ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

PRINCIP JEDNOG MINUTA…

tamoiovde-logo

Japanska metoda protiv lenjosti

Od ponedeljka počinjem novi život, ići ću u teretanu, vežbati jogu, raditi sklekove…“ – svako od nas povremeno postavlja neke ciljeve i ne dostigne ih, prenosi ih u sledeći mesec, za nekoliko meseci, za čitavu godinu.

JAPAN-10021

Foto: atma.hr

Ponekad, sa velikom voljom i revnosno počinjemo da radimo ono što smo zamislili, ali vežbavši, recimo, u teretani tri dana nedeljno nekoliko sata, zanemarujemo vežbe na duže vreme.

Zašto se ovo dešava? Zato što je opterećenje veliko, zato što dosadi, a navika još nije razvijena.

Metoda kajdzen ili princip 1 minuta

Postoji japanska metoda kajdzen, u koju je uvršten takozvani princip 1 minuta.

Suština ove metode sastoji se u tome da se čovek bavi konkretnom stvari tačno 1 minut, ali iz dana u dan, u isto vreme.

Minut vremena – to je sasvim malo, samim time, lako izvodljivo za svakog čoveka. Lenjost ne stoji na vašem putu. Te iste radnje koji niste želeli da obavljate pola sata, izmišljajući izgovore i opravdanja, sa lakoćom ćete uraditi za 1 minut.

Skakati na vijači, uraditi trbušnjake, uraditi vežbe za oči, vežbati jogu, pročitati knjigu na stranom jeziku, bilo šta – kada je vreme ograničeno jednim minutom, stvari ne izgledaju teško izvodljivima, a svakako, donose radost i zadovoljstvo.

Praveći male korake, postajete savršeni i postižete odlične rezultate.

Pobeđujete nesigurnost, oslobađate se osećaja krivice i bespomoćnosti, osećate uspeh i slobodu.

Inspirisani osećajem uspeha, postepeno povećavate jednominutne vežbe na petominutne, i tako dalje. Zatim ćete neprimetno stići do polučasovnih vežbi. Napredak je očigledan!

Kajdzen je nastao u Japanu. Ljudima zapadne kulture ova metoda se može činiti neefikasnom, jer je na Zapadu utemeljeno verovanje da se bez mnogo truda ne mogu postići dobri rezultati. Ipak, veliki programi, oduzimajući mnogo snage i energije, mogu slomiti čoveka i biti bez rezultata.

Kajdzen princip odgovara svima, i može biti primenljiv u mnogim životnim sferama.

Japanci, na primer, koriste strategiju postepenog i stalnog unapređenja u sferi menadžmenta.

Ostalo je samo da, prema vašim potrebama, počnete primenu metode kajdzen.

Izvor:uspesnazena

_________________________________________________________________________________________

VIŠE NEGO SREĆNI…

tamoiovde-logo

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Amisi-roditelji-680x450Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno.

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

KO DOBIJA A KO GUBI…

tamoiovde-logo

Međusobni uticaj

ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA

Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.

MAN-AND-DOG_2734645bČovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.

Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.

Cena opstanka

Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.

Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.

Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.

Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.

Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.

Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.

Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.

Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.

A druga strana?

Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.

Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.

Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.

Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.

I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.

Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.

Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.

Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.

Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.

Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.

Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.

Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.

Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.

Ko dobija a ko gubi?

Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.

Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.

Dr vet. med. Miloš Stanojević

http: zov.rs

________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

decak-i-pasSvi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom

a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa

jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči

a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene

Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LETNJI RAZGOVORI SA TELOM…

tamoiovde-logo

Prema kineskoj tradicionalnoj medicini: kako da aktiviramo vatru, radost i ljubav u sebi

Prema teoriji kineske tradicionalne medicine, svakoga proleća započinjemo novi ciklus, koji je osnova i baza ostalih godišnjih doba. Neka ovo bude ciklus Lepote…

, Image: 136083674, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: yes, Credit line: Profimedia, Alamy

Poletnost je ključna reč za proleće. Ovo se odnosi na naše akcije, snagu misli ali i na stanje našeg fizičkog tela, jedinog pravog hrama koji imamo tokom života.

