PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

Tekst: Ivan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

---

---

FotoPlus by Bora*S

PLAVETNILO LEDENOG KROVA…

Islandske “Kristalne pećine” od leda stare više vekova kriju neverovatnu prirodnu lepotu

Duboko ispod najvećeg glečera na Islandu, Vatnajekidla, nalaze se skrivene pećine od leda, koje svojom lepotom privlače posetioce širom sveta da zavire u neverovatne zaleđene odaje kristalno plave boje.

Foto: -robbik l flickr.com

Lepota islandskih ledenih pećina, starih više stotina godina, krije se u unutrašnjosti brega koji je često prekriven snegom. Zbog izrazito malih otvora, u pećine se najčešće ulazi četvoronoške.

Ipak, neprijatnost koja se može osetiti pri ulazu, potpuno se zaboravlja čim se napravi prvi korak unutar bilo koje od ovih ledenih lepotica.

Oni koji su posetili ove prirodne lepote kažu da se prvo primećuje plavetnilo „ledenog krova“ razliveno u 50 nijansi plave boje, oduzimajući dah svakom posetiocu.

Jačina plave boje leda unutar pećina zavisi od doba godine, vremenskih uslova i vazdušnog pritiska, dok zraci sunca koji kroz njih prolaze, čine ledenu površinu svetlijom.

Osim neverovatne boje, u ledu se može primetiti talasasta tekstura, koja je nastala jakim udarima vetra.

Baš zbog teksture i plavetnila leda, koji liči na kristal, islandske pećine se popularno nazivaju i „kristalnim“, a mnogi kažu i da podsećaju na podvodne akvarijume, zbog vodenog svoda koji se prostire iznad glava posetioca.

Iako se nalaze na samom obodu severnog Atlantika, gde je velika hladnoća svakodnevna pojava, Kristalne pećine je najbolje posetiti tokom zimskog perioda, jer se u proleće temperature penju u plus i mogu izazvati povremeno topljenje leda.

Ipak, hladnoća predstavlja zanemarljiv problem kad se pred vama nalazi takva prirodna lepota, koji mnogi upoređuju sa nestvarnom.

Neki istraživači, koji su imali priliku da posete ove pećine kažu da podsećaju na one iz stripova i filmova o Supermenu, koje su izgrađene od vanzemaljskog kamena kriptonita.

Jednu od pećina, koju krase neverovatne kombinacije plavih i crnih nijansa, jedan istraživač nazvao je „pećinom severne svetlosti“, jer je njena unutrašnjost podsećala na čuveno svetlo noćnog neba na severu, tj. Auroru borealis.

I. Nedić

Izvor: superodmor.rs

__________________________________________________________________________________

PLAVE VENE…

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

Izložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

Ko je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

Rođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PSIHOLOGIJA BOJE…

Kako se crvena boja igra ljudskim umom?

Ljudi nikada neće saznati šta se dešavalo u glavama naših predaka pre nekoliko hiljada godina kada su prvi put uzeli boje i počeli sa farbanjem svog tela, ali je značajno to što su izabrali crvenu, boju krvi – kao podsetnika života, ali i smrti, piše BBC.
Danas, crvena je povezana sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i kitnjastog reona u Amsterdamu poznatog kao „red-light district“, a te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.

Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da crvena može imati veliki uticaj na naše raspoloženje, percepciju i delanje.

Nošenje crvene odeće može promeniti čoveka psihološki, ali mu može promeniti i ravnotežu hormona, pa se postavlja pitanje šta je toliko moćno u vermilionu, karmin ili skarletno crvenoj?

Nema sumnje da se percepcija crvene poklapa sa jednim od najvažnijih događaja u istoriji evolucije. Mnogi sisari, kao na primer psi, ne prave razliku izmedu crvene i zelene.

Tokom prilagođavanja primata životu u džungli oni su evoluirali novu vrstu ćelije u svojoj mrežnjači koja im je omogućavala da izaberu svetlo, crveno voće između lišća.

Ta poboljšana percepcija se prilagodila i drugim oblicima društvene komunikacije, pa je crvena koža, izazvana pumpanjem krvi blizu površine koža, važan znak dominacije za mnoge vrste primata.

Mandrili majmuni su možda najpoznatiji primer. Oni živopisnim oznakama na licu određuju svoj položaj u strogoj hijerarhiji grupe, što je dominantniji on je i crveniji.

