UPOZNAJTE VEŠTICE…

tamoiovde-logo

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticakrvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila vešticababice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzejArtur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

_____________________________________________________________

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

______________________________________________________________

IZNAD VODE…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJLEPŠI most na svetu

Oblast Hubei u centralnoj Kini može da se pohvali najlepšim pontonskim mostom koji kroz prelep pejzaž prati tok reke.

6d9ab6b752cdc366edcc98fc20b0a80f

Foto: Facebook Pontonski most u Kini

Ovaj živopisni i bajkoviti predeo je ranije bilo moguće videti samo iz čamca.

Drvena promenada u Šiziguanu, prvi put je snimljena u subotu, da bi već sutradan, 1. maja na međunarodni praznik rada, otkrivena javnosti.

Dužina ovog mosta iznosi 500 metara, a njegova linija prati reku zavijajući između planina koje je okružuju.

13076974_1151834588201690_261675010393683706_nPosetiocima je omogućeno da šetaju u oba smera preteći tok reke. Pošto most pluta na površini, turisti stiču utisak kao da hodaju po vodi.

Ceo predeo je okružen šumom u neverovatnim tonovima zelene boje koja pruža osećaj spokojstva i mira, piše Dejli mejl.

Izvor: blic.rs/Daily mail , M. B.  | 02. 05. 2016
________________________________________________________________________________

Kinezi iznad vode otvorili ekološki auto-put

U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.

566ce5b8fbd0e2b3e04bf18c98d38a7dU Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.

Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.

On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.

Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.

Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.

Pogledajte kuda će se voziti vozači u Kini:

Izvor: blic.rs/B92 | 18. 08. 2015 

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

BERBA NA ASFALTU KRAJ SENE…

tamoiovde-logo
Vreme tradicionalnog grožđebala nasred gradskih ulica, u Gradu svetlosti

POSLE dugog letnjeg zrenja, ne dodirujući otežala zrna, negovana ženska ruka pažljivo otkida prvi grozd, dok razdragane vinopije i mesožderi podviruju pod lestve. Ubacuju ulov u bukov badanj i nakrivljuju brk, dok buk miholjskog leta mazi raskriljena kolena.
sv-PARIZ--(4)_620x0Bosa stopala motuljaju rod, gnječe i gacaju nakupljeno blago.

Uležu beli gležnjevi među zrele grozdove, zavlače se kožica i peteljke među živahne prste. Pršte košpice, grožđano meso i ljupina, curi mošt niz listove, otapa se komina. Stenje bačva od umilnog gaza, u najdražem načinu za teštenje grožđa.

Nismo među čokotima slavnih vinograda na podatnim padinama Loare, Garone i Dordonje, u zaleđu čuvenih francuskih dvoraca. Vreme je tradicionalnih berbi nasred gradskih ulica, u Parizu.

I velegradska razglednica ima svoje vinograde. U parku Bersi, u 12. arondismanu, grožđe raste na hiljadu kvadrata, na obalama Sene, tamo gde su se, na svojevremeno najvećoj svetskoj tržnici vina, još od 17. veka, tada na periferiji prestonice, oslobođeni poreza na promet, oko buradi na rečnim tegljačima okupljali trgovci i ispičuture na angro.

U 16. arondismanu, na obodima Bulonjske šume, u rejonu Bagatele, zasađeno je 400 trsova, na privatnom posedu oko palate Maharadže iz Kapurtale koja datira iz 1926. i gde se dobijeno vino degustira na poznatim garden-partijima. Petsto kvadratnih metara vinograda preostalo je od nekada čuvenog manastirskog poseda od 15 hektara na Belvilu, dok na Monmartru, 1.762 čokota na hiljadu i po kvadrata svake jeseni pretaču berbu u novu istoriju umetničkog brda.

Bistro „Melak“, u ulici Leon Fro u 11. arondismanu, jedna je od onih mističnih tačaka za konzumatore vinskih fešti. Iza šanka proviruju brkovi iz Overnje, Didijea Madamura, koji je pre dve godine otkupio nadaleko poznati bar od Žaka Melaka. Nije promenio ime, sačuvao je i tradiciju. Odatle su i one butraste snaše.

Njegovi čokoti rastu iz podruma! Izlaze kroz prozor, penju se uz zgradu, šunjaju po zidovima, do krova, pa se, posle, šetaju po okolnim, komšijskim izlozima.
Kad zamulja grožđe, zatvara se ulica. Ovde nema ljubomore. Došle i druge kafedžije. I vreme poslužilo.
Svake godine rodi pedesetak kila. Napuni se oko dvadesetak boca, a onda se tombolom razdele gostima koji preplave i zašarene asfalt.

