоćа еnzimimа, pоstupаk mаcеrаciје, izbоr sоја kvаscа itd.) vinа оd šlјivе. Zа kvаlitеt gоtоvоg vinа оd vеlikе vаžnоsti su i prоcеsi sаzrеvаnjа i stаbilizаciје, gde je takođe pokazano da ova vina nisu namenjena višegodišnjem čuvanju„, objašnjava Miljić.

Od 2011. godine Miljić radi na Odeljenju za Tehnologiju vina i jakih alkoholnih pića. Temom proizvodnje vina od rakije bavio se u sklopu svoje doktorske disertacije. Do odluke da se bavi ovom temom u sklopu doktorske disertacije došao je u dogovoru sa svojim mentorom, porf. dr Vladimirom Puškašem.

Unaprediti vinsku kulturu u Srbiji

S obzirom na godišnje prinose i kvalitet plodova, Srbija definitivno ima veliku perspektivu u proizvodnji vina od šljive, smatra Miljić:

„S obzirom na specifičnosti senzornih svojstava ovog vina, verujem da bi mnogi bili iznenađeni onim što šljiva može da ponudi kao sirovina za proizvodnju vina. Naravno, potrebno je odmah naglasiti da je u pitanju specifično voćno vino, i ne treba ga odmah prilikom degustacije upoređivati sa vinom od grožđa. Mislim da je perspektiva ovog vina u velikoj meri određena potrebom za daljim unapređivanjem vinske kulture u Srbiji“.

Foto: Mira Pavlaković

Autorka Julijana Mijajlović

10142Svi tekstovi autora

Julijana je master diplomirani agroekonomista. Autor nekoliko naučnih radova. Moto: „Ko hoće nešto da učini, nađe način, a ko ne želi, nađe izgovor“.

Izvor: agroklub.rs/Datum: 23.01.2017. 

________________________________________________________________________________

DOK ZRI DOKTOROVA “LJUBAVNA ČEŽNJA”…

tamoiovde-logo (1)

Dr Pera Paunović leči lepom rečju, savetom i – najboljim vinom iz njegovog blagorodnog Rajca

4-glavna-800x445Kada krenete, u susret Sv. Trifunu (bila je godina 2013), od Zaječara prema vinozovnom Rajcu i čuvenim Rajačkim pivnicama, prvo selo koje prekrivaju vinogradi, jeste Braćevac; idilično seoce u kome je drugi srpski Pelagić, narodni lekar i doktor Pera Paunović, rođeni Rajčanin, imao prvo lekarsko zaposlenje.

U središtu Braćevca dominira najstariji jasen u Srbiji, razgranat i ostario u svoj svojoj raskoši, prepušten ćudima vremena, svedoči o prohujalih 300 godina i generacijama koje su izdašno uživale u njegovoj hladovini kujući razne, pa i ljubavne i planove.

Na ulazu u Rajac, na raskršu, dve strelice, jedna pokazuje put ka Zaječaru, druga Rajcu, pivnicama, vinogradima i starinama i lepotama kakvim se može podičiti samo jedno ovako, tajnovito i prepuno istorijske vrednosti, srpsko selo u kome su se i pre Rimljana sladili najzdarvijim vinima.

Dr Pera Paunović, u 74. letu svom, odlazi do kuće da uzme veliki gvozdeni ključ kako bi gostima otvorio pivnicu na brdu iznad sela. To je jedna od 250 kamenih, podrumskih kuća vina. Ispod velike doktorove kuće je 3.500 čokota vinove loze o kojima lično brine, gore, u pivnici ili , kako domaćini vele, pimnici, u ogromnim buradima zri “Knez Rajkovo”, “Ljubavna čežnja”, lanjski game i još bar deset i više vrsta raznih, belih, crnih i roze, vina.

Doktor je pokazivao čuvene kamene kuće,uređeno staro groblje, puteve vina, najstarije domove i ljude. Tu, u kamenoj varoši, još od Turaka, ostale su priče o ljubavi prema grožđu i vinogradu, težačkom radu, o Hajduk Veljku i Čučuk Stani, bojevima i bunama. A tek će se kazivati o mlađanom  Milanu Nikoliću, doktorovom đaku po arheologiji koji je već sakupio 5.500 predmeta od kasne antike do početka 21. veka. Sve je u  sobičku novije kuće; u staroj, obližnjoj građevini sa doksatima, gde se 1730. rodio njegov predak Stojan, nema stanara, možda i zato, pod bremenom vekova, polagano tone i propada u zemlju. Nestaje.