Dva psihologa sa Univeziteta u Durhamu Rasel Hil i Robert Barton su 2004. godine počela da se pitaju da li bi i ljudi reagovali na sličan način i shvatili su da ljudi, iako ne pocrvene kao majmuni, veoma se zarumene u napadu besa.
Stoga crvena odeća možda nosi znak agresije i dominacije. Hil i Barton su pokušali to da istraže, a Olimpijada koja se održavala iste godine dala im je savršenu priliku.

Oni su pratili borbene sportove kao što su boks i tekvondo kada su sportisti nasumično nosili ili crvenu ili plavu opremu i time su omogućavali naučnicima da uporede performanse istih sportista.

Prateći njihov napredak Hil je primetio da su oni u crvenim kompletima imali oko pet odsto više šansi da pobede.

„Crvena ne pretvori takmičara u odlicnog sportistu“, kaže Hil i dodaje da ona samo pomaže kada su ljudi u sličnom rangu.

Ova prva „skarletna studija“ je obuhvatila i niz drugih eksperimenata, pronalazeći slične rezultate sa, na primer, fudbalskih utakmica u kojima je bilo manje verovatno da će igrači postići gol ukoliko golman nosi crveni dres.

Ubrzo, psihologija boja je postala naučna oblast koja se razvila u sopstvenom pravcu.

I van sportskih hala slični misaoni procesi se dešavaju kada je reč o crvenoj boji, pa na primer ljudi će se više kladiti sa crvenim čipovima, nego oni koji ih imaju u drugim bojama.

Takođe, nošenje crvene odeće može da pomogne u intervjuu za posao, dok neki modni stručnjaci sugerišu da se crvena povezuje sa vlašću i dominacijom na radnom mestu.

Verovatno je najviše studija o bojama bilo sa temama želje, zavođenja i greha. Niz eksperimenata je potvrdio da su muškarci i žene pođednako ocenili da su ljudi u crvenoj odeći atraktivniji.

Malo crvenija koža je posledica dobre cirkulacije pa signalizira dobro zdravlje i kondiciju, pa verovatno po navici ljudi crvenu odeću „čitaju“ na isti način.

Kao i sa sportskim rezultatima, tajna možda leži samo u umu čoveka, kao i oku posmatrača.

Percepcija crvene je evoluirala, to je boja zrelog voća, ljutitog lica čoveka ili pak čoveka koji pokazuje seksualno uzbuđenje.

„Na taj način, ona će uvek biti povezana sa opstankom i time se možda samo potvrđuje ono što su naši preci shvatili kada su prvi put počeli da slikaju svoje telo: ne postoji ni jedna druga boja kao što je crvena„, zaključuje Endru Eliot sa Univeziteta u Ročesteru.
 Izvor: pressonline.rs/Tanjug

---

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DA LI SI NORMALAN…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 Rekli su mi da nisam normalan: Srbin u užem izboru za put na Mars

Dok neki priželjkuju novu ljubav, bolji posao, Beograđanin Srđan Marković (24) u Novoj godini poželeo je “samo” – kartu za Mars u jednom smeru.

I gle čuda, već 31. decembra njegova želja našla se na pola puta ka ostvarenju.

Ovaj mladi apsolvent arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji polaznik Petnice uspeo je da među 200.000 prijavljenih kandidata iz 160 zemalja za put na Mars, uđe u uži izbor od svega 1.058 ljudi.

Reč je o projektu holandske neprofitne organizacije “Mars one”, koja planira da 2023. bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu. Trenutno se vrše stroge selekcije kako bi se do 2015. izabralo 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat.

– Ostvario se moj dečački san. Od malih nogu želeo sam da budem arheolog i astronaut, da istražujem nove civilizacije ili one koje su nestale. Maštao sam baš o tome kako istražujem život na Marsu. I sada mi mnogi kažu “pa da li si normalan, šta ti to treba u životu”, a ja ne znam šta ću od sreće. Nikad nisam bio bliži tome da ostvarim svoju životnu želju – priča za “Blic” Srđan Marković, srpski kandidat za put na Mars.

