ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

tamoiovde-logo

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)


OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše


 

MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo
U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Tippies-of-1796-caricature-1Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________