Divan, sunčan, ranofebruarski dan u Rajcu, selu u koje, gotovo svako jutro, iz Zaječara, uprkos ciči zimi, vozom sporaćem, dolazi doktor Pera da obiđe ognjište, pogleda mladi vinograd, odleti do pivnica, pročita neku od oko 6.000 svojih knjiga. I zapiše svaki doživljaj i poduči narod zdravlju, jer “zdravlje je najpreče dok život teče”. Ovaj slogan je “timočki Pelagić” davno smislio, ali ni danas ne silazi sa radio i TV programa

-Imam i puno zapisa o desetinama timočkih sela, o velikanima timočkim, sačinio sam i čitanku zdravlja, završio pisanije “na današnji dan u Timočkoj krajini” – kazuje dr Pera oduševljen što je bio domaćin novinarima, dragim mu prijateljima s kojima je proveo, veli, veći deo najplodnijeg života. Najviše zbog njih ostavlja ogromni ključ od njegove pivnice na vidno mesto, pa kad god nalete ili se namerače ovim putem mogu mirno da svrate i posluže se kao u svojoj kući. Ima li takog poverenja igde na ovom svetu – upitao se novinarski urednik i najmlađi predsednik borske opštine u njenom postojanju, Srđan Marjanović.

Nakon dve nedelje nazvao je Srđana doktor iz Rajca i stidljivo zapitao: – Nije li onaj ključ od pivnice kod vas, nema ga na onom “specijanom mestu” ?  Dolaze mi kolege iz Beograda, pa…

-Jeste, brate, Pero. Mi se zamlatismo kad ono bismo kod tebe i ključ ponesmo sa sobom. Evo ga visi na zidu iznad stola tvog drugara novinara Branka Pešića i svakome zapada za oko.

Nismo se dugo čuli. Pre dva, tri meseca javio se doktor Pera sa novim riukopisima. Da objavimo, taman posla da se nešto plati. On će da časti ono najbolje, naglasi muški, iz njegovog blagorodnog i vinozovnog, jedinog takvog na svetu, Rajca.

Autor: B. Filipovićsolarismedia 07/08/2016

_________________________________________________________________________________

 

RAJAČKO VINO NE OPIJA…

tamoiovde-logo (1)

Od davnina su vinogradari smatrali da vino mora da odstoji u tišini, izvan ljudskih naselja, daleko od stoke, njene buke i mirisa. Zato su u značajnijim vinogradarskim regijama pored vinograda pravljena mala naselja u koja su vinogradari prelazili tokom berbe i muljanja vina.

89216_grozdje_afPotom je vino ostajalo da radi u tišini napuštenih naselja. U okolini Negotina su sačuvane Rajačke, Rogljevske i Štubičke pimnice a kažu da ih je svako selo imalo.

Južno od Negotina, na obali Timoka, se nalaze naselja Rajac i Rogljevo. Udaljena su međusobno nepuna tri kilometra. Na padini iznad sela se nalaze stari vinogradi. Gotovo je sigurno da su vinovu lozu na osunčanim padinama iznad Timoka gajili i Rimljani.

79928_rajacke-pivnice-d-bosnic_afPretpostavlja se da su prethodne pimnice bile brvnare kao i Štubičke. Današnje, od kamena sečenika, su napravili majstori iz Makedonije u poslednjih dva veka.

Rajac je slikovito, staro naselje sa crkvom, vinskim podrumima “Krajinavina”, nekoliko prodavnica i školom. Mesto je sačuvalo izgled stare varoši pa je u njemu snimljeno i nekoliko filmova.

89217_rajacke-pimnice_afNa padini iznad naselja se nižu vinogradi a na vrhu brda je stisnuto oko tri stotine vinskih podruma – pivnica ili pimnica, kako su ih nekad zvali.

U centralnom delu ovog neobičnog sela se nalazi drvo – zapis, nadstrešnica i bunar. Kada se prođe pravi lavirint “ulica” dolazi se do groblja sa neobičnim spomenicima koji su pravljeni od istog kamena i ukrašeni na isti način kao pimnice.

Svi objekti su napravljeni po istom uzoru. U prizemnom, malo ukopanom delu se nalaze burići a na spratu su prostorije u kojima su boravili vinogradari tokom sezone. Ispred mnogih podruma su posađeni dudovi koji sprečavaju toplotni udar kad se iz podruma, u kojima je stalna temperatura oko dvanaestog podeoka, izađe na vrelo, avgustovsko sunce.

