PUTOVANJE DO VERE I NADE…

ANDREJ TARKOVSKI – UZVIŠENOST SAVREMENOG ČOVEKA JE U PROTESTU

9. septembar 1970.

Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.

Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.

Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.

Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.

Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.

Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.

Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića. Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je.

Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.

Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.

Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.

Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli. Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal. Ali, gde je on, taj Mesija?

Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.

Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?

Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to. Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.

Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.

Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…

Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!

Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ koji će obajaviti Akademska knjiga iz Novog Sada.

Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03. 06. 2017. godine.

Izvor: pulse.rs



SVE ĆE PROĆI…

Sve će proći.

Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović


* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“

Meša Selimović


NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…

tamoiovde-logo

TEKERIŠKI PEŠKIR

„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.

Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.

U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.

Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke. 

Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.

Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *

*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu. 

 

Foto: Bora*S


Jedinstven i originalan

Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.

Izvor fotografije: Vikipedija

Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka,   ukrašavan  crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.

Izatkani peškir je na  krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.

Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.

Tkani  deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.

Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.

Ima li u ovom detalju  slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i  zanavek nedosanjani?

Priredio: Bora*S


 

 

UTEHA (NI)JE U TOME…

tamoiovde-logo

“Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović

__________________________________________________________________________________________

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

tamoiovde-logo1Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

autoportret

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

motiv-srbije

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

seljak

“Seljak sa naramkom sena“

seljanka

“Seljanka u voću“

____________________________________________________________________________________________

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

danica

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

predeo

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

otmica

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

danica2Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

____________________________________________________________________________________________

1ced522bd8552a621b8968f27b3300dd

„Ciganka”

hkd7lmm267c4d3t4xerd

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S