„Šato šaron“ nije baš neko ekstra piće, priznaje i sam gazda. Dođe nekako kiselo, skuplja usta kao divlja jabuka, ali razgaljuje srce. U čaši, spojeno ono najbolje iz zemlje i nad njom, intimna rezidba, prirodna mirođija, veselo društvo, raskalašnost i požuda koja klizi niz grlo. Tad je svako vino dobro.
Goran Čvorović
Izvor:novosti.rs/zapisi iz Praiza/

______________________________________________________________________________________________

OKUPLJANJE MORŽEVA…

tamoiovde-logoNesvakidašnji prizor na Aljasci!

Topljenje leda nateralo je 35.000 morževa da napuste Čukotsko more i pobegnu na obalu Aljaske.

Jasno vidljive posledice uticaja čoveka na klimu planete – rekordan broj pacifičkih morževa, oko 35.000, napustio je Čukotsko more (deo Severnog ledenog okeana između Čukotskog poluostrva i Aljaske) i okupio se na plaži blizu Point Leja na Aljasci.

Morzevi-na-plazi, foto-1

Oko 35.000 pacifičkih morževa na obali blizu Point Leja na Aljasci

Životinje koje su prosto „zavisne od leda“ bile su prinuđene na ovaj korak – topljenje leda i povlačenje ostataka santi daleko od obale, nateralo ih je da otplivaju do plaže ne bi li mogle da love i odmaraju se, objasnili su naučnici.

Morževi, koji mogu težiti i po tonu i po, pa čak i dve, ne mogu bez santi i ledenih bregova zato što im služe kao odmorišta, posebno između dva zarona tokom potrage za hranom, odnosno lova u dubljim vodama okeana.
Nestanak belog pokrivača poterao ih je u velikom broju na obalu, prvo ruskog dela Arktika, a sada i Aljaske, kažu biolozi i naučnici koji se bave klimom.

Morzevi-na-plazi,-foto-2

„Početak“ okupljanja 23. septembra – oko 1.500 morževa na plaži blizu Point Leja

Američka geološka istraživanja su pokazala da se sve ovo intenzivno događa u poslednjih šest godina.

Što se tiče konkretno ovog slučaja, osmatranje terena iz vazduha pokazalo je da su morževi počeli da se okupljaju 12. septembra. Do 23. septembra ih je bilo oko 1.500.
Međutim, sada ih je već više od 35.000, istakli su biolozi na jučerašnjoj konferenciji za medije.

Morzevi-na-plazi,-foto-3Toliki broj ovih velikih životinja na tako malom prostoru zabrinjava naučnike iz aspekta njihove bezbednosti. Ne samo što su lak plen za polarne medvede, već su i sami morževi ćudljivi kad su na kopnu.

Čudan zvuk, miris ili nešto na vidiku može ih naterati u stampedo, objasnila je Margaret Vilijams, rukovodilac arktičkog projekta Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja.
U takvim situacijama može poginuti i po 1.000 mladunaca i mladih primeraka.
Zbog toga su američke federalne vlasti zatražile od pilota da ne preleću u niskom letu to područje.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________

Nalov: Bora*S

UZBUDLJIVI SUSRETI…

tamoiovde-logo

Uhvaćeno“ čudovište iz „20.000 milja pod morem“

RibaNedaleko od obala Malte, grupa ronilaca je doživela uzbudljivi susret s impresivnim morskim stanovnikom nalik na cepelin, džinovskom ribom mola-mola.

Riba 2Grupa ronilaca doživela je uzbudljivi susret sa džinovskom ribom mola-mola u kristalno bistrim vodama Malte, piše Dejli mejl.

Pored impresivnog morskog stanovnika nalik na cepelin, poznatog i kao veliki bucanj, ljudi koji plivaju oko njega i snimaju izgledaju kao patuljci.

Ronilac Erik van Got kaže da je nezaboravno iskustvo doživeo u blizini ostrva Gozo i čuvene kapije u steni Vid il Mijelah.

Riba 3Erik van Got i njegove kolege naletele su na ribu bizarnog izgleda na dubini od 15 metara.

Na podvodnom snimku vidi se koliko je ovo stvorenje ogromno i neobično.Sa težinom oko dve i po tone, to je najteža riba sa koštanim skeletom na svetu (za razliku od riba sa hrskavičavim skeletom).

Riba 4Može da dostigne dužinu od tri metra, a stručnjaci tvrde da ima primeraka koji vertikalno idu i više od četiri metra!

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Megaplanina u dubinama Pacifika

Oko 2.600 kilometara južno od Havaja, naučnici su otkrili ogromnu podvodnu planinu, čiji vrh se uzdiže 1.100 metara iznad morskog dna.