89219_rogaljske-pimnice_afRogljevske pimnice su gotovo identične sa Rajačkim. Ima ih oko 150 i nalaze se u produžetku sela. Deluju mnogo življe jer su skoro sve aktivne. Poneke su pretvorene u prave etno – muzeje. Vino iz rajačkih i rogljevskih pimnica je najkvalitetnije u Negotinskoj krajini.

89218_roglje_afTo potvrđuje i Zlatna medalja koju je vino iz Rajca dobilo 1935. godine na izložbi u Parizu na velikoj svetskoj izložbi.

Rajačka vina se čuvaju u buradima od po pet hiljada litara u tišini pimnica. Meštani tvrde da je lekovito jer bolesti srca i krvnih sudova su kod njih nepoznate.

Još su njihovi preci govorili – Rajačko vino ne opija. Ono podstiče da se dobro misli, bolje govori a najbolje peva.

D. Bosnić

Izvor:superodmor

__________________________________________________________________________________

 

BISER U KRUNI…

tamoiovde-logo

Trebinje – biser u kruni Republike Srpske

Turizam ima sve značajniju ulogu u ekonomiji Republike Srpske, a po mnogima njen najlepši grad ponovo postaje jedan od turističkih centara regiona.

Lepote prirode, tragovi različitih kultura i vera koje su kroz njega prolazile, ali i vino i hrana, veliki su aduti Trebinja, a najveći — gostoljubivost Hercegovaca.

trebinje-sputnik_1000

Foto: Turistička organizacija Trebinja

 

Smešteno na jugu Hercegovine, ispod planine Leotar oko biserno čiste Trebišnice, ponornice koja je odlučila da baš na ovom mestu pokaže punoću svoje modrozelene boje, udaljeno je 27 kilometara od Dubrovnika, a 38 od Herceg Novog, što je još jedan adut turističkog razvoja.

Jedan od najvećih su i niske cene, kaže za Sputnjik gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević.

1103780601

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Jedan od najlepših gradova bivše Jugoslavije danas je grad sa najvećim turističkim potencijalom u Republici Srpskoj

„Sve je mnogo povoljnije nego na Dubrovačkoj rivijeri i Crnogorskom primorju. Ovde je znatno niži porez, PDV, da ne pominjemo disparitet u cenama životnih namirnica i svega što prati turističku ponudu.

To se godinama potvrđuje, a u poslednjih nekoliko godina rast noćenja je čak 20 odsto. Kapaciteti hotela i apartmana popunjeni su od 1. aprila do kraja oktobra“, kaže Vučurević.

Turizam je pored energetike — u blizini grada su termoelektrana i hidroelektrana koje strujom napajaju najveći deo Srpske, najvažniji pravac razvoja grada.

Ne treba zanemariti ni poljoprivredu: radi se na ukrupnjavanju poseda, kako bi škrta, ali plodna zemlja, bila maksimalno iskorišćena, kaže gradonačelnik.

1103781101

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Bašta hotela „Platani““, omiljeno sastajalište Trebinjaca, u kome je tokom snimanja poslednjeg filma Emira Kusturice boravila čuvena Monika Beluči.

„Bili bismo srećniji kada bi se više novca iz energetskog sektora iz republičkog budžeta vraćalo u Trebinje, a dok do toga ne dođe, radimo na razvoju poljoprivrede.

Vino i hranu smo posle rata otkrili kao svoju šansu. Imamo najveće vinogorje u ovom delu Hercegovine, vrhunska vina.

Vranac ’Vukoje‘ dospeo je na 27. mesto svetske liste crvenih vina, potvrđen je njegov kvalitet, ali i ulaganja u ovu granu privrede“, kaže Vučurević.

Turistički biro grada jedan je od retkih u ovom delu sveta koji ima vitrinu sa vinima.

Radi bolje promocije grada, turistička organizacija udružila se sa vinarima, pa je Trebinje počelo da se predstavlja na sajmu turizma u Beogradu.

1103780925

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Arslanagića most — izgradio ga je Mehmed-paša Sokolović 1574. godine, ali nije imao sreće da doživi slavu vršnjaka iz Višegrada

Sledilo je upoznavanje zemalja regiona sa lepotama grada, a Trebinje je i prvi grad iz BiH koji se predstavio na sajmu turizma u Londonu. Posle Berlina, stigli smo i do Japana, kaže za Sputnjik pomoćnik direktora Turističke organizacije Tatjana Bulajić.