Život u kućicama pod maskom Kandidati koji odu na Mars živeli bi     sami u “kućicama” od 50 kvadrata.   One bi, između ostalog, imale sobu za istraživanja, kuhinju i kupatilo. Svaki od kandidata morao bi da poseduje elementarno poznavanje prve pomoći, kućnih poslova, popravke uređaja, elektronike. Iz kućica bi izlazili isključivo u zaštitnom odelu i sa maskom.

Kada je vest o njegovom prolasku u drugom krugu selekcije stigla 31. decembra, Srđan je  požurio da je javi i najbližima, ali oni nisu bili tako oduševljeni, budući da je reč o putu bez  povratka. Naime, zasada ne postoje svemirski brodovi koji bi mogli uzleteti sa Marsa, a to  bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati  šest milijardi dolara.

– Verovatno bi mi nedostajala i porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji, ali kad tako nešto  odlučiš, nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značilo i probijanje ličnih granica i  istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi pioniri nikada se nisu vratili, poput onih  koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali je njihovo otkriće koristilo celom svetu –  zaključuje Srđan.

Put i život na Marsu nimalo ga ne plaše. Ne prođe dan a da ne mašta o trenutku kada bi kročio na tlo Crvene planete.

Porodica Najbliži nisu bili tako oduševljeni pohodom na Mars, budući da jereč o putu bez povratka

– Bavim se spaleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – hrabro poručuje mladi arheolog.

U organizaciji “Mars one” naveli su da će birati različite karaktere ljudi, ali koji moraju posedovati toleranciju, upornost i istrajnost, kao i spremnost na sve rizike i sopstvenu žrtvu.

Miljana Leskovac/Foto: M. Perić/ blic.rs

___________________________________________________________________________________________

PUT NA MARS OD 500 HILJADA DOLARA

 Poznati milijarder Elon Musk planira da napravi koloniju na Marsu za 80 hiljada ljudi, a cena jedne karte će iznositi 500 hiljada dolara…

Plan famoznog milijardera je da pošalje ekspediciju od 10 ljudi ka crvenoj planeti, koji će sa sobom poneti sav neophodan materijal za postavljanje baza svemirskih kupoli. Ove kupole će kasnije naseliti ljudi. Posada će leteti brzim, višenamenskim raketama koje će imati pogon na metan i tečni kiseonik.

On planira da za 10 – 15 godina izgradi svemirsko naselje veličine manjeg grada. Ovo naselje će biti izgrađeno od transparentnih materijala i biće pod jakim pritiskom atmosfere kako bi bilo moguće uzgajati zemaljsko voće i povrće na marsovoj podlozi.

Obim materijala i zaliha svakog tranporta će vremenom biti sve manji dok će se sve više ljudi transportovati ka misterioznoj crvenoj planeti. Muskove kalkulacije od 80 hiljada ljudi su sasvim jasne. Populacija na zemlji će dostići cifru od 8 milijardi do realizacije njegovih planova.

On smatra da će 1 od 100 hiljada ljudi moći sebi da priušti ovakvo putovanje a cenu karte od 500 hiljada dolara smatra prikladnom.

P.Ć. /luxlife.rs/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRAZNIČNE AURORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Polarna svetlost na švedskom prazničnom nebu

Foto: Thinkstock

Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.

Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.

„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“

Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.

Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.

„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“

Aurora Borealis. Christmas Day, 2013 in Abisko National Park. from Lights Over Lapland on Vimeo.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TERAPIJA BOJAMA…

ŠTA JE HROMOTERAPIJA ?

 Hromoterapija, ili terapija bojama, je holistička metoda lečenja. Koristi frekvencije koje stvaraju različite boje kako bi vratila telo u ravnotežu.

Foto:mondo

Boja je svetlost različitih talasnih dužina i frekvencija koje čine samo mali deo elektromagnetnog spektra. Istorija lečenja bojama korene ima u starom Egiptu, što ukazuje da terapija bojama ima veze s drevnim civilizacijama.

 Oko 2500 godina, Pitagora primenjuje terapiju lečenja boja, a su korišćene za lečenje u starom Egiptu, Kini i Indiji. Postoje drevni tekstovi koji dokazuju da ova vrsta terapije datira hiljadama godina unazad.

 Terapija bojama se može koristiti za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih ili duhovnih problema, kao i za opuštanje.