Dobro je vreme da odbacimo loše navike koje nas usporavaju na putu našeg razvoja, ili da se usmerimo na one dobre koje doprinose lakoći pokreta i kvalitetu našeg dana.

Lepote dana, lepote tela, lepote misli…

Ako je naše telo zdravo i ako postoji energetski balans u radu organa, unutrašnji mir i ispunjenje, ako se ispravno hranimo i vežbamo, unutrašnja lepota sija iznutra ka spolja. Lepota je kada u potpunosti primetimo i lepotu oko sebe. Kada sjedinimo svoj mikrosvet sa makro događajima oko sebe.

Neometan protok čija i krvi u telu su osnovni preduslov za zdravlje. Ukoliko je on ometen na nekom mestu, prvi simptom pokazatelj koji se javlja je – bol. Neometan protok znači da smo protočni za tokove energije, da postoji adekvatna razmena sa čijem okoline. Veliki značaj kineske medicine je u tome što je fokus na prevenciji zdravlja.

Ona govori o ciklusima koji postoje u prirodi, o tome da isti ciklusi postoje u nama, i da je potrebno uskladiti se sa njima. Poštovanje nekih osnovnih pravila tokom svakog godisnjeg doba donosi sigurne plodove i rezultat da se osećamo dobro u svom telu, usklađeno sa okolinom.

U kineskoj tradicionalnoj medicini postoji čitav niz tehnika koje koristimo pored akupunkture i lečenja biljem. One poboljšavaju efekat terapije, a nekada se koriste i u cilju lečenja bolesti. To su pre svega medicinski tretman časama (ventuzama), guasha (povlačenje specijalnom pločicom po meridijanima tela) i moxibustija (zagrevanje meridijana i akupunkturnih tačaka stikom napravljenog od biljke Artemisie Vulgaris).

Zna se kada i kako ove tehnike koristi isključivo lekar, a kada je dovoljna obuka posle koje se tehnike mogu koristiti i samostalno pre svega u cilju prevencije oboljenja ili u cilju otkanjanja blazih simptoma nelagodnosti na određenim delovima tela.
Izvor:lovesensa.rs

___________________________________________________________________________________

SIMBOLIKA POLJUPCA KROZ ISTORIJU…

tamoiovde-logoDa li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.

images-2013-profimedia_0205281753_427145189

Foto: Profimedia

Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.

Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.

Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.

Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.

Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.

Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).

U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.

Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).

Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.

Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.

Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.

Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.

Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

TREBA ZNATI GRANICE SVOG TELA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Rakijica pre jela, a šetnja posle?
Mnogo je onih koji posle jake hrane, vole da popiju i čašicu rakije ili neko slično alkoholno piće, uvereni da će tako bolje svariti jelo. Da li alkohol zaista pomaže u varenju masne hrane? Za lekare, odgovor je jasan.

0,,16464807_303,00Masno pečenje je ukusno, nema govora – jer mast je „nosilac“ ukusa. Ali, ubrzo posle jela „oglasi“ se želudac.

Preteško, šta da radim? Ako je recimo to masno pečenje bio giros, već vas čeka rakijica na stolu – tradicionalni uzo koji su pravi od anisa. Ne samo na Balkanu postoji običaj da se rakija pije kao lek. Navodno pomaže i pri varenju. Ako i postoji neki pozitivan efekat konzumiranja žestokog pića posle jake i masne hrane, onda je to placebo efekat, a naučne studije ukazuju da alkohol posle jela može čak da deluje suprotno – i uspori varenje.

Fondu od sira za naučne svrhe
Švajcarski naučnici su 2010. sproveli jedno istraživanje i 20 zdravih odraslih osoba „pozvali“ na ukusni Fondu od sira. Mlečni proizvod sa 32 odsto masti pravi je izazov za varenje. Deo učesnika je tokom eksperimenta, dakle za vreme jela, pio crni čaj, drugi su dobili po pola flaše vina (300 ml). Pored toga, neki od učesnika su posle večere dobili po čašicu rakije, drugi su dobili vodu.

