BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

tamoiovde-logo

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

borba-erosa-i-etosaU Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

_______________________________________________________________________________

ZAŠTO SE RUGAMO GOVORU „JUŽNE PRUGE”…

tamoiovde-logo

Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu?

tanja-petrovich

Tanja Petrović (Foto R. Krstinić)

Debata o privatnim i društvenim vrtićima na Novom Beogradu, koju je 2013. godine pratila na društvenim mrežama, u kojoj jedan roditelj objašnjava da se u državnom obdaništu u paketu dobijaju „južnjački dijalekat i Pink repertoar”, naveo je antropologa Tanju Petrović da istraži zašto se pojedini jezički varijeteti, kao što su oni sa juga Srbije, unapred povezuju sa niskim kulturnim vrednostima.

Rezultate je objavila u knjizi „Srbija i njen jug – južnjački dijalekti između jezika, kulture i politike”, u izdanju „Fabrike knjiga”. Tanja Petrović diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost, gde je i magistrirala. Radila je u Institutu za srpski jezik SANU, a doktorirala je u Ljubljani gde je danas saradnica Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka. Objavila je pet knjiga, između ostalih „Zdravica kod balkanskih Slovena” i „Juropa: jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima”.

– Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu? – pita Tanja Petrović.

Periferne oblasti poput juga Srbije, kako objašnjava, često se smatraju za zaostale i marginalne, ne samo geografski, što je univerzalna pojava svuda u svetu, a južnjački govor u Srbiji se doživljava kao smešan, neobrazovan, primitivan, „posvađan” s padežima. Zašto je „što južnije, to tužnije”?

– Jug je najduže bio pod osmanskom vlašću i zato se u kolektivnoj imaginaciji zamišlja kao veliko zaostalo seosko područje. Iako Bosna i Makedonija imaju još jače osmansko nasleđe, to nikada nije povezano sa ruralnom kulturom. Štaviše, osmansko nasleđe ostavilo je mnogo izrazitiji trag na gradsku kulturu, nego na seosku tradiciju. Najzad, nijedan drugi deo Srbije nije u 20. veku intenzivnije industrijalizovan od juga – Niš, Leskovac, Vranje, Jagodina, Kruševac, Ćuprija. Čak je i među lingvistima rasprostranjeno da govornici sa „južne pruge” ne mogu da nauče standardni srpski jezik u potpunosti, pa profesori na Filološkom neretko s podsmehom prokomentarišu na ispitu: Vranjanka, došla da studira srpski! – ističe Tanja Petrović, dodajući da su u Sloveniji dijalekti kulturna vrednost i da se većina političara ne trudi da sakrije dijalekatske osobine svog govora.

Lingvista Nedeljko Bogdanović napisao je da ukoliko neko izvodi i tragediju na dijalektu, svi će da se smeju uprkos ozbiljnom sadržaju. Ali, sa dijalektima Crve Gore ili Hercegovine to nije slučaj. „Kada Matija Bećković napiše niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još) te pesme ne zvuče smešno. Isto tako, Crnogorac, kada se preseli, nema potrebu da promeni svoj govor, dok južnjaci žele da se hitno prilagode.”

– Ako pogledamo naše serije, Srećko Šojić izašao je iz sela, ali je ostao neuklopljeni polutan. On je bizarno smešan lik. Ima „aspiracije”, teži nečemu višem nego što jeste, i južnjački dijalekti su simbol upravo te neuspešne modernizacije i urbanizacije. Radašin iz Petlovca iskazuje narodnu mudrost na svom govoru iz okoline Trstenika, ali čim izađe iz sela ispada glup i ne ume da razgovara sa lekarom i sudijom. A dijalekat Petrije, seljanke iz Pomoravlja, iako je radila u kafani i morala je da dođe u kontakt sa ljudima iz raznih krajeva, ostaje netaknut i autentičan. Monološka forma koju je izabrao Mihailović i čistoća dijalekta nisu slučajni, i jedino tako je Petrija mogla da ostane kompleksan književni lik i izbegne prizvuk smešnog i bizarnog – objašnjava Tanja Petrović.

Ona nas podseća i na polje muzike i grupu „Rokeri s Moravu” koja je od 1977. do 1991. pevala isključivo na kosovsko-resavskom dijalektu. Opevali su selo u susretu sa modernizacijom, motokultivatore, zapadne serije, ali to nije bilo isključivo podsmevanje. Kombinovali su tekstove narodne muzike sa referencama na globalnu pop kulturu („ja Tarzan, a ti Džejn, lele dunje ranke”). Poigravali su se sa kičem, mada su često i njih tretirali kao kič. Južnjački dijalekat odigrao je ovde neočekivanu ulogu – bio je razlog za smeh, ali i osnova za intimnost i solidarnost.

– Ako pogledamo vlasotinačku hip-hop grupu „Southentik Crew”, u stihu: „Ovo je druga država, iako ne’amo pasoši. Vi ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu, vlasotinački uključujemo u nastavu” oni se otvoreno suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unošenjem svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Nerazumljivost dijalekta često je uzrok nesporazuma, i ako gledate njihov video, treba vam pet-šest taktova zakašnjenja da shvatite o čemu pričaju, jer su brzi, inteligentni, elokventni i pevaju o globalnim fenomenima. Oni nedvosmisleno definišu dijalekatsku pripadnost: „ A prike (kvo?), snajke (kude?), bracke (z’što?) d’ugare (eve?), rođo (kam si?), vuči (koje?). Vlasotince sleng lajk dis”. Svojom muzikom svesno zaobilaze nacionalni centar, dok Marčelo, koji je iz Paraćina, ali deluje u centru, ne repuje na dijalektu svog kraja, nego na neutralnom, standardnom jeziku – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, zbog negovanja jezičkog monopola, jug Srbije oseća se inferiorno u odnosu na druge govornike. Zato, dodaje, treba prevazići okvire u koje su dijalekti nasilno smešteni, kako južnjaci ne bi imali utisak da su prokleti geografijom.

– Momak iz Niša drugačije će proći kod devojke nego Splićanin, jer je za nas splitski seksi – to je čovek sa mora, dok je Nišlija „seljak”. Iako je i Split u Hrvatskoj periferija, percepcija Dalmacije i juga Srbije kod nas je drugačija. Na nivou zajednice moramo da razmišljamo o mehanizmima takvog jezičkog isključivanja. Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.

Autor: Mirjana Sretenović 

   Izvor: Политика

Posted by Od knjige do duše

_______________________________________________________________________________

ŠIROM ZATVORENIH OČIJU-SNOVI…

tamoiovde-logo (1)

Snovi su jedna svakodnevna i uobičajena pojava na koju smo svi mi naviknuti.

4453108_22jpg

Noćni program Beograda 202 / Ponedeljak, 10. oktobar 2016, 00:59

Svi mi, naravno, spavamo i sanjamo, pričamo i bavimo se njima. Ali, da li i pored svega toga znamo šta su zapravo snovi? Kako je moguće da gledamo, čujemo, osećamo i živimo, putujemo u razne svetove – i sve to zatvorenih očiju, dok nam je organizam u duboko uspavanom stanju?

