ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“…

tamoiovde-logo

Svi smo mi svakodnevno u situacijama da drugi zahtevaju nešto od nas.
Bilo da je to prijatelj kojem treba novac na zajam, bilo da je komšija da mu pozajmimo neki alat, bilo da je rođak kome treba da plaćamo račune koje on nije stigao da plati ili zahtev od vršnjaka da se ide „negde“ i uradi „nešto“.

feljton-300x300Mogu to biti i svakodnevni sitni zahtevi i očekivanja socijalne sredine, kao što je način oblačenja, slušanje muzike, frizura, mesto za izlazak, itd. Ali, može to biti i zahtev od strane šefa, da potpišete neki dokument za koji ne znate odakle potiče, o čemu se tačno radi i kakve su posledice potpisivanja po vas.

Ili bilo kakav drugi zahtev od bilo koga, čijim biste prihvatanjem doveli sebe u vrlo neprijatnu situaciju, a posledice po vas bi bile veoma loše.

Bez obzira o kakvom se zahtevu radi, ključna stvar je umeti reći „ne“, ukoliko ne želite ispuniti zahtevano. Ovo zvuči kao jednostavna stvar, ali ako malo bolje pogledamo shvatićemo da zapravo uopšte nije tako, te da mnogi ljudi nisu ni svesni da se često ponašaju neadekvatno u takvim situacijama.

Prva stvar koju bi smo napomenuli, a koja je primetna u različitim situacijama je to da se često dešava da ljudi ne kažu „ne“ na nešto što ne žele (iz raznoraznih razloga), a takođe i da neki ljudi jednostavno ne znaju da kažu ne. Oni će pristati na skoro svaki predlog, ispuniti svaki zahtev, uslišiti svaku molbu. Kao da reči „ne“, „ne želim“ ili „ne mogu“, a da ne govorimo o otvorenijem i direktnijem „neću“ ne postoje u njihovom rečniku.

To se često dešava i nama – ako malo zagledamo u našu svakodnevnicu, uvidećemo da postoji dosta „rupa“, gde smo radili nešto što ne želimo, jer jednostavno nismo umeli, hteli ili smeli reći „ne“. Ispunili smo nečiji zahtev ili uradili nešto pod nečijim pritiskom, a da to nismo stvarno želeli, čak smo možda želeli da uradimo ili kažemo nešto potpuno suprotno.

Da bismo shvatili važnost ovog problema i da bismo naučili da kažemo „ne“ moramo prvo shvatiti šta se dešava i zašto su ovakve situacije problem. Nekad nam se takvi „ustupci“ čine bezazleni („dobro ajde učiniću to, šta može loše da se desi). Možda stvarno i jesu „bezazleni“ u nekom površinskom i direktnom smislu, ali svaki takav akt sa naše strane predstavlja foliranje i neiskrenost.

Naime, kada uradimo ili kažemo nešto što ne želimo samo zato što to neko drugi zahteva od nas, mi lažemo i sebe, a lažemo i druge – to je definicija foliranja. U tom trenutku, mi nismo iskreni u vezi toga šta osećamo i šta mislimo. Isto tako, pod kontrolom smo osobe koja zahteva, ona kao da na tih par sekundi, minuta ili sati upravlja našim životima. Mi tako privremeno „gubimo kontrolu“ i nad sobom i nad svojom okolinom. Kada pristanemo na neko ponašanje iako to ne želimo, mi tada nismo svoji – to neko drugi radi kroz nas, neko drugi govori i misli.

Ovo, dakle, važi ne samo za konkretne zahteve i molbe, već i za pasivna očekivanja ljudi (društvene sredine) oko nas. Na primer, očekivanje da se obučete tako i tako, na šta vi pristajete jer postoji pritisak sredine, iako to ne želite. Može će to biti i čavrljanje u društvu, gde pasivno pristajete da govorite o nečemu o čemu vam se ne govori, ili da iznosite neke stavove koji zapravo nisu vaši lični stavovi, samo „zato što je takvo društvo“ u kojem se trenutno nalazite.