043087

Megaplanina u dubinama Pacifika

Primarni zadatak naučnika bio je da mapiraju spoljne ivice američkog epikontinentalnog pojasa, tj. deo morskog dna najudaljenijeg od obale koji SAD ima pravo da eksploatiše. Ispitivan je najmanje poznat pojas centralnog dela Pacifika, oko 300 kilometara južno od nenaseljenog ostrva Džarvis.

Podvodna planina koja još nema ime, međutim, kao da je iskočila niotkuda.

Ekspertski tim zaslužan za otkriće podvodne megaplanine predvodio je naučnik Džejms Gardner.
– Planine su veoma česte po morima i okeanima, ali mi ne znamo za njih jer za mnoga mesta nisu napravljene mape – naveo je Gardner.

043088Budući da postoje satelitski snimci niske rezolucije za gotovo čitavu planetu, mnoge podvodne planine, čak i ovako velike, nisu otkrivene. Međutim, misije u kojima se koriste napredni sonari otkrivaju razne lepote reljefa ispod površine vode.

Još nije poznato da li čovek može da ima neke koristi od megaplanine koja se nalazi u oblasti na 5.100 metara dubine. Čak i njen vrh nalazi se na više od četiri kilometra dubine.

– Najverovatnije je stara oko 100 miliona godina i možda će nam iz nje nešto trebati za 100 godina – rekao je Gardner.
Planine na morskom i okeanskom dnu rezultat su vulkanskih aktivnosti.
Dok Mont Everest, sa 8.850 metara, drži rekord u visini na kopnu, najviša planina na planeti, ipak, je delimično podvodni uspavani vulkan visine 10.200 metara, Mauna Kea, koji iznad površine vode „viri samo“ 4.000 metara.
Izvor:rtrs.tv

______________________________________________________________________________________________

 Kolos konačno seciran, naučnici zadivljeni

Tri srca, oči veličine bundeve, pipci poput creva za gašenje požara i kljun kao u papagaja – novozelandski naučnici obavili su autopsiju kolosalne lignje čije je telo u decembru 2013. godine isplivalo iz dubina Antarktika.
Lignja, foto 1Morski glavonožac, koji se čuva u muzeju „Te Papa“ u Velingtonu, dug je preko četiri metra i teži 350 kilograma. Ima osam pipaka, svaki dug 3,3 metra.

Lignja, foto 2Kao i svi drugi primerci Mesonychoteuthis hamiltoni koji su pronađeni netaknuti ili u stomaku velikih ulješura, i ovaj je ženka.

Nijedan mužjak ovog diva još nikada nije identifikovan.

Obdukcijom je utvrđeno da lignja, koja je čuvana zaleđena tokom osam meseci, ima tri srca i oči prečnika 35 centimetara, koje su verovatno najveće u životinjskom svetu.

Lignja, foto 3„Imaju izuzetno velike i osetljive oči jer žive na velikim dubinama.

Veoma je retko videti ovako dobro očuvano oko“, kaže Ket Bolstad sa Univerziteta u Oklendu koja je učestvovala u autopsiji.

Lignja, foto 4

Kolosalna lignja uhvaćena 2007. godine na Antarktiku. Isprva se mislilo da je u pitanju prvi odrasli mužjak, ali se na kraju ispostavilo da je ženka u pitanju

Inače, kolosalnu lignju treba razlikovati od džinovske.

Lignja, foto 5Iako su joj pipci kraći od džinovske, glava je mnogo veća i teža, a na pipcima, osim sisaljki, imaju i kuke kojima hvataju plen.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

ZS_braca-spasic-crna-trava-480x360U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

ZS_braca-spasic-sa-majkom-kuca-u-crnoj-travi-480x360„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČETIRI STOTINE PROBLEMA

Uz čestitke maloj redakciji  povodom 400-stotog  broja BORSKOG PROBLEMA, sa željom da još dugo opstane, izražavam i zadovoljstvo što sam imao mogućnost, da za proteklih osam godina u četiri stotina brojeva ovog lokalnog nedeljnika, „obznanim“ više od stotinu tekstova i fotografija, sa iskrenom željom, da pre svega afirmišem neke od vrednosti kojih je na ovom prostoru u izobilju.

No, da ima problema i Problema, ima.

Bilo bi dobro da se u narednom periodu rešimo svih  problema.

Osim ovog.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM

пописimagesPočetna, temeljna ideja i mnogo „Problema“ bio je i ostao da naše društvo ima samo jedan problem-a to smo mi sami, naš mentalitet, naš odnos prema društvu i opštim interesima. Po meni, iz tog jednog problema proističu svi naši problemi. Imamo problem da se suočimo sa svim našim problemima. A, čini se da znamo šta nam se događa. I umesto da se primičemo izlasku iz začaranog kruga, otvaraju se novi krugovi pakla“, sustižu nas novi problemi.