To je siguran i efikasan tretman za odrasle, decu, bebe i životinje podjednako, te ga je najbolje koristiti zajedno sa drugim prirodnim metodama očuvanja zdravlja, kao što su pravilna ishrana, adekvatan odmor, opuštanje i vežbe.

Kako hromoterapija funkcioniše?

Na osnovu činjenice da sve ima vibracije i deluje na određenoj frekvenciji, uključujući i ljudska bića, boje se koriste za ravnotežu tamo gde je potrebno. Ove različite frekvencije svetlosti, ili boje, mogu imati duboke i lekovite učinke na sve. Terapija bojama ima za cilj da uravnoteži energetske centre ili čakre tela pomoću sedam boja svetla, uključujući i sunčevu svetlost. Mogu stimulisati vlastiti proces isceljenja tela.

Svaka od boja je jednostavno svetlost različitih talasnih dužina sa sopstvenom energijom. Ova energija rezonira sa energijom jedne od sedam glavnih čakri u telu. Primenom odgovarajuće boje ili energije čakri, obnavlja se ravnoteža i stimuliše dobro zdravlje. Terapeut primenjuje svetlost i boje u obliku alata (drago kamenje, kristali, sveće, laseri, tkanina), vizualizacijom, verbalnim predlogom za ravnotežu energije u oblastima tela kojima nedostaje živost, bilo fizička, emocionalna, duhovna ili mentalna.

Pionir moderne terapije bojama je Danac Niels Finsen. Finsen je proučavao mogućnost pomaganja zaceljivanju rana svetlom. Koristio je crveno svetlo da smanji ožiljke od boginja. Godine 1932., Gerrard i Hessai, dva kalifornijska psihologa, naučno utvrđuju da plava svetlost ima smirujuće dejstvo, a crvena da podstiče snagu u ljudskim bićima.

Plava i crvena boja predstavljaju dva ekstrema, a žuta predstavlja sredinu. To su ujedno i tri glavne boje u dugi. Ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu, crvena najdužu talasnu dužinu. Pacijent se prvo podvrgava pregledu kako bi se utvrdilo koje boje mu nedostaju. Nedostatak se određuje posmatranjem boje očiju, noktiju, mokraće i izmeta. U slučaju nedostatka crvene boje oči i nokti će biti plavkasti, a urin i izmet bele ili plavkaste boje. Ako postoji nedostatak plave boje, oči i nokti će biti crvenkasti, a urin i izmet žućkaste ili crvene boje.

Svaka materija na zemlji sadrži boje. Zrake sunca sadrže sedam različitih boja: ljubičastu, indigo, plavu, zelenu, žutu, narandžastu i crvenu, koje sve odgovaraju čakrama tela. To su prirodne boje koje su vrlo korisne za održavanje zdravlja i za ozdravljenje bolesti.

Sunčeva svetlost igra važnu ulogu u oporavku od hroničnih bolesti. Razumno korišćenje sunca može biti deo procesa isceljenja u gotovo svakoj nevolji. Zraci sunca poboljšavaju varenje i ishranu, krv i limfnu cirkulaciju i uklanjanje nečistoća kroz kožu.

foto: http://www.123rf.com

.Ljubičasta.

Odgovara krunskoj čakri koja se nalazi na vrhu glave. Srodni organi ove čakre su mozak, moždana kora, veliki mozak i centralni nervni sistem.

Ljubičasta se odnosi na znanja i duhovne svesti. To je jedinstvo s višim Ja, duhovnošću i višom svesti. Sedma čakra je temelj našeg duhovnog tela i povezuje se sa stvaranjem. Utiče na duhovnost, inspiraciju, idealizam i nebeska znanja. Ova boja je poznata kao jedna od hladnih boja. Ima vrlo smirujuće dejstvo i stoga je vrlo korisna za one koji imaju poteškoće sa spavanjem ili stresom. Međutim, može imati kontraefekat za one koji pate od depresivnih poremećaja.

Neki od povezanih problema koji se odnose na krunsku čakru su: depresija, Parkinsonova bolest, šizofrenija, epilepsija, demencija, Alchajmerova bolest, mentalni poremećaji, konfuzija i vrtoglavica.

Pozitivni aspekti: poštovanje za sav život, izvanredna u izabranom poslu, velika mentalna snaga, humanitarnost ,idealizam i požrtvovnost .