0,,15667536_401,00Rezultat ovog eksperimenta bio je sledeći: što više alkohola, tim gore varenje. Već vino je usporilo rad digestivnih organa, a ako je na kraju popijena i čašica rakije – još gore.
„Želudac je u stvari veliki mišić koji kontinuirano pumpa hranu u pravcu creva“, kaže Kristijan Princ direktor Gastroenterološke klinike Helios u Vupertalu. Verovatno alkohol blokira nerve koji želucu daju impulse za pumpanje. „Ja sam veliki neprijatelj rakije posle jela“, kaže Princ. I uopšte ne vidim nikakvo pozitivno delovanje žestokih pića po zdravlje“.

0,,4119268_4,00

Flaše Portugalskog specijaliteta – Porto

Pravi aperitiv može da pomogne
Specijalista za „stomak“ ipak ne želi da demonizuje alkoholna pića. Međutim, važno je popiti pravo piće, i to u umerenim količinama i u pravo vreme. „Najbolje je pre večere popiti šeri (nešto između likera i vina)“, kaže Princ. Alternativno su za probleme sa varenjem, kao aperitivi takođe dobri porto (desertno vino), pivo ili neke vrste penušavog vina.“

Gorke supstance sadržane u napicima stimulišu specijalne ćelije želudačne sluznice, kako bi oslobodile kiselinu. To može da pojednostavi prvu fazu varenja hrane. Taj efekat nema nikakve veze sa alkoholom. Espreso, u smislu gorkih materija, u principu ima isti efekat, kaže Princ. „Međutim, zbog svog intenziteta, espreso može da nam pokvari ukus hrane“.
Oni koji se odluče za aperitiv, najbolje je da ga uzmu pola sata pre jela – kao što je to uobičajeno u Francuskoj. „Posle pola sata možete u potpunosti da uživate u ukusu hrane“, kaže Princ.

Šetnja – najbolje sredstvo za varenje
Čaša vina uz jelo može da bude dobra – ali samo da izazove ili podstakne poseban ukus jela. Sa medicinske tačke gledišta, Princ u ovom trenutku ne vidi još neke prednosti za varenje. On čak izričito kaže da uz jelo ne bi trebalo piti pića na bazi kvasca, piva koja se često služe u Bavarskoj uz svinjsko pečenje. „Kvasac dovodi do akumulacije vazduha u želucu i dodatno ga nadima. To dovodi do još jačeg osećaja napetosti,“ kaže on.

0,,17168103_401,00

Najbolje je posle jela otići u laganu šetnju

Pored toga, svako treba da zna granice svog tela. Prema Princu, zdrava jetra može da toleriše, i to samo povremeno: kod žena do 30 grama alkohola, kod muškaraca maksimum 50 grama. Za poređenje: pivo (330 ml) sadrži 13 grama alkohola, vino (200 ml) 16 grama, šeri (100 ml) takođe 16 grama i viski (20 ml) 7 grama. „Flaša vina je definitivno previše“, kaže Princ.

Ako posle jela zaista želite da pomognete svom želucu i crevima, trebalo bi da odete u opuštenu šetnju. Naime, na osnovu jednog drugog istraživanja o uticaju rakije kao digestiva, došlo se do zaključka da je ležerna šetnja posle večere najbolji način da se što brže isprazni stomak. „Pokreti trbušnog zida verovatno imaju direktan uticaj na ćelije koje su zadužene za pumpanje želuca“, kaže Princ.