Pa, kako onda u jednom malom „Problemu“ smestiti sve naše probleme, pomiriti sve interese i upodobiti sva mišljenja?

Kako promovisati istinu, životne vrednosti, pravdoljubivost i moral, kada lideri narodne volje, koje, čini se, sami biramo, pod istinom i moralom podrazumevaju samo svoje interese, a moral je postao rastegljiv kao guma.

Kako možemo biti zadovoljni? Živimo u vremenu tranzicije, raslojavanja, krize morala i poštenja. Malo je vizija i vizionara a previše onih koji pod okriljem evropskog puta trasiraju svoje lične potrebe, kojima nikada kraja. Ako im ne damo oni otimaju. Samo da znaju, da znam, da oni znaju, da znam.

Tek, osam godina je za nama. U 400 brojeva smestili smo preko 10.000 priloga, blizu 15.000 fotografija i par hiljada, pre svega naših sugrađana sa njihovim životnim pričama, sudbinama, uspesima i neuspesima. Presudna je uvek volja većine, pa su i naši junaci svoje vreme i svoje mesto u „Problemu“, shodno volji naroda.

I to je to… Samo nemoj neko da kaže da nema „Problema“.

Ljubiša Marinković, direktor, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Borski Problem“.

___________________________________________________________________________________________

Povodom 400-tog broja Borskog problema

KO KAŽE DA NEMA PROBLEMA?

 Cestitika 400,  jovaOve novine počele su život u nevreme – aprila 2006. Dok je vladao pomor nedeljnika sa višedecenijskom tradicijom, akušeri borskog lista neobičnog naziva teško da su mogli naći razloga za veru u dugovečnost svog čeda.

   Njihova uređivačka politika mogla se svesti na načelo da su stranice nedeljnika Borski problem izložbeni prostor za različita mišljenja. Bio je to svojevrstan otpor, gotovo misija naspram stava da najpre svi govorimo iz jedne glave, a potom iz onoliko koliko ima šefova stranaka. Ta totalitarno-prigušivačka namera nije ustuknula do danas, niti je prevaspitana. Lako se poznaje kada vlasnik partijske knjižice br. 1 govori o potpunom jedinstvu u stranci. Misli da je utrkivanje članova u pohvalama na njegov račun dobra utakmica. Isto kao i takmičenje u bacanju kamena na njegovog protivkandidata na stranačkim izborima. Milozvučno je i kada saradnik čelnika na konkretno pitanje novinara odgovori: „Nije korektno da o tome javno govorim pre predsednika“.

   Novine koje čitalac drži u rukama ne ignorišu realnost, te su otvorene za ljude  koji prosleđuju umovanja, ali i za one koji imaju svoja.

Kao praktično jedini nedeljnik u gradu bakra, budućim hroničarima Bora biće obavezno štivo. Svedočiće o vremenu bremenitom problemima, kada narodu i nije bilo mnogo do novina. Nekima zato što im je i prazan frižider važniji od štampe, dok su drugi nepokolebljivo uvereni da je čitanje samo za školarce. Treće je interesovalo „šta novine pišu“, pa su, kupovinom na kioscima, određivali tiraž za štampu. Broj čitalaca danas je mnogo veći od tiraža jer  pojedinci zloupotrebljavaju tešku socijalnu situaciju, kupe  novine kao za sebe, a onda ih čita cela familija.

   Imam dve vezane želje: da Problem poživi i da budem u funkcionalnom stanju – da  mogu da čestitam i prvi četvorocifreni broj…

   Pre više od pola veka mladi režiser Fransoa Trifo pokrenuo je talas novog filma remek-delom „Četiri stotine udaraca“. Sa dobrom namerom, baš toliko udaraca zadao je Borski problem pojedincima koji se ne zalažu za mogućnost da obelodane sopstveno  viđenje, nego samo da zanemi drugačije mišljenje.

                                                                                                    Jovan G. Stojadinović

________________________________________________________________________________________

FRANCUSKO I SRPSKO NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA

Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.

Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.

Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.

Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i  najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.

Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.

Izvor: www.rts.rs

____________________________________________________________________________________________

Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba

SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-4

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic

  Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.

Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.

 Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.

Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.

Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-9

Foto: Milena Đorđević

– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.

U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?

– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.

Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.

Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?

– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima. 

Tan2013-3-21_211712747_6

Foto: Tanjug/AP

To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?

– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!

Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?

– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!