„Najviše je gostiju iz Srbije, ali sada imamo posete Britanaca, fantastičnu saradnju sa prekograničnim opštinama Crne Gore. Međutim, samo jedna agencija iz Dubrovnika za sada ima Trebinje u svojoj ponudi.

Od dvadeset vinarija, osam je otvorilo svoje podrume za turiste koji cene dobro vino i dolaze na degustacije. Cilj nam je da prenoće kod nas, a zatim da posećuju Crnu Goru i gradove pod zaštitom Uneska — Dubrovnik i Mostar“, kaže Bulajićeva.

1103780423

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Manastir Tvrdoš — po narodnom predanju osnovao ga je Sveti car Konstantin, a obnovio kralj Milutin. Manastir je duhovni centar, poznat po vinu sorte „vranac“ koje proizvodi

Ona dodaje da je, pored vina, hrana važan deo turističke ponude. Turistima su vrata otvorili etno-restorani, takozvane hercegovačke kuće, kojima su na jelovniku autentični proizvodi tog kraja — sir iz mjeha, pršuta, jagnjetina, a kao suvenir iz Trebinja možete da ponesete i deo narodne nošnje. Kulturno i versko nasleđe ipak je na prvom mestu, kaže Bulajićeva.

„Imamo sjajnu saradnju sa eparhijom, Hercegovačka Gračanica, crkva na najvišem brdu grada u kojoj je sahranjen najpoznatiji Trebinjac Jovan Dučić, postala je novi simbol grada.

Imamo velike planove za obnovu starog grada, vratićemo mu kaldrmu i zanatske radnje koje su se tu nalazile do osamdesetih. Obnovili smo zidine i muzej grada u impozantnoj zgradi austrougarske kasarne“, kaže Bulajićeva.

1103780314

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Anđelkina kapija — atrakcija Trebinja. Sve se prilagođava turizmu, kapija kuće ispred koje su snimane scene serije „Ranjeni orao“.

Na području Trebinja je čak 15 pravoslavnih hramova, a manastiri su nezaobilazno mesto turista. Duži, Dobrićevo, Petro Pavlov manastir, a najposećeniji je Tvrdoš, čiji monasi takođe proizvode nadaleko čuveni vranac.

Grad proširuje smeštajne kapacitete, u centru se grade dva hotela kapitalom Srba koji žive u inostranstvu. Velika srbijanska kompanija, koja i u Trebinju proizvodi slatkiše, gradi veliki kompleks i akva-park, u toku su pregovori sa dva investitora iz Rusije, a saradnja sa tom zemljom ostvarena je i kroz preseljenje Ruskog kulturnog centra iz Budve u Trebinje.

 

1103488501

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Hercegovačka Gračanica iznad Trebinja u koju su iz Amerike preneti posmrtni ostaci najpoznatijeg Trebinjca, pesnika Jovana Dučića.

Najstariji stanovnici Trebinja bili su Iliri, zatim dolaze Grci, Rimljani, Sloveni. Bilo je pod vlašću Nemanjića sve do kraja dinastije i turske okupacije, a srpska vojska oslobodila je grad od Austrougarske 1918. godine. Tragovi raznih kultura vidljivi su na svakom koraku.

Kao svaki mediteranski grad, Trebinje živi u baštama restorana i hotela, među palmama i čempresima, a najstarija bašta ispod 16 platana prvi je simbol grada, više puta ovekovečen i u srpskoj kinematografiji.

Ipak, pored svega navedenog, najveći adut ovog grada su ljudi, njihova predusretljivost i toplina.

Izvor:balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

 

VINU U POHODE…

tamoiovde-logo

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

87456_oplenac-drvored--d.bosnic_af

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

73668_topola-03-foto-n-raus_afGrožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

87166_sr-karlovci---d.bosnic_afKažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

100528_jutro2-1318583839_afBermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

122731_Two-churches-1317203201_af

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

122732_foto-mala-1317160097_gfZnačaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

88965_DSCI0958-1319573335_srbija_af

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

73225_aleksandrovac-02-fontana-vina-foto-gvozden-zdravic_hlSrpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
100545_P7170178-1318412208_hlRajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

SIN ANĐELA…

tamoiovde-logoSin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići

Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.

1(1473)

Dragoljub Firulović

Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.

Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.

Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.

Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.

Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.

Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)

Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).

Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)

Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“.
Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.

„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.

Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.

Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.

Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.

Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.

Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.

Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina.
Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.