Negativni aspekti: osećaj superiornosti, agresivnost na poslu, interes za crnu magiju ili misticizam, neosetljivost na druge, fanatizam i nedostatak dodira sa stvarnošću.

Ljubičasta se odnosi na našu duhovnu vezu, može biti vrlo korisna za meditaciju i duhovne stvari. Ljubičasta je korisna u lečenju nervnih i emocionalnih poremećaja, artritisa, akutnih slučajeva nesanice. Korisna je u lečenju glavobolje, briga i teskobe, poremećaja imunog sistema, zatvora, mnogih poremećaja želuca i materice, katarakte, migrene i bolesti kože. Deluje umirujuće na oči, uši i nervni sistem.

.Indigo.

Odnosi se na čakru čela ili treće oko koje se nalazi u središtu čela. Srodni organi ovoj čakri su mozak, oči, glava i sinusi, te hipofiza.

Indigo se odnosi na odgovornost prema sebi, to jest, odgovornost za sopstveni život, sleđenje puta duše i potreba. Verovanje vlastitoj intuiciji je sedište ove čakre. Treće oko utiče na našu sposobnost da vidimo stvari koje su tek u začetku ili vidovitost kao temelj naše psihičke moći, sposobnost da vidimo stvari iz „višeg “ stanovišta, a ne iz čistog zadovoljstva ega ili nečije materijalne udobnosti. Intuitivne poruke su isključivo vezane uz vas i vaš lični rast.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: tenzijske glavobolje, migrene, kratkovidost, dalekovidost, glaukom, katarakta, problemi sa sinusima i uhom.

Pozitivni aspekti: intuitivnost, vernost , osećaj jedinstva, neustrašivost , osećaj dužnosti, osetljivost i praktični idealizam.

Negativni aspekti: odvojenost, strah, netolerantnost, nepraktičnost, osuđivanje ,bezobzirnost i depresivnost .

Indigo je sedativ, pomaže da se otvori naša intuicija. To je boja božanskog znanja i višeg uma. Može ublažiti probleme s vidom i sinusima, glavobolju i noćne more, a isto tako može pomoći dobiti jasnoću i analizirati okolnosti. Ona pomaže u poboljšanju koncentracije i ublažava psihološke probleme, napade panike i depresije. Indigo takođe može biti korisna boja za meditaciju. Nije prikladna za područja zabave, više je za tiha mesta, poput spavaće sobe.

.Plava.

Odnosi se na čakru grla i nalazi se u grlu. Fizički utiče na usta, zube, grlo, štitnu žlezdu i imunološki sistem. Gornji deo digestivnog trakta može biti pogođeni neravnotežom u tom području.

Plava se odnosi na izražavanje. Govor, komunikaciju, sposobnost komuniciranja o našim potrebama i zahtevima. Duh istine i svrhu. Utiče na komunikaciju, sanjanje, umetničko izražavanje, dobru procenu, mudrost, istinitost, vantelesna iskustva i jasnoću. Deluje umirujuće, ublažava bol, smanjuje krvarenje i leči opekotine.

Neki problemi povezani sa čakrom grla su: problemi sa štitnom žlezdom, anoreksija, astma, bronhitis, problemi sa sluhom, zujanje u ušima, problemi gornjeg dela digestivnog trakta, čirevi u ustima, upale grla i krajnika.

Pozitivni aspekti: Odanost,taktičnost, pouzdanost…

Negativni aspekti: nevernost, nepouzdanost, hladnoća.

Plava je smirujuća, opušta i leči. To je boja komunikacije. Plava je korisna u lečenju dizenterije, kolika, astme, respiratornih poremećaja, visokog krvnog pritiska i kože. Može se koristiti u bilo kojoj sobi, osim onih koje se koriste za fizičku aktivnost ili igru.

Foto:zena.blic.rs

   Zelena.

 Odnosi se na čakru srca, a nalazi se u središtu grudnog koša. Organi povezani s ovom čakrom su srce i pluća, a to utiče na cirkulaciju krvi.

 Četvrta čakra je poveznica između fizičkog i duhovnog, to pokreće ljubav. Utiče na oprost, saosećanje, empatiju, poverenje, ravnotežu i lakoću življenja.  Ova čakra se odnosi na ljubav i samo ljubav: sposobnost da dajemo i uzimamo bezuslovno. Kada je izbalansirane u mogućnosti smo dati ljubav.