Takođe, kada se radi o direktnim zahtevima i ubeđivanjima, jedan ovakav postupak i ponašanje otvara vrata drugom. Postoje ljudi koji će iskoristiti tu vašu „slabost“ jedanput, pa će stalno tražiti nešto od vas. Ako ih sledeći put odbijete, gledaće vas čudno jer ste već pristajali na razne stvari u prošlosti. Isto tako, razvijate tu naviku pasivnog prihvatanja kod sebe, te će sve to skupa dovesti do toga da postajete pasivna osoba i sve manje znate odbiti zahteve okoline.

Kada smo uvideli važnost ovog problema, zapitajmo se zašto se ovo dešava – zašto nekad pristajemo na nešto što ne želimo i zašto postoje ljudi koji skoro uvek pristaju na skoro sve? Zašto nismo uvek svoji na svome, zašto ne iskazujemo sebe i svoja osećanja na pravi način, iskreno i sa samopouzdanjem? Postoji dosta razloga za to, ovde ćemo nabrojati samo neke. Prvi i najrasprostranjeniji je strah od konflikta i potreba za izbegavanjem konflikta.

Ono što se dešava, to je da nekad pristajemo na nešto zato što se plašimo da će ne pristajanje rezultirati izbijanjem tenzije i eskaliranja konflikta između nas i druge osobe (ili sredine). Kada kažemo konflikt, ne mislimo nužno na neke ekstreme – to može biti i jednostavno neslaganje, rasprava, prigovor druge osobe, itd. U ovom slučaju, moramo shvatiti da su konflikt, protest i neslaganje druge osobe nekad neizbežne posledice odbijana zahteva. Postoje različite osobe i svako će drugačije reagovati i mi tu ne možemo ništa. Neko će se na nas naljutiti iz čista mira, pa mi tu opet ne možemo ništa.

Moramo prihvatiti da ljudi imaju pravo na svoja osećanja i iskazivanje istih, isto kao što i mi imamo pravo da iskažemo šta stvarno mislimo i kako se osećamo. Ono što je najvažnije, to je da će taj trenutak neprijatnosti kada drugi negoduje zbog toga što smo mu rekli „ne“, najverovatnije biti mnogo manje neprijatan (i kraće će trajati) nego što će to biti onaj period nakon što smo pristali da radimo nešto što ne želimo. Jednostavno, gore ćemo se osećati ako radimo nešto protiv svoje volje, nego da saslušamo nekog kako negoduje i dok se ljuti. Taj će momenat proći, a ovako ćemo zauvek ostati sa samim sobom i sećanjem da smo učinili i rekli nešto što ne želimo.

Drugi razlog zašto nekad ne odbijemo zahteve drugih je osećaj krivice. Dakle, kada kažemo „ne“, mi osećamo krivicu jer smo možda povredili ili naljutili tu osobu našim odbijanjem. Međutim, zašto smo je naljutili? Pa zato što ne „igramo“ kako ona „svira“. Znači, mi se osećamo krivim jer nismo ispunili nečiju želju, kao da je to naša nužnost, te shvatamo da takođe nema potrebe ni za krivicom u ovakvim situacijama. Još jedan razlog koji ćemo ovde napomenuti (a ima ih još, kao što smo rekli) je potreba za održavanjem slike o sebi, nekog „imidža“ koji prikazujemo sredini i održavanjem mišljenja koje sredina ima o nama. Naime, kod nekih ljudi postoji potreba, koja često proizilazi iz osećaja nesigurnosti, da konstantno održavaju neku imaginarnu sliku koju projektuju na sredinu, te će pristajati na svašta samo da tu sliku održe.

