VIŠE NEGO SREĆNI…

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

“Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

“Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

“Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

“Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

“Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno. ”

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

“Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

PRAZNE PRIČE…

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

Pričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________