Zelena se smatra bojom harmonije.

 Neki povezani problemi koji se odnose na čakru srca su: bolesti srca, bolesti imunološkog sistema, alergije i rak dojke.

 Pozitivni aspekti: velikodušnost, empatija, milosrđe, razumevanje, harmonija, prilagodljivost, praktičnost, ljubav prema deci, životinjama i prirodi.

Negativni aspekti: beskrupuloznost, ravnodušnost, ljubomora, jad, posesivnost, nedostatak razumevanja.

Zelena je boja ravnoteže, u sredini vidljivog spektra. Korisna je u lečenju nervnih stanja, polenske groznice, čireva, gripa, malarije, prehlade, polnih bolesti i raka. Ona čuva i jača vid, od velike je pomoći u lečenju upalnih stanja. Zelena je boja ravnoteže i sklada, stoga može biti korisna u periodima stresa.

 .Žuta.

Odnosi se na čakru solarnog pleksusa, a nalazi se u blizini pupka. Ova čakra fizički uključuje jetru, slezinu, žučni mehur, želudac, tanko crevo, nervni sistem i gušteraču.

Na psiho-duhovnom nivou, žuta se odnosi na sopstvene vrednosti, samoprihvatanje i poverenje, ličnu moć. Što osećamo prema sebi i kako nas drugi percipiraju. To je područje ličnosti, ega, intelekta i emocionalnih problema. Ova čakra naglašava razumevanje sopstvenih unutrašnjih mehanizama. To nam omogućava da vratimo unutrašnju ravnotežu, naše vlastite snage, kako bi krenuli napred sa samopouzdanjem.

Neki od povezanih problema sa ovom čakrom su: dijabetes, pankreatitis, bolesti jetre, peptički ulkus i žučni kamenci.

Pozitivni aspekti: otvorenost, dobra narav, uverenost, mudrost, logika, pozitivnost, intelektualnost.

Negativni aspekti: osvetoljubivost, laskanje, osećaj inferiornosti, preterana analitičnost, pesimizam, kukavičluk i nepoštenost.

Žuta je jedna od tri boje u donjem delu vidljivog spektra i ima stimulišući efekat. To je boja intelekta i može biti vrlo korisna gde je potrebna koncentracija. Žuta nam može pomoći da se nosimo s ljutnjom i frustracijom, kao i problemima koji se bave moći i vlasti. Žuta je laksativ i diuretik. To je stimulans za mozak, jetru i slezinu. Takođe je efikasna u lečenju čireva, dijabetesa, probavnih smetnji, bolesti bubrega i jetre, opstipacije, infekcija oka i grla, sifilisa i impotencije.

.Narandžasta.

Ova boja se odnosi na sakralnu čakru koja se nalazi u donjem delu trbuha. Organi na koje se ova čakra odnosi su bubrezi, bešika i reproduktivne žlezde, jajnici i testisi.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na samopoštovanje i simbol je prosperiteta i ponosa. To je izvor kreativnosti i inspiracije. Temelj je emocionalnog tela, utiče na našu sposobnost da imamo emocije, osetimo atmosferu, te kontrolišemo sposobnost delovanja u skladu sa emocijama. Utiče na seksualnost i senzualnost, fizičke sile, ljubav, otvorenost i sposobnost da doprinosimo i sarađujmo s drugim ljudima.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: predmenstrualni sindrom, problemi sa menstruacijom, fibroidi, ciste jajnika, sindrom iritabilnog kolona, endometrioza, bolesti testisa i prostate.

Pozitivni aspekti: radost, samouverenost, oduševljenje, samostalnost, društvenost, konstruktivnost i kreativnost.

Negativni aspekti: malodušnost, ponos, egzibicionizam, zavisnost, razaranje stavova,nedruštvenost i poteškoće u interakciji sa drugima

Zanimljivo je da je narandžasta boja najmanje popularna. No, narandžasta je tako dobra boja za nas na mnoge načine. Korisna je za podsticanje snabdevanja krvlju i opuštanje živaca. Korisna je u lečenju bubrega i kamenaca, hernije i slepog creva. Takođe se koristi za podsticanje proizvodnje mleka nakon porođaja. Ovo je odlična boja za kreativnost. Promoviše toleranciju i strpljenje koji nam zauzvrat pomažu da se odnosimo prema drugima na pozitivan način. Narandžasta podstiče intuiciju, energiju i uspeh. Može pomoći s infekcijama bešike, impotencijom ili frigidnošću, i problemima sa reproduktivnim organima i plodnosti. Narandžasta je boja zabave i društvenosti i može se koristiti u bilo kojem području aktivnosti i kreativnosti. Takođe podstiče apetit, ali nije idealna za spavaće sobe ili područja mogućeg stresa.