Zaključak: Klonite se digestiva: više štete nego koristi. Ko želi da se izbori sa osećajem sitosti, umesto da popije rakiju, trebalo bi da ode u kraću šetnju. Takođe, pre jela može da pomogne šeri – ali ne zbog alkohola, već zbog posebnih gorkih supstanci.
Autor Dijana Roščić

Izvor:dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

SREĆA JE LJUBAV. VELIKA TAČKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Rezultati najdužeg istraživanja u istoriji: Kako čovek `procveta` i gde je sreća?

istrazivanje-75-harvard-glaOve godine okončano je najduže istraživanje ljudskog razvoja u istoriji. Započeo ga je Univerzitet Harvard 1938. sa ciljem da 268 studenata (muškaraca) prati dalje kroz život ne bi li se došlo do zaključaka koji su to glavni razlozi zbog kojih čovek uspe u životu, ’procveta’ i napravi ’nešto’.

U ovakvom longitudinalnom istraživanju (prate se ispitanici u dužem vremenskom periodu) veoma iscrpnom i dugotrajnom, naučnici su ispitanike posmatrali psihološki, antropološki, fizički. Rangirani su po koeficijentu inteligencije, religijskoj pripadnosti, političkoj, pa sve do navika u konzumiranju alkohola, vrste porodičnih odnosa i dužine penisa.

Zaključci do kojih je došao tim u istraživanju dugom čak 75 godina svedeni su u knjigu Triumphs of Experience koju je potpisao George Vaillant, inače vođa projekta poslednjih 30 godina.

Kakvi su dobijeni rezultati i šta savremenog čoveka mogu naučiti?

Muškarci koji su živeli lepu starost nisu obavezno imali ’dobar’ život u mlađim danima i obrnuto – uspešan i kvalitetan život srednjeg doba ne znači isti takav život u dobu za penziju.

Dokazano je da je moguće da zrelo doba ispravi posledice lošeg detinjstva, mada je srećno detinjstvo veći garant za život pun snage i elana.

Brak u godinama posle 60 donosi veće zadovoljstvo, a na starenje u kasnom životnom dobu više utiču navike stečene do 50, nego geneteski materijal.

Lepa i mirna starost značajno više zavisi od nas samih nego od gena.

Sklonost alkoholu ima najdestruktivniju moć  – najčešći je razlog razvoda, ljubomore i prerane smrti. Česti pratioci su i neuroze i depresije. Iako je, recimo, u pitanju natprosečno inteligentan muškarac, njegov IQ ga neće sprečiti u piću.

Nije zabeležena bitna razlika u zaradi prosečno i natprosečno inteligentnih muškaraca. Inteligencija nije obavezan preduslov za bogatstvo.

Interesantno je da liberali imaju redovniji seks. Konzervativci se seksualno ’zaključavaju’ oko 65 godine života, dok liberali uživaju u seksu i u 80-tim. Konsultovani su urolozi – nikome nije jasno zašto je to tako.

Autor kaže da je možda najdragoceniji zaključak istraživanja da ’toplina’ emotivne veze, bliskost, prisnost sa partnerom izuzetno utiče na sreću i zdravlje u zrelom i kasnijem dobu.  Muškarci koji su svoje veze opisali kao izuzetno ’tople’ godišnje su u 50-tim godinama više zarađivali 141 hiljadu dolara od muškaraca koji nisu bili toliko zadovoljni svojim emotivnim vezama.

Veliko istraživanje je pokazalo i da je kvalitet odnosa muškaraca sa majkom od velike važnosti za uspeh, zaradu i produktivnost u zrelom dobu. Brižna majka i privržen odnos u detinjstvu muškarcu kasnije garantuju u proseku 87 hiljada dolara veću godišnju zaradu, veću efektivnost u poslu i manje šanse da oboli od demencije u starosti.

Sa druge strane, muškarci koji su u detinjstvu imali prisan odnos sa ocem kasnije su retko anksiozni, više znaju da uživaju na odmorima i zadovoljniji su životom u starosti.

Vallant je ovaj ogroman rad i trud stručnjaka Harvarda u trajanju od 75 godina i sa troškom od 25 miliona dolara sveo na samo nekoliko reči:

Sreća je ljubav. Velika tačka!

Izvor:bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________