DEVOJKE NA DORCOLSKOM KEJU

Foto: Tanjug

Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?

– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!

Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?

– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.

Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?

-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!

Vlada-Velickovic-slika

Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf

Koja knjiga vam stoji pored kreveta?

– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.

Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?

– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.

Tan2013-4-16_143442648_0

Foto: AP

Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.

– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…

Koje drvo?

– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…

Zašto greškom, pa to je predivno drvo?

– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.

Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?

– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.

 Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?

– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.

Volite džez. Da li uz njega i slikate?

– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.

Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?

– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.

S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?

– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.

Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?

– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-2

Foto: Milena Đorđević

Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?

– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.

Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.

– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.

 Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

GLEČER ISPOD JORGANA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

Ronski glečer prekriven jorganima

 Naučnici pokušavaju da spreče katastrofalne posledice klimatskih promena koje su u ovom delu Alpa sasvim očigledne

21841198651cf3b19ea64c551574412_orig

Foto: wikipedia.org, Idéfix

  Jedan od najstarijih alpskih glečera, onaj iz kog izvire reka Rona, dramatično se promenio za poslednjih 150 godina pod uticajem klimatskih promena. Da bi sprečili dalje propadanje, naučnici iz opservatorije „Lamont Doerti” ga poslednjih godina pokrivaju jednom vrstom jorgana. I ovog leta potrudili su se da kilometre zaštitnog platna rasprostru po hiljadama godina starom ledu kako bi sprečili dalje topljenje u letnjim mesecima.

Osim što su na inovativan način zaštitili glečer, naučnici su takođe omogućili turistima da ga posmatraju iz jedinstvene perspektive.

Prokopali su tunel kroz led, dovoljno veliki da se kroz njega šeta uspravno, kako bi ljudi mogli da vide kroz svet koji je hiljadama godina bio zatvoren.

Na osnovu uzoraka leda, ranijim postupcima datiranja je ustanovljeno da je ovaj glečer star najmanje četiri veka. Međutim, tehnološki napredak i bolji pristup ledu posle prokopavanja tunela omogućili su naučnicima da zaključe da je ova građevina prirode stara 11.500 godina.

Na mestu gde se led otopio, prvi put posle mnogo hiljada godina ogoljeno je tlo u kom su pronađeni ostaci organskog materijala i predmeti koji ukazuju na drevna ljudska naselja.

Uz pomoć izotopskih merenja naučnici su ustanovili da je u većem delu perioda holocena, koji je počeo pre oko 11.500 godina, Ronski glečer u stvari bio manji nego što je sada. To bi, kažu, moglo da predstavlja argument u korist takozvanih klimatskih skeptika, koji tvrde da nije katastrofalno, što se klima menja, jer su to sve prirodni ciklusi.

Jerg Šafer, profesor Univerziteta „Kolumbija”, tvrdi, međutim, da je takvo rezonovanje sasvim pogrešno.

On smatra da nam nova otkrića govore da, iako su klimatske promene bile relativno blage u periodu holocena, glečeri su reagovali značajnim promenama.

Pokazuju nam da su oni veoma osetljivi čak i na sasvim male promene. Na zagrevanje planete uzrokovano ljudskom aktivnošću glečeri će reagovati katastrofalno”, upozorava Šafer u članku koji je objavio „Institut za zemlju” Univerziteta „Kolumbija”.

Izvor:b92.net/ politika.rs, J. J. K.

BILJKE „UMEJU“ DA RAČUNAJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Matematičari: Biljke „umeju“ da računaju?

Biljke imaju ugrađen sistem za matematičke proračune koji im pomaže da regulišu rezerve hrane noću, tvrde istraživači.

Biljke-500x366Britanski naučnici kažu da su bili “začuđeni” otkrićem sofisticiranih aritmetičkih proračuna u biologiji.

Matematički modeli pokazuju da je nivo skroba koji biljka konzumira tokom noći brižljivo proračunat u procesu u koji su uključene hemikalije lista, kažu istraživači Džon Ines centra u izveštaju objavljenom u e-Life žurnalu.

 Ptice mogu da koriste slične metode za čuvanje nivoa masnoća tokom migracija.

 Naučnici su proučavali biljku Arabidopsis i otkrili da ona tokom noći, kada ne može da koristi energiju sunčeve svetlosti za pretvaranje ugljen dioksida u šećere i skrob, precizno reguliše rezerve hrane kako bi joj potrajale do jutra.

Eksperimenti su pokazali da su proračuni tako precizni, da su sigurno delo aritmetičkog deljenja.

 “One zapravo računaju na prost, hemijski način. To je neverovatno”, kaže profesor Alison Smit.

Naučnici su koristili matematičko modelovanje kako bi istražili kako se proračuni odvijaju u biljci.