.Crvena.

Odnosi se na čakru koja se nalazi na dnu kičme. Deo tela povezan sa ovom čakrom su nadbubrežne žlezde.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na svest o sebi. Naša svest o sebi kao ljudskim bićima i naše mesto na zemlji. Utiče na imunološki sistem, energiju, osnovne impulse, instinkte i izdržljivost. Ova čakra je temelj drugih šest čakri i bavi se opstankom, uključujući potrebu za hranom, zaklonom i zaštitom. Crvena nam daje hrabrost i snagu. Ova boja se odnosi na stabilnost i sigurnost.

Neki problemi vezani uz ovu čakru su: konstipacija, proliv, hemoroidi, kolitis, Kronova bolest, hladni prsti i noge, učestalo mokrenje, hipertenzija (visok krvni pritisak), bubrežni kamenci, impotencija, problemi sa kukovima, nogama i stopalima.

Pozitivni aspekti: Hrabrost, pionirski duh, vođstvo, jaka volje, uverenost, energija, odlučnost, spontanost.

Negativni aspekti: strah, strah od napretka, nemilosrdnost, agresivnost ,umišljenost, ogorčenje samosažaljenje, tvrdoglavost .

Simbolizira toplotu, vatru i ljutnju. Crvena stimuliše arterijski protok krvi i dovodi toplotu u hladne ekstremitete. Vrlo je vredna u lečenju problema kao što su nizak krvni pritisak, umor i pospanost, reumatizam, paraliza, anemija, napredni slučajevi tuberkuloze i cirkulacija. Crvenu ne sme koristiti bilo ko. Ružičasta se može koristiti umesto crvene u takvim slučajevima. Crvena, u najpozitivnijem smislu je boja za hrabrost, snagu i pionirski duh.

Međutim, u većini negativnih aspekata, to je boja ljutnje. U kući, crvena uzbuđuje emocije, a može i stimulisati apetit.

Izvor teksta:centarzdravlja.rs

---

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE  Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja? Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje? Foto: vreme.com  Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.  Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.  Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.     Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.   Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije. Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji. Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe. Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.  Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju. Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.   Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.  Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.  Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.   Koja stabla proizvode crvenu boju listova?  Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.  Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj. Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.  Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.    Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.  Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija. Ivan Umeljić/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

---

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme

---

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

---

---

HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić 

„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

CANO CRISTALES, REKA DUGINIH BOJA…

REKA DUGINIH BOJA

…poznata i kao „reka koja izvire u raju“, pravog imena Cano Cristales jedna je od najlepših reka na svetu.

Nalazi se u Nacionalnom parku i biološkom rezervatu nedaleko od grada La Macarena u Kolumbiji.

 Dugačka je oko 100 km, široka oko 20 metara i zaista je jedinstveno biološko čudo. Većim delom godine ne razlikuje se mnogo od ostalih reka  jer je njeno korito prekriveno zelenim lišajevima koji su u potpunosti vidljivi kroz kristalno čistu vodu.

Međutim za kratko vreme svake godine u periodima između suvog i mokrog razdoblja u godini, zahvaljujući algama reka procveta u živoj eksploziji boja.

Jedinstvena biljka, koja nosi naziv  Macarenia clavigera postane briljantno crvena, tako da kombinacije žutog i zelenog peska i ove biljke daju neverovatne kombinacije svih mogućih nijansi.  

Za vreme kolumbijske kišne sezone, voda nabuja i preduboka je za rast Macarenia clavigera-e, jer joj je potrebno mnogo sunca da bi postala crvena i da bi bujala.

Za vreme sušne sezone, vode je jako malo i ne može podržati bujan rast svog raznovrsnog biljnog života. Ali u nekoliko sedmica od septembra do novembra, ova reka se pretvori u vibrirajuću živu dugu.