Na ovo pitanje naučnici i filozofi, ali i laici pokušavali su da nađu odgovore od davnina. Snovima su pridavane magijske moći, sposobnost predviđanja događaja, pa čak i da se kroz njih može komunicirati sa mrtvima. Isto tako, mnogi smatraju da su snovi neka vrsta interdimenzionalnih portala kroz koje se može putovati na druge svetove.

vanja-i-marko

Vanja Pribić i Marko Miranović

Upravo snovi su takođe bili povod za neke događaje, pa čak i direktno izazivali promene u svetu. Poznati primer je genetičar Frensis Krik koji je sanjao oblik DNK strukture i na osnovu toga izradio svoju teoriju o DNK koja je izmenila biologiju i genetiku, da ne govorimo o raznim umetnicima koji su sanjali svoja buduća, i kako se ispostavilo, velika dela.

Kako god da se okrene snovi su, iako jedan od uobičajenih i svakodnevnih, svakako najmisterioznijih i najnepoznatijih domena ljudskog funkcionisanja.

U ovoj emisiji potrudićemo se da slušaoce upoznamo sa ovom interesantnom pojavom, kao i da bacimo svetlo na razne fenomene vezane za snove i sanjanje.

Sagovornici: diplomirani psiholog Vladimir Stanković dr Elizabeta Nenin iz Centra za dubinsku psihologiju i analizu snova dr Ivan Nastović.

Voditelji: Vanja Pribić i Marko Miranović

Izvor: rts.rs

OVDE:Noćni program Beograda 202/10. oktobar 2016, 00:59

________________________________________________________________________________

ULOGA MAJKE…

tamoiovde-logo

Sada ćemo malo više pažnje posvetiti osobi koja je ključna za razvoj deteta – majci. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

mother-kissing-baby-87129433012057tKada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete. Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno. Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme. Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega. Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od drugih majke, a kasnije ni ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

__________________________________________________________________________________

EDIPOV KOMPLEKS…

tamoiovde-logo

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Per_Gabriel_Wickenberg_-_Oedipus_och_AntigoneInače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj. U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

________________________________________________________________________________

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ…

tamoiovde-logo

Pošto smo se upoznali sa nekim minimalnim osnovama u psihoanalitičkoj teoriji, vreme je da se pozabavimo malo dubljim i kompleksnijim stvarima. Stoga ćemo sada govoriti o razvoju čoveka, tj. načinu i mehanizmima kako on postaje ono što jeste kao odrastao čovek. Dakle, kako se formira ona ličnost i ona struktura o kojoj smo govorili do sada?

potty-training-153278_960_720Psihoanaliza ima jednu prilično čvrstu i razrađenu sliku o dešavanjima koja prethode formiranju čoveka kao zrele ličnosti (ili nastanku disfunkcionalnog mentalnog sklopa), a mi ćemo videti o čemu se tu zapravo radi.

Naravno da je ovo jedna od interesantnijih tema za proučavanje, a i za neobavezno čitanje, jer se govori o razvoju čoveka koji ima velike veze sa seksualnim domenom.

Prvo, bitno je zapaziti da je razvoj čoveka, gledano iz ove perspektive, u stvari uokviren oko formiranja, razvoja i oblikovanja njegove libidinalne (seksualne) energije. Pomenuli smo već da je libido zapravo jedna manifestacija instinkta života (Erosa) kod čoveka – instinktom za očuvanje sopstvene egzistencije i za produžavanjem vrste. Dakle, razvoj naših ličnosti i naše funkcionisanje u svetu se svodi na razvoj, ispoljavanje i “puteve” naše seksualne energije, libida. Neko se sada može pobuniti “kako to da se ceo moj život i ono što jesam svodi na seks?” Iako to može biti na ovaj način rečeno, ukoliko to bukvalno tako shvatimo onda propuštamo dosta važnih stvari i širu sliku. Ovaj tekst je tu da bi se takvi nesporazumi i uprošćavanja izbegla.

Da vidimo sada šta se konkretno tu dešava. Napomenuli smo već da se razvoj jedinke odvija i opaža se kroz vezivanje seksualne energije, konkretno za njeno “fiksiranje” za određene erogene zone. Ova situacija počinje od kada se čovek rodi (da, čovek poseduje seksualnu energiju i kada je veoma mali, doduše ne u istom obliku kao kasnije) i traje, ponavlja se do završetka perioda razvoja, tj. kada osoba odraste. Libido, dakle, prolazi kroz ukupno pet faza razvoja – oralnu, analnu, falusnu, latentnu i genitalnu.

 Ove faze dobijaju svoj naziv usled fizičke lokacije na telu osobe za koje se libido vezuje – ta zone se “erotizuje”. Ukoliko se dete osujeti u nekoj od ovih faza, tj. ukoliko se libido ne uspe da adekvatno veže za erogenu zonu, onda se svašta može desiti što će negativno uticati na razvoj ličnosti. U najgorem slučaju, čovek može završiti sa nekim neurotičnim, pa čak i psihotičnim poremećajem. Dakle, naglašava se da su ove faze nužne za adekvatan razvoj, da je njihov redosled upravo ovakav kako je naveden takođe nužan i fiksiran. To jednostavno mora tako ako se želi normalna ličnost, a mi ćemo sada objasniti šta se dešava u svakoj od njih.

Oralna faza je prva faza razvoja osobe, a zove se tako zato jer se libido u ovom slučaju vezuje za oralni deo tela, tj. usta i usne. Ova faza počinje od rođenja i traje okvirno tokom prve godine života. Ono što se ovde događa to je da dete, budući da svo svoje zadovoljstvo (što uglavnom predstavlja hranu) dobija preko svojih usta i to iz majčinih grudi. Dakle, ono sa čime dete ima svoj prvi kontakt, a što je ljudsko i što mu donosi uživanje – su ženske grudi.

Zapravo, usta i usne su i kod odraslih jedan od najosetljivijih delova tela, te se senzacije na usnama i u ustima kotiraju veoma visoko u našem mozgu. Upravo zato se ta libido-energija deteta vezuje prvo za njegova usta, a objekt fiksacije su grudi. Sada, da razjasnimo stvari dok nekom ne počne svašta da padne na pamet i pre nego što ljudi koji su nešto načuli o psihoanalizi krenu sa onim “pa znao sam ja da je ovo neka perverzija”.

 Ova energija, tj. ova fiksacija nije “one” seksualne prirode za koju mi, kao odrasli ljudi, znamo. Dete čak ni biološki tada nije sposobno da oseti seksualnu potrebu (požudu) te je totalno besmisleno o ovome čak i pričati. Majčinske grudi su u ovom trenutku samo izvor hrane i ovde je mehanizam nagrade, tj. uslovljavanja na delu – “volim ono što mi daje hranu”. To je jednostavno neki primitivni osećaj zadovoljstva, prijatnosti usled dobijanja nekakve nagrade, što je u ovom slučaju hrana.