Tokom noći, mehanizam unutar lista meri zalihe skroba, a informacija o vremenu dolazi od unutrašnjeg časovnika, sličnog čovekovom.

Istraživači su procenili da se proces odvija posredstvom dve vrste molekula koje su označili sa “S” za skrob i “T” za vreme.

Ako S molekule stimulišu razlaganje skroba, dok T molekule sprečavaju da do toga dođe, onda je stopa konzumiranja skroba podešena u odnosu S i T molekula, odnosno S podeljeno sa T.

Ovo je prvi konkretan primer u biologiji ovako sofisticiranih aritmetičkih proračuna”, kaže profesor Martin Hauard, koji je učestvovao u istraživanju.

Izvor:vestinet.rs

SERIJSKI OTAC…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ima 33 godine i 30 dece sa 11 žena

Dezmond Hečet koji ima 33 godine, i otac je 30 dece sa 11 različitih žena, tražio je pomoć od države, radi redovne isplate alimentacije.

245373_dez_fOn je javnosti u američkoj državi Tenesi već poznat ,jer je pre tri godine pred sudom priznao da ima 21 dete i obećao je da će tu stati.

 Dezmond Hačet radi jako loše plaćen posao, a pola njegove plate se šalje na račun 11 žena koje su majke njegove dece. Kada se novac podeli neka od njegove dece primaju 1,49 dolara mesečno.

  Hačet je pitao sud, da mu odobri pauzu u isplati alimentacije jer se jedva snalazi sa svojom minimalnom zaradom. On tvrdi da zna sva imena i godišta dece. Njegovo najstarije dete ima 14 godina.

  Hačet se posljednji put pojavio na sudu u maju 2009. godine, kada je imao 21 dete. Tada je rekao da ne namerava da ima više dece.

 “Nije mi bila namera da dobijem toliko dece, to se jednostavno dogodilo”, rekao je on tada za jednu lokalnu televiziju.

 Hečet nije jedini “serijski otac” koji se našao u vestima dana. NFL igrač Antonio Kromarti, ima 28 godina, i on je čuveni otac 10 dece sa osam žena u šest različitih država.

izvor:www.blic.rs



Imajući u vidu da je ova vest  objavljena 21. maja 2012. godine, vremenska distanca, sposobnosti, polet i plodotvornost Dezmondova, daju puno osnova za pretpostavku, da su ove lepe brojke dece i žena povećane.

Šta reći, osim da svima poželim sreću!

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem

LEPOTA GRAVIRE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 VESTI KROZ UMETNOST

Nekad su predstavljale prve udarne vesti o važnim bitkama, a danas su čuvari, ali i istorijskih događaja nekadašnje lepote gradova

44,1Ono što su danas razglednica, novinska fotografija i televizijska slika nekad je bila gravira. Vekovima, od pronalaska štampe do pronalaska fotografije, gravira je svetom širila lepotu gradova i obaveštavala o bitkama i sličnim događanjima. Bila je važno i veoma cenjeno sredstvo prenošenja vesti.

 I zahvaljujući njima danas znamo kako su izgledali gradovi, predeli, kako se ratovalo, živelo, odevalo. Ukratko, kako je nekad bilo. Naravno, to je istovremeno priča i o prošlosti grafike i štampe, o drvorezu, bakrorezu i litografiji, o razvoju tehnika pomoću kojih se pravi gravira.

 U Muzeju grada Beograda se, na primer, čuvaju mnoge gravire o Beogradu. Najlepše i najvažnije od onih nastalih između 16. i 19. veka pokazane su na izložbi „Breg za razmišljanje” i objavljene u istoimenoj monografiji. Autor izložbe i monografije Vladimir Tomić lepo i dokumentovano priča o njima.

44,2  „Breg za razmišljanje”, našu prestonicu nekad su tako zvali u Carigradu. Gravire koje otkrivaju kako je Beograd izgledao i šta mu se događalo u vremenu pre nego što je pronađena fotografija štampane su u Beču, Amsterdamu, Nirnbergu, Veneciji, Frankfurtu na Majni, Augzburgu, Parizu, Rimu, Londonu, Beogradu, i drugim evropskim centrima.

Među njihovim autorima bili su značajni umetnici, a mnogi izdavači posvećivali su Beogradu ilustrovane monografije i albume. Ta izdanja su, zatim, često ponavljana i objavljivana u raznim gradovima što jasno ukazuje da Beograd nije slovio samo za izolovano utvrđenje na granici Osmanskog i Habzburškog carstva, nego za ključni grad ovog dela Evrope.

