BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

---

---

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

---

---

„DAMA S LAMPOM“…

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

BILA JE NESTVARNO LEPA, PORCELANSKI NEŽNA, DIVNA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

 UMRLA  JE ZLATA PETKOVIĆ

POSLE kraće bolesti, u ponedeljak (3. decembra 2012.)  u Beogradu je preminula glumica Zlata Petković.

Kada je pre samo nedelju dana doživela moždani udar, javnost je podelila dramu njene porodice i kolega, uz nadu da će se nezaboravna lepa Marija iz “Otpisanih” ipak izboriti. Nažalost, prošlog petka stanje se naglo pogoršalo, toliko da ni operacija nije pomogla.

Smrt je bila jača.

Jedna od najomiljenijih dramskih umetnica nekadašnje Jugoslavije, članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rođena je u Svrljigu 1954. godine. Osnovnu školu završila je u Smederevu, gde je  pohađala i gimnaziju.

Posle jedne audicije 1970. godine, ponuđeno joj je da učestvuje na izboru za najlepšu tinejdžerku Jugoslavije u Zagrebu, na kojem je izabrana za prvu pratilju.

Ova titula omogućila joj je da ode na svetski izbor održan u Tokiju, na kojem je postala mis fotogeničnosti.

 Epitet najleše tinejdžerke doneo joj je i prvu ulogu, u filmu “Bubašinter” Milana Jelića. Tada je i odlučila da se upiše na Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, ali je odustala, iako je ušla u uži izbor, jer je bila tek u prvom razredu gimnazije.

 Na Akademiju se ipak upisala posle srednje škole i završila je u klasi sa Bogdanom Diklićem, Ljiljanom Stjepanović, Snežanom Savić, Ivicom Klemencom, Radošem Bajićem i Lazarom Ristovskim.

Odmah po diplomiranju, reditelj Aleksandar Đorđević ponudio joj je ulogu Marije u filmu i seriji “Povratak otpisanih”, koja ju je vinula među zvezde.

Na scenu JDP prvi put je stala 1978. Igrala je Rosinu u predstavi “Trilogija o letovanju”. Usledile su “Romantične ćudi”, “Raskršće”, “Maraton”, “Pokojnik”, “Komunistički raj”, “Seobe”, “Tuce svilenih čarapa”, “Vedrine i vatre”, “Valjevska bolnica”, “Revolucija svetih devica”, “Ne očajavajte nikad”, “Florentinski šešir”, “Bure baruta”.

U njenu filmografiju, pored “Bubašintera”, ulaze i “Vagon Li”, “Partizanska eskadrila”, “Otpisani”, “Bravo maestro”. Nezaboravna je i njena uloga u kultnoj seriji “Grlom u jagode”.

Iza nje je ostao sin Gvozden, iz prvog braka, koji nije dugo trajao, i sin Andreja iz braka sa kompozitorom Sanjom Ilićem.

 Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

novosti.rs

---

KOLEGE o ZLATI

Branko Cvejić: PLEMENITA

OTIŠLA je Zlata, koja je bila zlatna u svakom smislu. Nije bila samo izuzetno lepa, mada je bila jedna od najlepših pojava kod nas i u pozorištu i na filmu i televiziji, već i u svemu izuzetna.

Kada sam nedavno čuo da se razbolela, bio sam veoma tužan, a ta tuga sada je još veća. Ipak, hoću da je se sećam kao divne, lepe i plemenite žene.

Gorčin Stojanović : OBASJAVALA OSMEHOM

ŠOK je ogroman. Vest me je zatekla na gostovanju JDP u Rumuniji. Zlata nije bila samo jedna od najlepših žena sa ovih prostora nego i potvrđeno dobra glumica, majstor komedije. Pamtim njene uloge u predstavama “Ne očajavajte nikad”, u režiji Miroslava Belovića, i “Tucetu svilenih čarapa” u režiji Steve Žigona. Zlate ćemo se sećati i kao osobe čiji su vedrina i prepoznatljiv osmeh obasjavali svaku ekipu predstave u kojoj je igrala.

Voja Brajović: DIVNA LJUDSKA PRIRODA

MOJE prvo reagovanje kada sam se čuo sa njenim suprugom Sanjom Ilićem bilo je: otišlo je naše zlato. Jedna takva lepotica i glumica nema zamenu. Važno je istaći, a to mogu da potvrdim pre mnogih jer sam sa njom radio i na televiziji i u pozorištu, da je pored fascinantne lepote, Zlatu krasila i divna ljudska priroda. Zato je bilo višestruko zadovoljstvo sa njom raditi i stvarati. Bila je u svakom trenutku divna i pozitivna osoba.

Dragan Nikolić koji je sa Zlatom Petković radio u seriji „Povratak otpisanih“ bio je veoma potresen i kratak: „Stvarno ne znam šta da kažem, izbili su mi vazduh“.

Lazar Ristovski rekao je da je potresen i šokiran vešću o smrti svoje koleginice sa klase. „Prosto zvuči kao tragedija. To je toliko neočekivano. Potresen sam i iznenađen“.

Snežana Savić rekla je da je potresena i da ne može da veruje da je Zlata otišla. „Nisam se nadala da će se ovo desiti. Verovala sam da će ipak dobiti tu bitku. Ona je bila jedno drago i suptilno biće. Verujem da je njena nežnost bila prevelika za ovo vreme i profesiju“, rekla je Savić.