Dakle, još jednom da ponovimo – to nije seksualno fiksiranje kao kod odraslih, već samo generalizovani osećaj prijatnosti i fiksiranja za objekat koji je izvor zadovoljstva i umanjuje fiziološku tenziju kod deteta. Sisanje prsta je takođe jedan “ritual” i to sada samonagrađivanja. Detetu prst predstavlja zamenu za majčinske grudi, te ono ima senzaciju na ustima sličnu onoj kada sisa bradavicu. Isto tako, nevezano za grudi i hranu, usta su kod deteta glavni “alat” interakcije sa okolinom i svako ko ima dete ili je bio u blizini bebe potvrdiće da deca u ovom periodu imaju tendenciju da sve i svašta guraju u usta. E sada, ključna stvar ovde je prelazak u narednu fazu razvoja, a ovde je važno tzv. “odbijanje” deteta od majčinskih grudi i uvođenje drugih izvora hrane.

Neki teoretičari tvrde da sam momenat kada je dete prestalo da sisa (tj. kada mu majka više ne da sisa) može u ogromnoj meri da odredi detetov budući razvoj, tako da se na ovo mora obratiti posebna pažnja. U svakom slučaju, ovde dete još slabo razlikuje sebe od drugih (misli da je ono i dalje fizički deo majke), što znači da se u ovoj fazi Ego još ne formira u pravoj meri. Prelazak u narednu fazu će odrediti put njegovog razvoja.

Sledeća faza psihoseksualnog razvoja je tzv. analna faza. Kao što i sama reč kaže, libido se sada seli na deo tela oko anusa, tj. nižeg digestivnog trakta i taj proces traje do negde treće godine. Ovde se sada glavna akcija događa u situacijama kada se dete uči na upotrebu toaleta, kada se uči na pražnjenje creva i izbacivanje izmeta. Detetu pražnjenje, isto kao i hranjenje, predstavlja nuždu ali i zadovoljstvo, te se energija sada prebacuje na donji deo tela. Treniranje i disciplinovanje deteta u vezi ovih radnji ima važnu ulogu u formiranju detetovog Ega, ali i Super-ega, koji se sada počinje formirati. Kako to?

Naime, kada se dete dovoljno odvojilo od roditelja i razvilo da može shvatiti da je odvojeno i nezavisno biće (ne bukvalno, jer još uvek zavisi na neki način od roditelja), tj. kada se formirao Ego, ono sada počinje opažati odnose između njih i sebe. Detetove primarne i instinktivne potrebe (Id) koje je do sada izvršavalo skoro momentalno i bez kontrole, sada dolaze u konflikt sa silama njegovog Ega, koji zahteva da se odlože potrebe. Onda, na scenu stupa Super-ego, koji predstavlja njegove roditelje. Kažnjavanjem za neadekvatno korišćenje toaleta i nagrađivanjem za adekvatno “pražnjenje” formira se ta prva savest i samodisciplina, tj. Super-ego kod deteta.

Ovim se na neki način rešava konflikt na relaciji Id-Ego, jer Super-ego održava balans i stalno miri ova dva dela između sebe. Sada, ako roditelji ne uspeju da na adekvatan način reše kod deteta ovaj njegov konflikt (tako što ga uopšte ne disciplinuju u ovom domenu, ili su suviše strogi), onda se Super-ego ne formira onako kako treba te dobijamo osobu koja ili nije samodisciplinovana, briga je za druge, nesavesna je i neodgovorna ili dobijamo suviše krutu i opsesivnu osobu, koja stalno sebe samokažnjava i ima nisko samopouzdanje. Dakle, očigledno je da i razvoj i način izlaženja na kraj sa libidinalnim energijama i ovoj fazi može značajno uticati na celokupan dalji tok razvoja ličnosti.

Sledeća zona na koju se libido fokusira (jer mu tako biologija nalaže) je falusna zona, tj. sopstvene genitalije, te se ova faza zato i naziva falusna faza. Tokom ovog perioda, koji traje od treće do šeste godine, deca postaju svesna svojih tela u pravoj meri a posebno svojih genitalija. Isto tako, postaju svesna i da drugi ljudi imaju tela kao i oni, te da imaju i genitalije kao i oni. Tada su deca radoznala da saznaju zašto oni imaju ovakve genitalne organe a ovi drugi onakve – tada se po prvi put upoznaju i sa razlikama između polovima, da su ovi bate a oni seke. Ključan momenat ovde je nastanak, a kasnije i uspešno razrešavanje tzv. Edipovog kompleksa.

Ovde sada nećemo ulaziti u detalje Edipovog kompleksa, to ćemo ostaviti za neke naredne tekstove jer je to samo za sebe kompleksna tema. Za sada, reći ćemo samo da muško dete u ovom procesu postaje svesno da njegova majka ne voli samo njega – da nije samo ono predmet njene pažnje, već se tu javlja i otac. U detetovoj glavi, otac je sada rival sa kojim se ono takmiči za ljubav majke, ali pošto je otac moćniji, ono se u isto vreme plaši da mu se suprotstavi. Dete zbog svega ovoga ima agresivne tendencije prema ocu koje projektuje u njega, pa se sada javlja strah od kažnjavanja.

 Ovaj strah se očituje u tzv. kastracionom strahu, jer dete ima dubok strah da ne izgubi genitalije, tj. da mu ih otac ne odseče (i tako ga liši njegove muškosti, što će ga učiniti nemoćnim rivalom svome ocu). Kod devojčica se javlja „Elektra“ kompleks, a to je imaginarna borba sa majkom za posedovanje očeve ljubavi, pa i stoga konflikt u detetu. U ovoj fazi se javljaju i kompleksniji mehanizmi odbrane, koji služe za to kako bi se dete adekvatno izborilo sa strahovima, projekcijama i unutrašnjim konfliktima i tako se razvilo u prilagođenu ličnost. Edipov kompleks je inače nužan proces i njegovo uspešno razrešenje je nužno kako bi se razvoj nastavio u pravom smeru.

Nakon ove faze, dete ulazi u latentnu fazu, u kojoj se ništa naročito ne dešava. Ovo je kao neki “period odmora” za libido koji traje do puberteta. Naime, tokom falusne faze dolazi do masovnog potiskivanja instinktivnih potreba deteta, a posebno svega onoga što je bilo vezano za Edipov kompleks i njegovo razrešavanje. Tako, buduće da su ove energije sada neraspoložive za Ego, dete sada mora naći svoj izvor zadovoljstva u nekim drugim aktivnostima, kao što su na primer intelekutalne aktivnosti, prijateljstva, hobiji, itd. 

Genitalna i poslednja faza razvoja počinje u pubertetu, i tada se libido vraća na velika vrata. Ovo faza sada predstavlja konkretnu i pravu “upotrebu” libida i seksualne energije u smislu ulaska u realne seksualne odnose. Inače, sve neuroze koje je dete steklo usled neadekvatnog obrađivanja i prelaska iz faze u fazu do ovog trenutka, će sada početi da se manifestuju i otkrivaju.