Izvor:topsrbija.com

_____________________________________________________________________________________________

VIDEO PLUS

_____________________________________________________________________________________________

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

tamoiovde-logo

Image1163-SOMBORNa ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

25_620x0Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Sombor-1Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

sombor (3)Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

sombor (2)Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

sombor (1)Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

somborOvo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

25aA šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

25cMiris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

25dO istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./

__________________________________________________________________________________________________

Image1151

___________________________________________________________________________________________________

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

tamoiovde-logo POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

dru-djurdjevda_620x0DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

BERBA NA ASFALTU KRAJ SENE…

tamoiovde-logo
Vreme tradicionalnog grožđebala nasred gradskih ulica, u Gradu svetlosti

POSLE dugog letnjeg zrenja, ne dodirujući otežala zrna, negovana ženska ruka pažljivo otkida prvi grozd, dok razdragane vinopije i mesožderi podviruju pod lestve. Ubacuju ulov u bukov badanj i nakrivljuju brk, dok buk miholjskog leta mazi raskriljena kolena.
sv-PARIZ--(4)_620x0Bosa stopala motuljaju rod, gnječe i gacaju nakupljeno blago.

Uležu beli gležnjevi među zrele grozdove, zavlače se kožica i peteljke među živahne prste. Pršte košpice, grožđano meso i ljupina, curi mošt niz listove, otapa se komina. Stenje bačva od umilnog gaza, u najdražem načinu za teštenje grožđa.

Nismo među čokotima slavnih vinograda na podatnim padinama Loare, Garone i Dordonje, u zaleđu čuvenih francuskih dvoraca. Vreme je tradicionalnih berbi nasred gradskih ulica, u Parizu.

I velegradska razglednica ima svoje vinograde. U parku Bersi, u 12. arondismanu, grožđe raste na hiljadu kvadrata, na obalama Sene, tamo gde su se, na svojevremeno najvećoj svetskoj tržnici vina, još od 17. veka, tada na periferiji prestonice, oslobođeni poreza na promet, oko buradi na rečnim tegljačima okupljali trgovci i ispičuture na angro.

U 16. arondismanu, na obodima Bulonjske šume, u rejonu Bagatele, zasađeno je 400 trsova, na privatnom posedu oko palate Maharadže iz Kapurtale koja datira iz 1926. i gde se dobijeno vino degustira na poznatim garden-partijima. Petsto kvadratnih metara vinograda preostalo je od nekada čuvenog manastirskog poseda od 15 hektara na Belvilu, dok na Monmartru, 1.762 čokota na hiljadu i po kvadrata svake jeseni pretaču berbu u novu istoriju umetničkog brda.

Bistro „Melak“, u ulici Leon Fro u 11. arondismanu, jedna je od onih mističnih tačaka za konzumatore vinskih fešti. Iza šanka proviruju brkovi iz Overnje, Didijea Madamura, koji je pre dve godine otkupio nadaleko poznati bar od Žaka Melaka. Nije promenio ime, sačuvao je i tradiciju. Odatle su i one butraste snaše.

Njegovi čokoti rastu iz podruma! Izlaze kroz prozor, penju se uz zgradu, šunjaju po zidovima, do krova, pa se, posle, šetaju po okolnim, komšijskim izlozima.
Kad zamulja grožđe, zatvara se ulica. Ovde nema ljubomore. Došle i druge kafedžije. I vreme poslužilo.
Svake godine rodi pedesetak kila. Napuni se oko dvadesetak boca, a onda se tombolom razdele gostima koji preplave i zašarene asfalt.

„Šato šaron“ nije baš neko ekstra piće, priznaje i sam gazda. Dođe nekako kiselo, skuplja usta kao divlja jabuka, ali razgaljuje srce. U čaši, spojeno ono najbolje iz zemlje i nad njom, intimna rezidba, prirodna mirođija, veselo društvo, raskalašnost i požuda koja klizi niz grlo. Tad je svako vino dobro.
Goran Čvorović
Izvor:novosti.rs/zapisi iz Praiza/

______________________________________________________________________________________________

OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ . Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

OTKRIĆE KOJE (BUKVALNO) OSTAVLJA BEZ DAHA…

tamoiovde-logoNovi kristal krade kiseonik iz vazduha i otvara put za dugo, dugo ronjenje

Danski naučnici su izmislili revolucionarni kristalni materijal, koji može da apsorbuje i sačuva velike koncentracije kiseonika. Jedna posuda takvog materijala može da isisa vazduh iz prostorije, a potom oslobodi tamo gde je potrebno, što bi moglo potencijalno da potpuno izbaci iz upotrebe tešku ronilačku opremu i maske za kiseonik.

crystal-breathe-underwater-oxygen.si

Kristal menja boju kada apsorbuje kiseonik ili ga oslobađa. Kristal ima crnu boju kada je potpuno zasićen kiseonikom a ružičasto je obojen kada je kiseonik ispušten. (Slika: sdu.dk)

Zamislite da možete da se oslobodite od ogromne boce za kiseonik koju nosite kada ronite. Sada zamislite bilo kakav posao gde je neophodno skladištenje i pravovremeno oslobađanje kiseonika kada je apsolutno neophodno.

