NAJSTARIJA KNJIŽARA NA SVETU…

tamoiovde-logo
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

0,,18165009_303,00

Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.

„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.

Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“

Nema bogate srednje klase

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.

0,,18141007_401,00

Katarina de Novais

Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.

Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).

To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“

Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

0,,18165008_404,00

Izlozi knjižare u Lisabonu

Jezička barijera ometa izvoz

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.

Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.

0,,18141012_401,00Turisti koji vole knjige

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.

Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“
Autor Henrik Böhme
Izvor:www.dw.de

______________________________________________________________________________________

VREME NEMA PODEOKE…

tamoiovde-logo

Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali.
Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći.
Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.”
Duško Radović

29eg3lwVreme nema nikave podeoke kojima označava svoje prolaženje. Ne postoji iznenadna oluja ili nebeske trube koje označavaju dolazak novog meseca ili godine.

Čak i kada počne novi vek, samo mi smrtnici to obeležavamo trubama i pucnjima. Thomas Mann

Kad ne bi imali zbog čega da se kajete Nove godine ne bi ni bilo. William Thomas

Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje. Mark Twain

Bolje razmišljajte o dnevnim nego o novogodišnjim željama i obećanjima. Henry Moore

______________________________________________________________________________________

ULICA DEČJEG OSMEHA…

tamoiovde-logo
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

boras5U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logoDanilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Danilo Kis,knjizevnik.Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

POSLEDICE IZBORA…

tamoiovde-logoStari srpski običaji: povoljni dani i meseci za venčanje

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje…

mlada

Foto: Freedigital

Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost.

Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život…

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.
Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
Ako se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu.

Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

Ponedeljak za bogatstvo,
Utorak za zdravlje,
Sreda najbolja od svih,
Četvrtak za gubitke,
Petak za krstove,
Subota najgora od svih.

Izvor:prva.rs ( lisa)

___________________________________________________________________________________

SAMO ZA TVOJE OČI…

tamoiovde-logoOGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

oci-1Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

oci-2Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

PRIČA O LIŠĆU KOJE UMIRE…

tamoiovde-logo I DRVEĆU KOJE UBIJA

Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).

zasto-lisce-opadaKo to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?

Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :

Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?

Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.

Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.

Plagiomnium_affine_laminazellen

Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti

Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.

Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.

Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.

Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.

Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?

Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.

elektromagnenti-spektar-hlorofila

Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju

Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.

Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?

Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.

Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?

Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.

Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)

Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford.
On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.

Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.

U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.

Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.

Reference
• BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July.
• Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm
• BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November.
• [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November].
• Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November.
• BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261.
• BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330.
• BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version].
• Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October.
• Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November.
• Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July.
• BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304
Izvor:bioloska.blogspot.com

________________________________________________________________________________

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

KAO DA JE BILO DANAS…

tamoiovde-logo1Dve decenije od smrti Milana Mladenovića

Prošlo je 20 godina od smrti rok muzičara, čoveka koji je verovao srcu a ne rečima

mil_620x0

Milan Mladenović

ROK umetnik, jugoslovenski muzičar, kompozitor, gitarista i pevač Milan Mladenović, preminuo je na današnji dan pre 20 godina.

Stvarajući, svirajući i pevajući u grupama „Limunovo drvo“, „Šarlo Akrobata“, EKV, ostavio je neizbrisiv trag na kulturnoj sceni bivše SFRJ.

Milan je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu, odrastao je u Sarajevu, a najveći deo života proveo je u Beogradu.

Njegova „Ekatarina Druga“, a potom i EKV, koju je oformio 1982. po mnogo čemu je izuzetna pojava na domaćoj rok sceni. Nijedna grupa pre ni posle EKV, nije uspela da pridobije toliku većinu a da joj se, pritom, ničim nije dodvoravala, ni podilaženjem, ni ponižavanjem.

Kompozicije EKV jedinstven su primer na ovdašnjoj sceni, posebno što se ne može osporiti činjenica da Milanovi tekstovi jednako dobro funkcionišu i kao „slova na papiru“.

Njegova primenjena poezija vratila je značaj rečima.

Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima nego samo srcem – pričao je Milan 1993.

– Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima, političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, koji su vrlo vešti s rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu. Postoji mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite. Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije da se osete nego objasne. Ali, to ljudi ne znaju, ovi veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu nego rečima.

mil (1)Mladenović je svirao drugačiju muziku, koju nije bilo lako svrstati ovde ili onde. Za 10 godina rada, EKV je objavila sedam albuma, a sveopštu euforiju izazvali su 1989. sa pločom „Samo par godina za nas“, mada se njihova treća ploča „S vetrom uz lice“ iz 1986. sa klasicima „Ti si sav moj bol“, „Budi sam na ulici“, „Stvaran svet oko mene“, „Novac u rukama“ i „Kao da je bilo nekad“, smatra prelomnom u karijeri EKV.

– To su bile prave pesme, obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne – opisao ih je Milan. – Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji.

Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.

Po Milanu, EKV je bila mala grupa gorkih ljudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, a delimično nije. EKV je živela potpuno istim životom kojim je krajem osamdesetih živelo veoma mnogo ljudi u Jugoslaviji i, na neki način, govorili su ono što je njihova generacija želela da kaže.

Ipak, ideja o Milanu kao glasnogovorniku generacije, bila je bliža svima osim njemu. Sve do albuma „Dum dum“ odbijao je da se bavi bilo čim – osim muzikom. Nije želeo da bude vođa i odgovoran za bilo šta. Osim za svoje pesme.

mil (2)Rok kritičar i publicista Petar Janjatović kaže da se za Milana slobodno može reći da je bio imun na banalnost. Bio je relativno škrt u priči, ali je uvek imao meru. Zoran Kostić Cane tvrdi da je Milana najviše nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam.

Bio je oličenje pravednika i imao pozitivnih vibracija dovoljno za čitav svet.

To je lepo opisao Dušan Dejanović, nekadašnji bubnjar „Katarine Druge“:
Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovani pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao.

Početkom 1992. Milan je sa Giletom, Canetom, Čavketom, Antonom i Švabom oformio „Rimtutituki“ i snimio antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“.
Bio je to prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su iskreni i čisti iznutra – objasnio je tada Milan. – I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju dobar moto koji glasi „Manje pucaj, više tucaj“, koji se nalazi i u pesmi „Slušaj ‘vamo“.

Klavijaturistkinja EKV Margita Stefanović, koja je preminula pre 12 godina, prisetila se poslednjeg susreta sa Milanom u knjizi Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, koja je ovih dana doživela reizdanje:
Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome. Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao, nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je „Hajdemo, hajdemo“. Ja sam odmah otišla, jer to „hajdemo“ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.

mil (3)Milan je otišao 5. novembra 1994. u 36. godini, od raka pankreasa. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Njemu u čast plato ispred Doma omladine nosi ime Milana Mladenovića, kao i ulice u Zemun Polju, Podgorici i Zagrebu.

Određeni broj studenata Filozofskog i FPN odlučio je da se u svojim diplomskim, ili naučnim radovima bavi temama koje su vezane za rokenrol kulturu bivše Jugoslavije, stvaralaštvo Milana Mladenovića i sastava EKV.

VEČE SEĆANjA

DOM omladine Beograda u sredu, na 20. godišnjicu smrti Milana Mladenovića, organizuje veče sećanja na njegov život i rad. Biće prikazana jedna epizoda serijala „EKV – kao da je bilo nekad“ Dušana Vesića, a zatim će uslediti tribina, na kojoj će govoriti Dragan Ambrozić, Sandra Rančić, Moma Rajin i Dušan Vesić.

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/sa-njim-je-umrla-i-rok-muzika-u-nasoj-zemlji/

Priredio: Bora*S

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

tamoiovde-logo1Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

GLAVNA_620x0
Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

andrigrad2Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Andric-gradDok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

andrigrad3I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

crkva-posvecena-caru-LazaruNasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

manastir-DobrunFasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

mozaik-mlada-bosnaTako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

ulica-u-Andric-graduNa manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

spomenik-NjegosuNa kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Andriceva-statuaNa rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

36bf1e63867ce07ca29876c3c52bd802_LIzgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S