Nerazrešen Edipov kompleks, kastracioni strah i slične stvari, (pored ostalih mnogobrojnih faktora) mogu odrediti da li će sada adolescent uopšte i moći da upražnjava seksualne odnose, šta će ga privlačiti, kakve će seksualne orijentacije biti, itd. Međutim, i u ovoj fazi postoji prilika za razrešavanja preostalih konflikata iz detinjstva, a to je u stvari i nužno da se dogodi da bi se osoba adekvatno razvila. Genitalna faza služi da se dete osamostali i postane “svoj čovek” da uspešno “konvertuje” simboličke želje koje imao kao dete i ostvari svoje potrebe na socijalno prihvatljiv način. 

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELjTON: Psihoanaliza (6)

______________________________________________________________________________________

MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

STRUKTURA LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

Možda najvažnije pitanje u čitavoj psihologiji kao nauci je to od čega se sastoji čovekova ličnost. Koji su pokretači čovekovog ponašanja, šta nas tera da mislimo onako kako mislimo, ili govorimo ono što govorimo? Odakle dolaze naše želje, ambicije, ciljevi, motivacija, naši stavovi, uverenja i sve ono što nas čini onim što jesmo – ljudima?

индексPsihoanaliza ne bi bila to što jeste kada ne bi pokušavala da nam pruži odgovor na pitanja ovakve vrste. Tako je stvoren jedan jedinstven model ličnosti i ljudskog funkcionisanja, koji se i dan danas priča i prepričava u mnogim kontekstima, a termini su ušli čak i u svakodnevnu upotrebu. Neki se mogu naći i u svakodnevnoj primeni i kod ljudi koji uopšte ne znaju odakle oni potiču, niti šta oni tačno znače.

Svima vam je poznat termin “egoista” ili, na primer, fraza “on ima naduvan ego” i slično. Za ljude koji nisu upoznati sa psihoanalitičkom terminologijom, a i one koji nisu čitali ništa od ovih članaka, termin “ego” predstavlja jednu običnu reč koja se koristi upravo u prethodno navedenim situacijama. Oni koji su pratili naše izlaganje ovde, znaju da ova reč ima mnoštvo značenja. Ipak, svoju pravu definiciju, termin “ego” nalazi tek u psihoanalizi, tačnije u Frojdovoj misli koja se odnosi na glavne činioce naše psihe.

Ta misao je nastala iz potrebe da se objasni ljudsko ponašanje pre svega, a u isto vreme i zakonitosti, tajnoviti putevi ljudskog uma. Na kraju, to je bio i rezervoar iz kojeg se crpu objašnjenja i za raznorazna mentalna stanja i tzv. mentalne “bolesti” (inače, ako to do sada nije jasno niti naglašeno, autor ovog teksta se ograđuje prilikom korišćenja termina “bolest” za bilo kakvo mentalno stanje. Ovaj termin se u ovom i sličnim slučajevima koristi isključivo radi lakše komunikacije jer je postao uobičajen u upotrebi).

Međutim, da krenemo iz početka. Prema psihoanalitičkoj teoriji, ljudski um je “rastrzan” između tri gospodara: Id, Ego i Super-ego. Ovo su latinski izrazi za tri tzv. dimenzije ljudske ličnosti, između kojih se odvija celokupno psihičko funkcionisanje čoveka. To nisu fizički delovi mozga, ne mogu se videti i snimiti, već su to logički i psihički konstrukti u ljudskim umovima. Svaki od njih postoji za sebe, ali jedan bez drugog ne mogu. Od njih i njihove međusobne interakcije zavisi kako će se čovek ponašati, kako će razmišljati i kakva će ličnost biti.

“Id” (ili u prevodu “ono”) predstavlja sve naše nagone, instinkte, požude – sve one skrivene želje koje se nalaze u našoj podsvesti. Najjači instinkt, koji smo pominjali u jednom od prošlih tekstova, jeste instikt života i on funkcioniše upravo kroz ovaj dubinski sistem ličnosti. U njemu su sadržani naši biološki “programi”, dakle ono što nasleđujemo. Id funkcioniše po principu zadovoljstva, što znači da je jedini cilj ovog dela nas da zadovolji svoje potrebe (tj. te primalne instinkte).

Id stalno zahteva da se zadovolji ta instiktualna i libidinalna (za sad da kažemo, seksualna) energija, a ukoliko se to ne zadovolji onda nastaje tenzija. Id je, dakle, onaj deo ličnosti koji nas suštinski pokreće i u kome se ogleda bazični, takoreći životinjski deo nas. Stoga, ovaj sistem ne podleže zakonima logike, racionalnosti, direktne kontrole, već funkcioniše automatski i nesvesno – ovo je jedna jaka i skoro neukrotiva sila.

Međutim, kada bi ova sila bila potpuno neukrotiva, onda bi se mi ne bismo mnogo razlikovali od životinja. Ljudi bi mokrili kada i gde god im se mokri, morali bi da jedu odmah čim ogladne, bili bi agresivni i napadali jedni druge boreći se za hranu i teritoriju. Da ne pričamo koliko bi se naša socijalna i međupolna interakcija razlikovala (ako bi se uopšte moglo govoriti o interakciji nekog višeg reda). Zamislite da ljudi stupaju u seksualne odnose kad god osete potrebu za tim, bez obaziranja na vreme, mesto i druge ljude – to bi bio jedan opšti haos. Znači, ova sila, iako je naš glavni pokretač, mora biti na neki način kontrolisana, upregnuta.

Tu sada na scenu stupa naš Ego. On je onaj koji može da kontroliše Id, da ga kanališe, usmeri i pretvori tu njegovu sirovu i “slepu” energiju u korisnu i svrsishodnu. Ego čini najveći deo onog našeg “ja”, dakle, onog što osećamo da smo mi. Naravno, sve što se dešava u nama smo mi, ali je Ego ona prizma kroz koju se sve to prožima i koja tako predstavlja glavni alat naše komunikacije sa socijalnom sredinom.

Jedna od glavnih uloga Ega je da naše instinkte i nesvesne želje i potrebe spozna, obradi i prenese u realnost. On je onaj koji opaža realnost, ima kontakt sa spoljašnjošću i funkcioniše po logičkim i racionalnim principima, te tako, za razliku od Ida koji ne vidi šta se dešava spolja, on zna šta se traži, kako se traži i kako će da se neko ponašanje izvede u realnosti. Stoga je on neka vrsta kontrolora, nekog stražara koji proverava i propušta ono što mu odgovara, a što je u skladu sa socijalnom sredinom, što znači da predstavlja glavni aspekt onoga što se naziva “ja”, tj. “moja ličnost”.

Ego, kao i Id, takođe funkcioniše po principu zadovoljstva (traži prijatnost i teži da izbegava bol) ali, za razliku od njega on traži realistične strategije da ostvari ovaj cilj (Id uopšte ne interesuju strategije i realnost, već samo da se oslobodi tenzije i doživi prijatnost). Ovaj deo nas je takođe urođen, ali njegov razvoj u ovakvu celovitu strukturu, koja će moći da obavlja težak zadatak kroćenja Ida, zavisi uglavnom od ljudi oko nas, pre svega naših najbližih (roditelja) a onda i od sredine u kojoj se nalazimo.