E za to imate novi kristal razvijen na Univrzitetu u Južnoj Danskoj uz pomoć Univerziteta u Sidneju u Australiji.
Nekoliko mikroskopskih kristala daje dovoljno vazduha da jednom udahnete, ali posuda zapremine 10 litara u stanju je da usisa sav kiseonik iz jedne prostorije.

U laboratoriji smo videli kako ovaj Kristal apsorbuje kiseonik oko nas” – rekla je profesorka Kristin Mekenzi, koja je vodila ovu studiju.
Različite materije različito reaguju kad se izlože kiseoniku, od vina i od hrane do mikroorganizama, na to utiču mnogi faktori koji suštinski menjaju njihove osobine: pritisak, temperatura kao i vreme u kome su bile izložene njegovom delovanju. Međutim, ono što se dobija sa novim otkrićem je način da se kontroliše količina kiseonika ali bez reakcije sa njim. Ovaj kristalni materijal je pregledan pomoću X-zraka da bi se ispitalo kako izgleda kada je pun kiseonikom i kada je prazan.
Važan aspekt ovog novog materijla je da ne reaguje ireverzibilno sa kiseonikom, iako apsorbuje kiseonik takozvanom hemapsorpcijom. Materijal je istovremeno senzor i receptor tako da možemo da ga koristimo kao materijal koji vezuje, skladišti i transprotuje kiseonik – kao čvrst veštački hemoglobin”- kaže Mekenzi.
Zanimljivo je da ovaj materijal može da apsorbuje i otpušta kiseonik više puta, a da ne izgubi sposobnost i karakteristike. To je kao kada sunđer potopimo u vodu, on upija vodu i stiskanjem ga cedimo i vodu izbacimo, a to možemo da ponovimo mnogo puta” – nastavlja ona.

011

Slika iz sdu.dk

Sve što treba uraditi da bi se kiseonik oslobodio je da se materijal zagreje ili da se izložiti pritisku. I to su prirodni načini da se materijal isprazni. Mekenzi sada traži nove metode da se to uradi.

Mi sada pokušavamo da otkrijemo da li je moguće da svetlost bude okidač za oslobađanje od kiseonika, ovo ima perspektivu na rastućem polju veštačke fotosineze” – kaže ona.

Za neke će biti veoma iznenađujuće da saznaju da je proces skladištenja kiseonika sasvim prirodan. Ključna komponenta u novom materijalu je metal kobalt (Co). Ovaj molekul poseduje prirodni kvalitet za apsorbciju i „daje novom materijalu upravo takvu molekularnu strukturu koja omogućava apsorbciju kiseonika iz okoline”.

Postavlja se takođe pitanje vremna i brzine: različiti uslovi mogu različito da utiču i tako se mogu dobiti različite verzije materijala. To je od ključnog značaja, za primenu ovog materijala, gde je potrebno da se kontroliše oslobađanje količine kiseonika, kao na primer u gas maskama ili ronilačkoj opremi. Slojevi materijala, i način pakovanja sprečiće njegovu nekontrolisanu sposobnost apsorbovanja kiseonika iz vazduha ili vode.
Kada je ovaj materijal potpuno ispunjen kiseonikom, možemo ga uporediti sa bocom koja sadrži čist kiseonik pod pritiskom, samo je razlika u tome što ovaj materijal može imati 3 puta više kiseonika” – rekla je Mekenzi.
Ovo bi bilo veoma korisno za plućne bolesnike, koji sada moraju da vuku velike boce sa kiseonikom. Ali i ronioci mogu jednog dana da zaborave na svoje boce za ronjenje i da pomoću ovog materijala “filtriraju” kiseonik iz okolne vode.
Za Srbski FBReporter prevela: Ljiljana Jovanović

Izvori:facebookreporter.org i rt.com/news/

_______________________________________________________________________________________________