                                          Prvo posle Biblije
Najstariji podatak o Beograda sačuvan među gravirama Muzeja grada ujedno je i njegovi prvi poznati prikaz. Zahvaljujući drvorezu koji je 1522. godine izradio Zebald Beham u Nirnbergu, znamo kako je tekla bitka 8. avgusta 1521. godine zato što se na graviri jasno vidi da janičari nadiru ka Donjem gradu. Grad je bio nepripremljen za borbu, bombardovan je više od mesec dana, ali da je ipak branjen sve do tog 8. avgusta koji je zabeležio Beham. Tri nedelje posle bitke, pritisnuti glađu i oskudicom, Srbi su predali Beograd a Turci su posle dve neuspešne opsade (1440. i 1456. godine) napokon otklonili prepreku ka hrišćanskoj Evropi. Bio je to prvi ratni pohod sultana Sulejmana Drugog Veličanstvenog koji je, osvojivši prostor od srednje Evrope do Indijskog okeana, obezbedio Osmanskom carstvu položaj svetske sile.

45,1  Behamov drvorez otisnut je u radionici Volfganga Reša u Nirnbergu, brzo se proširio po ostalim delovima Evrope zainteresovanoj za osmansko napredovanje, i dugo je uticao na docnije grafičke predstave o Beogradu. Na primer, veoma sličan Behamovom je drvorez Jakoba Klauzera objavljen u četvrtom izdanju slavnog dela „Kosmografija“ Sebastijana Minstera štampanog u Bazelu 1550. godine, dela koje je imalo 46 izdanja na šest jezika. Posle Biblije bilo je najčitanije delo, a predstavlja prvi sveobuhvatni naučni opis sveta.

Do Velikog bečkog rata 1683. godine Beograd je bio česta tema gravira. Najčešće je predstavljan sa dunavske strane, tako da se jasno vidi njegovo pristanište. Gornji i Donji grad opasani su jakim i visokim srednjovekovnim zidinama. Bela (Temišvarska) kula branila je ulaz u dunavsko pristanište. U Gornjem gradu mogao se videti i zamak despota Stefana Lazarevića sa kulom Nebojšom. Na svim kulama istaknut je polumesec.

                                            Na poziv kneževa
Vest o habzburškom osvajanju Beograda u leto 1688. godine povećala je zanimanja Evrope za najznačajnije utvrđenje, kako je s pravom nazivan Beograd. Nastala je poplava ratnih hronika, putopisa i istorija ilustrovanih mnogobrojnim gravirama. Neke od njih rađene su prema skicama vojnih kartografa i inženjera koji su na licu mesta načinili brojne crteže opsednutog grada. Tako se, za vreme opsade, u štabu Maksimilijana Bavarskog nalazio i inženjer Johan Baptist Gump kome je naloženo da izradi veliku kompoziciju i celoviti prikaz tadašnjeg Beograda. On je predstavio tok opsade, plan grada i okoline i sam Beograd.

45,2  Legendama je označio 41 objekat: tvrđavu, zamak despota Stefana, palatu velikog vezira, veliki karavansaraj koji je sazidao Mehmed paša-Sokolović, sudnicu, veliku mošeju i bolnicu, gradsko kupatilo i druge značajne građevine.

Gumpovo delo je u Minhenu objavio Mihael Vening, bavarski dvorski graver. Njegov bakrorez se sastoji od devet sastavljenih listova. Na njemu je prvi put prikazan detaljan plan grada, tačnije od prethodnih i od mnogih budućih.
    U 18. veku Habzburško i Osmansko carstvo tri puta je ratovalo na teritoriji Srbije, pa je Beograd opet bio u žiži interesovanja evropske javnosti. Za kratko vreme, u najrazličitijim evropskim štamparskim centrima, izdat je veliki broj planova, karata i ratnih scena vezanih za Beograd. Augzburški izdavač Kaspar Brehenmaher je 1717. godine celu knjigu posvetio Beogradu. U njoj su barkozeri Gotfrida Roga.

 Izgled Beograda iz tog vremena poznat je po mnogim gravirama rađenim po crtežima nastalim u samom gradu. Ovde je 1739. i 1739. godine boravio Fransoa Nikola de Spar, dvorski slikar princa Karla Aleksandra od Lorene. Slikao je Beograd iz raznih uglova, da bi 1751. godine u Beču izradio veliki atlas u kome je objavio nekoliko izgleda i dva plana. Srpska javnost je Sparove radove upoznala tek 1905. godine u časopisu „Nova iskra” koji je od avgusta do novembra objavljivao tekst „Beograd od 1717-1739. po arhivskim izvorima” istoričara Teodora Stefanovića Vilovskog i ilustrovao ga litografijama Petra Markovića urađenim po Sparovim crtežima.