Ukoliko se Ego ne formira na pravi način, pogađate šta se dešava – slepa i sirova energija Ida se ne može na pravi način obraditi i iskontrolisati, usmeriti na pravi način ka ispoljavanju u realnosti, te nastaje problem. Čovek se pretvara u jedno biće koje sve radi impulsivno i bez ikakve kontrole.

Ipak, ni Ego nije struktura koja je dovoljna sama za sebe da bi čovek adekvatno funkcionisao u realnosti. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što kod njega postoji jedan mali problem – on ne zna šta je dobro a šta loše. Iako je svestan realnosti u kojoj se nalazi, te da se impulsi ne mogu ispoljavati sada i odmah (već da za njih postoji mesto i vreme), njega ipak interesuje samo da dobije što više zadovoljstva a ujedno izbegne bol.

Da li je nešto dobro zavisi samo od toga da li donosi zadovoljstvo ili ne (dakle, ako je prijatno onda je dobro). To znači da, kada bi se samo Ego i Id pitali, ukoliko čovek nekog udari i shvati da mu to donosi neko zadovoljstvo (prijatnost), onda će to biti prihvaćeno kao dobro i radnja će se nastaviti dokle god izaziva prijatnost. Ovo, složićete se, može napraviti ogroman problem osobi koja je udarena, a koja svakako ne može osećati prijatnost u tom trenutku, za šta Ego ovog koji udara na haje mnogo.

E sada na red dolazi struktura koja se zove Super-ego, koja je tu da pomogne Egu da shvati šta je dobro a šta loše, tj. kakve će posledice naše ponašanje imati u odnosu na druge. Ona predstavlja ono što se laički naziva “savest” a griža savesti upravo potiče iz Super-ega. Omogućavajući nam da stvari sagledamo “iz tuđih cipela” on nam pruža mogućnost da zamislimo kako bi se druga osoba osećala ukoliko mi uradimo ovo ili ono (što za nas može biti prijatno a za nju ne).

Super-ego je tu da nas upozori da neki naši stavovi i ponašanje mogu imati loše posledice po druge, mogu prekršiti pravila koja služe za očuvanje reda, mogu nekom drugom doneti patnju, iako bi nama možda donele zadovoljstvo. Ovaj deo ličnosti je ta moralna strana u nama. On se formira u ranim godinama, a njegovo formiranje traje do kasne adolescencije, jer se čovek stalno uči nečem novom u socijalnoj sredini.

Super-ego je interesantan aspekt naše psihe jer se on formira uglavnom prilikom naše interakcije sa roditeljima, tj. procesa koji se zove vaspitanje. Mehanizmi koji su zaduženi za njegovo formiranje su nagrada i kazna, koje može sprovesti samo roditelj i socijalna sredina. Dete nauči šta je loše ukoliko dobije neku vrstu kazne kada izvrši određeno ponašanje, a dobro ukoliko se nagradi; ne postoji drugi način da se taj osećaj usadi u njega.

Na primer, ukoliko dete udari drugo dete, a da je to u tom trenutku i u toj sredini neprihvatljivo ponašanje, jedino će nekom vrstom kazne doći do shvatanja da je to nešto loše i neprihvatljivo. Ukoliko vidimo da naše dete udara tuđe, pa mu kupimo čokoladu zbog toga, ono će misliti da je takvo ponašanje itekako dobro. Tako postoji velika verovatnoća da će ga ponavljati samo da bi dobilo nagradu, ili mu jednostavno pređe u naviku da to radi jer mu prija osećaj da bije druge.

Kada doživimo kaznu za neko naše ponašanje, mi se osetimo loše što smo to učinili. Upravo ovo je koren onoga što nazivamo osećaj krivice. Ovaj “loš” osećaj, ta neprijatnost kada uradimo nešto “loše” se kasnije pretvara u tu tzv. grižu savesti. Ukoliko se kažnjavanje ponovi više puta (ili nam je možda dovoljno da naučimo iz jednog, kakogod) mi se posle osećamo loše čak i kada ne bivamo više kažnjavani.

To je stoga što smo na neki način ugradili u svoje biće onoga koji nas kažnjava (tj. vaspitava), te sad sami sebe kažnjavamo – tako što se automatski loše osećamo, tj. grize nas savest. Isto tako se i nagrađujemo (osećamo se lepo) kada uradimo nešto “dobro”, tj. ono što nas je neko stvarnim nagrađivanjem naučio da je dobro. Ovaj mehanizam se inače naziva “introjekcija” i to je dakle taj momenat kada sami sebi postajemo policajci i sudije, sami sebe vaspitavamo.

Vidimo da je ovo ključan momenat formiranja Super-ega ali i krunisanje razvoja naše ličnosti i onoga što jesmo; savesne, moralne i adaptirane osobe koja će poštovati druge ljude, njihove potrebe i pravila koja su uspostavljena u društvu. Isto tako, bez adekvatno izgrađenog Super-ega ne možemo očekivati da osoba kada odraste poštuje zakone i autoritete. Međutim, isto tako je i očigledno je da će prevelika strogost roditelja prilikom vaspitanja načiniti od nas ljude koji će stalno sami sebe kažnjavati, odnosno stalno imati osećaj da ne radimo stvari kako treba – što je siguran put ka niskom samopouzdanju i nesrećnom životu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (4)

Prethodni članak: MRAČNA STRANA UMA

________________________________________________________________________________

 

FROJDOVSKI POGLED…

tamoiovde-logo

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Sigmund_Freud_LIFEIako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

ŠIZOFRENIJA…

tamoiovde-logo

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

Artistic_view_of_how_the_world_feels_like_with_schizophrenia_-_journal.pmed.0020146.g001

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

DEPRESIJA…

tamoiovde-logo

Depresija je, trenutno, jedna od najučestalijih i najozbiljnijih mentalnih tegoba koje pogađaju čovečanstvo. Broj onih koji se žale na simptome koji karakterišu depresiju vrtoglavo raste. Inače, ova vrsta psihičke tegobe je danas postala toliko “uobičajena”, da je i sama reč ušla u svakodnevnu upotrebu (“nešto sam depresivan danas”, “ova pesma je depresivna” “depresivne boje”…).

depression-242024_1280 (5)6Dakle, svi smo mi čuli za depresiju, a možda i mislimo da znamo šta to znači biti depresivan. Međutim, znanje o ovim terminima je često površno i nedovoljno, te je svrha ovoga teksta da razjasni i rasvetli pitanja: šta je depresija i koji su uzroci javljanja depresije kod mladog, ali i odraslog čoveka.

Tuga i žalost su osećanja koja su uobičajena i sasvim normalna kod ljudi svih doba, kultura i podneblja. Biti povremeno tužan zbog nečega i imati promene raspoloženja u “negativnom” smeru je uobičajeno isto onoliko koliko i biti srećan i radostan zbog nečega.