---

 

KRALJICA JABUKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Jabuka je kraljica jeseni i zato ne propustite da započnete  zdravu naviku da pojedete barem jednu jabuku dnevno. Evo razloga zašto da zagrizete  jabuku već danas.

1. Malo kalorija, puno vitamina

U jednoj voćki  srednje veličine sadržano je čak četiri grama topivog vlakna, što su velike količine za skromnu količinu kalorija što jabuku čini slatkim međuobrokom koji vas lako može zasititi. Voćka srednje veličine računa se kao jedna šolja voća, pa ste, kad pojedete jednu jabuku, na dobrom putu da konzumirate preporučenu dnevnu dozu voća koja za odrasle osobe iznosi dve šolje na prosečnoj dijeti od 2.000 kalorija. Jabuke su dobar izbor vitamina C potrebnog za održavanje imuniteta tela: jedna voćka osiguraće vam 14 posto dnevne vrednosti tog vitamina.

Jabuka će vas zasititi s malo kalorija, pa može pomoći u održavanju vitkosti.

2. Jača srce, uništava holesterol

Jedno je istraživanje utvrdilo kako su žene koje su konzumirale jabuku dnevno uspele, uz mršavljenje i održavanje vitkosti, smanjiti holesterol i markere koji su pokazivali srčane bolesti. Jabuka sadrži antioksidanse i pektin (vrstu vlakna) za koje se smatra da imaju koristan uticaj na zdravlje srca. Brojna istraživanja pokazuju da jabuka dnevno smanjuje rizik od kardiovaskularnih i srčanih bolesti te da smanjuje rizik od moždanog udara. Antioksidansi u jabuci sprečavaju oksidaciju LDL kolesterola.

3. Borac protiv dijabetesa

Ljudi koji jedu jabuke mogu manje će verovatno patiti od metaboličkog sindroma, koktela simptoma povezanih s povećanim rizikom od srčanih bolesti i dijabetesa. Jedno je od istraživanja utvrdilo kako osobe koje redovno jedu jabuku imaju nižu nivo C-reaktivnog proteina, markera upale čija prisutnost u krvi upućuje na povećani rizik bolesti srca i dijabetesa.

4. Čini vas izdržljivim

Ako pojedete jabuku pre vežbanja, povećaćete izdržljivost za vreme vežbanja. Jabuka dostavlja u krv antioksidans kvercetin, koji podstiče izdržljivost tako što plućima daje više kiseonika na raspolaganje, piše Huffington Post.

Prirodno sredstvo protiv teskobe je hrana koja sadrži materiju triptofan. Tu spadaju namirnice poput krompira, testenine, hleba, pasulja, luka, žitarica, riže, zobenih pahuljica, kokica…

Jabuke imaju celi niz svojstava koje ni jedna druga voćka nema, a njen blagotvorni učinak je više puta naučno dokazan.

Oboljenja raka

Obratite pažnju na množinu. Svi znamo da se rak može pojaviti na raznim mestima. Jedite jednu jabuku dnevno i sprečite to. Odbraniće vas od raka dojke, debelog creva i prostate.

Mozak

Ovo je nešto što mnogi ljudi ne znaju i što na jabuke baca sasvim drugačije svetlo. Ova neverovatna voćka u sebi sadrži fitonutriente koji sprečavaju nastanak neuro-degenerativnih bolesti, kao što su Alzheimerova i Parkinsonova bolest.

Zubi i karijes

Kao pranja zuba uveče, možete pojesti i jabuku. Karijes je infekcija zuba koju uzrokuju bakterije. Sok iz jabuke ubija i do 80% tih bakterija.

Srčane bolesti

Jabuke su pune flavonida, koje su odlični za prevenciju od oboljevanja kardiovaskularnih bolesti. Flavonidi su poznati i po svojim antioksidantskim svojstvima, pa možemo reći da jabuke čuvaju mladost.

ZA ZELENU-REKA CRVENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________
U Kanadi, tačnije u provinciji Britanska Kolumbija koja je popularna turistička destinacija, nepoznata lica izvela su veoma bizaran poduhvat i obojila reku Goldstrim u fluorescentno zelenu boju.

Izvor: Blic-online i Zelena Soba

U Srbiji se za  to pobrunula priroda.

Povremeno, reku Grzu „boji“  u- crveno.

(Ne, nije ekološka katastrofa.)

Foto & tekst: Bora Stanković