46,1  Poznati bečki slikar i pejzažista Jakob Alt na proputovanju 1821. godine naslikao je nekoliko izgleda Beograda. Jedan je, na primer, objavljen u petom tomu velike edicije „Mejerov Univerzum” Jozefa Mejera koja je izlazila od 1833. do 1861. godine u 17 tomova na 12 jezika sa više od 80.000 pretplatnika u celoj Evropi. Kneževi Mihailo i Milan Obrenović pozvali su u Beograd bečkog slikara Karla Gebela 1861. i 1881. godine.

Njegove radove pretvorio je u gravire 1863. godine bečki izdavač Johan Heler. U Srbiji je 1861. godine boravila i Julija Vitgens koja je naslikala zasedanje Preobraženske narodne skupštine u Kragujevcu i nekoliko scena i panorama Beograda. Ministarstvo unutrašnjih dela odbilo je njenu molbu da plati objavljivanje radova, ali je zato njena panorama objavljena u Beču.
    Za vreme srpsko-turskih ratova svi veći evropski ilustrovani listovi poslali su u Beograd i Srbiju ratne dopisnike i crtače. Stoga se veliki broj novinskih drvoreza, ksilografija, sa izgledima Beograda i ratnim scenama iz Srbije istovremeno pojavio u Parizu, Londonu, Beču, Lajpcigu, Pragu. U Beogradu je 1876. godine boravio DŽ. Skot i nacrtao nekoliko slika grada (pijaca na Zelenom vencu, Dorćol, rezidenciju kneza Milana, tvrđavu, Abadžijska čaršija).  Njegovi crteži često su objavljivani u evropskim ilustrovanim listovima.

                                             Tramvaj na struju
Naši štampari i autori su , naravno, takođe bili zainteresovani za Beograd. U to vreme je na Dorćolu radio litografski zavod Vilhelma Kina, bio je agent Carsko-kraljevske dvorske veštačke štampe i artističkog zavoda Rajfenštajna i Reša iz Beča. On je 1878. godine objavio litografiju sa 13 izgleda grada. Karađorđevo osvajanje Beograda zabeleženo je litografijom objavljenom u prvoj od dve knjige „Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa” Konstantina Nenadovića, objavljenoj u Beču 1883. godine.
———————-
Snaga Evrope

   Jedan od najznačajnijih francuskih kartografa i izdavača, Nikola de Fer, kraljevski geograf trojice kraljeva iz dinastije Burbon, objavio je plan Beograda u osmom tomu svog znamenitog dela „Snage Evrope” iz 1695. godine. Plan je izradio Herman van Lon.
   Pomenimo i scene bitke kod Beograda koje je naslikao Jan van Huhtenburg, dvorski slikar iz pratnje Eugena Savojskog, a koje je bakrorezao Jan Vandelar, objavljene su u Hagu 1729. godine.
———————-

    Prvu geografsku kartu Kneževine Srbije u Beogradu je nacrtao 1843. godine Jovan Bugarski. Litografisao je Anastas Jovanović. U donjem desnom uglu naslikana je grupa Srba okupljenih oko hrasta na kome je srpski grb, s panoramom Beograda u pozadini. Bugarski i Jovanović objavili su kartu o svom trošku u Beču 1845. godine i posvetili je tada već bivšem knezu Mihailu Obrenoviću. Karta je objavljena u nekoliko varijanti pa i na francuskom jeziku. To je prva srpska karta koju je priznala tadašnja stručna javnost i na koju su se pozivali i mnogi strani sastavljači mapa Srbije.
    Novinski drvorezi na kojima je Beograd bili su vrlo česti u novinama objavljivanim u poslednjim decenijama 19. veka. 

46,2   „Ilustrovane novine” su, na primer, objavile ksilografije nove pruge Beograd–Niš na osnovu crteža Karola Satmarija. Izgled novog dvora, srpskog ilustratora češkog porekla Vladislava Titelbaha objavljen je 1886. godine u rimokatoličkom ilustrovanom nedeljniku iz Regenzburga.

Za album fotografija „Grad Beograd” u izdanju Svetozara Velickog iz 1895. godine Petar Marjanović izradio je litografiju sa prikazom prvog beogradskog električnog tramvaja iznad pivare Đorđa Vajferta.
  А onda se krajem 19. veka pojavila fotografija i polako ali sigurno graviru iz svakodnevnog života potisnula u muzeje da dočekuje buduća vremena kojima će pričati o prošlim.

(Fotografije iz arhiva Muzeja grada Beograda)
Autor: Sonja Ćirić/politikin-zabavnik.rs/ broj: 3174    2012

______________________________________________________________________________________________