Međutim, biti tužan i biti depresivan su dve različite stvari. Ako se rastužimo na pogled ranjenog psa, da li je to depresija? Da li neko može da kaže da imamo depresiju ukoliko nam je krivo jer smo propustili autobus? Ne, osećanja tuge, koja su normalna reakcija na određeno stanje stvari (ne možemo baš biti srećni ako vidimo šepavog psa ili ako nas neko ne voli) ne spadaju pod depresiju.

Da bi se neka osoba okarakterisala kao depresivna, treba da se javi veći broj osećanja (jača nego uobičajeno), ponašanja i stavova, koji su aktivni tokom dužeg vremena bez obzira na spoljašnje okolnosti. Ključni deo ove rečenice je “bez obzira na spoljašnje okolnosti” – dakle, jedno je ako smo tužni jer nismo upravo položili ispit, a drugo je ako smo tužni mesec dana ili pola godine posle „padanja“ na ispitu i uz to nemamo želju da radimo bilo šta drugo u životu, osim da žalimo za ispitom.

Ukoliko je stanje stvari tako, da osećanje tuge postoji duže vreme posle nekog “okidajućeg” događaja (onog koji je izazvao to osećanje) i da je osećanje jače nego što bi trebalo da bude, onda možemo razmišljati o depresiji. Može se desiti i da ne postoji vidljiv okidajući događaj, već da se osećanje tuge javilo “samo od sebe” (mada, kao što psiholozi znaju, to u stvari nikad nije slučaj, može samo biti da osoba nije svesna šta je izazvalo to osećanje), te nam to još sigurnije govori da je u pitanju depresija.

Dalje, ako govorimo o depresiji, uglavnom je prisutno i osećanje beznađa i bespomoćnosti – osoba govori i oseća se kao da nema nade da se neka situacija promeni, da joj nešto krene na bolje, da prestane da se tako oseća, itd. Može se osećati kao da je napuštena i ostavljena, da nema ko da joj pomogne, kao i da ništa ne može uticati na to kako se ona trenutno oseća.

Osoba se može osećati bezvrednom, nesposobnom da bilo šta uradi, da je niko ne voli i da ne zaslužuje da je voli. Prisutno je i osećanje krivice za nešto što je učinila, za to kakva je, kako razmišlja i kako se ponaša – osoba misli da je kriva za svašta, posebno za svoje mane. Preveliki osećaj krivice koji pritiska celo biće i uz to traje duže vreme, jedan je od najučestalijih pratilaca depresije i stoga, jedan od glavnih pokazatelja da je u pitanju ozbiljna psihička tegoba, a ne obično prolazno stanje.

Može biti prisutno i smanjeno interesovanje za svet oko sebe, za dešavanja, ljude i stvari; osoba se ne bavi svojim hobijima, smanjuje aktivnosti; ponašanje postaje usporeno i letargično, što ljudi oko nje mogu primetiti; smanjen interes za neka zadovoljstva, kao što je uživanje u hrani, piću (mada, korišćenje alkohola u većim količinama može biti sredstvo trenutnog i kratkotrajnog bega od bolne realnosti); takođe, smanjen interes za seksualna zadovoljstva i “ljubavne igre” uopšte, te smanjena želja za komunikacijom sa ljudima.

Osoba koja je depresivna se takođe može upuštati u nesmotreno i neodgovorno ponašanje: može se odavati drogama, kocki, voziti bezobzirno, praviti probleme, namerno kršiti zakon, itd. Takođe, čest pratilac depresije je i osećaj anksioznosti (o njemu u nekom od narednih tekstova), tj. osećaj nekog opšteg straha i tenzije, zabrinutosti; kao i čest osećaj besa, preterano reagovanje na neke situacije (osobu lako iziritiraju neke stvari). Javlja se apatija, tj. ravnodušnost i bezvoljnost – osoba nema želje ni da ustane iz kreveta i započne novi dan (stoga, učestalo i dugo ostajanje u krevetu može ukazivati na depresiju).

Osećaj praznine, gde osoba ima utisak kako je potpuno prazna, da nema nikakve emocije, ne želi ništa, ne misli ništa, uobičajeno srećemo kod depresije. Inače, ljudi koji su imali teže oblike depresije, gde se ovaj osećaj potpune praznine učestalo javlja, kažu kako je ovo jedno od najgorih stanja u koje čovek može zapasti. Na kraju, povremene ili učestale misli o smrti i okončanju svog života znak su da je osoba zapala u teže stanje depresije, što treba biti alarmantno ljudima oko nje.

Depresiju takođe prate i fizičke posledice, tj. simptomi. Osoba se stalno oseća umorno i iscrpljeno, a da ne zna zašto. Za njen umor, naime, ne postoji konkretan fizički uzrok – npr. osoba je sedela ili ležala ceo dan, a oseća se kao je radila težak fizički posao. Dolazi do gubitka energije te  sopstveno telo doživljava kao teško, a čak i mali zadaci se osećaju kao najteže obaveze.

Može doći do gubitka sna i neravnomernog spavanja, ili do prekomernog spavanja, te do poremećaja dnevno-noćnog ciklusa (osoba spava danju a budna je noću, ili spava do podne, a leže rano ujutru). Usled nemanja želje za hranom i smanjenog apetita, dolazi i do značajnog gubitka težine. U nekim slučajevima može se desiti i suprotno, da depresivna osoba nalazi utehu u hrani (hrana joj služi kao beg od realnosti, isto kao nekima alkohol), pa dolazi do gojaznosti. Osoba može postati zaboravna i može joj opasti koncentracija. Cela stvar može biti praćena tzv. “psihomotornom agitacijom” (vrpoljenje, češanje, cupkanje) ili psihomotornom retardacijom (duge pauze u govoru, gledanje u jednu tačku, usporeno kretanje, itd).

Budući da je depresija toliko rasprostanjena tegoba, naučnici (a posebno psiholozi) su pokušali da nađu uzroke, kako bi uspeli da bolje razumeju, a samim tim i adekvatnije pomognu ljudima u ovakvim stanjima. Postoje brojne teorije nastanka depresije, kao i brojni uzroci i za svaki od njih bi mogla posebna knjiga da se napiše. Uzroci spadaju pod genetičke, biološke, socijalne, psihološke kategorije, itd. Ovde ćemo samo navesti neke opšte skice, i to uglavnom sa psihološke strane.

Biopsihosocijalni model kaže da se depresija javlja onda kada stresan životni događaj naiđe na pogodno „tle“ kod osobe. U fizičkom smislu, potrebno je da postoji genetička i biološka “ranjivost” (preosetljivost), ili u psihosocijalnom smislu, posebna iskustva (npr. osoba je imala određene traumatične događaje u mladosti), stavova i trenutan kontekst (npr. da li ima ili nema bliske prijatelje, ljude koji je vole, u kakvoj je materijalnoj situaciji, itd).