Na primer, neko će stalno nositi ono što je u modi na Zapadu, iako mu se to ne sviđa, da bi ljudi mislili kako je on „ekstravagantna“ osoba ili da ne bi rekli da je „klošar“. Ova osoba očigledno nije dovoljno sigurna u sebe, jer sliku o sebi gradi na osnovu tuđeg mišljenja. Isto tako, neko će pristati da održi govor gde će podržati neki stav (iako ga u sebi ne priznaje) samo da ljudi ne bi pomislili ovo ili ono o njemu. Očigledno je, dakle, da nesposobnost da se kaže „ne“ potiče iz nekih konflikata koje imamo sami sa sobom, te je pokazatelj naše unutrašnje nestabilnosti, nesigurnosti u sebe i uplašenosti od okoline.

Dakle – kako reći ne?

Ovde ćemo se opet vratiti na princip asertivne komunikacije, o kojoj u stvari svo ovo vreme i pišemo, i utvrditi par ključnih momenata. Prvo, potrebno je odbijanje izraziti na smiren način, uz pokazivanje razumevanja druge osobe. Međutim, ovde je ključna stvar da se sa odbijanjem ne treba odugovlačiti i delovati nesigurno, jer će to onda srušiti čitavu koncepciju asertivnog iskazivanja „ne“. Znači, treba kratko i jasno reći „ne“, kratko navesti razlog odbijanja bez previše tumačenja i pravdanja. Isto tako, nemojte se puno izvinjavati (ukoliko nije neka posebna situacija ili ako je zahtev suviše direktan i sebičan, najbolje se uopšte ne izvinjavati).

Setite se, ključ je u tome da iskažete svoja osećanja i borite se za svoja prava, da iskažete pravog sebe – a ne treba se izvinjavati zbog toga što stvarno jeste. Ukoliko je moguće, možete ponuditi drugo rešenje, koje bi delovalo kao kompromisno (gde obe stvari ostvaruju svoja prava bez ugrožavanja tuđih) i na kraju – bez prebacivanja odgovornosti, upiranja prstom, konfliktnog reagovanja i „ti“ poruka.

Evo i primera: osoba traži od vas da joj pozajmite novac (koji imate ali i vama trenutno treba). Neasertivno odbijanje bi možda izgledalo ovako: „Izvini ali nemam pare da ti dam. Odakle mi bre? Nemam ni za sebe, a kamoli za tebe.“ (agresivno odbijanje sa lažnim izvinjavanjem). Vidiš da i ja trenutno sastavljam kraj s krajem, treba mi za decu, treba da popravim kola… (nepotrebno pravdanje). Uzgred, ti uvek tražiš novac, nikad ga nemaš, jel radiš ti nešto?“ (agresivne „ti“ poruke i optuživanje).

Asertivno odbijanje zahteva može izgledati ovako: „Ne mogu ti pozajmiti novac, zato što i meni trenutno treba. Međutim, mogu ti pomoći tako što ću te preporučiti mom prijatelju kojem treba da se uradi nešto i koji bi ti za to platio“ (naravno, drugo rešenje se pruža samo ako ga ima).

Vidimo da ovakav odgovor ostavlja malo prostora za konflikt i dalje nabeđivanje od strane osobe. Ukoliko nastavi sa zahtevom, jednostavno ponovite isto i delujte sigurno u sebe. Ako pak dođe do tenzije kod osobe zbog vašeg odgovora, šta god ta osoba posle toga rekla i kako god reagovala, njeno je pravo da ispolji osećanja. Ona tako iskazuje frustraciju jer nije uspela postići to što želi, a to nije vaš problem i ne treba da vas dotiče jer ne ugrožavate njena prava i ništa loše niste učinili.

Ispoljili ste sebe, svoje pravo mišljenje i bili ste iskreni – a tako treba i da bude.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (4)

Prethodni članak

____________________________________________________________________________________

Advertisements

2 thoughts on “ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“…

  1. Povratni ping: PRIGOVOR BEZ VREĐANJA… | TAMOiOVDE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s