Dušan Kovačević: „Najkraće što mogu da kažem je da sam od te vesti u neverici i u šoku da se Zlati to dogodilo. Bila je osoba sa kojom je lako, lepo i radosno raditi. Otišla je jedna žena kojoj je život bio radost, što je još žalosnije“.

Radoš Bajić kaže da je „vest o preranoj smrti moje školske  drugarice, koleginice i prijateljice Zlate Petković najtužnija i najstrašnija“. „Samo oni koji su je stvarno poznavali znaju da je njena duša bila lepša od njene nestvarne lepote. Neka joj je slava i večnaja pamnjat“, naveo je Bajić.

Komentari čitalaca
*jana 03. decembar 2012. 20:09 – Bila je divna, nestvarno lepa, porcelanski nezna, mila, ljupka, izgledalo je da je zivot tek pred njom i nadala sam se da ce tek snimiti neku seriju u kojoj cu je sa uzivanjem gledati. Otisla je a najzalije mi je sto se tako malo pojavljivala poslednjih godina, sto je nije bilo na malim ekranima, jer je bila i ostala zaista jedinstvena glumacka pojava. Andjeoski lepa Zlato, pocivaj u miru.
*Sadman Sway 03. decembar 2012. 19:54 – Bila je jedna od ljepših žena svog vremena u Evropi.

---

priredio: Bora*S

OD AGRESIJE DO TRIBUNALA…

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.“

Povodom Dana vojske Srbije 23. aprila, u prepunoj sali borskog Doma kulture, održana je promocija trećeg izdanja knjige „Od agresije do Tribunala“ generala Miloša Đošana.

O knjizi, ličnosti, čoveku i vojniku, generalu Đošanu, govorili su njegovi saborci i prijatelji: general Ljubiša Stojmirović, pukovnici Slobodan Jovanović i Milutin Filipović.

Sam autor se kratko osvrnuo na, bez dileme, ovaj značajan literarno istorijski dokument, rekavši da je ono što je najbitnije napisao u knjizi.

 Prisutni su imali priliku da pogledaju i potresni dokumentarni film „Da se nikad ne zaboravi“ u produkciji Udruženja generala i admirala Vojske Srbije.

Organizator ovog, za ovo vreme, nesvakidašnjeg događaja je SUBNOR Bor uz svesrdnu pomoć opštine Bor.

---

O knjizi generala Đošana

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.

Prvi je on stavio u žižu svog celokupnog istorijskog bivstvovanja; od tragičnog događaja napravljen je veličanstveni ep. Nije poznato da je ijedan narod toliko pisao i tako opevao jednu svoju izgubljenu bitku. Drugog kao da se stidi, kao da pokušava da ga što pre zaboravi.

Naravno da postoji značajna razlika među njima. U prvom je učinjeno sve da se zemlja odbrani. Izginulo je gotovo sve što je bilo najbolje u našem narodu, žrtvovana je celokupna srednjovekovna elita srpskog društva.

U drugom porazu je, prema svemu što se zna, postojala realna mogućnost da, usled unutrašnjih razdora, naš protivnik odustane od daljeg ratovanja u času kad je naše rukovodstvo odlučilo da kapitulira.

UMILJATA BOGINJA SA MALIM I CRVENIM USTIMA, POPUT RANICE OD METKA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Teško je reći ko je od njih bio slavniji – američka plesačica Isidora Dankan ili ruski pesnik Sergej Jesenjin.

Nije bilo ničeg zajedničkog što bi ih vezivalo, nisu ni govorili istim jezikom, ali im to nije smetalo da već od prvog susreta opčine jedno drugo. Odnosi među njima su bili burni i promjenljivi. I, kako se to često dešava, strast ovih izuzetnih ličnosti se pretvorila u dramu.

U julu 1921.gatara je predskazala Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bagati. I udaćete se…“ Isidora nakon promašenih brakova nije više ni računala na neku trajnu vezu i poznanstvo. A ponajmanje u Rusiji gde je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kuturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Na jednom od prijema u ateleju slikara Georgija Jakulova Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju briljantnu numeru – ples sa šalom. Sergej Jesenjin, koji je tada imao 26 godina, bio je na prijemu sa Anatolijem Mariengofom, netremice je gledao u punačku plavooku ženu sa riđe ofarbanom kosom koja se okreće na parketu u crvenom poluprozračnom kostimu.

“Boginja“, uzdahnuo je on.

Anatolij Mariengof ovako je opisao prvi susret pesnika i plesačice:  “U jedan sat noću stigla je Dankan… Isidora je legla na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Zolotaia golova“. Bilo je sasvim neočekivano da je ona, koja nije znala više od desetak ruskih reči, izgovorila baš te dve. Zatim ga je poljubila u usne. I ponovo su njena usta, malena i crvena, poput ranice od metka, umiljato lomeći ruske glasove prozborila:

„Anđeo!” Još jednom ga je poljubila i rekla: “Čort!” ( Đavo). U četiri sata ujutru Isidora Dankan i Jesenjin su otišli…“

VUČE, JESAM LI SLOBODAN U OVOJ ZABITI SVEMIRA…

TAMOiOVDE________________________________________________

VUK

I Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo. Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim. Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

        II Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

     III I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.