Na primer, ukoliko se ista stvar (recimo gubitak posla) desi dvema različitim osobama, njihovo reagovanje će zavisiti od njihove fizičke konstitucije, kao i od njihovih prošlih iskustava, stavova, mišljenja i trenutnog stanja. Na gubitak posla neće isto reagovati osoba koja ima podršku od čitave porodice (bilo materijalnu bilo samo psihičku) i osoba koja živi sama. Isto tako, osoba koja na sve reaguje sa stavom “baš me briga” ili ona koja je optimista, verovatno se neće mnogo potresti zbog toga, dok će se osoba koja je stalno zabrinuta za svoju egzistenciju ili ona koja u svemu traži najgore, najverovatnije odmah uspaničiti i kasnije pasti u depresiju.

Prema nekim psiholozima, depresija je oličenje trijade negativnih stavova: prema sebi, prema svetu i prema budućnosti. Naime, depresija će se pre javiti kod osoba koje najpre negativno misle o sebi. Ovakve osobe ne cene sebe dovoljno, misle da su nesposobne, ružne, itd. Za sve loše što im se desi okrivljavaju sebe i misle kako ne zaslužuju da im se išta dobro desi. Dakle, ovo su tipično oni ljudi sa manjkom samopouzdanja i ljubavi prema sebi kakve smo opisivali u prošlom feljtonu. Isto tako, mišljenja su da je svet nepravedan, da su prepreke njihovom uspehu na sve strane i da svet ne želi da se one osećaju dobro.

Stvari je preteško i skoro nemoguće kontrolisati i sve se dešava protiv njihovog dobra i kao njima za kaznu. Na kraju, osobe koje su sklonije depresiji su pesimistične po prirodi, te kada se nešto loše desi one misle kako je to lošije nego što stvarno jeste i da će se tako nastaviti i u budućnosti. Očekuju da će sve što krenu da rade da završi kao propali posao. Tako, neće se usuđivati ni da započnu nešto korisno, što će ih gurnuti dalje u osećanje da su beskorisni.

Pitanje koje se postavlja je zašto su neki ljudi ovakvi? Odgovor je kompleksan, a deo odgovora smo dali u nekim od prošlih članaka kada smo pominjali detinjstvo i odnos prema sebi i okolini, kao i odnos okoline prema osobi, kao ključan faktor razvoja ličnosti. Ovakvi stavovi se formiraju na osnovu prošlih iskustava i fiksiraju se kao duboka i nesvesna uverenja osobe. Kasnije, ova dubinska negativna uverenja utiču na to da čovek bira određeni životni stil koji će izazvati još više negativnih iskustava, te na kraju dovesti do osećaja bespomoćnosti, gde je jedini izlaz – psihička tegoba.

Dakle, depresija je jedan začaran i opasan krug stavova, osećanja i ponašanja, koji se trebaju osvestiti i na kojima se treba raditi pre nego što se zapadne u stanje iz kojeg je beg još teži. Rad na sebi treba biti rad ne samo na izbegavanju i popravljanju lošeg, već i na građenju i uzdizanju onoga što je dobro u nama.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (2)

Prethodni članak: SOCIJALNA FOBIJA

__________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 tamoiovde-logo

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

bad-157437_1280Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

KORENI SAMOPOUZDANJA-RODITELJSKI STILOVI…

tamoiovde-logo
Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.

family-492891_640Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.

Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.

Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.

Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.

Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.

Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa  dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.

Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.

Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.

U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.

Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.

Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.

Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.

Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.

Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).

Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.

Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.

Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.

Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.

Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (2)

Prethodni članak

LEPO I LAKO, ALI KAKO…

tamoiovde-logo

Kako usvojiti veštinu komuniciranja

U tekstovima do sada govorili smo o asertivnoj komunikaciji, njenom značaju i nužnosti poznavanja ovog načina komunikacije. Asertivnost je jedan od najefikasnijih načina ostvarivanja svojih ciljeva, ostvarivanja sebe i svojih potencijala, izražavanja sebe na pravi način – sve to uz, kao što smo više puta napomenuli, poštovanje ciljeva i ličnog izražavanja drugih. Isto tako, pominjali smo i neke konkretne tehnike i načine izlaženja na kraj sa specifičnim situacijama prilikom komunikacije.

sun-382744_640-225x300Sve to lepo (i lako) zvuči na papiru, ali kako sve to postići u praksi?

U ovom tekstu ćemo dati neke od smernica, ukazati na određene momente koji su bitni prilikom usvajanja asertivnog načina komuniciranja i pružiti neki zaključni okvir kada je reč o formiranju veštine asertivne komunikacije.

Prva i najvažnija stvar kada je reč o usvajanju i učenju veštine asertivne komunikacije je, kao i kod svega ostalog – konstantna vežba. Možemo mi ovde pisati i pisati, a vi možete osedeti čitajući, sve će to biti uzalud ukoliko sami ne primenjujete to što pročitate u praksi.

Ovo se pogotovo odnosi na nešto što je funkcija i odraz spoljneg ponašanja i na nešto što uključuje druge ljude, kao što je komunikacija.

Ne možete sedeti sami sa sobom, čitati knjigu i odjednom postati ekspert za komunikaciju. Komunikacija, kao fenomen, je isključivo vidljiva u spoljašnjem ponašanju i u prilikom interakcije: ključna komponenta su dakle verbalna i neverbalna dimenzija. Takođe, da biste znali da li nešto radite kako treba, potrebna vam je povratna informacija od drugih. Ne možete znati da li je tehnika uspešna ili ne, ukoliko se ispostavi da je tako u realnoj situaciji.

Dakle, nužno je sve ovo što ovde piše proveriti u praksi, tj. ne verovati na reč, već samome sebi i sopstvenom iskustvu.

Takođe, još jedna ključna stvar koju treba imati u vidu je podatak da je veliki deo komunikacije neverbalni deo, tj. da se komunikacija velikim delom odvija i izvan izgovorenih reči. Poznato je da je govor tela veoma moćan „alat“ i ponekad ključan deo komunikacije. Jednostavno je nemoguće adekvatno komunicirati ne koristeći govor tela – izraze lica, gestikulaciju, pokrete, itd.

Zamislite situaciju da vam neko ispriča vic, ili napravi neku šalu sa vama, a pritom ostane „mrtav“ ozbiljan u licu – ili, još gore, vi ispričate vic u društvu, a svi ostanu ukopani u mestu i neizmenjenog izraza lica. Bez obzira šta bi vam oni u tom trenutku rekli, ovakav prizor (hladnih lica) će vam govoriti mnogo više i imati veći uticaj na vas nego puke reči. Isto tako, znamo da se kroz govor tela šalju „iskrenije“ poruke nego jezikom. Telom je mnogo teže slagati nego ustima, mnogo je teže isfolirati emocije.

Laž se najčešće otrkiva opažanjem poklapanja ili nepoklapanja verbalne i neverbalne komunikacije (čovek može da vam priča laži i bude odličan u tome, ali ako ne zna da iskontroliše svoje telo, to ga može dovesti u opasnost da bude „provaljen“.) Nužno je da se govor tela i verbalna komunikacija poklapaju, da bi poruka delovala iskreno i konzistentno. Dakle, ako smo asertivni i hrabro stupamo u komunikaciju, sa ciljem da izrazimo svoja osećanja iskreno, u to moramo biti potpuno sigurni. Ako želimo da delujemo samouvereno, moramo to stvarno i biti – ili biti ekspert u tome da se predstavimo drugima kao takvi. U suprotnom, poruka koju prenosimo, iako je možda blizu savršenstva po svim standardima asertivne komunikacije (pratili smo do tančina sve poznate tehnike), neće biti adekvatno prihvaćena.

Sledeća stvar, bez koje ćemo vrlo teško biti asertivni, je znati šta se želi i znati biti jasan u prenošenju onoga što se želi reći. Ukoliko neko ne zna tačno šta mu je cilj u komunikaciji, ili ne zna šta tačno oseća, te ne zna ni koja osećanja da ispolji, ili ne zna šta mu tačno smeta, taj neće uspeti adekvatno da iskomunicira bilo šta sa drugima. Takvi ljudi će delovati konfuzno, zbunjivaće sagovornika, a ukoliko to duže potraje, komunikacija će otići u nekom potpuno „desetom“ smeru, koji je najverovatnije neželjen. Kako znati šta želimo, ko smo i šta osećamo je tema za poseban feljton (ili knjigu), i problem je na kome čovek treba raditi čitavog života. Upoznati druge nije lak zadatak, a upoznati sebe je često čak i teži zadatak. Ali onaj koji poznaje sebe, lako će upoznati druge, a takođe će i njega drugi lakše upoznati, što je siguran put ka otvorenijoj komunikaciji.

Takođe je važno i izabrati i adekvatno vreme i mesto za asertivnu komunikaciju. Naime, od konteksta u kome se osobe nalaze mnogo štošta zavisi. Samo vreme dana, ili vreme koje imamo na raspolaganju za prenošenje poruke prilikom razgovora, često može odrediti čitav tok i ishod komunikacije. Na primer, ako smo u žurbi, ili je druga osoba u žurbi, te je vremena za komunikaciju malo, može se desiti da se tenzija podigne čak i pre nego što se počne sa komuniciranjem. Kada su ovakve situacije u pitanju, treba se potruditi što je više moguće da se prvo ublaži tenzija, ili možda treba izbeći komuniciranje i zakazati razgovor za neko drugo vreme. Mesto takođe može odrediti pravac i ishod komunikacije.

Na primer, nije isto ako sa nekim pričate u vozu, na autobuskoj stanici, na sred ulice, u gužvi u prodavnici, u glasnom društvu ili u praznoj sobi ili kancelariji. Isto tako, od toga kako se trenutno osećate (i vi i druga osoba), zavisitće dosta toga . Ako ulazite besni ili suviše napeti u komunikaciju, ako je stresna okolina ili period, ako druga osoba ima lične probleme ili joj se nešto desilo, ovo će sve imati velikog uticaja na celokupan način i boju razgovora. Na veliku većinu ovih stvari vi ne možete uticati, niti se trebate isuviše truditi da ih promenite – jednostavno trebate biti svesni svega toga i sa tim stavom ulaziti u komunikaciju. Naravno, i druga osoba treba biti svesna toga kako bi komunikacija bila na optimalnom nivou. Ukoliko nije, mudro je pokušati ukazati joj na pravo stanje stvari.

Veoma važna stvar je takođe, biti spreman na „poraz“ u komunikaciji, delimični ili potpuni. Koliko god da ste dobri u komunikaciji, uvek će se desiti da vam ne uspe da se adekvatno izrazite ili da ne uspete da smirite situaciju, da ne uspete da ubedite osobu i adekvatno prenesete poruku, da budete pogrešno shvaćeni. Ovakve situacije su sastavni deo života i na njih moramo biti uvek spremni. Ponekad ishod i ne zavisi od nas i šta god da uradimo i kažemo, desiće se nešto što nam se neće svideti. Može se desiti da druga osoba unapred odluči kako će da reaguje šta god mi da kažemo, te nam to što smo asertivni neće mnogo pomoći.

Često će se desiti da će osoba odreagovati potpuno suprotno onome što očekujemo, ili onome kako je napisano u literaturi. Međutim, stanje uma u kojem mi unapred prihvatamo sve moguće ishode i spremni smo na svakavu moguću reakciju, će nas osloboditi od straha, sprečiće kontra-reagovanje i razbuktavanje situacije i pružiće nam prostora da ipak pokušamo da usmerimo situaciju u pravom smeru.

Slušati druge prilikom komuniciranja je nešto što se ne može dovoljno naglasiti. Slušanje i opažanje reakcija drugih na ono što pričamo je veoma bitno i takođe može odrediti čitav tok komunikacije. Dobro je imati neki plan šta i kako ćemo reći, tj. poznavati tehnike komunikacije, ali ako samo naklapamo ono što imamo, bez obraćanja pažnje na reakciju drugoga, ili na ono što on želi da kaže, možemo sebe dovesti u nezgodnu situaciju. Kao što smo već pominjali, kod asertivnog komuniciranja ključna stvar je to da svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, jer je to jedini način da svi budu zadovoljni. Komunikacija u kojoj vi ostvarite to što želite i kažete to što mislite, a da pri tom povređujete prava druge osobe ne može se nazvati asertivna komunikacija.

Na kraju, imajte na umu da postoje ljudi koji, isto kao i vi, znaju različite tehnike komunikacije, ili su čak eksperti u ubeđivanju i manipulisanju rečima, tako da će možda zloupotrebiti te tehnike da i vas izmanipulišu. Postoje osobe koje znaju pravila asertivne komunikacije ali se ne obaziru na aspekt koji govori o (ne)ugrožavanju prava drugih, te će pokušati iskoristiti iste te tehnike kako bi se dočepali nekog svog cilja ili vas povredili. Izvrtaće vaše reči, praviće se da vas razumeju, a nije ih u stvari briga šta želite reći, praviće se da vas slušaju, a ne slušaju vas već samo čekaju momenat da kažu ono što imaju, filozofski će iskorišćavati vaše reči protiv vas, delovaće iskreno dok su u isto vreme cinični, itd.

Ne dozvolite biti izmanipulisani i zbunjeni tako što ćete biti sigurni u ono što želite reći i tako što ćete se držati toga dokle god je potrebno. Ne potpadajte lako pod tuđ uticaj i ne dozvolite drugoj osobi da vas stavi u defanzivnu zonu, jer će to dovesti do iskrivljavanja komunikaciije i neadekvatnog ishoda.

Uvek tražite povratnu informaciju u smislu da li je drugoj osobi jasno šta želite reći i da li vas razume, kao i njen pogled na situaciju. Sve to ima za cilj da otvori komunikaciju i podstakne iskrenost i međusobno poštovanje, što su dve najvažnije stvari u komunikaciji.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija komunikacije (6)

Prethodni članak

_____________________________________________________________________________________